Tag Archive | Sabrana dela Radoja Domanovića

Приповедач Сремац и практикант Вукадин (3/3)

(претходна страница)

Глава VII
До које силним трудом, купљењем и напрезањем писац доведе свога јунака и поред „пизме и неправедна осуђивања“ читалачке публике

Вешто се протура Вукадин, још се вештије протура писац.

Вукадин у првом двомесечју привлачи пажњу професора својим добрим оценама; а писац, иако и у својој глави рђаво пише,  ипак се добро држи! Вештији од Вукадина! Ђачки родитељи својим дугачким разговорима учинише много велике користи својој деци, а писцу много нашкодише. Поред толиких ствари, морали су и они баш сад да развезу, надугачко и нашироко. Али ипак се писац држи, јер сви ти „додаци“ (јер збиља то се не може рећи недостаци) губе се пред „спавајућим Венусом“. Чува писац тако понеки сигуран метак, и кад ми помислимо да је већ пропао, а он га у таквом тренутку испали и избегне сваку опасност. Дакле, писац је спасао тај резервни метак, али чим да се помогне Вукадин у својим материјалним незгодама. Морао је почети да преписује за новац неке књиге. И ту се још опазио доцнији велики преписивач, као што се код „Ћосе“ познало, да ће г. Сремац бити велики хумориста.

Елем, сада пише и Вукадин и чим пише, наравно да има права и он, да се назива књижевником, па ма шта писао!

Вукадин је књижевник искључиво за бабе којима препоручује „Сан Матере Божје“ и „читуље усопших рабов божјих“. Он својим писањем користи и себи и својој читалачкој публици; а писац овом причом не користи ни себи, ни бабама, нити иком другом.

Вукадин износи на пазар старе књиге, а писац старе и изанђале „досетке“.

Вукадин, како тако, прелази у старији разред, и писац ће морати, како тако, поћи даље.

Што даље, то теже! Ми већ клонусмо. Сад нас ништа више не занима, осем [sic] помало пишчева издржљивост. Знамо шта ће бити са свима личностима ове приче. Све морају бити покварене, а Вукадин више него сви, јер какав би иначе био вајни јунак. Писац се решио да га нагна да се, пошто-пото,  ували у све могуће пороке на овом свету. То важи и за остале личности, само не у толикој мери као за Вукадина.

Мучи се писац, мучи се Вукадин, мучимо се и ми читаоци. Сви смо већ помутили очима од умора и досаде и сви се „купамо у зноју лица свога“. Никоме више није до смеха и шале. Овде се лепо може применити она изрека народна: „Дала баба пару да се ухвати у коло, а сто би дала да је пусте!“ Сви смо почели од шале, а изгледа као да ће завршетак бити врло жалостан! Међутим, као да нас је ова општа невоља спријатељила, те сад једно друго почињемо искрено жалити. Ми сажаљевамо и писца и Вукадина, а они опет жале нас читаоце и чисто као да би хтели рећи: „Е, брате, што се бар ови људи навезоше на ове муке! Ми бар ако морамо, шта би њима?“ Тако је то: „играчка – пљачка!“ Мора да трпи сада сваки шта га год снађе. Опасност је све већа и сад већ престаје сваки да води рачуна о другима, већ се обзире на коју ће страну да стругне и да себе спасе. Напослетку, мораће дотле доћи, те ће или Вукадин утећи од немилосрдна писца или ће писац утећи од „немилосрдне“ публике, или ће публика морати да бежи ма на који начин од њих обојице и да их остави нека трљају главу међу собом, како су год вешти.

Вукадин је чак био написао и молбу. (Управо писао му је онај адвокат код „Севастопоља“, чини ми се, за полић ракије и пакло дувана од гроша.) Молба је овако почињала: „Ја доле потписани умољавам писца, да он које би још имао и трунку ,милосердија’ спрема мене измучена и изнурена и уколико његов бар ,човеков карактер’ сматра исте наведене муке… итд.“ Дакле, он је молио писца да га остави да бар умре с миром, али помоћи није било. Је ли Вукадин крив што је у овако тешким приликама почео и ракију пијуцкати и што се пролагао.

Писац иде даље и нагони Вукадина да моли црквењаке за дозволу, да може „однети тас у цркви на св. Николу и то у своју корист“. То га је писац наговорио само да га ували у што веће пороке, а већ по његовом се упутству и завадио с професорима. Није дете криво. Дете к’о дете! Узроке не испитујемо, тек главно је, да Вукадин има више порока, него ова приповетка рђавих страна. Писац је опет добио па макар и тиме само! Замислите само приповетку са врло много мана, а јунака приче са пуно врлина. Видите ли како г. Сремац уме да се довије на све могуће начине, да не остане бар последњи, кад не може бити први.

 

Глава VIII

Вукадин је истеран из школе. Није хтео ни у професоре, ни у бакале, ни у приповедаче, јер вели „то се не рентира“. Решио се да иде у полицију. (У која ли времена, Боже мој, највише попуњаваху места у полицији типови слични пишчевом Вукадину?!) Писац је отишао „накинђуреној“ госпоји Настасији, удови блаженопочившег лецедера Трифуна, и замоли је да се заузме код начелника министарства да Вукадин добије за практиканта. Више се заузимао писац него Вукадин, јер писцу је потребније него њему. Он се сада тек присетио, да прича носи наслов: „каријера практиканта Вукадина“, и његов јунак мора постати практикантом ма по коју цену. Зато писац онако услужно придржава ново либаде госпоји Настасији, и помаже јој да се што пре спреми, кад полазаше г. начелнику.

Госпођа Настасија је много учинила, што је израдила Вукадину практикантско место. Весео писац, весео Вукадин, весели и ми! Слава госпођи Настасији!

Вукадин је у свом новом положају врло озбиљан, и као да се помало и поноси, јер се, веле, чисто стиди познанства с писцем, који није ни за длаку коракнуо напред и остао исти. Више се не смеје ни његовом вицу: „к’о Ецопаћ кобилу“ (млатнуо неко неког). Међутим је вредан и врло учтив, и онда је морао напредовати, као што писац задовољно вели: „баснословно брзо!“ Није то ништа баснословно и чудно. Дела говоре, јер је Вукадин бољи од свих осталих дванајест [sic] другова.

Да пожуримо, наводећи од свега осталог „смешне“ стихове: „Ти ми, Јуцо, здравље јуби, јубиле те моје сузе!“

Вукадин је променио презиме и по молби премештен у „внутреност“.

 

Глава IX
Ова ће глава бити најбоља, јер ћемо се трудити да буде најкраћа

Има нечега нарочито занимљивог у овој г. Сремчевој причи, а то је што нико није на свом месту и као што треба, сваки је гори, него што то може бити.

Сељаци глупи, ћивтице глупе и досадне, г. Милисав лопов, а Вукадинов отац хајдук и сва остала родбина као да је извађена из доба када се није водило рачуна о породици и њеним члановима. Ђаци нису на свом месту, ђачки родитељи још мање; онај професор што разговара с Вукадином о прдавцу изгледа, боже сачувај, као луд, и онај филолог није далеко умакао; директор још гори. О адвокату што гребе песак с дувара и пише жалбе и молбе у четири кафане са „смешним“ називима, да и не говоримо, а што га бију место да му плаћају да и не помишљамо. Лицедерка прилично шашава, а начелник министарства шашавији од ње, а већ практиканти, другови Вукадинови, личе на стоку. Дакле, и трговци и ћивтице и занатлије и ђаци и калфице и професори и адвокати и свршени правници и лиферанти и све могуће Јуце и Цајке, Јевђе и Шврће, Тасице и Васице, и лиферанти и књижевници: све, ама једним словом све, глупаво и шашаво више него што уствари може бити и све некако буди бог с нама, као да је с неког света пало! Вукадин је већ превршио сваку меру! Све натрашке, па чак и клубе оне Кајчице није као што треба и пада у блато. Бар онај берберин опет не „имађаше јестеста“ те Вукадина ошиша. Не, не и то је морало да буде рђаво, јер би иначе чудновато стричало из ове грдне збрке карикатура и „смешних ствари“. Морало је дакле и шишање да испадне на басамаке, као што је и клубе чак морало да пада у блато, само да се не квари „хармонија“. Ето видите, с колико се пажње морају радити „овако савршено“ смешне ствари!

Вукадин, како је премештен у „внутреност“, као да је у море пао! Дуго се о њему није ништа знало. Кад, једног дана, читамо у новинама, како се Вукадину досадило, да га писац више злоставља и по наговору публике утекао незнано куда… Мало доцније читали смо распис пишчев да се одбегли ухвати и да се њему на даљи поступак преда. Власти су већ почеле трагање, и шта ће даље бити јавићемо, ако будемо дознали.

18. октобра 1896. г.
Врање
Рад. М. Д.

 

Извор: Одјек: лист политични, економни и књижевни, година XIII, бројеви 168–171, Београд 1896.

Приповедач Сремац и практикант Вукадин (1/3)

(Прва глава ове Домановићеве сатиричне књижевне критике/пашквиле објављена је у „Одјеку“ бр. 167 од среде, 6. новембра 1896. године. Међутим, тај број „Одјека“ није сачуван у Народној Библиотеци, Библиотеци Матице српске нити у Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу која има највише сачуваних примерака из ове године. Уредништво ће покушати да пронађе и преостали примерак, да би целовит текст био доступан читаоцима.)

 

Глава II
У којој Вукадин „расте и ђика без икакве препоне“.

Кад се овако темељно проучи живот нашега народа, онда се тек може извести онако мудар закључак и рећи, да је „пандурска служба“ таман створена за наш народ, који нема великих амбиција, нити воли велика напрезања.

Шта ли је за приповедача, који има великих амбиција а не воли велика напрезања, и који хоће много славе са мало труда и знања?

Ову главу нам није писац препоручио да памтимо, али, то се без сумње само по себи разуме, као и то, да ће се тек на завршетку приче (ако ко узмогне да чита до краја) видети, како је и њој имало места и мисла. Ми је бар за сада не могосмо разумети. Нама смртнима све ово до сада изгледа, боже опрости, као – неко ачење. То сигурно долази отуд, што не можемо да појмимо значај овако дубоких ствари… Ко зна, можда је писац, онако тек узгред, хтео да утиче на омладину, износећи на пример Вукадиново јунаштво, кад се одмете у хајдуке, па из корова виче мајци држећи кремењак у десници:

– Хљеб на пањ па одлази! У хајдука вере нема. – А оцу опет вели: – Натраг ако ти је глава мила!

Ако је то хтео, онда против патриотских побуда и намера не смемо ништа имати. Напротив, то се мора похвалити.

 

Глава III
У којој, као и у прве две, има о свему другом више него о оном, што се може тицати јунака ове приповетке.

Види се, да је писац врло лепо схватио свој позив. Ова места, у којима износи живот трговаца и „трговчића, ћивтица названих“ подсећају на кир-Диму и кир-Симу из „Брке“. Неки чак тврде, да је он радио на тој рубрици, али се из скромности није хтео потписивати. Понека места опет изгледају нам као стенографске белешке верно копираних разговора сокачких и кафанских, само не обичних, до сад познатих људи, већ таквих, који би били смеса: паланачких ћивтица, чивута и цигана.

„Вицеви“ падају као из рукава. Бројем „вицева“ надмашује наш писац и Твена и Дикенса и Хајнеа и Гогоља и кога год хоћете светског писца. Што су његови вицеви сокачки и „ординарни“, то је споредно, јер се такав „еспап“ највише троши код „Дарданела“ и „Позоришне кафане“. Они су разна порекла: неки су дигнути из прашине заборава, где су толико године лежали избачени из употребе као иступљени и извештали, неки су узети са сокака још онако сирови и непрерађени; а неке је писац, по свој прилици, сковао сам уз „пријатељско суделовање својих другова“. Како тако, тек их је он напабирчио велики број и натрпао их без икаква реда у овој приповеци исто онако, као што његове ћивтице суботом и пазарним даном покрену све, што је целе недеље мирно лежало по рафовима, и повешају и натрпају пред дућаном, који остане празан; тако да само још што ћивтица себе, шегрта или калфицу није изнео и обесио пред дућаном међу силне шамије, кајише, вренгије, уларе, свилене фистане за попадије, бичеве, антерије, памуклије, усарачене ножеве, сламне шешире, џезвице итд. Јест, исто је тако урадио и наш писац, јер је све што год је знао и чуо изнео и набацао једно на друго у овој приповеци.

Како смо и ми, као и Вукадин, слушали, да је Шваба чак и мајмуна измислио, то се нисмо много ни зачудили, какве је „паланачке ћивтице“ г. Сремац измислио, али се ипак морамо чудити, каквог је сељака измислио! Ту се показао већи мајстор од Швабе!

Стане, вели, један ћивтица с једне, а други с друге стране улице, један према другоме, па стане сукати длановима као ужари. Чим сељак наиђе, а они оспу са свију страна:

– Стој, куда си нагао као ћорав?

– Шта је?! – чуди се сељак.

– Видиш да ћеш покидати конце?!

– Какве конце? – чуди се сељак.

– Свилене, брате, свилене.

Напослетку нагна сељака да скаче по улици где год види да стоје двојица један према другом, као да не би покидао конце, а од конаца ни трага.

Уосталом, има случајева, где се мора придодавати и намештати све донде, док се извесна жеља не постигне.

Причају за неког старог професора, који, кад једном приликом говораше ученицима о неком боју из старе историје наведе, како је бојну пољану покрило десет хиљада лешева. – Ау! Десет хиљада! – чудили су се ученици. И више, продужио је професор, јер неки записи тврде, да је двадесет хиљада погинуло! – Ђаци су се још више чудили, а наставнику се то допало и из жеље, да их још више задиви, дода, како у многим поузданим изворима пише, да је педесет хиљада пало на бојном пољу. Ко би имао срца, да осуђује овако наивне жеље у овако похвалну истрајност. Добри стари наставник би сигурно „терао лицитацију“ у бесконачност, да се већ чуђење код његових ученика није претворило у – смех. И г. Сремац има племените намере, да нас у ове мучне дане насмеје, и онда употреби све само да то постигне. И кад се не смејемо, ипак јасно видимо то његову жељу, и изгледа нам, да би нас чак покадшто голицнуо руком под пазух, само да смо му ближи. Кад већ после дугих и тешких напора постигне своју жељу и насмеје читаоца, он онда, као и онај стари професор, почне да додаје, како би ствар била још смешнија – његов сељак дошао у варош и гледа збуњено око себе. Још није смешно. Потребно је и да зине, и он зине! Неко се мало насмејао и писац, одушевљен успехом, меће сељаку и шашу у уста, и тај неко још се више смеје; и писац тера даље, па нагони човека, ни крива ни дужна, да скаче преко уображених конаца, или га шаље да тражи каскала, или га брије на мразу! И он би сигурно терао још много даље, али кад примети, да његове карикатуре сад више нису смешне већ жалосне, и кад погледа читаоца и види, како купи и увија усне на плач, онда мора да прекине са додавањем.

Људи мекша срца заплачу се и раније али он је сам рекао, да причу није наменио ни бабама ни деци, већ јунацима, какви се налазе око уредништва „Заставе“, и који се смеју све до другог шамара Вукадиновог, и тек се ту малчице уозбиље, а већ од суза ни трага.

И ако је писац убеђен, да су му „вицеви“ здрави, јер их је при слагању „пробирао“, као кад се паприке и краставци пробирају при метању у туршију; и ако не сумња, да ће се који тако брзо укварити, ипак је за сваки случај, сигурно из тог разлога, уплео врло дугачке разговоре о соли. Све ред вицева, ред соли! Жели да му се овако „лепе ствари“ дуго очувају за доцније нараштаје.

Шта би с Вукадином?

– Зло и наопако! Лепо вели народна изрека: „Мачки до играња, мишу до плакања“. „Вукадину образи као оним заљубљеницима насликаним на меденим колачима“ а писцу до шале. Вукадин за извучене шамаре не криви ни сељака, ни газда Милосава, већ главом писца, који само због соли мораде да му направи толике неприлике и непријатности. И Вукадин већ смишља планове, како да се освети писцу. Ко ће знати, шта још може бити? Има разних случајева: некад буду предмет смеха јунаци у приповеткама, а некад се ствар изокрене и увређени јунаци исмеју своје писце и љуто им се освете! Шта ће бити са Вукадином и г. Сремцем, идемо да видимо, али нам изгледа да писац неће најбоље проћи, јер је Вукадин „крвничко кољено“. Ми само можемо похвалити дрскост пишчеву, што смеде, кад већ познаје и Вукадина, а и оца његова, да му направи посла, те да чак два шамара извуче. Ми бисмо којекако смели један да му опалимо, али два ни за живу главу.

(следећа страница)