Tag Archive | Rusija

Крв је крв

Познао сам га у Дрезди. Млад, свеж, леп и стасит Рус са елегантним манирима. Има тек двадесет и неколико година, а већ емигрант. Наше познанство је било случајно.

У маси света, у силној граји од немачког шпицастог језика у једној ресторацији, где обично долазе сви што посећују дрезденске сликарске галерије, допре ми до ушију силан, енергичан глас руског језика:

— Пси немачки!

Обратим пажњу, а жељан Словена у том мору германштине, решим се да му се приближим. Симпатично, отмено и интелигентно лице, дрзак осмех на крајевима усана и покретљиве нервозне усне, задобише моје симпатије за тога човека. По кретању његовом, по погледу, који чисто презриво гледа масу око себе, одма’ сам закључио да је племић.

Његов узвик на руском и та његова љутња била је због руског новца. Није хтео да промени новац, бацио је руску банкноту, келнерица није хтела то примити, и он је протествовао. На крају објашњења на немачком, додао је на руском оно „пси немачки“.

Пришао сам му и ословио га руски, али веома погрешно, не знајући добро руски језик.

Он ме погледа са сумњом, предомишљајући се некако шта да ми каже.

— Ви сте Рус?! — упита ме с подозрењем и лак, презрив осмех задрхта му на уснама.

— Не, само Србин.

На његовом лицу нестаде сумње, усне се развукоше у пријатан осмех, пун љубазности. Скочи са столице, тапну ме пријатељски по рамену, понуди ме да седнем и рече:

— Хвала, сит сам ове немачке жгадије. Ви, видим, слабо знате руски, а ја никако српски, но не чини ништа. Говорићемо полако, па што не разумемо, допунићемо, по несрећи, немачки. Је ли по вољи да испијемо флашу вина?

Спријатељили смо се као да смо се годинама познавали, и он отвори преда мном, жељан разговора, а пун руског бола, своју широку, племениту словенску душу.

У један мах заћутасмо, заћутасмо што смо ћутањем најјаче могли под истоветним осећањем осећати нас два Словена у германштини, у туђини, опкољени леденим туђим елементима, под туђим небом. То наше ћутање био је говор. Ја сам отприлике нагађао шта он мисли, а у исти мах ја сам мислио о ономе што Толстој вели овако отприлике:

Немаштина је притисла генија нашег словенског ђубретом својим. И словенски геније се бори, напиње, пуцају му кости од напрезања да се дигне, да пробије кроз то ђубре германско, али то још није урадио, још он јадан прикупља снагу, још се спрема, ал’ ће једном морати да стресе то ђубре. Сећао сам се Андрије Болконског из Толстоја, кад пред битком на Бородину пред смрћу својом, лежи у шатору са оним страшним, са болним осећањем словенским.

Истим осећањем био је и он заузет. Наједаред прекине ћутање, нагло, нервозно.

— Ви сте Србин. Ја сам заволео тај народ, па нека цео свет осуђује крваво убиство краља Александра. Трпимо али се не да ни трпети. Ја сам прогнаник, ја морам да оставим земљу мојих дедова, да оставим мајку Русију. Боли то, боли душа мене за небом руским, за степама нашим, за оним добрим и јадним мужицима. А Русијом, што вели Горки, управљају свиње и будале. Сад су се заплели у овај суманути рат и послали магарце да командују добром и храбром руском војнику. Званична Русија, господине, то је легло зликоваца и ниткова. Дај боже да победе Јапанци, јер ће онда званична Русија изгубити; а народ и народне слободе морају добити.

Застаде, зарони главу у руке и ћутећи гледаше преда се. Наједном се исправи, тресну песницом по столу и узвикну:

— Ви сте Срби народ, а ми, ми још трпимо да православном Русијом управљају свиње и будале.

Опет настаде ћутање. Околни столови се заинтересоваше нашим разговором. Једни су шапутали, а једни су за повећим столом гласно говорили, пакосно, за инат овом плахом Русу, о поразу Русије и победи Јапана. Говорили су, како изгледа, баш с намером да Рус чује шта они говоре.

— Јест, радују се нашем страдању ове немачке стенице.

Уздахну и опет зарони главу међу руке.

Немци продужују разговор.

Све више и више настаје смех и најзад смех пакостан германски над поразом Словенства испуни цео локал.

Кроза смех се чује потмуло брујање клавира и лако певање двојице Хајнеовог Лорелаја.

Es dunkelt…
Und ruhig fließt der Rhein

Смркнуће се вама, ако бог да, а Рајна ће проносити мртва ваша тела

…fließt der Rhein

Ein Märchen…

Чује се непрекидно песма кроз урнебесан смех што га произведе неки шаљивчина представљајући како мали Јапанац бије гломазног Руса.

Рус скочи. Блед, разбарушене косе, играју му ноздрве. Искорачи пред онај сто и викну на немачком:

— Коме се смејете, пси германски. И Јапан и целу германштину тући ће православна Русија. И вас, и вас! Нека изиђе тај који се смеје да видим чему се смеје. Један козак је за двадесет Јапанаца. Нагајку ћемо ми за псе, и за вас и за њих, нагајку (ту реч руски изговара), кнуту, кнуту за псе.

— Нагајки! Ваљај, ваљај! Ваљај! — заврши руски показујући оштро руком како се бије.

Настаде тајац. Он се окрете, одгурну онога од клавира, који беше и иначе прекинуо песму, седе за клавир, удари бурно по диркама и зајеча руска химна силно и снажно потресајући ваздух у целом ресторану, а уз те звуке грмну силан глас, руски достојан заиста да репрезентира силну државу.

Боже, царја храни
силној держави

на страх врагам,
на страх врагам!

Грми глас Руса, глас изгнаника руског, а свом снагом удара прстима у дирке клавира, да му и он помогне у гњеву.

Цар православни
царствуј на страни.

Настала је тишина. Немци су с поштовањем посматрали овај увређени национални понос.

„Страдија“
22. мај 1905. године

Наши државници

Силни јунак Краљевић Марко није се бојао никога до бога, бога мало, а цара нимало, за везире никад и не мисли, а за пашу ко за Шарца свога, па ипак је било прилике да се и та сила збуни и застиди. Кад је отишао Леки капетану „и Лекину виђе госпоштину“, ту се Марко застидео и збунио. Тако исто канцелар силне руске империје прошао је много света, и што је земље на четири страна, свуд се дипломате збунише пред њим. Али се и гроф Ламсдорф збуни и препаде кад дође у земљу Србију и виде нашу госпоштину и сагледа наших девет министара, девет љутих под каменом гуја. А кад виде како су мудри и разумни, како су политику светску обикнули боље много него своје дворе, ту се Ламсдорф застидео, беше му мука и зазор, те не смеде ни гледати у њих, а камоли еглен да започне.

И морао се збунити, иако много зна и много разуме. Укрстили га, веле, препреденим и духовитим политичким питањима, па човек не може да се прибере.

— Богме в нас много холодно, зимааа! — вели му министар грађевина Денић, трља руке и трупка ногама!

Таман се Ламсдорф мисли како да одговори на то значајно политичко питање, док тек срете с друге стране Цинцар-Марковића.

— Сад при нас будет шо, понимајете что тако шо, ћепло хорошо, топло.

Ламсдорф гледа час једног час другог, док тек приђе Лука [Лазаревић].

— Јес ли ви, благородје, с виночкој терговаћ, и так штету имали. Ја бил терговаћ, а по том при глуво-немој ребјенок седит. Прошу похорно как при вас глуви ребјенки? … Скаљко њих?

— Же, не конпран па (не разумем) — једва промуца побеђени Ламсдорф, и поче измицати натраг.

— Сурд занфан, ђецој, глухој ребјенки скаљко, поњимајете?

Слеже Ламсдорф раменима, па ни маћи. Тако! Нек види какви су наши министри, лако је њему с Французима и Немцима. Овде да те видимо.

Покушава гроф да се прибере, док ето ти кума Милована [Маринковића], па гурну у чисто народском тону.

— Остави те глуваће, него цемент, цемент, господине, цене какве су, цене? Имамо ми у Рипњу добар цемент; умерене цене!

Миловану Павловићу веле допала се руска бунда, па је пипка и, мал’, мал’, па изговори:

— Добра бунда! … Пошто ли је?

— Цееене, цееене кажи ти мени! — цичи кума-Милован и трља руке.

Даље руски канцелар није могао издржати. Веле да је хтео пасти, да га нису задржали.

Све све, али га она видра из Бара лепеничких уби цементом и народним тоном. На све би се, кажу, још и довио да одговори, још би се можда и измигољио, али не даде кума-Милован да се извуче, већ потеже на тапет цемент, таап, па дед сад ако може!

Тај ће добро запамтити Србију и њене политичаре. Није се богме с њима лако изнети. Савладаше га шале ради, а шта ли би тек радио да му је Антонић подвикнуо „оштром командом!“ Зло.

Србо је ово.

„Одјек“
15. децембар 1902. године

Накнада

Уколико се падом старога кабинета изгубило у спремном и писменом министру просвете г. Стаменковићу, утолико се за утеху добија у новом кабинету у министру спољних послова. На том положају били су многи људи, али некако све је ишло како не треба; спољни послови узјогунили се па никако не слушају. Сад ће ићи како треба, јер је за спољне дошао војник. Ту шале нема, све ће ићи под команду.

— Спољни послови, мирно!

Они мирно.

— Спољни послови, у фронт!

Они у фронт.

— Спољни послови, на месту вољно.

Они слушају.

А и Европа је ђаво и за њу треба оштра вика:

— Европа, мирно! Равњајс!

Европа се равња.

— Ламсдорф, два корака напред марш!

Ламсдорф искорачи, приљуби руке уз бутине и гледа право у очи.

— Голуховски, трчећим кораком напред марш!

Голуховски кидне као смушен.

Кад се тако Европа измуштра, онда се командује:

— Европа вољно! … Растури с’!

Тако ће послови ићи под новим канцеларом Србије.

Окрени, боже, набоље!

„Одјек“
7. октобар 1902. године