Tag Archive | Rodoljublje

Као у Страдији… (1/4)

Још је једино уздање у млађи нараштај да ће он бити и увиђавнији и прожман већом љубављу према свом роду. Нека васпитници буду бољи од својих васпитача; то је најискренија жеља наша.
(Слога, бр. 9)

Не ваља! Не ваља ништа, па то ти је! … Обрћи и преврћи од сваке руке, гледај с које год хоћеш стране, аја! Што не ваља, не ваља, па ти можеш пући од једа, ништа ти не вреди. Не ваља! О, Господе Боже, шта си учинио од ове земље. Беше јадна добра, ваљана, поносна, пуна карактера, пуна поштења, поче лепо да се развија и напредује, па ти чисто милина! Ал’ хоћеш, одједном, као да је ко урече, поче да иде све како не ваља. Како то би, шта јој јадници би наједанпут, нико не зна. А и ко ће, напослетку, знати божје тајне. Зар јој грешној би таква судбина! Судбина, црна судбина! Шта ћеш?! Није се нико од судбине ни отео. Како би, да би: да л’ је урок, да л’ су мађије, да л’ судбина, тек јадна Србија поче да куња, поче у њој да вене све што је добро.

Отпоче зло, као да га неко, лепо ево овако, руком донесе.

Будибокснама! Чисто човек да се прекрсти па да се помакне с места, што рекли наши. Сећам се како је то некад лепо било: здрав, бујан устав, закони напредни, карактера и врлине пуно. Кад, не лези ђаволе, пуче глас да је устав умро.

— Како то, зар онако здрав устав, бујан, млад, шта му би?!

— Не зна нико, потеже па умре напречац. Нити сирома’ болова, ни куња, здрав здравцит, као јабука, па одједном пресвиште, к’о да га уби човек. Штета, а како диван беше, бог да га прости!

Умре тако, као што ти рекох, устав напречац, кад погледам, а оно, и његова деца, јадни закони, увенули, почупани, па жалост човеку да погледа. Тако је то кад су деца без родитеља. Поштења и врлине се почеше крити. Ћуте тако негде по буџацима, јер чим се јаве на свет, одмах се за њима дигне граја, вика, псовка, пљување. Куд би се и појављивали; шта ће него да се склоне! Склонили се и карактери, и на њих се дигла читава хајка. Понеки се прерушени виде улицом овде-онде, али не може човек да их позна. Куњају, кашљуцају, лецају сироти, једва се држе на ногама. Еле, потера Србију неко зло, па удри данас, удри сутра, па не може јадница очију да отвори. И ето до чега дође. Не може да је позна човек. Ослабела, измучена, исцеђена, ни она земља, ни дај боже. Душа јој чисто дошла у подгрлац. Како који дан, све јаднија и беднија, лепо видиш како се суши и вене, копни нагло, као снег у пролеће. Па се, зар где је она јадница таква, не држи у њој ништа што је добро.

*

Не ваља, не ваља ништа! Куд год хоћеш погледај, свуд ћеш наћи понешто што не ваља; куд се окренеш, све у нас пошло наопако, странпутицом. Ко зна докле ће то тако ићи и како ће се све то свршити?

Тако је и никако другојачије. Уздиши, плачи, кукај, наричи, уби[j] се од муке, ал’ тако је; то ти све не помаже.

Тако је, тако! Ништа лакше него слегнути раменима и рећи равнодушно: „Тако је!“ Али, ко је томе крив? Ко то све почини? Ко је крив свему томе злу, тој несрећи? Ко је крив, људи божји, ако ко бога зна? То реците, да ли то ко год зна?!

Ко је крив? То је тај ђаво — ко је крив. Народ вели криви су рђави, реакционарски кабинети, криви су министри пандурске крви и осећања, криви су лични режими, криви су ниски људи на високим положајима, криве су продане, гадне душе, којима су, за добар, мастан залогај, за добар положај, лични ћефови и болесни каприци пречи од закона; криви су ласкавци, који би за добру плату прогласили за племенито дело и да се пола народа повеша! Тако народ мисли како он грешан у својој души осећа.

Али министри таквих кабинета друго веле, они овако резонују:

— Народ осећа, народ мисли. Шта зна народ да мисли?! Ко пита њега шта он осећа? И напослетку, ко је тај народ? Шта хоће тај народ, шта он тражи? С каквим образом он још говори о некаквим правима? Где то пише да он може и сме имати права. Ако је за вајду, доста је дато том народу, а и то није морало бити, и то је од добре воље. И тај безобразни народ место да буде захвалан, гле ти њега: он као хоће још нешто. Ама, лепо се каже: пусти петла на праг, а он хоће и на совру. Зар мало томе народу што се библиотека зове народна, банка народна, школе народне, орфеум иародни, војска народна, позориште народно; па толики листови се зову народни (чак и здравље народно, а куд има од здравља веће среће. И то што је најбоље, дато је народу). Али, све то није ништа, да видите само шта све народ има, а то му му нико не спори и не отима. Народ има цркве, народ има песме, има пословице, има загонетке, има приче, народ има обичаје, има мудре изреке, има игре, има бајке и гатке. Сваки човек из народа има ноге, има руке, има очи, има оца, има мајку, има гробље, има ваздуха. Народ има… О ко би још све побројао шта све народ има. Не да се то ни избројати. Е, па онда шта још хоће тај народ?! Толико му је дато, и опет му није право! Тај неблагодарни створ хтео би све себи да приграби. Ваљда и другом коме треба да шта има. Народ би хтео да не да оно што има никоме, а од другог да отме све. Ето, загонетке су његове, то му нико не дира, али народ би хтео да има и загонетке и политичке слободе. Е, гле, молим те! Хоће народ да има бајке и слободу збора и договора! Хтели би људи из народа да имају ноге! Лепо, имају ноге, ал’ они сад хоће и ноге и добар устав! Е, па оно има много безобразлука, ал’ ово је превршило сваку меру.

И сад како ће министри да усреће и унапреде земљу кад имају посла са тако грамжљивим, саможивим и исквареним народом. Пропада земља, не ваља у њој ништа! Није никакво чудо што иде све наопако!

Народ упропасти ову овакву дивну земљу, народ упропасти народ! Ни мање, ни више, већ треба народ спасавати од народа!

До таквих закључака долазиле су многе „родољубиве“ владе, и свака је, по свом нахођењу и увиђавности, одмах предузимала брзе и оштре мере да народ спасе од народа.

Владан [Ђорђевић] је са својом „одабраном“ дружином по’апсио народ да не смета народу. Тај племенити покушај није имао повољна успеха, али је потицао из „чиста“ срца, из „искрене“ намере да се земља спасе! Али, Владанова велика заслуга за рад на овом пољу није овај бесплодан покушај. Владан је дао једну велику мисао, која прави епоху у политичкој историји. Он је први устао противу школа оваквих какве су. Његово бистро око увиде да школе „трују“ свет „заразним“ идејама, и обузме га силна мисао да школе, да просвету, то зло за земљу и народ, сруши и преврне из корена. Догађаји претекоше овога несрбина да Србију усрећи. Али мисао његова неће погинути. Та мисао тињала је лагано, ’ватајући све дубља и дубља корена у душама великих родољуба, док једног дана не избије на свет свом јачином својом.

Бог чува Србију, те не даде да се та спасоносна идеја угаси. Идеја је, напротив, живела и све се јаче развијала.

*

Кажу да је Цинцар-Марковић са својим друговима прихватио одушевљено ову спасоносну Владанову идеју, а ко познаје чланове овог кабинета, у то мора веровати. Влада, веле, најенергичније ради на остварењу те замисли. „Родољубиви“ данашњи министри дошли су до непоколебљивог убеђења да школе са оваквим програмима упропашћују српски народ. Зло треба лечити из корена и онда се мора почети из почетка. Образовање народно мора се потпуно слагати са теоријама влада Владанова правца, те да би се то постигло, мора се народ почети политички васпитавати одмалена, још од основне школе. „Спасоносне“ идеје и погледи на државу морају се, такорећи још с мајчиним млеком усисати. Давно је речено да се старо дрво не савија. Треба га савијати док је младо.

Треба, што је рекла Слога, у Србији оставити само „луду децу од седам година“, па их лепо и правилно васпитати по нарочитом програму, и тек онда се може добити прави, ваљан народ! Ово друго, што је преко седам година, све је пропало, све је то несрећна школа и просвета заразила убитачном и штетном садржином школских и других разних, опасних књига, које се зову чак и слободоумне.

— А шта ће се с оволиким народом, побогу?!

— Шта ће се!? … Што је пропало, пропало! Лека му нема. То треба, као оно што је Мојсије радио, водити по пустињи да изумре да не би саблаживали млађе, децу. Остали би само богоугодни, ваљани људи, као што су министри и њихова родбина, Брзак и други, пробрани, а њих је врло мало. Од оног осталог дижи руке!

*

Хвала богу кад се једва једном нађе правилан пут. Ако је за вајду, лутало се доста. Толико се влада измењало са разним покушајима и начинима да се народ поправи, па све узалуд. То ти је као год болест кад погрешно лечиш. Волиш неког, рад си да га спасеш и излечиш, па пробаш лекове од сваке руке, трчиш и врачари и доктору, кумиш, што кажу, и гору и воду, ал’ не погодиш лек који треба баш за ту бољку, па ти све узалуд. Место да излечиш, а болест све на горе! Рђави лекови! Тако су и многе владе пробале и обртале од сваке руке да народ излече и усреће, али, оно народ све нагоре. Једни су народ, да би му помогли, ’апсили, једни га би̏ли, једни га глобили, једни га окивали у ланце, једни га мучили глађу и жеђу, једни га убијали! Шта се још није чинило и предузимало да се народу помогне, па све не поможе. Ко би могао веровати да и овако племенита и лепа средства не помогоше народ усрећити. Значи да је „зло“ ухватило дубока корена. Владан је, можда баш и случајно, као што то и бива код великих идеја, натрапао на овај начин, назрео само пут, а суђено је Цинцар-Марковићу да ту велику замисао свога претходника оствари са својим генијалним друговима.

*

Ствар је већ сазрела. Наша влада већ увелико енергично ради на остварењу те племените, спасоносне идеје. Прво је приступила изради програма за школе, а за то је образована нарочита комисија стручних људи.

*

Сад је на реду да изложимо како ће, отприлике, углавном, бити удешен тај нови начин народног васпитања, и како ће се изменити садржина школских књига; који ће се нови предмети увести, а које треба сасвим избацити из школа као „опасне по правилан развитак Србије“.

(Даље)

Модерни устанак

Боже мој, шта све мени у сну не дође! Сањају, без сумње, и други људи луде и глупе снове, али их ваљда не пишу, а ја, однекуд, имам ту манију, па чим просањам какав чудан сан, а ја одмах перо у руку, па пиши: да бих дао прилике да се и други чуде.

Заспао сам увече мирним и дубоким сном, и сан ме пренесе у доба од пре сто година, али само што то доба није онак’о како га и ја и сви ми знамо из историје, већ сасвим другојачије. Једно што је у мом сну једнако са ондашњим временом то је што Србија као није ослобођена и њом владају Турци. Осећао сам се као да не сањам, већ као да је све на јави. Турци владају Србијом, имају, као министарства, надлештва, уређење, чиновнике, све, све, као ми данас. Београд исти као и ово данас: исте улице, исте куће, исто све, само што су на многим радњама и државним зградама турски натписи, а по улицама пуно Турака, и ми Срби, исти ови који смо и данас, срећемо се с њима и поздрављамо:

— Сервус, Јусуфе!

— Сервус!

То је поздрав с њиховом фукаром, најнижом класом, а, већ, кад прође ко од бољих, или чак власт, онда се клекне на колена, скине капа, и обори поглед земљи. Што је најчудније, има и Срба у турској полицији. Буди бог с нама, али то ми у сну није нимало било чудно.

Министри и великодостојници пролазе улицом у чалмама, с дугим чибуцима, лаганим ходом, намрштени. Све метанише и клања пред њима, а они би тек овог, оног удостојили благовољењем и пажњом што би га чвркнули по глави чибуком и допустили му да им на тој почасти свесрдно и понизно захвали.

Ми исти ови, ми данашњи, само што, као, нисмо слободни грађани као данас, већ раја што стрепи и за главу и породицу и имање своје.

Турци нас нимало не штеде. Једне од нас апсе, неке окивају у тешке окове, неке прогоне, неке изгоне из државне службе, и какве још зулуме не измишљају за нас, верну и поcлушну рају.

Тако исто из унутрашњости Србије стижу непрестано црни гласови како су неког из народа насилно лишили имања, некоме за порез продали и кућу и кућиште, па му још опалили педест дегенека, неког убили, неког на колац набили, неког прогнали из места рођења. Кнежеве окивају и апсе само ако дигну глас противу насиља, па узимају друге, који турским свирепим властима иду на руку; у свете храмове уводе своје пандуре, те камџијама бију свештенике који год не би помагали турско неваљалство.

— Докле ћемо трпети ово насиље и зулуме? — упита ме, као, на улици једном неки мој добар познаник, кога су Турци тек пре два-три дана пустили из тамнице. То је (тако сам га у сну познавао) сиромашан, храбар и одважан човек, али је због свог понашања према Турцима много патио и страдао, те су га многи Срби избегавали да због дружења с њим не навуку на себе мржњу Турака.

— Тхе, шта ће човек да чини?! — процедим кроза зубе и обазрем се на све стране да ко не слуша наш разговор.

— Како: шта ће човек да чини?! — упита он мене и погледа ме оштро у очи.

— Тако, шта може да се ради?

— Да се бијемо! — рече он.

Мени као да неко поткоси ноге, те се чисто занијах и од страха једва промуцам:

— С ким!?

— С Турцима, ја с ким другим? — опет ће онај оштро.

Заиграше ми разнобојни колутићи пред очима и, од неког страха, нехотично стукнем назад.

— Али, али… а… али… — почнем муцати.

— Шта али, нема ту али, треба се бити, па квит! — викну мој познаник љутито, па ме остави и оде.

Стајао сам дуго на том месту као окамењен од чуда. Нисам могао да се приберем. Уто наиђе други један од мојих добрих пријатеља. Поздрави се и зачуди га моја забринутост, збуњеност.

— Шта ти је? — упита.

Испричам му разговор с првим познаником.

Он се насмеја гласно и удари ме руком по рамену.

— Ха, ха, ха, ха! … Па зар ти не знаш њега? … Ха, ха, ха! … Зар не памтиш да је он увек био тако на три ћошка! … Шта каже: да се бијемо! … Ха, ха, ха, ха! Лепо, богами! Ни мање ни више, него вас двојица објавите турској царевини рат! … Ха, ха, ха, ха! … Боже мој, луда човека! — рече ми пријатељ, а засузио од слатког смеха.

— Чудан човек! — рекох.

— Луд, није чудан. Хоће он да исправи криву Дрину и да се бочи с Турцима! То је луд човек. Шта му је то користило! ’Апшен, окиван, бијен, то му је сав ћар; а већ што је упропастио и себе и своју породицу, то да не рачунам. Има још таквих занесењака; нека се теши што има још ко да му прави друштво! — примети мој пријатељ, па се, тек, опет засмеја:

— Ха, ха, ха, ха! … Рат султану, па то ти је! — изговори, па опет удари у смех.

Дође и мени цела ствар смешна, те се узесмо оба смејати.

*

Чудан је сан, јер у њему ништа није тачно опредељено; и, што је најлепше, човеку све то изгледа природно, истинито. Тако је и са мном било у овом сну.

Као, у Београду сам, а у исто време и у неким планинама, по брдима, са људима из народа, а у шуми мрачној, пространој, усамљен, скривен један лепо намештен, елегантан хотел.

Онај мој познаник, немирни и ратоборни, позвао је, као, нас тридесет виђених људи из свију крајева, да се договоримо шта да се ради од зулума турског. Турци су почели из дана у дан, с часа на час, чинити све већа и већа зла, тако да смо се морали озбиљно забринути и размислити: шта да се чини у тој општој народној невољи.

У једној пространој соби тога неког хотела искупило се нас десетак и разговарали смо, уз меланж, о обичним, свакодневним стварима, чекајући на остале.

Ја сам, као, професор у некој школи, те сам причао како ћу идућег часа предавати о Торичелијевим цевима, један трговац је причао како му Турци много више пазаре у дућану него Срби, један, опет, не знам шта беше, прича како је јуче ударио мачку, па пребио тако диван штап; али ће га, вели, оправити. Један сељак исприча како му крмача једе пилиће, па се чуди човек шта с њом да ради, а добра крмача, од добре паврзме.

И тако смо ми разговарали, а један по један долазаше до оних виђенијих који су позвати на овај важан тајни договор.

Дође још десетак, и мало постоја, па почеше стизати визиткарте са садржајима: „Не могу доћи због важна посла. На све што будете решили пристајем…“ „Спречен сам послом; пристајем на све што решите…“ „Морам ићи кројачу да пробам одело; извините ме за данас…“ „Жао ми је што не могу доћи, јер морам ићи на станицу да дочекам тетку. Јавила је да данас возом долази“ — и, већ, вазда је било важних разлога који спречише и остале позване виђеније људе да не дођу на овај састанак.

Кад се није имало више на кога већ очекивати, устаде сазивач, и уздрхталим гласом поче:

— Нису сви дошли. Нису хтели, или нису смели, свеједно. Можемо и нас двадесет и у двадесет крајева наше земље много учинити. Зулум и насиље турско превршили су сваку меру. Даље се ово не сме, нити може трпети. Ниједноме од нас није сигурна глава на рамену, а камоли имање. Па зар ћутке и скрштених руку и погнуте главе да чекамо када ће на нас доћи ред да нам се глава котрљне по ледини, или ћемо презрети част наших породица, па пустити Турке, ради живота свога и комада хлеба, да нам кћери и жене бешчасте, да нам руше цркве, да нас бију камџијама по путу; или ћемо, можда, још ласкати тим нељудима и хвалити њихов зулум да бисмо могли угодно живети. А нашто и тај живот, који не може бити частан? Нашто нам свила и злато кад изгубимо и веру и народност, и част и образ? Не, браћо, овако се више не да трпети. То даље не сме остати.

— Не сме остати! … Којешта. Лако је то рећи: не сме остати, ал’ ко ти то слуша. Шта можеш да радиш? Говориш као да си руски цар, па тек само викнеш Турцима: „Тако не сме више бити“, а они сви пред тобом на колена. Питам ја тебе: шта ћеш ти и ја и ми сви да радимо? — прекиде му реч једао од нас, који се одликоваше мудрошћу и опрезношћу.

— Много ми можемо; и ако ми затражимо да буде боље, боље ће и бити. Наша жеља може у часу постати заповест.

Неколико виђених слегоше раменима и изразом лица, загледајући се као да се питају и одговарају један другом запрепашћени од чуда: „Шта је овом човеку?“ … „Бог би га свети знао!“ Опет измењаше погледе, и сад је израз лица говорио: „Луд човек!“

Један га је, опет, седећи према њему налакћен на сто са полуотвореним очима, гледао, управо мерио, некако тужно, не говорећи ништа, дуго, па тек онда отвори очи мало више и погледа га презоко некако презриво, са омаловажењем, па процеди кроз зубе тромо и развучено:

— Тхе…! — затим окрете главу у страну и узе с неком досадом лупкати прстима по столу.

— Разговарамо се! — рећи ће опет један из угла иронично.

Онај што се највише одликоваше мудрошћу и опрезношћу устаде и стаде пред нашег плаховитог друга, скрсти руке на груди, па га узе мерити од главе до пета, па поче као човек пун искуства који говори с неразумним младићем:

— Лепо, молим те, што смо ми овде дошли и шта ти хоћеш?

— Ми смо дошли да се посаветујемо како ћемо једном учинити крај овој тиранији, овом насиљу турском. Овде смо се пробрали највиђенији из целе земље, па да заједнички потражимо лека! — одговори му сазивач одмереним гласом, пуним вере у добро.

— Добро, то и ми хоћемо.

— Па кад хоћемо, шта више чекамо? Чувамо, вајно, главе, а и њих ћемо погубити, али онда кад изгубимо и понос и образ! — плану први и тресну песницом о сто тако силно, да се многи измакоше мало даље.

— Робом икад, гробом никад! — добаци неко.

— Оставите ви остали да ми најпре разговарамо — рече опрезни нама, а затим се опет окрете плаховитом с речима:

— Лепо, молим те, кажи ти мени шта мислиш да треба радити? — упита хладно, с пуно такта.

— Да се бунимо против Турака. Да кренемо људе сваки у свом крају, па да убијамо и ми њих, јер они нас убијају те убијају. Другог лека нема, нити га може бити!

Једни се насмејаше на ове плахе, ватрене речи као на детињарију; једни се бојажљиво обазреше око себе, а неки направише пакосне, заједљиве шале на рачун тог неозбиљног говора.

— Добро, велиш да се бунимо? — пита опрезни.

— Да се бунимо! — одговара онај одлучно, а у очима му сева варница.

— С ким ћеш? Дед с ким ћеш?!

— Ја, ти, овај, онај, ми сви ми, народ!

— Шта говориш којешта? … Где је народ, с ким си се договарао?

— С тобом, с овим људима овде.

— Па шта смо ми?

— Како, шта смо?

— Тако, питам те!

— Људи.

— Јесмо људи, то видим, него колико је нас овде?

— Двадесет.

— То ми кажи. Двадесет, разуме се, а то није ништа! Ха, ха, ха! … Двадесет!

— То је много — јекну плаховити — јер нас двадесет смакнемо двадесет Турака у двадесет разних крајева, а сваки од нас може имати бар и по три добра и верна друга, а сваки од њих може то исто учинити. Нека се само почне, па ће после прићи још незадовољника и осветника, којима је живот и иначе омрзао. Нека се направи лом и покољ, па шта бог да; сами ће догађаји, кад се почну развијати, указати прави пут којим треба прћи.

Многи се презриво насмејаше, а опрезни су га гледали испод ока, климајући главом као да га сажаљевају због такве неразмишљености, па ће рећи:

— То тако, тек, скочимо нас двадесет, па убијемо двадесет Турака, а они се остали поплаше, па неки утекну у Азију, неки поскачу у воду.

— Сви сте ви кукавице! — викну плаховити и тресну по столу.

— Добро, молим те, ево, ја пристајем на твој план, па нека пристанемо сви овде. Добро, то је двадесет, и у најбољем случају нека скупи сваки од нас још десет друга, то је двеста, па претпостави да се деси редак случај — али добро, може и то бити — убије сваки по двојицу Турака у сваком месту; па нека уз двеста људи пристане још толико, рецимо; па нека Турци стоје да их још толико поубијамо као муве — па шта је с тим учињено?

— Много.

— Много, али зла по нас. Наљутимо само Турке и султана, па онда гледај куда ћеш. Онда би видео, драги мој, како ти је мудар предлог.

— А ваљда се народ неће придружити кад види започету борбу? Нећемо ни ми лећи на друм да нас Турци газе, него се тући из заседа.

— Народ, народ! … Говориш као дете. Не иде то тако, брате мој! Да се тучеш! Лепо, ’ајде сви да се тучемо! А жене и децу да обесимо о клин? Или да их оставимо да их Турци пеку? Ето, ти имаш деце, па тако и други и трећи. Сутра погинеш, а породица?!

— Неће сви изгинути. На то нећу да мислим. Шта да бог!

— Па о чему да мислиш?

— Да се бијем, па на шта изиђе!

— Опет ти говориш као дете. Да се бијеш, да се бијеш, а не мислиш на последице. Ето, и то да ти попустим; ’ајде, нека породице нико не дира, и још нека буде најбољи случај: да Турци поспе за месец дана, па да ми искупимо и двадесет хиљада бораца, па с ким ћеш да ратујеш? … Камо ти оружје, камо барут, олово, храна за војнике? Немамо гроша, убита сиротиња, раја. Нити хлеба, ни уз хлеба, нити оружја, ни џебане — па да се бијемо!

— Нађе се то кад људи прегну! — вели одушевљени.

— Нађе се. Лепо, ето и то претпоставимо, и ако је немогућно. Дакле, имаш двадесет хиљада војника са добрим оружјем, имаш топова и добрих тобџија, имаш хране, џебане, свега. Та шта? … Опет ништа. Груне царска војска, па нас прегази за дан, и шта смо урадили? Зло! … Толики би људи били повешани и ударени на коље, толике породице стављене под мач, а и оно што остане трпеће горе муке него ли сада. Тако ти је то; а камоли што од свега тога нема ништа; него кидишемо нас неколико, па ил’ убити кога ил’ не убити, али Турци побише све нас и истребише до деветог колена.

— Па нека изгинемо; и овако нам живот не вреди!

— Ниси ти сам. Имаш ти своју породицу, не припадаш ти само себи, већ мораш водити рачун и о породици.

— Разуме се: нашто је то гинути лудо без сигурна успеха? Па још не само гинути већ убијати своју породицу, о којој се морамо старати! — прихвати реч један.

— Та о томе не треба ни говорити! — рече други.

— Ја да сам сам, па да гинем — једанпут се мре; али имам мајку самохрану! — рече трећи.

— Море, ти мајку, а ја поред мајке жену и петоро деце! — вели четврти.

— Ја имам сестру о којој се старам! — вели пети; није ми за мене, ал’ бих и њу убио својом лудошћу.

— Ја имам државну службу и од тога храним и старе родитеље и породицу! Не треба да ме убију, него само да ми одузму ту кору хлеба што је поштено зарађујем, па сам убијен и ја и моја породица. А, да се пита човек, зашто све то? За лудост! Куд је било да двадесет људи покрену рат с голом рајом против једне царске и уређене силне војске. Боље би ми било да узмем пиштољ, па да се убијем; и то је паметније; бар ми онда не би породицу дирали! — доказује шести.

И ја сам, такође, нашао важан разлог због државне службе.

Један, опет, вели:

— Ја, додуше, јесам сам, али имам и ја као човек својих личних обавеза, које ми сметају. Своју главу не жалим, али за мудру ствар, а не гинути лудо и наносити тиме штете општој ствари. Треба на томе радити, али смишљено, опрезно.

— Тако је! — одобрисмо.

— О томе, молим вас, не може бити ни говора, бар у оваквим приликама кад земљиште није спремљено. То би значило подизати кров, а немаш куће. Ниједнога од нас нема коме на срцу не лежи добро ове земље, па баш зато треба радити с планом, с организацијом, постепено, темељно! То је тиха вода, али брег рони. Него, браћо, да оставимо ми на страну оно што је немогућно, па да видимо шта се у овим мучним данима може учинити; да се о свему договоримо, и да добро размислимо о свему — узе разлагати онај мудри и опрезни.

— Тако је! — одобрисмо од свег срца ваљане разлоге стишана, озбиљна човека, пуна искуства и дипломатског тона.

— Устанак дићи, то је ствар велика и крупна, али треба имати на уму и моћи предвидети све последице, било добре или рђаве, по наш народ, па тачно определити има ли смисла бацити толико жртава, или је боље и паметније одложити то за згоднији моменат. Па и то размислити онда кад је већ устанак припреман деценијама година. А сад нек’ види наш поштовани друг шта ту све треба, ако ми мислимо паметно почети:

1) Треба основати нарочити одбор, и у сваком месту пододборе, који имају да припремају и, управо, васпитавају народ за устанак;

2) Треба тајно скупљати од народа новац да се образује фонд за набавку оружја и свију ратних потреба; а то би била најмање сума од десетак милиона динара;

3) Треба, такође, основати фонд удовички и за издржавање нејачи остале без родитеља, који изгину у рату. Тај фонд треба да је негде на страни и у сигурној банци, а мора износити најмање сто милиона, да би могле наше пребегле породице пристојно живети на страни;

4) Основати инвалидски фонд и болнички; и ту треба грдна сума. Изгуби неко руку, ногу, и тако да не мора просити, већ да се има одакле лечити и пристојно издржавати;

5) Осигурати пензију борцима, јер сваки борац за пет година може се ставити у пензију: борац у пензији. Није ни право да изнурен, уморан од ратних напора, умре у беди и сиротињи, већ да оде човек где на страну, да бар до смрти пријатно проживи;

6) Треба припремити бар две-три јаке суседне државе, које би нам помогле у случају да не успемо у предузећу;

7) Кад се припреми за прво време добро оружаних и извежбаних бар шесет хиљада бораца, онда треба у тајности покренути један родољубиви лист да се људи боље обавесте.

— Тако је! — чу се глас већине.

— Е, господо, мене извините — рече један трговац — имам посла у дућану. Што решите, пристајем.

— Мени стрина путује лађом, па морам да је испратим! — рекох и извадим часовник, те погледам време.

— Ја морам да изведем жену у шетњу. Извините ме, а пристајем на што решите! — рече један чиновник и погледа у сат.

— Станите људи. Немојте се разилазити док не утврдимо шта ћемо с листом! — чу се нечији глас.

— То је лако. Главно је то да смо сви сложни да, пошто се учине све ове припреме, које је мудро и тактично поређао поштовани говорник, треба покренути родољубиви лист! — рекох.

— Тако је, тако је! — чу се са свију страна.

— Онда да изаберемо тројицу да о свему томе добро промисле, а и да напишу детаљан програм листа, који би требало назвати Борба!

Крвава Борба! — предложи неко.

Крвава Борба! — одазваше се громки гласови са свију страна.

— Дакле, на идућој седници та тројица, које будемо изабрали, имају да нам поднесу детаљан план и правац листа, који ће се покренути чим се учине све оне опрезне припреме! — рекох — и утом се тргнем и пробудим.

Нигде спаса

Слушати предавања из латинске синтаксе и ошишати се на летњој врућини, нарочито код невешта берберина, то ми беху најдосаднији часови, јер никад ми живот није изгледао с мање смисла, глупљи, него у тим приликама. Никад не бих могао одлучити шта је теже од тога двога. Замислите само летњи врео дан кад се од жеге чисто и свест помути, пред очима трепери ваздух, тело малакше, отроми се, човек се једва креће од досаде, и сад, рецимо, у таквом стању клонете на берберску столицу. Берберин вас умота чаршавом и ви морате да се укочите као какав римски сенатор. Чаршав берберин заћушка око врата и онда настане страховита процедура. Зној цури низ лице, хоће у очи, муве безобразне салећу и падају час на нос, час на лице, час око уста, а вама руке под чаршавом, па само тек можете мрдати лицем, скупљати нос, увијати устима. По лицу, опет, улепљеном од зноја, падају ситне длачице испод маказа, па се лепе, падају преко очију, па чак и у уста, и тада настаје очајно пљуцкање. Уза све те муке, берберин вас мува тамо-амо и обрће вам главу као какву ствар, шкљоца око ушију маказама без икаква разлога и, с времена на време, тупе маказе очупају покоји прамичак косе; ви сркнете ваздух у себе, увијете се од бола, а берберин вас утеши: „Ништа, то није ништа, молим вас!“ и окупи енергачније шкљоцати маказама, мислећи ваљда да вам том музиком забашури бол. Како се у тако очајном положају очекује с нестрпљењем оно спасоносно бербериново „Наздравље, господине!“ Скине вам чаршав и осетите како вам се разведри пред очима, осетите блаженство, неисказану радост, као кад вам напречац престане јака зубобоља.

Тако се исто у очајању очекује звук школског звона, које вас одједном избавља оних несносних апсолутних аблатива и читаве поплаве нункова, квидова, квид квида и нунк нунка. И фамулуз који звони (њега сам увек сматрао за неко анђеоско биће) једним покретом руке, звоно једним звуком, звуком небеским, растера све те досаде. О, како ми се тај слатки звук упио у душу да га никад не могу заборавити!

Таман наставник вели:

— Такође је згодно употребити овде nec nec. Хајде, покушајте ви!

И онда покушавате, знојите се, бруји вам по глави сто чуда, а никако вам не иде у главу израз згодно, или још кад наставник вели интересантно. Таман муке ваше достигну врхунац, а тек зазвони звоно својим небеским спасоносним звуком.

*

Али се у животу, доцније, годинама, тек кад сам почео писати и штампати своје радове по листовима, почеше појављивати и досадније ствари, осетих теже муке.

Да вас не мучим много, јер знам шта је мука, причаћу вам нешто што ми се догодило пре непуну годину дана.

Било је лето. Дан пријатан, свеж, а ја посвршавао послове који могу узнемирити дух и нагнати човека да мисли, као што су менична отплата и томе слично, па се по подне раскомотио, лешкарим са запаљеном цигаром, срчем лежећи каву и осећам се тако задовољан што ме никаква мисао не узнемирава, како је то само Србину дато.

А и шта би ме могло узнемирити? Најдосаднијем уреднику дао сам свој рад, и тога дана сам ручао слатко, попио чашу-две вина, класу сам скоро добио, срчем каву, пушим дуван, регулисао сам меницу, преврћем се задовољно, час на једну, час на другу страну; не мислим, обузима ме пријатно осећање сна, а закон ми не забрањује да слатко заспим мирно, блаженим сном, и ја таман хтедох да употребим ту своју грађанску слободу и право, као што би сваки свестан грађанин учинио, док тек куцну неко на врата од моје собе.

— Дођавола! — промрмљам јетко, и моје слатко задовољство прште као пена.

Куцање се понови.

— Напред! — викнем осорљиво.

На вратима се појави човек са осмехом на лицу и љубазно ме поздрави док сам се ја осећао како сам у стању да му скочим за очи. То беше уредник једног пољопривредног листа.

— Ја сам дошао до вас с једном молбом. Нећете ме, надам се, одбити.

— О, молим вас, како бисте још посумњали! — рекох тако, ваљда по урођеној српској доброти, и покушам да мало ублажим кисео израз лица.

— Рад сам да донесем у листу један ваш чланак о гајењу винове лозе.

— Радо бих се одазвао, господине, вашој жељи, али, верујте, ја те ствари не разумем нимало.

— Како не разумете? Можете ви то. Популарно нешто: како треба што више гајити лозу и какве користи има земља од тога. Ето, молим вас, ја их напишем у сваком броју по неколико, а ја сам учио некад филологију.

Бранко сам се на све могуће начине, али уредник је упорно доказивао како сам ја уобразио да не разумем те ствари и, најзад, да их чак не треба ни разумевати, па ипак се може леп чланак написати.

На крају крајева морао сам обећати да за десетак дана спремим чланак.

Оде он, и моје се пријатно расположење поквари. Отуд, одовуд, тек мени на уму винова лоза.

У томе опет неко куцну на врата.

— Напред!

На вратима се појави повисок, блед, изнурен човек у извешталом оделу.

— Добар дан.

— Добар дан, господине!

— Ја се зовем Милан Милановић.

— Мило ми је! — и ја рекох своје име.

— Дошао сам к вама због једне важне ствари.

— Молим!

— Ја сам науман, господине, да покренем један лист за сточарство…

— То вам је дивна идеја.

— Мени би необично мило било да и ви уђете у ред мојих сарадника.

— Мени би то чинило необичну част — почех — али ја се, господине, у сточарство не разумем.

— Знам, али ипак бисте могли! … Ви сте, забога, школован човек.

Бранио сам се, отимао, али онај не иде док му не рекох да ћу гледати да напишем штогод популарно о гајењу ждребади.

Таман сам мислио да сам се курталисао напасти кад, тек, опет неко куцну на врата.

— Напред! — продерем се осорљивије но икад.

На вратима се појави уредник једног патриотског листа.

— Ја сам дошао до вас с једном скромном молбом — рече он љубазно, са смешкањем — и надам се да ме нећете одбити.

— Све што могу учинићу.

— Мени треба једна кратка патриотска песмица, или причица, како хоћете. Не бих вам досађивао, али су ми сарадници заузети разним научним чланцима, а и ја морам спремити један некролог, па се сетих вас.

— Али ја не пишем песме, господине! Како ћу сад почети песме писати?

— Ништа лакше. Седнете, па напишете. Најбоље је епску неку, патриотску, или причу, још боље.

Није ми помагало никакво правдање ни извињавање, и ја побеђен, рекох:

— Најзад, и да вам учиним, али сам, верујте, заузет многим пословима.

— Не, не, ви ћете општој ствари морати жртвовати један тренутак свога времена. Ја ћу, дакле, доћи у четвртак; бићу тако слободан.

— Данас је већ уторак — опоменух га.

— Па да, кратку неку стварчицу — рече уредник и погледа ме тако љубазно, чудно, да се ја осетих као хипнотисан. Пред очима ми се почеше страховито комешати догађаји оживелих успомена, без реда, без везе, а ја очајно јурим по томе хаосу и осећам како морам, ни мање ни више, већ морам још у том тренутку да нађем идеју за причицу.

Не могадох ништа више проговорити. Уредник се учтиво поздрави и оде, изразивши наду да ће рад бити готов.

Легнем опет очајно, затворим очи и покушам да што друго мислим. Аја, што више гоним од себе мисли о патриотској причи, а оне све јаче наваљују. Пред очима ми само неки ханџари, копља, пушке, јури и врти се безброј лица, укрштају се неки страховити догађаји, страшне битке, падају главе, лепршају се заставе, букте запаљени кровови, скачу јунаци у шанчеве.

Осетим како ми чисто свест помрчала. Дигнем се, те се умијем. Не помаже. Сваки предмет, све што погледам, као да ме гони да тражим идеју патриотске приче.

Седнем за сто, засучем рукаве, склоним све са стола, метнем главу међу руке, затворим очи и станем размишљати о чему да пишем. Потрудим се да баш сад нарочито о томе мислим. Кад одједном, мало помало, разбегоше се све малопређашње мисли, сви догађаји, лица, све, све ама као по каквој команди. Што више мислим, а те патриотске мисли све даље од мене, а место тога почеше ми излазити пред очи све сами неки славујчићи, цвеће, поточићи, месечна ноћ, лепе женске главе.

— Идите до врага! — викнем љутито и скочим са столице.

— Та шта морам? Ко ме може нагнати да пишем?! — помислим и, решен да не пишем ништа, изиђем на улицу.

Шетам, а оно сад се тек почеше опет скупљати у памети сећања на све могуће патриотске догађаје и прилике које сам икад видео и за које сам у свету чуо и читао, али то тако страховито збркано, несређено јури и ври пред очима, тако брзо и силно, да ни један једини облик не могу јасно да уочим. Брже је то од свега, а ја осећам да се морам оријентисати у тој збрци, да морам ухватити из тога ма једну чисту мисао.

Све ми услед тога постане досадно, осећам се тешко, осећам јаку главобољу, и чак ми у ушима бруји као звека мачева и ханџара, пуцањ пушака, топова, шкргут зуба, трубе, јаук рањеника.

Одем у друштво да се разгалим. Ништа не помаже. Све јаче осећам своје муке. Ништа ми се не пије, не једе, не могу да разговарам. Осећам како ми узјашила за врат патриотска идеја, па ме не пушта да да’нем духом ни тренутак.

Опростим се од друштва и одем кући.

Постављен сто за вечеру.

— Хајде да вечерамо.

— Не могу.

Затворим се у собу, упалим свећу, седнем за сто, и осећам страшан, неодољив каприц да морам до зоре написати.

Опет као и прошли пут. Све се изгуби од мене, па најзад дођем до таквог тренутак да не могу ништа, ама ништа, једну једину мисао да замислим, јер осећам како је неки грдан терет пао на мене, па ме притискао. Притискао ми и душу и ум, и то је терет под којим се осећа само једно: „Морам до зоре написати!“

Устанем, шетам по соби, лежем, седам опет за сто, па тек се одједном загледам у какав предмет, муке попусте, и ја почнем мислити, рецимо, како ту и ту књигу треба повезати, како је штета што сам покапао мастилом по чаршаву, и вазда тако ситних ствари. Па онда се сетим да сам се договорио с друштвом да сутра правимо излет, и тек одједном кресне она страшна мисао:

— Онда сад треба свршити ту патриотску причу.

Сад опет настану муке и патње. Уморим се, сан ме савлађује. Осетим главобољу. Соба пуна дуванског дима, на столу пуно кокица од цигара, попаљених машина, дуванског пухара.

Напрегнем све силе, а оно место патриотске идеје искочи у памети нека глупост:

— У мог дике чизмице на боре!

Којешта.

— Не морам да пишем, па квит посла! Шта ту ваздан. Рећи ћу му кад дође: „Не могу, господине“, или боље клот: „Нећу!“. Узмем са стола табак хартије на који сам напрежући се ставио сто неких глупих реченица и избрисао. Згужвам га љутито и бацим, па осетих неко необично задовољство.

Легнем у постељу. Сан ме савлађује, и таман да утврдим сан, а оно тек пред очима се појави неки Турчин с грдном чалмом и с пиштољем у руци: јури на коњу неко Српче, а оно бежи, бежи, па таман сирото да утекне у шуму, а тек из честе други страшан Турчин с ножем, па потеже дете у груди. Прсну крв и ја презнух.

— Није него роткве! — помислих љутито и затворим очи, па таман да заспим, а оно опет искрсне мисао:

— А патриотска прича?!

И, мало-помало, почне опет пред очима оно несрећно комешање оружаних људи.

И тако то мучење траје до пред зору.

Сутрадан устанем блед, ломан, уморан, као да сам целу ноћ вукао кола.

Већ сам тврдо решен да не пишем, али, ипак, осећам терет, неспокојство, чудан немир кад помислим да је сутра злосретан четвртак.

У четвртак приберем сву снагу и очекујем господина уредника да му кажем отворено и јасно:

— Идите бестрага, господине, и ви и ваш патриотски лист. Нећу да пишем, јесте ли ме разумели, а сад изволите напоље, јер ја хтедох умрети због тих ваших трица!

Горео сам од нестрпљења кад ће доћи да му то кажем и да ми лакне душа.

Утом чух куцање на врата.

— Напред! — продерем се љутито, да се и по гласу позна да сам готов и да се тучем, ако ми што пребаци.

Уредник уђе са оним истим љубазним осмехом, а ја га дочеках намрштен, као највећег крвника.

Кад ме погледа онако меко, благо, ја се чисто збуних од чуда. Некако ми изгледаше неприродно да се он тако љубазно понаша према мени, који бејах у стању да пуцам из револвера на њега.

— Дакле, готово је, је л’ те? … Хвала вам много! — додаде и не чекајући одговора.

— Извините, али, верујте, нисам могао… — почех се правдати гледајући преда се.

За чудо живо, ја оборих очи и чисто се осетих застиђен, као ђак кад не изради задатак, па не зна како да то каже благом и добром наставнику.

— Није готово?! — рече он очајно и погледа ме прекорно.

— Верујте да сам имао таквих сметња… — почнем опет извињавање…

— Задоцнићу с листом. Кад би могло до мрака бити, па макар ноћас да се слаже! — рече он очајно.

Ја извадих џепни сахат. Три часа.

— Биће сигурно! — рекох с таквим убеђењем да се он умири.

— Молим вас, пожурите. Ја ћу доћи у осам!

Извини се што ме мучи, насмеши се љубазно и оде.

Кад он изиђе, ја тек онда осетих сву тежину ове нове ситуације, која је кудикамо премашала дотадашњу.

Сад настану онаке исте, само страшније, јаче муке тражења идеје.

Написао сам око тридесет почетака, избрисао свих тридесет. И не осетих како је време пројурило.

Погледах у сахат. Седам и по часова.

Скочим као опарен, докопам шешир и јурнем на улицу. Обузео ме неки страх од овог уредника да бих радије чекао чету са запетим пушкама него њега.

Врљао сам споредним улицама, куд никада нисам прошао, нити сам мислио проћи, све од страха да не сретнем уредника. Искрсне, однекуд, неко слично лице, а мене текне нешто као нож у срце.

У пивницу куда обично идем нисам смео ићи, а кући још мање.

Најзад ми се досади и обузе ме таква љутина да сам био готов побити се с првим кога сретнем.

— Отићи ћу кући и рећи ћу томе човеку да ме остави једном на миру, и изгрдићу га као магарца.

Са оваквом одлуком пођем кући.

Уз пут свратим у једну бакалницу да купим дувана. Бакалин, нешто узнемирен, усплахирен, презну кад ја уђох.

Потражим дувана.

— Ух, што ме преплашисте?! — рече човек кад ме боље загледа, и одахну.

— Што?

— Помислих од вас да је један други господин, што долази једнако, те ме тера да му пишем све што се сећам из рата.

— Па?

— Па тако. Обећао сам, да га скинем с врата, па сад тек мука. Куд сам ја за те ствари?! Ко ће радњу да ми гледа?

Он примети да га ја гледам с тако искреним саучешћем, па хтеде прићи да ме загрли.

— Па шта мислите чинити најзад?

— Чудим се… Данас сам затворио дућан, па утекао од куће. Ако овако потраје, зло и наопако! Па није један то, господине мој, него сам имао ја од многих такве муке.

— Заиста — помислим кад пођох — у Београду сваки други човек уређује понеки лист. Осетих необично очајање.

У мојој улици, баш пред кућом, сретнем момка.

— Куда ћеш?

— Обих ноге тражећи вас. Чека један господин више од два часа! Вели, мора вас наћи вечерас.

Смрче ми се пред очима.

— Ух, тај зли дух хоће да ме умори! — помислим и дође ми страшна идеја да јурнем у кућу и да га избацим из куће на улицу, али одмах затим осетих чудан страх — да нисам смео прекорачити прага.

— Кажи том господину да сам добио депешу од оца и да морам ноћас отпутовати. Или немој… Кажи му боље да ме ниси ни нашао! — рекох момку и окренем натраг да врљам даље.

Нисам смео ноћити код куће.

Сутрадан нисам ни ручао ни вечерао код куће, и тако сам се крио са страхом и презањем од сваког шума, све док не видех онај лист да је изишао.

Кад се повратих кући, нема ми момка. Био је то добар и ваљан момак.

— Знате ли куд је мој момак? — питам суседа.

— Био је ту до јуче, па пред вече утече од оне господе што код вас често долазе.

— Досадило му што ме једнако траже?

— Није, него окупили њега да им пише нешто за новине. Он се брани, брани сиромах, па утече некуд. Вели ми кад пође: „Идем у бели свет, само да се ове напасти спасем. Ја се чудим куд је мој господин, а оно и он се бранио, бранио, па лепо, бездушници одјурише човека од његове рођене куће.“

Мене обузе нека језа, страх.

— Нема се шта размишљати — помислих — јер кад је и мој момак утекао, ту за мене нема спаса.

Оставим и кућу, и све, па брже-боље погодим затворена кола и кажем кочијашу да тера што брже и што даље од Београда.

Железницом нисам смео путовати, јер сам се бојао да ме не ухвате на станици, а лађом тако исто.

*

Причао сам једаред некоме како је у некој земљи, давно, у стара времена, живео један калуђер који је многе говоре држао, и то становницима толико досади да сви што су још могли бежати оставе своју милу отаџбину и утекну у бели свет, те тако готово опусти земља.

Право да вам кажем, то некад, иако сам слушао од старих људи, нисам ни сам веровао, али како се намножише уредници и почеше кидисавати на мирне и питоме грађане, и кад видех чудо очима, како многе радње: ме’ане, дућани, пекарнице и друге банкротираше, како се позатвараше, само што ту они свраћају, онда нисам могао нимало посумњати да је због тог досадног говорника опустела земља.

Многи, слабијих живаца, подлегли су одмах.

Нападне тако слаба човека један уредник, па други, па трећи, док погледаш, а тек човек почне да вене.

— Шта ти би, брате? — питају га.

— Ето! — вели очајно и једнако шапуће и комбинира у памети чланак или какву причу за лист. Срећу га познаници, пријатељи, зауставе га, хоће да га разгале:

— Остави се, бога ти, лудорија; видиш да оста као биљчица!

Онај само гледа тужним погледом, уздахне дубоко и јекне, па продужи шапутати и смишљати тему.

И тако леца човек, леца, па најзад, у страшним мукама, тражећи тему, испусти своју племениту и намучену душу.

*

Наравно да сам врло опрезно бежао.

Тек у једном удаљеном селу хтедох свратити да се одморим, јер три дана како сам по путу ноћивао. Али најпре пошаљем кочијаша да се разбере детаљно да ли се и ту не уређује какав лист. Оде кочијаш. Чеках читав час, нема га. Прође други час, трећи, нема га никако.

— Мора бити да су га они бездушници и овде ухватили! — сену ми страшна мисао кроз главу, и клонух.

— Нигде спаса! — помислим у очајању, видећи да се морам предати на милост и немилост страшној судбини.

Страдија (1/12)

У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена у коме је било много слободоумних закона, а нимало слободе; држали се говори и писале књиге о привреди, а нико ништа није сејао; цела земља претрпана моралним поукама, а морала није било; у свакој кући пун таван логика, ал’ памети није било; на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље, а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу: „велики народни родољуб“.

Писац те чудне приче, путник бележака (шта ли му је тај састав, строго узев, по литерарним облицима, не знам ни сам, а нисам хтео ни стручњаке питати, јер би и они, без сваке сумње, по утврђеном нашем српском обичају, упутили тај предмет на мишљење општој седници Касационог суда. Узгред буди речено, то је леп обичај. Поставе се људи који морају мислити по званичној дужности, па квит посла, и сви остали сербес)… Елем, писац те чудне приче, односно путних бележака, овако почиње:

„Педесет година свога живота провео сам само у путовању по свету. Видео сам много градова, много села, много земаља, многе људе и народе, али ме ништа толико није зачудило као једно мало племе, у једном дивном, питомом пределу. Ја ћу вам причати о том срећном племену, иако унапред знам да ми нико живи неће веровати, ни сада, нити икад после моје смрти, ако коме дође ово до руку те ушчита…“

Шерет неки чича, те ме баш тим својим почетком нагна да ствар прочитам до краја, а кад сам већ прочитао, хоћу да препричам и другима. Да не бисте сматрали да вас овим наговарам на читање, ево одмах, у самом почетку, најискреније изјављујем да није вредно читати, и да чича (тај писац, шта ли је?) лаже све што је причао; али, за дивно чудо, ја лично верујем у ту његову лаж као у највећу истину.

Ево како он даље прича.

Пре читавог века мој је отац тешко рањен и заробљен у рату, а затим одведен у туђину из своје домовине, где се опет ожени девојком робињом, својом земљакињом. У том браку добије мене, а кад ми беше једва девет година, он умре. Он ми много причаше о својој постојбини, о јунацима и великим карактерима којима кипти наша земља, о великом родољубљу и о крвавим ратовима за слободу, о врлинама и поштењу, о великом пожртвовању за спас земље, где се све, па и живот, прилаже на олтар отаџбине. Причаше ми славну и витешку прошлост нашег народа, а на самрти остави ми аманет: „Синко, мени смрт не даде да умрем у мојој милој отаџбини, судба ми не даде да ми кости прими она света земља коју сам крвљу својом натапао да би слободна могла бити. Несрећна судбина моја не даде ми да ме, пре него очи склопим, огреју зраци слободе у мојој милој постојбини. Али, проста крв моја, јер ће ти зраци слободе обасјати тебе, сине мој; обасјаће вас, децу нашу. Пођи, синко, пољуби ту свету земљу кад ногом ступиш на њу, иди и воли је, а знај да су велика дела намењена тој витешкој земљи и нашем народу; иди и, на понос оца свога, на добро употреби слободу, а не заборави да је ту земљу оросила и моја крв, крв оца твога, као што је вековима росила племенита крв витешких и славних прадедова твојих…“

Код тих речи отац ме загрли и пољуби, и његове сузе покапаше по моме челу.

– Пођи, синко, нек ти Бог…

С том недовршеном реченицом издахну мој добри отац.

Није прошло ни месец дана по смрти његовој, а ја се с торбом о рамену и штапом у руци кренем у бели свет да тражим своју славну домовину.

Педесет година сам путовао по туђини, по широком свету, али не наиђох нигде на земљу ни налик оној витешкој земљи о којој ми толико пута отац причаше.

Али, тражећи домовину моју, наиђем на интересантну земљу и луде, о чему ћу вам, ево, причати.

Дан летњи. Сунце припекло да мозак проври, од силне запаре чисто осећам вртоглавицу; нешто ми зуји у ушима, жеђ да ме умори, а поглед уморан, те једва гледам. Зној ме свега облио, па се по зноју залепила путна прашина; одело ми прашљиво и већ поабано. Идем уморан, изнемогао, док одједном угледам преда мном, на пола часа хода, где се бêли град што га две реке запљускују. Као да осетих нову снагу, заборавим умор и клонулост, па пожурим у правцу том граду. Стигнем до обале. Две велике реке мирно протичу и умивају својом водом градске бедеме.

Сетим се да ми је отац нешто причао о једном чувеном граду где су наши пролили силну крв, а као кроза сан се опомињем како ми је говорио да баш тако некако и лежи где две реке теку крај њега.

Срце ми јако закуца од узбуђења; скинем капу, и ветар баш од гора те земље пирну и расхлади ми знојаво чело. Подигох очи небу, клекох на колена, и кроз сузе узвикнем:

„Боже велики! Умудри ме, послушај молитву сирочета које се потуца по широком свету тражећи домовину своју, тражећи постојбину оца свога!…“ – Ветрић и дале пири с плавих планина које се виде тамо у даљини, а небо ћути.

„Кажи ми, ти мили ветре што дуваш од тих плавих гора, јесу ли то горе домовине моје? Реците ми ви, реке миле, да ли са тих гордих зидина поносног града спирате крв предака мојих?“ – Све немо, све ћути, а мени као да нека слатка слутња, неки тајни глас вели:

„То је земља коју толико тражиш!“

Наједаред, трже ме неки шум. Крај обале, мало даље од мене, угледам неког рибара. Чамац му уз обалу, а он крпи мреже. Занет слатким осећањем, нисам га пре приметио. Приђем томе човеку и назовем му бога.

Он ме погледа ћутећи, па одмах скиде поглед с мене и продужи свој посао.

– Која је ово земља преко воде тамо што се види? – упитам, а сав треперим од нестрпљења шта ће одговорити.

Онај слеже раменима и рашири руке у знак чуђења, погледа ме и процеди кроз зубе:

– Јест, то је заиста нека земља.

– Како се зове? – упитам.

– То не знам. Видим да има тамо нека земља, ал’ нисам питао како се зове.

– А одакле си ти? – питам.

– Па, ето, ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио.

,,Чудновато, то онда није земља мојих предака, моја домовина“ – помислим, а гласно запитам:

– Па зар ти баш ништа не знаш о тој земљи? Зар ни по чему није чувена?

Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа. После дугог ћутања рече:

– Кажу да има у тој земљи доста свиња.

– Зар је само због свиња чувена та земља? – упитам зачуђено.

– Па има и будалаштина много, ал’ то мене слабо занима! – рече онај хладнокрвно, и узе опет крпити мреже.

Беше ми нејасан тај одговор, те га наново запитам:

– Какве будалаштине?

– Свакојаке – одговори овај с неком досадом, и зену равнодушно.

– Дакле, свиње и будалаштине?! Ни о чему другом ниси више слушао?…

– Сем свиња, веле да имају много министара, које у пензији, које на расположењу, али њих не извозе на страну. Извозе само свиње.

Помислим да рибар збија шалу са мном, те планем:

– Та шта ти мени којешта причаш, ваљда мислиш да сам луд?!

– Плати ми да те превезем тамо на другу обалу, па иди види чега тамо има. Ја ти говорим што сам од других чуо. Нити сам ја тамо био, нити знам све то поуздано.

,,То већ није земља мојих славних предака, јер она је чувена јунацима, великим делима и сјајном прошлошћу“ – помислим, али ме рибар чудним одговорима на моја питања заинтересова, те се решим да и ту земљу видим, кад сам већ толике друге видео и обишао. Погодим се с њим и седнем у чамац.

Рибар довесла до обале, прими новац по погодби и, пошто ја изађох на обалу, он одвесла натраг.

(Даље)