Стари Грци и Римљани држали су робове; разуме се, држали су робове богати племићи, патриције. Робови су радили и аргатовали, радили су све тешке послове, нарочито показа.

Једном се деси овакав случај:

Попео се роб на крушку да набере крушака за госпођу и њене дрýге што су јој дошле на посело. Стао на танку грану, грана пукне и роб падне незгодно и сломије ногу.

— Ух, штета, постаде педагог! — узвикне домаћин, који гледаше роба како се превија од бола са сломљеном ногом.

Код нас је другојачије. Кад неко од врућице или запаљења мозга остане шашав, онда узвикнемо:

— Ето, сада остаде филолог!

И није чудо, већ је правило да буде изабрат у Просветни савет. Ја га зовем само Просветни савет, а званично се зове: Главни просветни савет. Будалаштина, као да има и неких споредних просветних завода. Од те моде пати уредништво Одјека и Самоуправе, јер и они пишу: Главни уредник. Какав главни кад он често попуни цео лист, као и ја, а потписе мења, „па преврће кајно ластавица!“

„Страдија“
13. фебруар 1905. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.