Још је једино уздање у млађи нараштај да ће он бити и увиђавнији и прожман већом љубављу према свом роду. Нека васпитници буду бољи од својих васпитача; то је најискренија жеља наша.
(Слога, бр. 9)

Не ваља! Не ваља ништа, па то ти је! … Обрћи и преврћи од сваке руке, гледај с које год хоћеш стране, аја! Што не ваља, не ваља, па ти можеш пући од једа, ништа ти не вреди. Не ваља! О, Господе Боже, шта си учинио од ове земље. Беше јадна добра, ваљана, поносна, пуна карактера, пуна поштења, поче лепо да се развија и напредује, па ти чисто милина! Ал’ хоћеш, одједном, као да је ко урече, поче да иде све како не ваља. Како то би, шта јој јадници би наједанпут, нико не зна. А и ко ће, напослетку, знати божје тајне. Зар јој грешној би таква судбина! Судбина, црна судбина! Шта ћеш?! Није се нико од судбине ни отео. Како би, да би: да л’ је урок, да л’ су мађије, да л’ судбина, тек јадна Србија поче да куња, поче у њој да вене све што је добро.

Отпоче зло, као да га неко, лепо ево овако, руком донесе.

Будибокснама! Чисто човек да се прекрсти па да се помакне с места, што рекли наши. Сећам се како је то некад лепо било: здрав, бујан устав, закони напредни, карактера и врлине пуно. Кад, не лези ђаволе, пуче глас да је устав умро.

— Како то, зар онако здрав устав, бујан, млад, шта му би?!

— Не зна нико, потеже па умре напречац. Нити сирома’ болова, ни куња, здрав здравцит, као јабука, па одједном пресвиште, к’о да га уби човек. Штета, а како диван беше, бог да га прости!

Умре тако, као што ти рекох, устав напречац, кад погледам, а оно, и његова деца, јадни закони, увенули, почупани, па жалост човеку да погледа. Тако је то кад су деца без родитеља. Поштења и врлине се почеше крити. Ћуте тако негде по буџацима, јер чим се јаве на свет, одмах се за њима дигне граја, вика, псовка, пљување. Куд би се и појављивали; шта ће него да се склоне! Склонили се и карактери, и на њих се дигла читава хајка. Понеки се прерушени виде улицом овде-онде, али не може човек да их позна. Куњају, кашљуцају, лецају сироти, једва се држе на ногама. Еле, потера Србију неко зло, па удри данас, удри сутра, па не може јадница очију да отвори. И ето до чега дође. Не може да је позна човек. Ослабела, измучена, исцеђена, ни она земља, ни дај боже. Душа јој чисто дошла у подгрлац. Како који дан, све јаднија и беднија, лепо видиш како се суши и вене, копни нагло, као снег у пролеће. Па се, зар где је она јадница таква, не држи у њој ништа што је добро.

*

Не ваља, не ваља ништа! Куд год хоћеш погледај, свуд ћеш наћи понешто што не ваља; куд се окренеш, све у нас пошло наопако, странпутицом. Ко зна докле ће то тако ићи и како ће се све то свршити?

Тако је и никако другојачије. Уздиши, плачи, кукај, наричи, уби[j] се од муке, ал’ тако је; то ти све не помаже.

Тако је, тако! Ништа лакше него слегнути раменима и рећи равнодушно: „Тако је!“ Али, ко је томе крив? Ко то све почини? Ко је крив свему томе злу, тој несрећи? Ко је крив, људи божји, ако ко бога зна? То реците, да ли то ко год зна?!

Ко је крив? То је тај ђаво — ко је крив. Народ вели криви су рђави, реакционарски кабинети, криви су министри пандурске крви и осећања, криви су лични режими, криви су ниски људи на високим положајима, криве су продане, гадне душе, којима су, за добар, мастан залогај, за добар положај, лични ћефови и болесни каприци пречи од закона; криви су ласкавци, који би за добру плату прогласили за племенито дело и да се пола народа повеша! Тако народ мисли како он грешан у својој души осећа.

Али министри таквих кабинета друго веле, они овако резонују:

— Народ осећа, народ мисли. Шта зна народ да мисли?! Ко пита њега шта он осећа? И напослетку, ко је тај народ? Шта хоће тај народ, шта он тражи? С каквим образом он још говори о некаквим правима? Где то пише да он може и сме имати права. Ако је за вајду, доста је дато том народу, а и то није морало бити, и то је од добре воље. И тај безобразни народ место да буде захвалан, гле ти њега: он као хоће још нешто. Ама, лепо се каже: пусти петла на праг, а он хоће и на совру. Зар мало томе народу што се библиотека зове народна, банка народна, школе народне, орфеум иародни, војска народна, позориште народно; па толики листови се зову народни (чак и здравље народно, а куд има од здравља веће среће. И то што је најбоље, дато је народу). Али, све то није ништа, да видите само шта све народ има, а то му му нико не спори и не отима. Народ има цркве, народ има песме, има пословице, има загонетке, има приче, народ има обичаје, има мудре изреке, има игре, има бајке и гатке. Сваки човек из народа има ноге, има руке, има очи, има оца, има мајку, има гробље, има ваздуха. Народ има… О ко би још све побројао шта све народ има. Не да се то ни избројати. Е, па онда шта још хоће тај народ?! Толико му је дато, и опет му није право! Тај неблагодарни створ хтео би све себи да приграби. Ваљда и другом коме треба да шта има. Народ би хтео да не да оно што има никоме, а од другог да отме све. Ето, загонетке су његове, то му нико не дира, али народ би хтео да има и загонетке и политичке слободе. Е, гле, молим те! Хоће народ да има бајке и слободу збора и договора! Хтели би људи из народа да имају ноге! Лепо, имају ноге, ал’ они сад хоће и ноге и добар устав! Е, па оно има много безобразлука, ал’ ово је превршило сваку меру.

И сад како ће министри да усреће и унапреде земљу кад имају посла са тако грамжљивим, саможивим и исквареним народом. Пропада земља, не ваља у њој ништа! Није никакво чудо што иде све наопако!

Народ упропасти ову овакву дивну земљу, народ упропасти народ! Ни мање, ни више, већ треба народ спасавати од народа!

До таквих закључака долазиле су многе „родољубиве“ владе, и свака је, по свом нахођењу и увиђавности, одмах предузимала брзе и оштре мере да народ спасе од народа.

Владан [Ђорђевић] је са својом „одабраном“ дружином по’апсио народ да не смета народу. Тај племенити покушај није имао повољна успеха, али је потицао из „чиста“ срца, из „искрене“ намере да се земља спасе! Али, Владанова велика заслуга за рад на овом пољу није овај бесплодан покушај. Владан је дао једну велику мисао, која прави епоху у политичкој историји. Он је први устао противу школа оваквих какве су. Његово бистро око увиде да школе „трују“ свет „заразним“ идејама, и обузме га силна мисао да школе, да просвету, то зло за земљу и народ, сруши и преврне из корена. Догађаји претекоше овога несрбина да Србију усрећи. Али мисао његова неће погинути. Та мисао тињала је лагано, ’ватајући све дубља и дубља корена у душама великих родољуба, док једног дана не избије на свет свом јачином својом.

Бог чува Србију, те не даде да се та спасоносна идеја угаси. Идеја је, напротив, живела и све се јаче развијала.

*

Кажу да је Цинцар-Марковић са својим друговима прихватио одушевљено ову спасоносну Владанову идеју, а ко познаје чланове овог кабинета, у то мора веровати. Влада, веле, најенергичније ради на остварењу те замисли. „Родољубиви“ данашњи министри дошли су до непоколебљивог убеђења да школе са оваквим програмима упропашћују српски народ. Зло треба лечити из корена и онда се мора почети из почетка. Образовање народно мора се потпуно слагати са теоријама влада Владанова правца, те да би се то постигло, мора се народ почети политички васпитавати одмалена, још од основне школе. „Спасоносне“ идеје и погледи на државу морају се, такорећи још с мајчиним млеком усисати. Давно је речено да се старо дрво не савија. Треба га савијати док је младо.

Треба, што је рекла Слога, у Србији оставити само „луду децу од седам година“, па их лепо и правилно васпитати по нарочитом програму, и тек онда се може добити прави, ваљан народ! Ово друго, што је преко седам година, све је пропало, све је то несрећна школа и просвета заразила убитачном и штетном садржином школских и других разних, опасних књига, које се зову чак и слободоумне.

— А шта ће се с оволиким народом, побогу?!

— Шта ће се!? … Што је пропало, пропало! Лека му нема. То треба, као оно што је Мојсије радио, водити по пустињи да изумре да не би саблаживали млађе, децу. Остали би само богоугодни, ваљани људи, као што су министри и њихова родбина, Брзак и други, пробрани, а њих је врло мало. Од оног осталог дижи руке!

*

Хвала богу кад се једва једном нађе правилан пут. Ако је за вајду, лутало се доста. Толико се влада измењало са разним покушајима и начинима да се народ поправи, па све узалуд. То ти је као год болест кад погрешно лечиш. Волиш неког, рад си да га спасеш и излечиш, па пробаш лекове од сваке руке, трчиш и врачари и доктору, кумиш, што кажу, и гору и воду, ал’ не погодиш лек који треба баш за ту бољку, па ти све узалуд. Место да излечиш, а болест све на горе! Рђави лекови! Тако су и многе владе пробале и обртале од сваке руке да народ излече и усреће, али, оно народ све нагоре. Једни су народ, да би му помогли, ’апсили, једни га би̏ли, једни га глобили, једни га окивали у ланце, једни га мучили глађу и жеђу, једни га убијали! Шта се још није чинило и предузимало да се народу помогне, па све не поможе. Ко би могао веровати да и овако племенита и лепа средства не помогоше народ усрећити. Значи да је „зло“ ухватило дубока корена. Владан је, можда баш и случајно, као што то и бива код великих идеја, натрапао на овај начин, назрео само пут, а суђено је Цинцар-Марковићу да ту велику замисао свога претходника оствари са својим генијалним друговима.

*

Ствар је већ сазрела. Наша влада већ увелико енергично ради на остварењу те племените, спасоносне идеје. Прво је приступила изради програма за школе, а за то је образована нарочита комисија стручних људи.

*

Сад је на реду да изложимо како ће, отприлике, углавном, бити удешен тај нови начин народног васпитања, и како ће се изменити садржина школских књига; који ће се нови предмети увести, а које треба сасвим избацити из школа као „опасне по правилан развитак Србије“.

(Даље)