Tag Archive | Rakija

Абер дође госпођи Ружици…

Абер дође госпођи Ружици
Кара абер, а у кара доба:
Жље га шјела, госпођо Ружице,
Жље га шјела и каву попила;
И попила каву и ракију,
Што госпама мамурлук разбија!
Милорад[1] ти шједи у ме’ани,
Из леђена мрко пије вино
А служе га крчмарице младе,
Лијепе су к’о Ранковић Павле
Кад се зором из ме’ане крене.
Умиљате ко Пашић Никола;
Танане су ко Пачу Лазаре,
Што министар у фузију бјаше,
А високе к’о дрогерист Миџа,
Она љута под каменом гуја,
Што продаје прашак и сапуне,
Калодонте и воде колоњске,
И што с бечким тргује ћесаром.
Пије вино три бијела данка.
По три данка и трн ноћи тавне,
Пије јунак и расипа благо,
Какво благо – све меке дукате,
За талире јунак и не мисли!
Њима јунак дјевојке дарива
А динаре келнерима дава,
А за гроше ни хабера нема,
Гроше јунак баца по сокацих,
Тер их купе дјеца креветари.
Кад је тако расточио благо,
Тад се јунак бјеше раздертио,
Мрке брке ниско објесио,
Уз образ је сјетно невесело,
у лицу је као земља доша’
Готово му сузе ударити,
Примиче се ме’ани на пенџер
Не би л’ кога знана припазио,
Не би ли се муке избавио!
Док припази шегрта Кибица,[2]
Некаквога Павла Штампарина,
Па привикну грлом бијелијем:
„Бре, Кибиче, мој брате рођени,
Нерођени кајно и рођени
Честита ћу тебе учинити
Код мог побре Штампарина Павла
Приђи њему мудро и опрезно,
Пољуби га у скут и у руку,
Капу д’јете мети под пазухо,
Измакни се, двори старијега.
Може бити, да је срдит Павле,
Може бити, да је пијан Павле,
Пак те море [Павле] ударити[3]
И три здрава померити зуба.
Кажи њему од мене поздравље
И подај му ову књигу б’јелу,
Коју ево рујним вином пишем:
„‘Ја сам јунак грдно пострадао
У ад ми се крчма претворила,
Сви келнери паклени духови.
Нека побра брже дође амо
И понесе неколико блага,
Да се мени у индата нађе.’“
Скочи Кибиц као хитра муња,
Па он трчи господару своме.
Пред њиме се смерно поклонио.
Љуби њега у скут и у руку,
На кољено књигу оставио,
Измиче се, двори старијега.
Проговара Штампарина Павле:
„Ој Кибиче, моја вјерна слуго,
Окле књига, од кога ли града?“
Кибиц је се смјерно поклонио,
Па говори господару своме:
„Господару, силни од силнијих.
Зазор ми је у те погледати,
А камоли еглен бесједити.
Ова књига из п’јане ме’ане,
А од твога […] побратима,[4]
Побратима Петровића Мила
(несвршено)

Написано 1905. године
Објављено у „Звону“, 7. августа 1908. године

 

[1] Песма је посвећена Милораду Петровићу, учитељу из Младеновца, који је ујесен 1905. године дошао послом у Београд, а онда се задржао „мало дуже, проводећи време у весељу и пијанкама“, а када је потрошио сав новац, морао се зајмити код пријатеља, Павла Ранковића („Павла Штампарина“ у песми), уредника Звона. Песму је Домановић написао за кафанским столом, у друштву Милорада Митровића и других блиских пријатеља, писана је у жару тренутка и остала је незавршена. Штампана је у Звону као део некролога Радоју, а Жарко Рошуљ ју је објавио у зборнику радова „Глишић и Домановић 1908–2008“ 2009. године, у издању САНУ.

[2] Овде покојни Домановић мисли на једног шегрта, који је био у штампарији Дневног листа и који је целој старој редакцији Одјека и Дневног листа пре 29. [маја 1903.] носио и регулисао менице по заводима. Њиме се је много пута послужио и сам пок. Домановић. (Примедба редакције Звона.)

[3] У штампаном тексту недостају два слога да би био потпун десетерац, што је свакако грешка која се Домановићу не би могла догодити, па смо овде унели реч која би се могла адекватно уклопити  у стих. Прим. ур.

[4] И овде у тексту недостају два слога, али будући да би овде било неопходно унети неки придев, или другу реч која би носила одређену емоционалну или другу обојеност, оставили смо стих онако како је штампан. Прим. ур.

Краљ Александар по други пут међу Србима (21/23)

(Претходни део)

Александар, препун разноврсних и чудних утисака, збуњен и запрепашћен, остаде сам на улици не знајући куда ће и на коју страну.

Најзад, њега је тешило једно, био је задовољан што чује да противници новога стања уживају слободе веће него ико, да су им дата чак права да чине све и мимо устав, и мимо обичаје, и мимо све законе земаљске, докле се радикали, за то време, између себе кољу. А он њих мрзи смртно. Ах, колико ли је пута само он за живота зажелео да сви радикали имају само једну главу, па да је он једним ударом мача одсече.

— Али како се радикали, како се та гадна демократија не боји својих противника, како она има куражи да пусти њима и свакоме најшире слободе? — мишљаше Александар даље и опет његов ум не могаше се наћи у тој ситуацији. Он опет осети клонулост, опет је био обузет неразговетним, сметеним осећањем страха и неразумевања свега што се око њега дешава.

Остави масу и зажеле да се склони некуда даље, негде где нема људи, и хте ићи једном споредном улицом. Ишао је, а и сам није знао ни куда иде, ни зашто иде туда, тек главно је да је душа његова осећала потребу за тишином.

Врљао је дуго споредним улицама, по крајевима Београда, без циља и без смисла. Занет у необичне мисли, препун чудних првих утисака, он није ни примећивао ни куда управо иде, ни ко поред њега пролази.

Кад је осетио умор, он приђе једној малој крчми и седе, и не мислећи, за један празан сто. Погледа око себе. За једним столом су двојица играли „џандара“, а њих неколико је „кибицовало“. Пред њима по чашица ракије. Ту је и псовка, и пошалица, и свађа, и смех, све се измешало.

Неки пут настане тако страшна свађа да би мислио човек да се ту за тим столом решава најкрупније балканско питање, а мало после раздраганост и смех у толикој мери да би човек мислио бог зна шта се пријатно догодило тим дивним Србима, као да им је јављено да добијамо Босну и Херцеговину. За другим столом седе два таљигаша. Мршава њихова кљусад и олупане тарнице стоје пред механом, а они сели да мало дану душом. Они разговарају о неком њиховом другу, који је неискрен, и уверавају један другога о узајамном пријатељству. Ме’анџија се свађа с неким унутра у ме’ани и већ је дошло до крупних речи. Суседни бакалин, фурунџија, залудан свет, већ се почео окупљати.

Оставише и они што играју „џандара“ свој посао и сви уђоше у меану да виде шта је и зашто толика вика. Све се више и више света поче тискати унутра и најзад и Александар, љубопитљив, уђе да види шта се то тамо догађа.

Близу до келнераја, код једног стола, објашњава се газда од радње са порезником. Управо то није више објашњење, већ је прешло у најжешћу свађу.

— Ја вршим своју дужност по закону! — виче порезник.

— Ти вршиш дужност! Јадна је твоја дужност кад ти тако радиш; сутра ћу ја тебе министру тужити, и хоћу да га питам шта је ово по овој земљи, какви су сад ово зулуми.

— Ти мораш да платиш, ја ћу извршити наплату путем који ја знам.

— Да избијеш ти очи, господине! Ти мени овде пред мојим муштеријама убијаш углед.

— Плати, па да… — поче порезник.

— Прошло је старо време, а ти си научио под Александром да чиниш безакоње, па мислиш и сад југовине. Е нема, синко, опаметио се данас свет. Спремао си Драги колевке, па ти опет дали и данас за порезника! Место да ћутиш, срам те било, а ти упадаш мени овде у радњу, да ми бламираш радњу. Ја ћу такве силеџије за јаку, па напоље из радње.

— Кога? Ја долазим у име закона!

— Ако шта имаш, ти ме зови у канцеларију, а не да ми ти овде узнемираваш моје госте и да ми ометаш пазар.

— Ја сам тебе три пута звао и онда сам морао да дођем овако.

Ме’анџија, омален, крут, буцмаст човек, удари се руком у груди, па иронично додаде:

— Причај ти то! Ја сам, бре, пропао за радикалну странку. Мене су онда гониле власти и кажњавали ме једнако, све због партије, а сад га, вала, више неће. Чекај док одем само код твог министра, па ћеш ти часком напипати чак негде тамо око Ужица. Потковаћу ја теби опанке. Нема више то што је било, сад наша сабља сече!

— Џукело једна, а шта си радио за време Цинцар-Марковића, ко се скупљао овде код тебе? Ти мислиш не зна свет тебе. Сад и ти неки радикал ватрен, а ја толико пута премештан и губио службу.

*

Александру су и ове сцене биле досадне, узнемиривале га још више и он изиђе из ме’ане и упути се опет ка Теразијама. Како је био толико времена на небу, где не треба ни стана, ни преноћишта, ни хране, он је заборавио на све то. Чудновата појава. Кад је Александар са овога света, као краљ, отишао на онај свет, он се на сваки начин морао и бунити, и препаднути, јер заиста није лако „свијетом променити“, али кад се враћао с онога света на овај, он је мислио да ће доћи у стари познати свет, да ће се осећати исто онако, као што је то и раније бивало. Он се ничему другом није надао, није очекивао ни најмању измену и наједанпут толико се грдно разочарао, јер он се враћао из земље којој је био краљ, као обичан човек. И Александар је одмах у почетку видео да је њему свет овај, да су њему прилике, жеље и мисли у Србији, људи и све што сада наново види, све је то њему много непознатије, много интересантније, него све оно што је видео на другом свету.

Али сада није он ни краљ, нити је душа, којој ништа не треба, јер он је повраћен с неба да на земљи издржи неко време као обичан човек, да се сам брине за свој опстанак, да сам себи заради насушни хлеб, да се осећа исто тако као сваки други човек, који осећа глад, осећа бол, осећа, једним словом, све потребе жива човека.

Он осети и глад и умор. Требало је да се негде одмори и требало је да чиме глад утоли.

Стао је насред улице и бленуо у свет који мимо њега пролази. На њему је било цивилно одело исто онако одлично, као што га је као краљ носио, али није било сада средстава, која је он као краљ имао. Он види да сви који мимо њега пролазе знају куда иду, имају свога циља, располажу са бедним средствима, али они нису на боље ни научили. Ту их има љутих невољника, који су се у беди родили и у беди ће умрети. За људе вреди оно: „Како га колевка однија, тако га и мотика закопа“.

Он је опет ишао даље удубљен у своје чудне мисли, а и забринут шта ће предузети, и тако, тискајући се кроз гомилу, кроз улице, нађе се одједном на Теразијама.

Било је вече. Шетња у највећем јеку. Тротоари препуни господе старе и младе и госпођа и старих и младих, ту су и госпођице младе, управо ту је тај свет неудатих дама од шипарица, па до неудатих баба, ако се с опроштењем, неудата госпођица кад много претури година сме назвати бабом. Ту су у тој гуреми, том хаосу, у тој вајној шетњи измешани сви могући сталежи.

Ту се дражесно затежу сукње и подижу уз ногу колико старовремски морал не би никад дозволио. То се зове шетња, то се мотљање у тој тишми, где човека заболи глава од разних мириса, који се најчешће употребе да заклоне нечистоћу и смрад, најобичније зове „проћи се ради апетита“, „ваља шетња ради здравља“. Све као из неких игијенских, здравствених разлога, ради апетита, ради чиста ваздуха, ради здравља. А све лажно, то све што се туда тим главним улицама слегне и чепа, што се тиска и гура једно мимо друго, долази из сасвим других разлога. Ту су беспосличари, чијем јадном, а иначе вечно доконом мозгу и нема места да шта друго ради у овој земљи. Очи таквих људи шта ће друго, већ да блену у какав женски струк или груди, па и ако су на тим грудима свилом покривеним често налазили насладу и покућари београдски. Ту се иде ради кокетовања, ради курисања, ради свега другог само не здравља ради. Коме је до озбиљне шетње, тај оставља смрдљиви Београд, и све глупости његове, тај се не вуче по прашини и не мирише парфиме, већ иде на свежину, иде ван Београда.

Александар се загледа у тај свет што се тако сјајно обучен тиска тамо-амо тротоарима и с једне и друге стране. Ту су осмејци, ту су ватрени погледи, кокетно климање главом и отмено, дубоко скидање шешира. Ту се беспослени београдски свет бесплатно продуцира на разне начине. Александру и нехотично падоше на ум они препланули, подрпани радници, који онако тешким, упорним радом у исто то доба, мучним знојем зарађују вечеру својој деци. Он и сам, да би га ко питао, не би знао зашто је при тој помисли, при том случајном поређењу уздахнуо, али он је дубоко уздахнуо.

Па ипак и једни и други били су срећнији од Александра. Онима је била слатка њихова мука, слатко је оно парче хлеба, кога радник поштеним знојем натопи, а овима је опет слатко њихово глупо и често одвратно ачење по улицама. Али шта Александар да предузме, шта ће он? Он је далеко и од једног и од другог сталежа, он нити је тамо ни овамо, а осећа да мора некуд, да се мора одлучити на једну страну.

Прво што је онако изнурен и уморан учинио, то је да потражи стан, да се прибере, да се одмори, да колико толико среди утиске и да размисли шта све он треба да предузме у Србији, да види куда да иде, кога да тражи, с ким да се разговори и договори.

— Куда ћу? — чисто гласно запита самог себе.

И заиста он није умео да на то да себи одговора.

Разне мисли падаху му на ум, ал’ он је некако осећао да све то нема смисла, да све то што би он желео не може бити. Најзад паде му на ум Драга и душу му обузе чежња и бол, а сузе се скотрљаше низ његове бледе образе.

— Морам тамо ићи! — изговори опет полугласно за се и јурну ка Крунској улици, како је обично Београђани зову и сада и онда, а иначе улици Краљице Драге. То тамо, то место куда је он нагао била је кућа његове миле Драге, кућа тог његовог и „српског“ Анђела милосрђа.

Стигао је тамо, стао пред кућу и гледао тако као да гледа у затворен рај, гледао и сећао се љубавних часова своје младости.

Улица мирна. Тек гдеко промакне мимо њега и иде даље својим послом, или жури кући. И жандарм је на својој линији, шетка тамо амо и загледне овде, онде на покоји прозор сутерена.

Крај једнога је баш нарочито шеткао, нарочито лупао при ходу цокулама, нарочито се искашљавао, док се најзад не појави на прозору румено свеже лице младе Тотице и један део њених облих груди. Ту настаде шушорење, смех, мењају се чежњиви погледи, и чим се чују улицом нечији кораци, жандар се склони мало у страну, направи лице озбиљно и важно, као што и доликује његовом чину и достојанству, а Тотица се одмах нађе у кујни у послу. Па и пролазник често иако није заинтересована личност, није баш с раскида да погледа у крепко тело, у обли го врат и у пуне засукане руке до рукава. И чим опет нико на улици не смета, опет се двоје мило и драго нађу заједно на прозору и продуже свој разговор, који је, ценећи по изразу њихова лица, веома сладак и интересантан.

— И он је срећнији од мене! — уздахну Александар, мислећи на жандара. Он своје злато има крај себе, а ја сада немам никога.

Стојећи у присенку, посматрао је то срећно двоје што се тако слатко забављају и туга све јача и јача обузимаше његову разорену и растројену душу.

Наједном он виде како се жандар наже ближе лицу младе Тотице, она га ђаволасто пљесну руком по образу, трже се натраг и њен звонак весео смех разлеже се улицом.

Жандар још једном погледа на своју драгану, па онда пође улицом напред идући Александру. Александар се није мицао с места. Опет се загледа у прозоре Драгине куће и слатка прошлост се обнављаше у живим сликама пред очима његовим.

Жандар наиђе поред њега, погледа га подозриво, прође даље и застаде на другом ћошку да одатле посматра Александра. Александар је дуго и дуго гледао у прозоре, па опхрван тешком тугом клону, обори главу и сузе га наново облише. Жандарму, који га пажљиво посматраше, учини се још сумњивије његово понашање, и пође опет к њему.

Александар се трже и погледа у жандарма, који се примицаше све ближе, гледајући га право у очи.

— Војниче, — рече му Александар — кад неко овде у Београду не зна где ће да се одмори и да преноћи, шта он онда ради?!

— Тхе, шта ради?! Одакле сте ви?

— Ја сам… — поче Александар, али се некако на брзу руку није могао сетити како да се каже.

Жандарм га погледа строго.

— Ја сам странац — додаде живо Александар — па не знам како то иде у Београду. Треба умети наћи стан.

— Иде се у хотел, а ако не, онда полиција понеком нађе места.

— Иде се у хотел?

— То сваки зна.

— Врло је интересантно спавати у хотелу у Београду, дакле то и ја могу?

— Сваки, брате, иди па спавај! — рече му жандарм, видећи да је заиста збуњен и необавештен, а једва је и иначе чекао да се врати оном прозору и Тотици.

(Даље)

Ловчев записник (3/4)

(Претходни део)

III

Радним даном сам морао ићи сам по лову, јер баш у то доба, по Петрову дне, бејаше време највећег пољског рада, који траје све до у позну јесен.

Пробудим се рано. Био сам већ на једном обрешку у шуми, а исток тек руди, а са земље као да се диже лагано, неосетно, ноћни тамни вео, а уместо њега се преко света разлива нежно руменило. Зора се мило смеши са истока, а од тог чаробног, нежног осмеха, као да све оживљава, све плива у срећи и блаженству. Осећам како се тај осмејак зорин прелио преко цвећа, преко траве, преко шуме, преко свега што погледам. Нека свечана тишина, дубоки мир. У души осећате и радост и дивљење, јер тај осмејак зорин што раскошно прелива свет срећом, није осмех тренутне радости смртног бића, осећате како је то тријумф бесмртне природе, вечности. Само ’тичице, ти мали невини створови, поздрављају својом милом песмом ову радост, али ми не осећамо да њихов цвркут ремети овај дубоки мир природе, већ му даје још више дражи.

Седео сам тако на једном обаљеном расту, који је ту скоро бура ишчупала из корена и посматрао лепоту око себе, удисао дубоко свежи дах јутра, и готово сам и заборавио чега ради сам пошао. Око мене је било вазда тица за лов. Гучу голуби, грчу грлице, кликћу жуње и обвијају се, пужајући око сувара на високим церовима, ударају силно кљуном о суво дрво и суво дрво одаје јасан, пријатан звук. И мој кер изгледа да бејаше пао као и ја у неко лирско расположење. Чучнуо крај мојих ногу, па се нешто дубоко замислио. Али њега то нежно осећање пре попусти. Стушти одједном као помаман у шуму и залаја силно, те одјекнуше јаруге. Погледам на ону страну, а веверица пред њим загреба уз дрво. Он дојури, поче скакати у висину, и стаде га писка, а веверица опружила реп по грани, звера очицама и мрда предњим ногама, док одједном скочи, са раширеним репом, кроз ваздух, те изгледаше као да прелете на друго, најближе дрво, одатле на треће, четврто, док се докопа високог цера. Кер као бесан јурну за њом и стаде још луђе безуспешно скакати навише, пратећи јој сваки покрет. Докопам пушку, па јурнем и ја за њима. Веверица час на земљу, час на дрво, час с дрвета на дрво, где је гушћа шума, а ми енергично за њом, док је истерасмо на чистину, где се препе на један усамљен цер. Ту се беше тако вешто опружила по грани да сам читавих по сата зверао док је приметих. Наперим пушку и узмем је на око. Тресну пушка, а она се не помаче, док кер лудачки стаде витлати у ковитлац по шуми. Опалим други метак, и она тресну о земљу. Кер заурла од радости и јурну на њу.

— Уби је? — чух иза мене познат глас неког Марка. То је пуки сиротан без игде икога свога, а служи у неког Николе, имућног сељака. Чува стоку, а ради и у пољу. У тој кући је још од детињства, и тако се саживео са кућанима да су га сматрали за члана породице.

— Уби’ ! — рекох поносито, пошто се окренух и видех где прескаче преко врљика из своје њиве.

— Има их пуно. Однеше све ораје на једама!… Да се једу бар, како су дебеле ка’ дулеци… Но да се једу, не би је могао човек нигде наћи, па да плаћа за сваку више но за најбоље прасе!

Говори ми то Марко, идући мени ближе, и кад се сасвим приближи, поздрави се:

— Здраво освануо!

— Здраво, шта ти радиш?

— Ти баш уранио, а?

— Па волим тако да гледам зору, а и због лова.

— Море, остави зору, бога ти, па спавај, кад ти је бог дао. Најслађе се у зору спава. Шта има да је гледаш, закон јој њен! Она ми досадила, јер чим зора, а мене чека мотика, ја л’ срп, ја л’ будак, тек ме од зоре добро не чека!

— Навикао си ти, па ти то обично, али, ако ништа друго, а оно те чека здравље од ове шуме и овог свежег јутра.

— Здравље?… Е, мој брате, како здравље! Радим од зоре до мркла мрака, пробију ме хиљаду знојева, па кад легнем увече, боли свака кошчица. Како здравље?… Но морам да сам здрав, ако ми се и неће. Нема сељак кад ни да лежи, ни да болује. Тресе ме некад грозница, па малакшем, поводим се кад идем, па опет морам у њиву.

Седнем на један снизак пањ, а кер леже крај мене и мету главу на опружене прве ноге. Марко чучи крај мене. Извадим кутију да савијем дуван. Пре него што вратих кутију у џеп, Марко протра дланове и погледа у дуван.

— Пушиш ли?

— Пушим на моју несрећу, и што год је скупљи дуван, све ми се више пуши. Кад оно беше дуван ’нако го, некако ми се није ни пушило. Пробао сам, ал’ баш ми га неће срце. А сад, како изиђоше ови несрећни паклићи, не пушим га, но га једем ка’ леб, боже ме прости!

Пружим му кутију.

Он је прво загледа са свију страна, па је остави крај себе на земљу. Протрља рапаве дланове, заглади бркове, па са неком свечаношћу и збиљом узе кутију. Отвори је, извади папир и, пошто остави кутију опет крај себе, стаде пирити да бииз целе књижице тако пирењем одвојио један листић. Пирење је трајало тако дуго, да се мени већ досади гледајући. Најзад му некако испаде операција повољно, и издвоји се један листић. Марко га узе, и залепи једним крајичком за доњу усну, коју прво овлажи језиком. Папир лепрша на усни од поветарца, а он пажљиво уреди књижицу папира, поравна листиће да буде све како је било и пре пирења, па онда папир спусти у крило од дебеле кошуље. После тога опет протрља дланове и узе кутију. Једном руком држи један крај отворене кутије, а другом руком удари неколико пута по другом крају. Затим крупнији дуван озго стеже прстима и наже кутију да се ситнина одвоји на једну страну. Кад и то срећно сврши, мету кутију на крило, па стаде с два крупна, груба прста вадити оно труње дуванско и метати га на длан леве руке. То је радио тако озбиљно, мирно и лагано, да је то вађење труња са два прста трајало толико да бих ја дотле две цигаре савио и попушио. Кад извади толико колико мишљаше да је довољно за цигару, стеже руку у коју је метао дуван у песницу, а оном другом затвори кутију да се не би случајно просуо дуван.

— Мислим да је скуп, жути се ка’ дукат? — упита, мислећи на дуван, па и не чекајући одговор, као да је нехотично изговорио ту мисао, узе дувати у песницу у којој му беше дуван.

— А што дуваш?

— Тако ми. Научили смо тако, и, знаш, овлажи се, па се дуван мање троши. Гори цигара дуже, а сув дуван проврви зачас.

Дување је трајало дуже него готово све досад, и најзад отвори песницу, која се сва ознојила, и дуван више мокар у њој, но влажан. Истресе сад дуван у папир, али како на знојавој руци оста много залепљена труња дуванског, то метну папир с дуваном на кутију, која му стајаше у крилу, и стаде лагано и стрпљиво бискати са оне руке трунић по трунић и метати га на папир. Кад и то сврши, разговарајући узгред како је зло што давно нема кише, протрља опет дланове, узе онај папир с дуваном, наслони га на колено, и настаде савијање с таквом озбиљношћу, као лекар кад врши какву најопаснију операцију. Зави, помажући се тако и коленом, и улиза добро крај од папира, залепи, и опет озго олиза. Уфитиљи папир на оба краја цигаре, па је онда загледа, као што би уметник са задовољством загледао дело које је с муком и напорима створио. Тако готову цигару метну за уво, па онда узе кутију, отвори је пажљиво, уреди опет мало листиће од папира, метну га у кутију, и онда из крила пажљиво покупи сваки трунић расута дувана, те и то метну у кутију, па је онда затвори, и пружи ми је са речима:

— Лепа ти та кутија!

Пружим му кутију с машинама да запали. Дуго се опирао, и најзад га приволим да запали. Запали пажљиво, повуче дубоко дим, и после тога загледа цигару да види колико је изгорела, као што гладан човек загледа сладак залогај.

Уз цигару му се отвори разговор.

— ’Вала богу, како је то! Узме човек траву, па савије у папир ’вако, па пуши. А кажу чкоди за груди овај зифт. И ко ли то измисли први, да ми је да знам?

Док се ја смишљах како да му одговорим, а он продужи:

— Мислим се сад нешто како је то! Ето, сад стока, кучићи и ова друга створења не пуше, зар им састав друкчи, а човек и пуши и пије и свашта. Идем лани по винограду с мојим кером, па грожђе тек уполовачило. Ја се сит наједо, а куче неће да окуси! Није добро зрело. Тако гледам нешто, па, богами, простићеш, неки пут стока паметнија но човек. Одемо на казан па се напијемо, па, овога ми крста, не видимо један другог, а стока јок! Једе, па пије воде, па легне љуцки трезна. Ја ти овде код трле негде кад се напијем ракије, па би ме могао однети до Крагујевца, а пси трезни, па чувају и мене и трлу.

— Па не пије се сваки дан! — рекох, не знајући шта да му кажем.

— Пије се, но радним даном изиђе на зној пиће, па човек не може ни да се опије. Али на славама, и тако некад, или кад пеку казани, да ти је да видиш кад се то заседне око буце, па она цевка иде од уста до уста. Лани овај несрећни Леко пође у Крагујевац, па га надари ђаво да сврати на казан. А његов казан у његовом шљивару. Сврати као тек узгред, а тамо већ, ка’ на сваком казану, пре зоре има их десет. То се, знаш, иде један код другог, а нико никог не пита, нити се то зове, но свак иде ка’ на бунар. Тако онај код онога, а онај код онога. Заседне ту Леко, па мало-помало, те до мркла мрака. Заборавио и торбу с рамена да скине, све, к’о вели, ’ајд са’ћу да пођем. Кад се већ смркло, а он се диже, па тетур, тетур, изиђе из шљивара. Нико га не пита ку’ће. Мислимо ’нако оде. Кад он јок, но бâги пошао у Крагујевац.

— Прича он то и сам после. „Пођем, каже, ја, и то у Крагујевац, а и не пада ми на ум да се већ смркло. Како изиђем из шљивара, а мене она парњача удари у главу, па ни маћи! Шљивар велики, а около све плот, а ја се у’ватим плота, па запнем около. Падао сам, спотицао се, ал’ плот помаже те се држим. Иди, иди, иди сву ноћ драгу. Ал’ нигде пуста Крагујевца. Чудим се ја шта ће то да буде, сву ноћ погибох идући, а никако стићи у Крагујевац. Запнем поново, па ’ајде, ’ајде, аја, нигде Крагујевца! Сустадох, а које од оне несретне парњаче, које зар од умора, једва гледам на очи. Зора подбељује, петлови кукуречу, лепршају кокоши, слећу са седала. Гледам, а глава ми бучи од ракије, и све видим као кроз неку маглу. Чујем да шкрипе негде врата од куће. „Овде ћу, вала, да тражим преноћишта, па шта буде”, помислим, и рачунао сам да сам погрешио пут, па се откро чак негде у београдски округ. Викнем ја што ме грло доноси:

— Еј, домаћине!

— Еј — одазва се глас.

— Молим те, брате, да ме примиш па конак. Путник сам, а из далека, па сам погрешио пут, а овде не знам никога, нити знам где је меана.

— Одакле си?

— Чак из крагујевачке наије, из Шумадије, брате! — и каза село.

— Па то си ти, несретниче мој, улази у кућу, Господ те не убио! Јадно ти далеко, ниси ти од свог плота макао даље.

— Познадо’ глас моје жене, па се, вели, истрезних ка’ да нисам ништа окусио.”

Још ми је вазда Марко причао, и најзад рече како су већ три-четири лета прерадили у пољу уз смеј о том Лекином обилажењу око плота.

Ућутасмо.

— Да идем мало стоци — рече Марко за се, поздрави се и оде.

Дуго сам још седео сам уживајући чари свежа јутра у дивном шумском пределу, па се онда стрмом, уском стазицом вратих кући.

(Даље)