Tag Archive | Publika

Публици

– Што нема ­„Страдије“ о Ускрсу? – пита публика и изгледа јој да с правом пита.

А нема права. Додуше, обичај је да сваки лист о празнику дâ чак сем редовног броја и додатак. То је глуп обичај, а публика мисли то тако мора.

Међутим, ја паметније гледам на те ствари. Каква је публика тако јој треба и писати. Публика је нетачна кад плаћа; она хоће да о Ускрсу седне за пуну совру уз дебелу печеницу, да пије вино, па још онда да чита што пријатно а да не плати. А новинари треба да јој праве чапрас-диван о свом руху и круху.

Е, нећемо тако. Празник је и мени, и ја сам хришћанска душа. Хоћу и ја о празнику да се одморим, а кад је празник прошао, онда ме ево опет на послу.

Дакле, Христос Васкрес, драга публико!

„Страдија“
28. април 1905. године

Краљ Александар по други пут међу Србима (16/23)

(Претходни део)

IV
АЛЕКСАНДАР ОПЕТ НА ЗЕМЉИ
Мало објашњење с публиком

Чујем опет да чекате, да чак тражите и љутите се што писац „Краља Алексаидра по други пут међу Србима“ не доводи на земљу Александра, што га не доводи међу нас. О, мила и драга публико моја, ти која си научила да мењаш „љубезнике“ своје, зар заиста ти то тражиш? Из ког разлога ти то тражиш, ја никако не могу да разумем. Ти тражиш оно што против тебе иде, ти тражиш да се разголите све ране твоје, ти тражиш… Остави се, ти не знаш шта тражиш. Остави се, буди стрпљива мила и драга публико, јер свега ће бити, само нас неће бити. Ти хоћеш да се разонодиш, ти хоћеш, кад после добра ручка легнеш на дивану и прочиташ какав подлистак у новинама да се насмејеш, да се забавиш да ти се ручак боље свари, па да опет мислиш онако исто шашаво како си и мислила, кад се после сна пробудиш.

Е, видиш, ја то нећу. Ја хоћу намерно, баш зато, публико мила моја да те мучим, само ако могу; ја не мислим да ти пишем да те разгаљујем, да те веселим, да ти правим ма какво задовољство; ја хоћу нешто друго, ја хоћу да пишем у књигу лудости твоје, ја хоћу да се насмејем болно и горко своме времену, кад већ немам моћи и снаге да водим по пустињи као Мојсије ово сумануто колено док не изумре, па тек будући нараштаји да учине што паметно, кад им ми затровани ваздухом овог лудог времена не можемо из гроба сметати.

— Што не доводи Александра на земљу, што тај човек који то пише малтретира нас искрене читаоце? — питају и љуте се.

Што? … Да вам ја кажем што. Мени је с њим тешко било, а без њега ми је верујте теже. Ја сам га по небу водио и то ми је лако било, јер на небу нисмо ми данашње колено и данашњи људи. Ја сам чак пишући први део мислио да сам проучио, да познајем наше ово лудо доба, да познајем прилике, и таман да приступим послу, а прилике се сваког тренутка тако мењају, тако ме нервирају, да ја не умем нити могу да ухватим ма и изблиза везу догађаја, везу политичких прилика које се дешавају по нашој земљи.

Па онда, кажите по души, кажите по срцу, немојте „ни по бабу ни по стричевима, већ по правди бога истинога“, јесам ли крив ја, који морам да пишем и описујем лудости моје рођене земље, или је крива моја земља и све њене лудости?

Видиш ли ти, публико, бог те не видео, где ја доводим Александра? Зар ти навалице или назорице хоћеш да се правиш чак и луда да као и не видиш и не разумеш зашто га ја доводим овамо. Нисам ја, публико, будало једна, друштво за легално решење, па да радим на томе да макар и мртва Александра доведем на престо српски, да тиме обновим сву реакцију и сву невољу, која би мене међу првима ударила по глави. Ја, напротив, доводим макар и мртвог Александра, измишљам га, што велите, али не њега ради, него нас ради.

Ми не ваљамо, ми смо тек Александри, ми смо гори него хиљаду Александра одједном.

Зар не видиш ти, публико, да је цела земља, да је цео овај наш народ, да смо сви ми колико нас има стали на луди камен, што веле стари? Хајде гледајте, хајде ви посматрајте прилике, деде, ја вас чикам, да можете и за тренутак уочити ма и једну одређену фигуру у том политичком калеидоскопу.

Александра имам да доведем, дакле, међу нас, али где и како, ја се и сам чудим. Не чудим се за то што не умем да измислим, јер измишљати није мука, већ се чудим, ја се сам згрозавам страшног посла и материјала који је готов, који је пред мојим очима, кога не морам да измишљам, али који је толико шарен, толико разнобојан, толико огроман, да очи прелећу гледајући та чуда, ту огромну масу, која сваки час изгледа другог облика, па се очи засену. Е, па онда, видиш ли, публико, је л’ ти бар сада јасно да је најтеже оно, што ти мислиш да је најлакше?

Ја нећу себе да прецењујем, нећу да кажем да ја боље видим него цео свет, али ја назирем нешто мало пута, ја се колико толико прибирам да видим шта треба радити.[1]

Али, ако ми наше јавно лудо мњење буде сметало да будем паметан, ја му јамчим да ћу утећи у другу земљу да отуд будем користан и паметан за своју рођену земљу, за ову земљу за коју ме везују гробови предака, и свети гробови витезова и јунака српских, гробови мојих старих, који су од нас бољи били, а везују ме и колевке, у којима се одгајују деца наша, а за ту децу, надам се, пустите ме да се надам, да ће бити боље колено него ми данас што смо.

Опростите, преци, праштајте и ви будућа покољења, ја имам да се разрачунавам и да се свађам са овим покољењем, са овим својим прљавим временом, ја ћу да говорим о нама који изгледамо пре да смо сој Суље Циганина него Краљевића Марка.

(Даље)

[1] Овај и следећа два пасуса, одштампана у 65. броју Новог покрета од 24. априла 1906. године, на другој страници, недостају у трећој књизи Сабраних дела из 1964. године. Ову грешку, највероватније нехотичну, овом приликом исправљамо, и надамо се да ће у неком следећем штампаном издању садржај сатире „Краљ Александар по други пут међу Србима“ бити допуњен недостајућим делом.

Говор на Таушановићевом вечеру

Поштовани посетиоци,

Ви без сваке сумње знате ону народну песму: Женидба од Задра Тодора. Кад знате ту песму, онда знате и Јерославац Марка, „који јунак за бога не знаде. Да га молиш, умолит’ не мореш, да се бијеш помоћи ти нема, а да бјежиш утећи му нећеш“. То је давно било, па се помињало. Е, али, дан дањи има говорника који јунаци за бога не знаду. Замислите ви овако свиреп случај: Дошли ви на концерат, дошли да учините добро дело и да пријатно проведете вече, и не сањајући каква вас опасност може снаћи. Седите, ви као то сад, сербес — слушате певање, свирање, декламовање, и очекујете даље тачке програма, док, тек, испадне однекуд неко намрштено, надувено лице, вуче под пазухом некакав дењак хартије, и то биће упутило се право столу застртом чохом, и на столу чаша воде. Таман помислите: „Куд ли ће ово чудо, бого мој!?“ — а оно биће па за сто. Накашља се два-три пута важно, тресне дењак хартије преда се, избрише наочаре, па започне: „Поштоване госпође, госпођице и господо, ја сам веома срећан што је баш мени пала у део та почасна дужност да вас вечерас позабавим. Ја ћу вам вечерас говорити о утицају кисеоника на тело. Пре него што пређем на то, потребно је да вас мало изближе упознам са оним стварима које су потребне за разумевање овог предавања… Е, хвала им лепо!

Мислите ли да сам ово изимислио? Има пуно оваквих, далеко им лепа кућа, и ја вам од срца желим да вас овако зло никад у животу не снађе. Испричаћу вам само један овакав случај кога сам био очевидац.

Елем, у једној паланци у унутрашњости забава са игранком. То је било o Светом Сави. Свет к’о свет, искупио се да се мало забави, да приложи коју пару за сиромашне ученике. Једним словом, добри људи. Сала којекако декорисана, намештене столице. У првим редовима даме, даље мушки. Отпеваше деца: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“. Дивота! Наједном, појави се стари директор, строг и намрштен, мету један дењак хатрије преда се, промери публику два-три пута, искашља се, сркну мало воде, понамести се на столици, засука рукаве, па поче тупо, промукло: „Поштовани гости…“ Ту превуче руком по оном дењку, узе један лист с гомиле, поново промери публику, па продужи:

„Овога вечера, господо, ја сам рад да се мало позабавимо на прошлости Србиновој“. Неки мирно чекају, једни изговорише. „Ако, ако, тешто!“ и не слутећи шта ће бити, а нас неке прође језа целим телом. Један мој друг из задњих клупа подиже се, пропе се на прсте, и кад угледа дењак хартије, изговори очајно „Аууу-у“, и сруши се на седиште.

„Пре свега, поштовани гости, да бацимо летимичан поглед на оно доба кад су сви људи живели у заједничкој својој постојбини, у колевци људског рода, која се налази у Азији, тамо негде у подножју Хималаја…“

Лепо нам иде! — помислих у себи.

Читав сат баца човек летимичан поглед на заједничку постојбину, а затим пређе на пресељавање у два правца.

Погледам, а онај женски свет оборио главу, зној их облио и очајно гледају у онај дењак хартије. Није им лако. Неке добре домаћице вечерале ђувече, па сад, стегнуте у нове фистане, морају да слушају стару постојбину, девојке дошле да играју, да се позабаве са каваљерима. Носи ђаво и старог директора и његову постојбину и Хималаје! До тога ми, тек, није. Али горка чаша мора се испити до краја. Многи мушкарци већ гунђају, пропињу се и загледају колико је табака још остало, и с очајним болом узвикну: „Брука, ово је тек почетак!“

После дугих мука невине и добре публике, промешкољи се директор, пину мало воде, погледа по клонулој, увелој публици, али га не тронуше очајни погледи којима женски свет проси милости, јер он јунак за бога не знаде. „С овим смо, поштовани гости, свршили овај део…“ — На ту реч свршили освежи се публика, прену из клонулости, али радост би кратка, јер говорник продужи даље:

„А сад да пређемо на словенску заједницу, да видимо њихову стару веру, обичаје, начин живота и остало“.

Уздаси се чуше, и публика, та безлобива жртва, клону.

Кад се сврши са заједницом, дође на ред сеоба Срба, па прво доба, па жупани. Публика ни жива ни мртва.

„Е, сад господо, кад смо завршили са овим периодом…“ „А, хи! …“ чуше се узвици као да бацисмо терете с леђа, пренуше даме, почеше људи устајати, али одједном немилосрдни говорник додаде. „А сад, господо, долазимо на Немању. Важност рада Немањина веома је велика и ми се ту морамо — („Одложити” — вичу неки) подуже задржати“.

Настаде метеж. Једни кашљу, једни узеше шкрипати столицама, једни гласно почеше протестовати, док стари директор устаде:

„Шта је, срам вас било? Шта хоћете? Зар сте ви Срби и Српкиње, не било вас! Е, нећете тако. Хтели бисте да ђускате, да играте. Нећете. Хоћете да чујете прошлост Србинову. Давно ја вас чекам да вас овако на куп похватам. Елем, слушајте: важност Немањина рада огромна је и, као што малочас рекох, ту ћемо се мало дуже задржати…“

Даље можете замислити. — „Којом муком најволиш мучити“, што вели песма.

Други један говорник кидисао је, опет, у једној паланци на добру и мирну публику усред бела дана, пре подне. Тај нас је, опет, морио „ферментним гљивицама пливајућим у ваздуху“.

Верујем да му је и спомен на ове претрпљене муке непријатан, а рад сам да и вас поштедим.

Ја имам срца, и знам за бога. Ви сте добри људи, дошли сте овде да учините добро дело, па куд би ми душа кад бих вам то добро злим вратио? Не, то никако! Ја нисам рад да ви овде паднете као жртва мог дугачког говора, те би се после морао образовати нов одбор, коме би био задатак:

„Прикупљање прилога за споменик невино изгинулим жртвама на Таушановићевом вечеру од успомена г. Домановића“.

Боље да се овако на леп начин сврши.

18. децембар 1904. године

Љубавно писмо милој публици

Драга и мила публико моја, ево дошло је време да се опет разговарамо, само што овај наш разговор неће дуго трајати. Ја смо се и ти, хвала милостивом богу, довољно објаснили, па није више потребе да се џаб-џабе кавџимо и крвимо. Ето, као што видиш, ја ти и данас нећу дати продужење приповетке „Александар по други пут међу Србима“. Можда ти то читаш, а можда и не читаш, а то је мени потпуно свеједно. Ја знам шта хоћу, а ти не знаш. Ти, публико, врљаш и тамо и тамо и амо, ти си час овоме, час ономе наклоњена без икаква смисла и разлога, а ја сам све док те не познадох био сталан. Али сада ћу и ја да се обрнем твојим путем, хоћу и ја да правим глупости и лудости као и ти, хоћу и ја да вичем на оно на шта не треба, хоћу и ја из моде да радим оно што не треба.

Ево, видиш, драга и мила моја публико, ја хоћу заједно с тобом, на твој начин, без икаквих задњих намера, с тобом заједно да оговарам самога себе. Зашто и не бих. Ти, публико, глупа наша добричино, не питаш и не разбираш, ти чак и најрадије читаш оно што је и против тебе и против мене. Ти чак, мало-помало, примаш све измишљотине као поуздану ствар, само ако се оне стално понављају. Кад је тако, кад ја то добро знам, онда није никакво чудо што ево хоћу да ти помогнем у лудости твојој, јер ја се тебе не бојим. Ти, драга моја некадашња публико, изгледа да изневери нашу стару љубав. Зар нисам ја теби, мила моја, дао срце своје, а зар ми ти ниси вратила истим жаром свете љубави? А сада? Сад ја, који за кратко време бејах далеко од очију твојих, одох даље, још даље, управо одох у невидиш, од срца твојега.

Љубав је наша пукла, ми смо се раздвојили, а то си крива ти. Ти си некад грлила и љубила идеале моје, а сада си постала непоштена, па грлиш и љубиш нитковлуке; ти се сада, пропала љубави моја, повлачиш по срамним редакцијама последњег олоша; ти сада пљујеш на све идеале наше из старог доба наше заједничке узвишене љубави; ти се сада церекаш на све лажи које ми подмећу непријатељи наши.

Мила моја, ја ти праштам, ја сам остао стари, ја тебе никад омрзнути нећу, јер сам уверен да ти не знаш шта радиш, али ја ћу ти заслепљен оном старом љубављу принети и последњу жртву. Ево видиш, ја ти помажем, публико, злато моје, да се боље насмејеш и разгалиш.

Ја ћу, видиш, душо, продужити онај фељтон из листа За Отаџбину. Не читам га стално, некад је и одвратан, али нећу да ми те глупостима муче, мила публико, слатко јагње моје. Ја ћу продужити онде где су они, тамо они, стали, а исписујем пун њихов наслов. Сад читај како се и ја сам грдим, да не слушаш уста друга, јер, веруј, не умеју ни да ме изгрде, јер не знају слабе стране моје.

„Нови покрет“
9. април 1906. године

Читаоцима

Изгледа ми, драги моји читаоци, да се ми још нисмо добро разумели. Страдија неће бити лист који ће измишљати разне ствари тек колико забаве ради, колико вица ради. Страдија ће бити лист који има да жигоше све оно што не ваља у нашој земљи.

Према томе, молим све пријатеље добра и напретка да ми са свију страна, из свих слојева друштва достављају све оно што у нашем друштву не ваља, све што треба жигосати.

Ако ми се одазовете, унапред знам да ће тај материјал бити огроман, и ја ћу из тог материјала одабрати оно што је најкарактеристичније по наше прилике, што је најцрње зло, које се у нас најчешће понавља и што се у ширем слоју друштва простире.

Сматрао сам за дужност да ово напоменем и далеко од помисли да препоручујем свој лист, јер лист ове врсте саме прилике стварају, прилике ме саме нагоне да стварам лист ове врсте.

Ако би лист пошао добро, пошао боље, тада ћу лист повећати на цео табак, а излазиће чешће. Тада ћу из сваке струке узети по једнога који ће имати по једну рубрику Страдије, који ће писати, одабирати материјал и уређивати своју рубрику. А дотле док ви, читаоци, не будете предусретљиви, Страдију, морам пунити сам, она мора бити овако мала и поред много и много ствари које треба жигосати и ради морала износити на видик пред јавно мњење.

У данашњем броју доносим ову песму из далеке Индије. То се нас не тиче, али доносим је из предострожности да се код нас овако шта у далекој будућности не би дешавало, да за времена зло предупредимо.

„Страдија“
9. јануар 1905. године

Ко рђав лист издаје ништа му не помаже

Што прицвиље рано у неђељу,
У неђељу прије јарког сунца,
У стојноме граду Биограду,
А у својој дивној редакцији,
Оглашује да је соко сиви,
По истину, Адамовић Јово,
Ако цвили за невољу му је:
Пуста му је понестало блага,
А јунак се није научио
Подносити муке и невоље,
Јер је јунак соја господскога.
Он призива протектора свога
Господара Ђоку Николића,
Који’но се јунак разумије
У сађењу репе и кромпира:
„Гдје си болан, Николићу Ђоко,
Ја л’ не чујеш, ил’ не хајеш за нас;
Грдни су нас јади забушили:
Редакција у невољу пала,
Строшили смо четири хиљаде
Све динара у банкама новим,
Што си нама јунак даровао
Да новине наше покренемо,
Да са њима земљу застрашимо
И забуну многу начинимо,
Да владина недела бранимо
И поштене нападамо људе.
И ми, брате, тебе послушасмо
И бранисмо владина недела
И поштене нападасмо људе;
Не могасмо земљу застрашити
Нитко, брате, од нас страха нема,
Већ кад нашег сагледаше листа,
Насмија се мало и велико,
Насмија се сва господа редом,
А шапатом збори сиротиња
Ђе се залуд грдно обрукасмо
И пред свјетом образ оцрнисмо,
А ничега створит’ не моремо.
Нитко, брате, нашег листа неће.
Тројицу смо свега умолили
Да нам буду дивни претплатници,
Да имамо кога од заклетве,
А остали људи не шћедоше,
Ја л’ не хтјеше, ја ли не смједоше
Од твојега страха големога
И чланака полицајца Ђоке.
Ми почесмо џабе раздавати
Ал’ га опет нитко примит’ не шће.
Кад виђесмо бруку и покоре,
Доведосмо лагахне таљиге.
На таљиге новине метусмо,
Поћерасмо доље у чаршију,
У чаршију тамо међ пиљаре.
Пиљари нам листа цијенише
Један за све шесет пара даје,
Други за све и два гроша даје,
Трећи смисли на бога, на душу,
Па нам даде до три гроша равно.
Како таде, тако и данаске.
И ми редом штампасмо бројеве
И све силно расточисмо благо.“ —
Кад је Ђока разабрао рјечи,
Мука му је, и за јад му било:
Брке своје ниско објесио,
Чело му се у боре сабрало,
Уз образе пламен ударио,
Готове му сузе ударити.
Мисли јунак што ће и како ће;
Није њему жао пуста блага,
Нек се троши, пусто остат’ неће.
Он имаде доста пуста блага,
Каква блага све мека дуката,
Ал’ како ће стећи читаоце
Да његове читају новине,
Да му славу по свијету шире,
Да се прича и приповиједа
О његову сјају и господству:
„Нетко бјеше Николићу Ђока.
Бјеше Ђока министар Србије
Да такога ниђе не имаде
Што је земље на четири стране
Бутум земље Турске и Каурске,
Кара-Влашке и Кара-Богданске,
Руменлије и Анадолије.“
Ал’ сад виде Николићу Ђока
Да ће њему име погинути,
Па је њему срамно и зазорно.
Све мислио, на једно смислио,
Па говори Адамовић Јови:
„Мој војводо, Адамовић Јово,
Ако л’ ти је мало пуста чина,
Даћу теби чина још бољега,
Честита ћу тебе учинити;
Ако ли си благо похарчио,
Похарчио четири хиљаде,
Што ти за лист дадох у потаји,
Ти нијеси мене изгубио.
Док је мене и на мени главе
И мојега министарског чина,
Ти се немој страшити за благо
Шта т’ је мало у мојему листу?
Имаш доста књиге без јазије,
Мурићепа чим се чланци пишу,
Па ти пиши као досле што си.
Ако нитко неће нашег листа,
И том сам се јаду досјетио:
Ја имадем много пуста блага,
Каква блага, све мека дуката;
Отворићу све ризнице своје,
Отворићу и просућу благо,
На дукате покупићу људе,
Који ’но ће читат’ Савременик!“
Што је Ђока љутит говорио,
То истина учинити шћаше:
Он узима од ризница кључе,
Златне кључе од седам ризница,
Па отвори све ризнице редом,
Он отвори, и он просу благо
Да на благо скупи читаоце;
И телале пусти по Србији,
И телали по Србији вичу:
„Је ли мајка родила јунака
Да редовно Савременик прима;
Ко га прима — жут дукат добија,
Ко га чита — два дуката равно.“
Викали су за неђељу дана,
Ал’ се нитко јавити не смеде.
Састали се сви телали млади,
И одоше Николићу Ђоки
Да му кажу што је и како је.
Сви га љубе у скут и у руку,
Измичу се, дворе старијега,
Али шуте, ништа не бесједе!
Не смију га у очи гледати,
А камоли еглен отворити.
А пита их Николићу Ђока:
„Ђецо моја, моје вјерне слуге,
Јесте л’ прошли по земљи Србији,
Јесте л’ моју славу пронијели,
Је л’ Србија жељна листа мога,
Јесу л’ здраво Србљи витезови,
Јесу л’ здраво и јесу ли мирно?
Кажите ми што је и како је!“
Телали се смјерно поклонише:
„Господине, Николићу Ђоко,
зазор нам је у те погледати,
А камоли с тобом бесједити!
Ради смо ти добре јавит гласе,
Ал’ морамо истину зборити:
Ми смо прошли по земљи Србији
И твоју смо славу пронијели.
Јесу здраво Србљи витезови,
Јесу здраво, али нису мирно,
Фузија је грдно пропанула.
У Србији земљи племенитој
Није мајка родила јунака,
Ни сестрица брата однијала
Који ’но се смједе поуздати,
Поуздати у своје јунаштво
Да редовно чита Савременик,
А и ми га не бисмо читали
Да нам царе поклони Крушевац!“
Кад то зачу Николићу Ђока,
Плану Ђока као огањ живи
Удари се руком по кољену
Нови камгарн пуче на кољену
Златно дугме на десној манжетни,
Па подвикну из грла бијела:
„Авај мени до бога милога,
Данас видим да сам пропануо.“
А кад сјутра бели дан освану
Дан освану и огрија сунце,
Уранио Николићу Ђока,
Умио се и Богу молио
И попио каву и ракију,
Па он зове своје вјерне слуге,
Зове слуге и к себи призивље,
„Слуге моје, хитро похитајте,
Упрегните коње у каруце,
Је л’ ја, ђецо, мислим путовати;
Биоград ћу стојни оставити,
Па се кренут’ главом по свијету
Не би ли се млађан намерио
На некога срца јуначкога
Да редовно чита Савременик!
Ако л’ једног у свијету нађем,
Довешћу га у земљу Србију,
Ја л’ за благо, ја ли на јунаштво.
Ако ли га наћи не узмогнем,
Кунем ви се Богом истинијем,
Вишњим Богом и светим Јованом
И тако ми перо не рђало
Којим ситна акта потписујем,
Ја се јунак хоћу објесити,
Да се прича и приповиједа
Док је сунца и док је мјесеца;
Нек слијепци ходе по свијету,
Нек пјевају и помињу Ђоку
И његову спрему за привреду!“
Сједе Ђока у меке каруце,
Као да је Вуча Џенерале,
Па отиде главом по свијету
Да расипа своје пусто благо
И да тражи јунак читаоце
За лијепи листак Савременик.

Прибиљежио Вук

„Одјек“
25. октобар 1902. године