(Претходни део)

Прошла година отада; кад ја једном око велики’ заранака, баш у ово доба, некако око Светог Илије, беја’ пошао на гумно — продужи ме’анџија — па да се сретнем са Јелом Вићентијевом; она носила радницима ужину. Није ми род ни помози бог, што веле, ал’ баш кад је видо’ кака се кукавица начинила, дође ми тешко и нешто ме гану у срце, па ми само сузе пођоше. Она и онако ситначка и мала, па још ослабила, па је немаш шта видети, као биљчица остала сирота, а очи јој све подадуле и поцрвенеле од плача. На рамену јој обрамница и на њој велики лонци с неком чорбом, две котлајке кисела млека и две торбе с пројама, па, знаш, и ’нако слабачка, па се сва увија мислиш до земље, под теретом. Са њом иде њена Стаменка и носи ракију у бардаку. Велики неки бардак, па дете једва иде, а искривило се на другу страну и једнако преповаћа бардак те га намешта на кук. Паметно дете, а иста мајка, гледа ме као анђелак неки, а њему очи уплакане и црвене, а затурило се од врућине и зној му се само слива низ лице.

— Зар, ти Јело, носиш? — једва је запита’, тако ме нешто стеже у грлу од туге.

Она ме само погледа па јој грунуше сузе на очи, као да их просу човек из неког суда, и зајеца. Заплака и дете. Ја се сетим моје деце, па ми још теже дође и чисто ми се обртоше оне њиве око главе.

— Спусти то, јадна, па се одмори мало. А зар не држите момка? — упитам.

Она спусти обрамницу с рамена и, кад се исплака, погледа ме као да зове за помоћ, уздану, па ће рећи:

— Ето шта се учини од мене… — Као да хтеде још нешто да каже, али је сузе загушише.

Плакала је дуго, а ја гледам ћутећи час њу, час дете, па, богами, нећеш ми веровати, чисто и ја оплака кад помислим како је то живомученица жена, а двори опет оног несретника и пази га не мож’ лепше бити. Знао сам ја све како он с њом поступа! Цело село наше само о томе и говори и сви жале ову јадну жену. Хтео сам, знаш, да је тешим некако, ал’ куда ћеш је утешити. Није то, брате, лако гледати зло очима у својој рођеној кући: радити цео дан као роб, удворити и човека и дечицу, па још и ону проклетницу, коју не може очима да гледа.

— Па зар је узео у кућу? — упитам.

— Узео, но како! Његова добросретна жена, што ти реко’, ради као роб и двори и њу и њега, а он је још туче и закера те ово, те оно.

— Па кажеш ли му што јадна? — продужи ме’анџија причати — упитам је. Она уздану, право рећи јекну, па само слеже раменима.

— Па питаш ли га бар што тако чини, што упропашћава кућу и овако красну дечицу? …

— Шта ћу га питати црна и ојађена, кад не смем ни на сенку да му станем. Он ме сматра као скота, па и горе од скота. Нађе он кривицу мени па нек сам ка’ анђео, само да ме избије, а камоли да га што питам. Каменим се тако па само гледам зло очима и плачем несрећна за овом кукавном дечицом. Па не могу више ни да плачем. Вучем се тада као авет и сва некако као да сам се скаменосала, а немам, грешна, коме ни да се пожалим, но сама се гризем, па ми баш нека мука пала на срце, па ће лепо да ме живу умори.

Она опет зајеца и помилова девојчицу руком, па узе нарицати и оплакивати и себе и децу, као да је већ умрла, а ја слушам и мислим на своју децу па се чисто љуљам, а у глави ми само зуји, и све ми неки мравци уз леђа, а под грло ми стаде нешто па оће да ме удави.

Ал’ кад узе дете љубити и зацвиле:

— Јаој мени, сирочићи моји, ко ће да вас пази кад мајке немате! …

Мене обузе туга по хтедо’ утећи само да не слушам ту запевку. Жива оплака себе саму. Море, да си био то да видиш само, па никад ти не би с памети сишло. Закука и дете, па се приљуби уз њу и све цепти кукавче од неког стра’ и запомаже:

— Јаој, нано, не дам те, јаој, не дам те.

А слабачко и једно и друго, па да камен проплаче од јада.

— Не дај ме, благо нани, не дај твоју нану, не дај, благо нани! — нариче кукавна жена и једва кроз плач да јој разабереш речи.

— Остави се, бога ти, ћорава иосла, не плаши то дете; виш’ како се узнезверило па само преза и трепери ка’ јасиков листак.

— Осећам ја да ће ми скоро доћи крај. Не може се овако — поче опет она кроз сузе. — Ево види само, рече, па подиже повезачу, те ми показа разбијену главу. — Ето, вели, а у телу сам сва испребијана. Уби ме крвник, крв га изела и убило га добро моје. А ја сам га пазила и дворила као бога, а роб сам куће и ове дечице наше, а он тако. Ономад опет до неко доба ноћи луњао некуд с оном дрољетином, земља јој, боже ти нареди, кости изметала. А не сметам им, грешна, но се склањам и правим мања од макова зрна за љубав деце; што видим, не видим, што чујем, не чујем, ал’ ме крвник опет не оставља. Удари ме чим до’вати. Дође доцне, готово после поноћи. Ја му поставила совру, спремила постељу, намирила децу, успремила сваки кутак, па меда да лазнеш како је чисто, зготовила вечеру не мож’ бољу бити, уточила вино и ракије, па метула на совру; свршила све, па седим те чекам. Деца поспала, а ја запалим кандило и станем пред икону те се молим богу да га окрене на боље само, и нека га умудри да мене остави на миру да гледам децу, па му све просто било. А и деца се сирота устравила па једнако презају из сна и запиште. Плаше се, па ме све стра’ пашће у занос ил’ у фрас. Јер он дође пијан свако вече, па претури совру ногом и изразбија стаклиће, па мене у’вати те туче за пра бога, а деца се тако чисто уџапила, па сву ноћ презају. Ако му опет не спремиш, онда се држи што не спремиш, а кад му спремиш, онда што си спремила. Кажем ти, дође ономад тако, па чим на врата, а он потеже ногом совру, па све прште под ногом у комаде. Ја стојим у буџаку па се тресем и чини ми се: дође ми суђени час. Дечица пођипаше, па узеше кукати и збише се око мене као пилићи, божем да их ја браним кукавица! …

Ту жена зајеца и једва опет продужи од плача:

— А он стоји, па се љуља пијан и шкрипи зубима. Ја ни да данем, а камоли да му што кажем.

— Што не купиш ове комаде, кучко, но дремаш? … — викну ми он и пође мени, па се саплете на сломљену совру и паде. Деца вриснуше и још јаче почеше уз мене приљубљивати, а мени срце да пукне за њима, а не смем ни да шушнем, а камоли да заплачем. Утом он скочи па посрћући јурну на мене и до’вати ме за косу, па ми поче ударати главу о дувар.

— Немој, Вићо, — почех ја молити — тако ти добра мога, немој, тако ти ове наше дечице, остави ме болан, само њих да гледам па све ти просто, све, све, све ти просто.

— Шта ми ти прашташ, курво? Ти да ми нешто опростиш? … — дрекну он, па ме узе још јаче грувати песницама по глави.

Још је она даље нешто причала, али то се од плача није могло разабрати…

Утом дођоше још два-три сељака, те механџија хтеде завршити своје причање речима:

— Море, много би имао човек да прича о томе: тридесет дана и тридесет ноћи да не станем и једнако би имао само да говорим, а камоли тек што други знају. Него, што тебе занима кад ти не познајеш никога одавде.

Ђогат зарза некако потмуло, да се тек једва чуло, а сељаци се насмејаше и један од њих ће рећи:

— Надај се, надај, скоро ћеш газду дочекати! …

Мене јако заинтересова та тужна историја кочијашеве породице и замолим ме’анџију да ми продужи причати. Она три сељака седоше за други сто да играју карата, а ме’анџија продужи причати:

— Много је Јела, сирота, пропатила, кажем ти, жао ми је као да ми је сестра рођена. Вићентију би боље било да је давно стрељан него што је овако дочекао, али њега ми и није жао. Жалим га сад несрећника, али, знаш, кад се сетим његови’ покора, а ја помислим: и горе муке треба за њега …

— А где је седела, велиш, та Вида, како ли јој беше име? … — упитам.

— Како где је седела? Седела, брате, ту код њега у кући. Да ти знаш како је у његовој кући био долазак: једни одлазе, други долазе, па то повазда, а Јела је умела да те дочека што мало ко, па ти се чисто мили да навратиш у так’у кућу. Ал’ како се Вида усели, а оно пресече долазак. И ко би случајно навратио, а Вићану није право, све гледа човека попреко, и баш му криво кад ко сврати, а пре је то био дружељубан човек, да вазда с њим седиш… У кући она богме, па још она права домаћица и газдарица, а Јелка је дворила као нека робиња. Знам како јој је било сиротој кад јој сузе капљу, а она јој, причају, поставља да једе, ал’ је морала да трпи тако кукавна до суђена часа, све, вели, због дечице. Е то је, слободно ти могу рећи, била мајка да јој и данас нема равне. И ако се вала и један двоножац што једе и пије ка’ човек посвети то је она морала постати светитељка… Долазила она крадом тако покадшто мојој кући, па се изјада код моје жене, а ту се, знаш, слегну све жене из комшилука, па све превичу, тако ми бога: „Е није га, друго, гре’ота ни убити ни отровати кад може тако да мучи и тебе и онаку децу!“ И заиста, што кажу, није било гре’ота, грешан је у бога, кад морам да кажем, ал’ она кротка ’нако само тек заплаче, зајеца као дете како, па тек вели:

— Е не би’ ја то урадила, па да ми круну метнеш на главу. Зар да оставим ону дечицу под таком бруком, а и отац им је, па каки је, таки је.

— Па што не бегаш, грдна, видиш да ће да те убије проклетник, бежи оцу и склони се за време док му прође лудило, па ваљда ће му доћи кад-тад памет — веле јој жене.

— Е — уздахне она, па тек превали жалостиво очима (баш сада као да је гледам сироту) — али куда ћу, друге, тешко мени и кад сам се родила ’ваке црне судбине мимо срећне моје друге: куда ћу кад он деце не да из куће, а коме ћу их оставити, црна и ојађена? Зар да их оставим оној несрећи и њему несрећнику? Да не да мој бог. Волим изгубити главу у оној кући, где сам децу изродила и подизала, но оставити ’наку слатку дечицу, као анђелке, да их пази и гледа баги она лоћа, а ја да се потуцам, после петнаест година од удадбе, од немила до недрага…

— Ишао је тако тај лом по њиној кући више од неколико месеци. Док неко докаже то Јелином оцу. А има она брата једног, млађи је мало од ње, ал’ ватра жива. Као да их није једна мајка родила: ова кротка, не би ни мрава нагазила, а онај јој брат као рис зао, а воли и њу и децу јој, све се куне њима, па како чује (а знаш отац је његов и крио дуго од њега зато јер зна каква ће се брука начинити) узјаши коња (њихова је кућа одонуд реке, под брдом, у Т… Има око три сата довден) па право те пред Вићанову кућу. Веже коња пред кућом, па отвори лагано врата и уђе унутра. Кад тамо, има шта и да види. Сестра му дошла као авет, да је не може познати. Седи као очајница, покупила децу око себе па нариче и плаче. Како угледа то, није могао ни сачекати да се поздрави с њом, но се, веле, одједном окрене натраг, изиђе из куће (а сестра ни деца нису га ни видела) па се прикрије у вајату да сачека док Вићан дође. Чекао тако до пола ноћи, док тек наиђе и Вићан са Видом. Он пијан посрће кроз двориште и псује све на свету што да удари ногу о дирек од капије и пронашао како му је и томе жена крива. Он грди жену, а Вида га придржава да не падне, па га и она још више дражи противу Јеле. Кад дођу код кутњих врата, он уђе унутра, а она право па у вајат, где је и брат Јелин прикривен чекао. Како она на врата, онај је ухвати за косе, па извошти на мртво име. Боловала је она дуго после од тога. Затим појури у кућу; кад тамо, види ужасан призор. Исто онако како је оно Јела причала код њиве. Ту се направи читав лом по кући. Вићан је био испребијан на мртво име, а глава му разбијена, те је остао онесвешћен лежећи кад је брат одвео сестру и децу својој кући. Ми смо тако сутрадан нашли Вићана крвава и онесвешћена, где сав надувен и модар лежи на поду, а по соби све у нереду и поломљено. Њега одвуку у болницу, а Јелиног брата, Марка, оптужи Вићанов брат, те га затворе и осуде годину дана затвора… Вида утекне, па је нико не виде докле је год био Вићан у затвору, а после тек дође однекуд и пређе опет код Вићанова брата у службу.

— Био је он тако сам без жене и деце више од два месеца, па кад виде како га се свет чисто поче клонити, отиде своме тасту, измири се са свима њима, а код суда обали тужбу и не хтеде ништа у име трошкова потраживати. Замоли их да му опросте и обећа да ће од тада боље са женом поступати.

(Даље)

На станицу б…чку стигао сам возом из Београда у четири часа изјутра.

Леп, шумовит предео својим свежим ваздухом зачињеним мирисом липе одмах ме разгали и освежи иако целе ноћи нисам тренуо у купеу препуном света и био осуђен да, поред монотоног ркања два-три моја сапутника, саслушам од једне дебеле даме неколико биографија њених рођака, који су богати и вићени људи и које је њен отац помагао док су се школовали и извели на пут, а сада они њу неће ни да виде, а камоли помогну. Одмах до станице железничке је мала, лепо окречена сеоска ме’ана, која се с пута једва назире кроз густе, гранате липе, које баш тада беху расцветале. Седнем за сто пред ме’аном и затражим каву од неког дремљивог дечка што ме дочека зевајући гласно и протежући се. Дечко је тек по мом доласку почео ложити ватру, те сам имао доста времена да разгледам шумовиту околину, коју обасјавају румени јутарњи зраци сунчеви.

— И заиста — мишљах — у оваком дивном шумовитом крају, у часу кад се природа буди из сна, кад осећамо овај свежи мирисав јутарњи дах, слушамо пој птица, остављају човека све ситне земаљске мисли и душа жели да се стопи с дахом природе и уздигне некуд високо, високо над земљом — чисто ми је изгледало да се у оваквој дивоти не може догодити ништа ниско, нечовечно, прљаво.

Можда би ме моје маштање далеко одвело да чак уобразим како ту само анђели станују, да ми не сметаше и нехотице брига о тражењу кола и путовању од неколико часова на припеци по прашљиву друму. Чим дечко донесе каву, одмах га упитах за кола. Он се опет протеже и почеша и као за се промрмља с подсмехом:

— А кола; то ће скоро бити!…

— Како скоро? — одсекох се љутито на дечка.

— Па овде има само један што вози.

— Па где је тај један.

— Е тај је сигуран — одговори дечко и насмеја се, па после мале паузе додаде:

— Тај пије, па дође с мене на уштап. Ено му тамо уз наш ар кола и коња. Ту их оставио још јуче у подне. Нити дао коњима да једу, нити их напојио. Ја их синоћ појио ту на реци: жао ми кљусади, а баш због њега не бих то учинио.

— Па шта он ради? — упитам.

— Он иде те пије поваздан по селу, а ноћу врља по гробљу. Жали се како нема посла, а и кад има којег путника, онда се он запије па не дође. Ено каква су му кљусад: саме кости и кожа од њих кукавних. Мора да омршају: коњу треба нега, па уредно појење, па сено, па зоб, а он веже ’нако ви’ш за плот, па их по два дана не види.

И нехотично погледам кљусад, мршаву, бедну, где дремају везана за плот крај механског ара. И кола бедна, изувезивана неким конопцима, а покривена поцепаним арњевима. Свуда крај плота нађикао густ коров и бурјан са купином, која се пење до половине плота, а на месту где су коњи везани црни се земља, из које овде-онде стрчи до земље готово стабљика бурјана, а са оструге оглодано лишће.

„Све што су могли појести, то су појели“ — помислим гледајући ова два бедна кљусета што више личаху на костуре коњске, па ме обузе туга и сажаљење према тим бедним створовима. — „И њихов госа их оставио, а он пије, опија се, попије оно што му ова два бедна скелета последњом још засталом снагом зараде, теглећи оне готово још бедније тарнице.“ И нехотично ми се код таквих мисли оте уздах из груди, а туга, нека чудна, нејасна туга поче ми све више и више освајати душу, те сва милина и лепота природе са својим свежим јутарњим дахом не могаху изгладити ове чудне утиске и повратити оно прво расположење.

Зовнем дечка и наредим му да однесе коњима сена, што он одмах учини. Чим коњи опазише да им се носи храна, почеше ногама тући о земљу и захрзаше некако благодарно и тужно.

„И та животиња пијанчи по селу” — помислим опет на кочијаша и дође ми нека жеља да га повалим онде баш на ону земљу где су кљусад опасла коров и опалим му двадесет батина.

Утом изиђе газда од механе, омален, врло угојен човек са плавим брчићима, плавим лицем и светлим малим очима неке шућмурасте боје. На глави му шубара, испод које вире праменови неочешљане косе. Одело му је само гаће и дугачка бела кошуља, лепо убрана, а запасан широким вуненим тканицама; на плећима сукнено јелече, а на ногама сукнени дизлуци преко којих су шарене подвезице и каиши од опанака. Назва ми бога и пошто разабра ко сам и откуд идем, седе до мене за сто. Ћутали смо дуго. Он лупка прстеном медењаком по столу, а ја са задовољством гледам како коњи халапљизо једу сено.

Наједаред се окрете и он на ону страну куда и сам гледам, па кад угледа да је коњима положено сено, викну љутито дечка и осу грдити:

— Зар ја да раним коње којекаквим бекријама и пропалицама; нека му полипшу кад је будала, и боље је и он да не живи кад је онакав.

— Ја сам казао да их нахрани; жао ми је да се муче онако везани за плот.

— То нисте требали, господине; мени су, знаш, и ови коњи некако, не умем ни сам да ти кажем: чисто не могу да гледам ни коње. Видиш оног ђогата, њему има више од двадесет и три године. Њега је он јашио још пре двадесет година, кад је био кмет овде у селу. Ух, да знаш како то беше бесно, урањено кљусе, па му се цакли длака. На њему је сваки дан долазио мојој кући. Онамо ми је кућа, ено онде, преко оних шљивара, где се оно црвени ћерамида на качари. Ту имам и сад два брата задругара.

— Па је л’ ти то о томе кочијашу говориш да је био кмет овде у селу? …

— Јес’, јес’, он; њему је име Вићентије, а зовемо га Вићан… Код мене је, знаш, била у кући нека Вида, синовица једног мог пашенога из Р… Њен отац је умро још кад је њој било два месеца, па је после узме стриц, тај мој пашеног, у кућу, заједно с мајком. Мајка јој је била једна, простићеш ме, како да ти кажем, шарена женска. С ким ти она није врдала, па се њеном деверу досади да му брука кућу, те дете задржи, а њу одјури из куће, те она оде оцу. И тамо ти је била така иста, па најзад утекне са неким Циганином што је био ковач у селу. Кад је детету било пет година, потегне те умре тај мој пашеног Сима и поручи ми да узмем Виду себи у кућу. Знаш, он није имао деце, па заволео то дете од брата му ка’ своје. Код мене је, готово рећи, Вида и одрасла с мојом децом, и нисам је одвајао од своје деце, већ сам је пазио, чини ми се, боље но моје рођено. Е, ал’ шта ћеш кад, што веле, сам ђаво не да мира, ни добра. Хтео сам је удомити као и своју Соку, ал’ се не даде, баш као да је неко проклетство, ил’, што ти рек’о, сам ђаво…

Ту се ме’анџија замисли као да тражаше дубља узрока свему оном што је намислио даље причати, па после подужег ћутања настави:

— Шта ћеш му? — ту одмахну руком, као да одбаци са себе сваку кривицу и слеже раменима, и као да би хтео тиме рећи: ја не дадох ником памети. И поћута потом још читав минут готово док продужи: — Шта ћеш му? Ја се трудио као за своје, а вала у мојој кући није могла примити ништа рђаво. Ето, имам и ја ћери, па чик ко ’волицко изнесе за њи’… Него и крв му, брате, така. Што но реч: как’а мати, так’а кћи!… — Приметим ја једном да она врдака са неким Милисавом, а то ти је најгори момак био у селу. Ето га сад је робијаш у Топчидеру. Украшће, што кажу, покров с Божје Мајке. Сатирао је јагњад по селу горе но курјак…

— Па шта је било с девојком? — опоменем га да се не би удалио те прешао причати о Милисаву.

— А, ја! … Приметим ја, кажем ти, да она с њим врдака. Девојка, знаш, у мојој кући, а на моју кућу нико није могао прст пружити за таке ствари. Куд сам могао да трпим, но намислим да притегнем и девојку и Милисава, а он ми и онако био се и овде попео (ту показа руком на теме) због крађе. Пре тога ми украо најбоље назиме, па га с неким несретницима испекао и појео ено баш онде под оним обрешком…

— Па шта си урадио с девојком? …

— Издеветам ја њу на мртво име и запретим да га више никад не сме ни погледати, а Милисава јавим кмету. Тај несрећни Вићентије беше онда кмет, а и за њега се говорило много таких ствари како иде код туђи’ жена. Он одмах потеже те уапси Милисава. Таман ја помислим: боже помози, кад не прође неко време, а Вићан учеста долазити нашој кући и чим улучи прилику, а он нешто шушка са Видом. Знам ја и њега и Виду, а и мајку јој несрећну знам, па одмах видим да ту нису чиста посла. У’ватим ја Виду опет, па ожежи, бре, па ожежи, и запретим јој да се не појави жива кад дође Вићан нашој кући. Опет ништа; само ме од то доба намрзе Вићентије, а кмет је, знаш, па ми је сто невоља правио, а долази опет сваки дан: јутро, вече, он ту окука. Веже, ви’ш, оног ђогата за крушку пред качаром, а он беше у бесу коњ: вришти па све се разлеже. Од то доба ми се, право да ти кажем, огади и коњ, па кад пођем кући с њиве и угледам ђогата везана за крушку или га чујем кад врисне, а мени све мрави уз леђа…

Ја и нехотице погледах ђогата.

— Тако, богами, то траја више од месец дана. Вида се променила као да није она девојка. Нити с ким говори, нити хоће што да ради. Што год јој заповедим, а она само одговори: „Нећу!“ или „Што да ја радим у туђој кући!“. Почне да се завади с чељади. Направи ми читав раздор по кући. Видим ја да она баш жели да је изјурим из куће, а неће сама да оде… Затвори се у свој вајат па не излази никако докле год не дође Вићан. А он опет, што ти велим, учестао па сваки дан по двапут, а све као има нека посла са мном због општине. Ја сам био одборник.

— А Вићентије није био ожењен? — упитам.

— Како да није био ожењен! Ожењен, брате, и имао троје деце као три златне јабуке, једног мушкарца и две девојчице. Мушкарац му најмлађи, тек пушља од четири године, а старија девојчица од осам година, Стаменка јој је име. Како су то била красна и паметна деца. Стаменка беше као кака маторка, а вредна као пршљен. Слободно би могао човек целу кућу на њој оставити, па да нико не позна да ту нема домаћице… На мајку су била деца, Јелка му се звала жена. То беше злато од жене, а из најбоље куће овде у нашем селу. Кротка, блага, чуварна, вредна као кртица. Како је она водила кућни ред и пазила децу и човека, то се не рађа више. На Вићентију најчистија кошуља, најлепше ишаране чарапе и тканине, а и деца чиста и одевена као цветићи. Повазда то створење у послу. Никуд не изиђе она да се проведе као њене срећне друге, но само тако послова по кући кукавица до суђена часа.

Па он је, додуше, све до то доба био ваљан, вредан, а и добар домаћин. Јесте хтео да врдне помало ’нако по женским пословима, ал’ опет је пазио жену и децу и водио домаћинске послове не може бит’ боље. Ал’ се загледа у несрећну Виду, лепо као да, боже ме прости, уђе онај куси у њега: лепо излуде човек. Батали се много; занемари и кућу и жену и децу и послове, све, ама све, брате. Само тако пригрне гуњић на једно раме па врља по селу и пије. Седне ту пред мејану, па полић за полићем. Затрчи девојчица те га зове на вечеру или га траже радници, а он псује све на свету. Дође неки сељак те се тужи вели ударио ме коцем Павле кад смо ’ватали рибу, а он слегне раменима, истресе полић, па одговори: „Удри и ти њега!“ Један опет, дошао те му се жали како су му украли јагње, а он одмах посла за оног несретника што је с Видом шуровао, па обали човека ту пред мејаном, потеже штап, па лепо уби: отеже се онај ко маче. Ништа му не помиње јагње, но само виче: „Тако, ’оће момак да вара девојке по селу!“ А већ то било пре толико времена и чак га апсио за то. Откако се то деси, нико није смео ни да се здрави с Видом на улици, па ни да је погледа љуцки; склања се сваки да га зло не снађе. А мене поједе срамота што је то чудо у мојој кући. Избегавају је и моји укућани, а и ја. Пролазимо мимо њу ка’ мимо гробље. Нико јој не каже ни црне ни беле…

— Па шта је било с њом? …

— Траја тако још неко време, па се зар и њој досади, те, ’вала богу, утече из моје куће и погоди се бајаги да служи код Вићанова брата. Уочи тога дана су она и Вићан шапутали нешто до неко доба ноћи иза моје качаре. Зар је он и научио да тако уради, јер знаш његовог брата кућу и његову само плотић раздваја.

(Даље)