Као да ниче из тротоара и нађе се преда мном на улици. У суром неком капуту, чија се боја чудно слагала са бојом лица; уопште, цео као да је премазан том суро-прљавом бојом. Поглед уморан, некако дремљив, коса у нереду стрчи у праменовима испод изгужвана шешира. Стоји преда мном, смеши се уморно, чисто некако мамурно, маше главом и гледа ме пријатељски.

— Гле, откуд ти овде? — рекох изненађен, јер збиља прошло је неколико година како се никако нисам ни сетио тог човека.

— Познајеш ли ме, бога ти? — рече смешећи се и мету обе руке на моја оба рамена, и гледаше ме неко време.

— Како те не бих познао! — рекох и почнем се мигољити не би ли он скинуо руке с мене.

Он ме узе љубазно дрмати за рамена и после подужег изражавања симпатија на тај чудан начин, понови:

— Ама, зар ме познајеш?

— Како не?!

Скиде руке, затури их на леђа, па ме опет узе мерити и махати главом, па ће тек:

— О, о, о, куд да те видим изненада. Откад се, болан, нисмо видели. О, о, о,! Па како си ми? Добро си ти! Ти си овде у Министарству.

— У Министарству.

Он ми опет стави једну руку на раме, примаче лице ближе моме и као шапатом рече:

— Ћути ти, топло је теби! … Е, баш ми је мило. Топло је теби, ћути, па уживај као бубрег у лоју, кад ти је бог дао. А ја, као што знаш, тако, ето као што ме видиш. Шта ћеш, ја, знаш, онако мојски… Тхе, не живи се сто година… О, баш волим што се видесмо… Знаш Божу?

— Знам рекох, иако се нисам опомињао на ког баш Божу мисли, јер сам имао многе Боже познанике и школске другове.

— И он са мном. Ономад смо се баш о теби разговарали. Божа онако, као што га знаш. Долазиће и он, мислим, скоро у Београд. Ми смо ти прави сељаци, ето овако као што ме видиш!

— Збиља, где беше ти оно? …

— Бога ти, не знаш? — упита и опет ме пријатељски продрма.

— Некако сам смео с … — почех.

— Ја сам у Левчу, учитељ, као што знаш.

— А ја сам мислио ти си у рудничком округу… Ти ћеш на више. Где долазиш на пиво? Хајде, видећемо се! — рекох тек да се нешто каже и колико да га се опростим, али он је моју десну руку држао својом десном, а леву ми метнуо на раме, па не пушта!

— Ти ћеш доле?

— Доле.

— ’Ајд’ баш да ти правим друштво. Давно се нисмо ни видели. Е, много ми је мило!

Пођосмо Теразијама ка Калимегдану.

— Уживај ти, топло је теби! — рече ми после извесног ћутања.

— Топло!

— Ћути, па гледај посла, топло је теби!

Опет заћутасмо.

— Је ли?

— Шта?

— Познајеш ли Павла?

— Кога Павла?

— Па Павла, брате?

— Знам ја многе с тим именом!

— Љотића?

— А, њега? Знам! — рекох очекујући даље шта ће ме питати.

После дуже паузе он ме повуче за пеш од капута.

— Је ли, молим те? — рече и устави ме на улици.

— Шта?

— Како стојите, онако, знаш, вас двоје.

— Који двоје?

— Ти и он!

— Који он?

— Па Љотић!

— А, Љотић! Шта имамо ђавола да стојимо, познајемо се, добри смо познаници.

— Е, па то ми треба. А како ти онако иначе стојиш код њега?

— Та добро, није он ваљда руски цар?

Он ућута.

Ја се замислио о нечему, па се чисто тргох кад ме опет повуче за капут.

— Замисли ти, молим те, дао ми тројку!

— Ко?

— Па он!

— Не знам, брате, ко?

— Павле, он је, знаш, надзорник код нас!

— Е?! — рекох, правећи се као изненађен.

— Јест, тројку! — рече тужно и опет прекиде разговор.

После читавог часа шетње са таквим разговором чисто осетих вртоглавицу и станем смишљати план како да се опростим овог човека.

— Е, здраво — рекох му и пружим му руку — ја ћу да свратим код Коларца, знаш, имамо своје друштво.

— Па готово и ја ћу, знаш ми смо жељни разговора. Знаш како је у селу. Сељачка посла. Нигде нема сродне, интелигентне душе да измењаш мисли. Ја и Божа, и тачка. А ми смо већ све и сва један другом испричали… Е, е, е, баш ми је мило да мало с тобом поседим. О, брате, како да те видим случајно, а хтео сам да идем горе до Славије, па као за срећу хајд’, реко’, баш ћу да прођем овде, кад оно, ти пред мене.

Говори он, а његове речи падају као ударци на моју главу. Најзад, шта могу да радим! Да му клот на клот кажем: иди, брате, од мене, досадан си — не иде. Једна утешна мисао сину ми у памети. Заразговараћу се мислим — са другима, њему ће бити досадно у непознату друштву, па ће и отићи.

Уђосмо. Поздравих се с друштвом. Јави се и он, каза своје име и седе. Поручисмо пиво, поче се разговор. Он се налактио на сто, метнуо браду на шаке, па гледа час онога, час овога, час онога, час гледа преда се и на моју срећу ћути, не говори ништа.

— Но, боже помози! — помислих.

Таман најзанимљивији разговор о нашим односима с Бугарима и Аустријом, таман се развила дебата и ја с ватром доказујем:

— Ништа од нашег празног и лудог братакања кад они, господине мој, једно говоре а друго раде. Ту о заједничком, а још мање пријатељском раду нас и Бугара не може бити говора, кад они баш у доба наше слоге убијају тамо…

Осетим да ме неко дрма. Погледам, а он. Дрма ме и поверљиво ма’ну главом да има нешто да ми каже.

— Шта је? — рекох сагнувши се ближе њему. Он се беше некако измакао.

— Познајеш ли Перу (рече и неко презиме)?

— Не знам! — рекох осорно и продужим:

— Они убијају сваког дана наше људе, а ми се с њима грлимо, па чему онда…

Опет дрмања.

— Шта је?

— Он је, знаш учитељ.

— Ко?

— Па Пера?

— Који Пера?

— Тај што ти причам! — пита и говори шапатом, поверљиво.

— Па добро, шта је с тим? — обрецнух се опет, па продужим: који је већ ово пут како се покушавало то братство и заједница? Па какви резултати? Што се вечито варамо? …

— Знам, али ти заборављаш на најјачи факт… — прекиде ме један од другова.

— Факт? Какав факт? Факт је најјачи и најстрашнији да они убијају свакодневно наше људе, и ми доносимо резолуције! Ето, то је факт, и ништа друго!

Опет ме он прекиде и повуче за капут. Ја га одгурнух руком, па продужим да бих казао шта имам, пре него што ме ко прекине у говору:

— Ето, то је, господине…

Опет ме повуче још јаче и ману ми поверљиво главом.

— Шта је?

— Замисли — поче шапатом — дао му четворку!

— Ко брате?

— Он.

— Који он?

— Па Павле, дао њему!

— Коме опет њему?

— Пери!

— Који сад Пера?

— Па Пера учитељ, тај што ти причам сад. Дао му, замисли, четворку, брука једна.

Читаво пола сата прекидао је разговор и саопштавао своја питања. Разговор однекуд скрену на романе Толстојеве и Тургењев[љев]е.

— Толстој је велики песник, али никад није као уметник оно што је Тургењев! — препирем се с једним према мени. Двојица још говоре о Србији и Бугарској, а двојица се живо препиру о економској потчињености Србије према Аустрији.

— Чујеш! — опет ће он и повуче ме за капут.

— Чујем!

— Замисли: његови глаголи и именице нису ни близу обрађени као моји. Његове именице нису ни слуга мојим.

— Чије?

— Перине!

— Добро!

Опет разговор: Тургењев, Толстој, Достојевски, Србија, економски односи, док он мене опет за капут.

— Шта је сад?

— Додуше, његове су заменице и придеви прилични. То му признајем. И моји су придеви добри, али његове именице нису ни слуга мојим именицама. А и глаголи ми обрађени одлично. У глаголима сам ја бог!

— Шта ћеш?! — рекох механички и продужим разговор, док тек у најбурнијој дебати прекиде ме епет вукући за капут.

— Шта ти је? — викнух гласно и љутито.

— И он њему с таквим именицама дао четворку, а мени тројку.

— Ама, коме, брате?

— Њему!

— Не знам коме?

— Па Пери!

— Коме сад опет Пери!

— Учитељу, тај што ти причам за његове глаголе и именице. Њему дао!

— Шта?

— Четворку!

— Ко му дао?

— Он!

— Који?

— Па Љотић, је л’ ти кажем, а моје именице…

— Иди до ђавола и ти и он, и Павле и ваше именице и заменице, шта се то мене тиче! Остави ме једанпут на миру! — дрекнух што ме грло доноси.

— Што се љутиш, ја ти лепо кажем, а ти…

— Видиш да разговарам, шта си ме сваки час окупио вући…

— ’Ајд’, ми ћемо после, кад пођеш кући, опширно поразговарати.

— Никако, остави ти мене, а ти разговарај с ким хоћеш! …

Продужим опет злоневољно разговор, док ме он дрмну опет.

— Шта ћеш?

— А како Паја стоји са Стевом?

— Да платим! — дрекнух. Платим и стругнем. Оставим и оне добре пријатеље без збогом.

Не можеш другачије. Превршила дара меру. Његови придеви! Обрадио своје заменице, као да су заменице краставци.

Не дао вам бог да се на овако чудо намерите!

„Страдија“
20. март 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.