На Бадњи дан ове године десио се овај жалостан призор.

Неки сиромашак радник који је остао без посла уђе у једну месарницу.

— Пошто је ова џигерица?

— Па, даћеш један грош.

Сиромашак снуждено извади из џепа 15 пара, па тужно молећи рече:

— Благ је дан сутра, треба дечицу да омрсим, а немам више него ово, дај ми је, молим те, макар ти по празнику донео 5 пара.

— Не може! — вели месар хладно и опоро, па се насмеши и љубазно се поклони једној госпи, за којом уђе служавка са великом корпом на руци.

— Шта жели милостива? — опет ће, и поклони се.

— Дај ми ову џигерицу, ево 15 пара — моли сиромашак.

— Не може, брате, остави ме!

Сиромашак изиђе. Стаде уз излог и жалосно гледаше лепо исечене бутове свежа, лепа меса. Утом наиђе један зеленаш, сада богат, а пре 15 година арџија, познаник сиромашков. Сиромашак је остао поштен и сирома’, а онај је непоштеним путем постао богаташ.

— Шта ти ту гледаш? — упита богати.

Сиромашак му исприча како му не да онај џигерицу за грош и како му је тешко што нема чиме децу да омрси на Божић.

— Дај тих 15 пара, па хајде са мном! — рече богати охоло. — Онај му даде, и уђоше у месарницу.

Богати извади грош, пружи га месару и с висине, гордо, кроза зубе рече:

— Дај овом човеку ону џигерицу.

Месар даде, богати пазари шта је хтео, нареди месару да му пошље кући, а са сиромашком се упути кроз варош.

Нису ни неколико корака одмакли од месарнице, а срете их један познаник оног богатог.

— О, куда?

— Та, идем до куће, Бадњи-дан је.

— Где си био тамо?

— Овде у касапници, купио меса за кућу па десих овога сиромашка, те му купих ову џигерицу. Благ је дан, па знаш, к’о велим, нема има чиме децу омрсити. Шта ћеш? Празник је и њему.

— Е, баш си добро урадио! Збогом.

Сретну другог. Поздрави се. А богати одмах:

— Био сам мало до касапнице, па купих овоме сиромашку ову џигерицу. Шта ћеш, благ је дан и њему!

Сретну трећег — исто.

Четвртог, исто. — Петог, и — опет ће богати:

— Ето, овоме купих ову џигерицу.

—

Ваздан, пуно, препуно таквих политичких фабрика имамо у Радикалној странци.

Од упљачкана новца дали су неки делић, те купили политичку акцију и мисле да је та њихова приложена банка редакцији или пододбору довољна да целога века експлоатишу то што су учинили и речју и тражећи разне лиферације и концесије. Од њих не може да отвори уста човек који је све дао за странку, човек који је искрено дао, па ћути и сноси судбину.

„Страдија“
7. април 1905. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.