Злочинства професора Драгутиновића учињена путем штампе
Дошао Србин Пречанин у Београд трговачким послом са једним опет овдашњим Палилулцем. Ту се нађе са једним својим земљаком који је дуго година живео у Палилули.
Седели су сва тројица у кафани и ова два трговца, Пречанин и Палилулац, водили разговоре око својих послова. Наједном Палилулац не разумеде једну реч коју у говору употреби Пречанин, а онај родом из Прека што дуже живи у Палилули брзо објасни Палилулцу ту реч. Још је био и један обратан случај, и онај као стручан, као човек што зна оба језика, и палилулски и пречански, одмах објасни ту реч своме земљаку. Људи продуже даље свој разговор и, разуме се, потпуно разумевајући један другога као људи који оба говоре српски као матерњим језиком. Али ономе се пријатељу допала улога тумача, па који год од њих каже коју реченицу, овај је оном другом бајаги преведе:
— Со тим је, знате, господин хтео да каже…! — и понови оно исто што је и овај рекао.
Замислите сад најобичнији разговор:
— Мислите ли колико остати у Београду? — пита, рецимо, Палилулац.
— С отим је, знате, господин хтео касти колико ћете још бити овде — тумачи онај ревносно своме земљаку.
— Па, још два-три дана!
Овај и то сад тумачи овом другом:
— С отим је, знате, господин хтео касти да ће кроз кратко време, тако рећи за два-три дана, отпутовати.
—
Дивота од пријатна тумача. Наиђете на таквог па се смејете лудости, и на крају крајева му опраштате, ко велите, прост човек, шта се од њега може тражити.
И он то говори усмено, не потписује та своја луда тумачења и ми опет замерамо, чудимо се, а кад понеки професор тако исто што напише, потпише, штампа у угледном часопису или издању Књижевне задруге, ми се не смејемо, већ га гледамо с решпектом и кажемо: учена глава, вредан човек!
У овом погледу су филолози најдаље отерали. Има их доста, али изгледа да ће међу шима победу однети професор М. К. Драгутиновић.
Тај је написмено претекао оног усменог палилулског тумача.
Кога не мрзи, и ко има здраве нерве, нека узме само Песме Бранка Радичевића у издању Српске књижевне задруге. А то издање је приредио са дугачким предговором речени професор М. К. Драгутиновић.
Оставите на страну предговор, јер, најзад, како ко уме онако и пише. Он, сирома, није крив што је Задруга на њега натрапала. Тај избор је био његова срећа, а њена несрећа. Али завирите у текст, па погледајте тумачења овог учевног професора, па да се кривите од смеја или да кукате из гласа.
Ни мање, ни више, његова су тумачења између Бранка и публике читалачке иста као оног добричине у палилулској ме’аници.
Штета је да моментално немам при руци то смешно издање, али је довољно и оволико колико се сећам.
Ој ’тиче умилно што на грани стојиш,
окле тако силно срце мени својиш?
вели Бранко нама, публици; тумач професор ће као онај из Палилуле:
— С отим је, знате, Бранко хтео касти „…откуда ти ’тицо која си мила освајаш тако силно моје срце!“ Отприлике тако тумачи мудри професор.
Бранко вели:
Здраво и ти убаво Белило…
— Знате, он је с отим хтео касти здраво. Испореди са народним стихом: здраво, краљу од Маћедоније!
Бранко вели:
Дођи, види, чуј, па хајд у гроба!
А он тумачи:
— С отим је хтео нас подсетити на речи Јулија Цезара кад је победио понтијског краља Фарнаса (мени се чини да је Фарнак, али се не мешам у науке) и јавио: дођох, видех, победих! А с отим је хтео нас подсетити и на талијанску изреку: „Види Неапуљ, па умри!“ Бравос, мудра главо! Куд ти тако похвата трагове?!
Е, шта је с отим хтео господин професор, то нико не зна. Могао је цитирати и: Скочи срна иза грма. Испореди са стихом: Бој не бије свијетло оружје!
Ово нису ретке појаве у овом интересантном издању. Кипти то све оваком памећу.
Кад ствари тако стоје, онда се морало као последица десити оно што ћемо причати.
На молбу Бранкову образован је суд, који је имао да иследи кривице М. К. Драгутиновића. Судије су биле: Савест, Морал и Правда.
Прочитана је тужба приватног тужиоца Бранка Радичевића у којој тужи кривично суду за злоупотребе које је с његовим песмама починио оптужени Дратутиновић. Тужи га даље за клевету нанету њему у његову раду и за увреде нанете његовој поезији и за злочинство извршено над невином омладином. На крају вели да се позива као на сведока на јавно мњење наше публике, а као доказ кривице подноси у прилогу под ./. корпус деликти — издање Бранкових песама у Српској књижевној задрузи под редакцијом оптуженога. Суд саслушава оптуженога:
— Како се зовете?
— М. К. Драгутиновић.
— Колико вам је година?
— Тридесет осам.
— Јесте ли кад оптуживани по каквој кривици?
— Нисам.
— Чиме се занимате?
— Професор
— Вас оптужује г. Бранко Радичевић из Брода:
- За злоупотребе његових песама.
- За клевету.
- За увреде.
- За злочин према невиној омладини.
Шта имате да кажете у своју одбрану?
Професор се брани како је он радио из племенитих побуда и како мисли да у његовом раду нема кривице.
После тачног ислеђења, суд удаљи парничаре и сведоке и донесе пресуду с обзиром на то што г. Драгутиновић као оптужени има две јаке отежавајуће околности:
- што је професор;
- што је филолог,
па на основу закона, изложивши судске разлоге, пресуђује: да се г. Драгутиновић осуђује на моралну смрт и вечно презрење јавног мњења.
Књижевна задруга као саучесник осуђена је укором, и да буде три године под присмотром надлежне власти.
Апелате нема.
„Страдија“
1. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Јавно мњење
Друштво је као велики роман у коме су живе личности. Као год што писац у роману има племенитих личности, има рђавих и подлих, тако је и у роману живота. Племенит, симпатичан јунак у роману, али писцу, да своју идеју изведе, треба да тај најбољи, тај идеални човек страда. И он мора да пропадне, да страда из дана у дан све више и, најзад, да падне као жртва ситних, гадних, подлих душа. Писац ове гадне мрзи, али их пушта, такав му је план, да победе. Племенитог јунака воли, али мора да га пусти да пропадне, па макар га и оплакивао.
Овако је и у животу. Јавно мњење има пред собом личности на овој позорници живота и гледа радње племенитих и рђавих. Као год што у роману, или драми, мора често да пропадне најбољи, тако је и пред судом јавног мњења. Извесни рђави, покварени људи греше, чине зло, и добро им иде и данас и јуче, и добро ће им бити и убудуће. Јавно мњење их гледа равнодушно и не мари што је њима добро. Тако треба да буде, такви су људи, друкчије и не може бити. Али на племените јавно мњење гледа као узоре. Оно симпатише тим људима, воли их, поноси се с њиховим херојством, са поштовањем помиње њихове муке, бол, патње и страдање. Жали их јавно мњење, воли их, виче на оне који су узрок да најбољи страдају, теши их да ће једном синути правда и обасјати добре и ваљане. Тако мисли, тако осећа, тако говори јавно мњење, а симпатије јавног мњења према узвишеним, идеалним личностима нису никада лажне, оне су напротив искрене.
И, рецимо, сину бољи дани. Срећа се мало, али врло мало, насмеши вечним страдалницима, онима што вечно пате правде и добра ради, а јавно се мњење одмах намршти, одмах хладни према тим људима.
Јавно мњење је критичар који оцењује тај роман живота. Оно неће да води рачуна о себи и о свом животу, оно је, рецимо, покварено, подло и труло, али оно оцењује оне племените с моралног и естетичког гледишта и осећа да би роман живота био рђав ако би онима племенитим било добро. Свирепо оно чека да они страдају до краја. Не само да чека него се труди да тако буде, да се роман заврши онако како они мисле да је најбоље. Ако је рђавима увек добро, то је тако у роману, тако треба да буде.
И они племенити падну. И после смрти њихове, кад је роман свршен, кад се прочитао и последњи лист кад се више не да ни кварити, ни поправљати, онда јавно мњење заплаче над племенитима, онда их жали горко и искрено, онда отвори своје срце и с тешким болом јаукне: — Штета!
Тако је, али није свуда баш тако. У нас је тако. Нису сви критичари једнаки, није свако јавно мњење једнако. Понегде јавно мњење баш тражи, мисли и осећа да племенити треба да победе на крају и да се тај роман заврши њиховом победом, а почиње страдањем, али то јавно мњење и тај критичар таквих погледа стоје на солиднијој моралној основи.
Наше јавно мњење не сме себе ради да заступа гледиште да добро побеђује, јер је сáмо рђаво, труло и покварено. Ето, отуд је у нас тај укус, то правило; да треба из неких принципа пустити да зло победи, зато се тек кад добро пропадне, искрено жали, жали од срца, јер је добро мртво и не може више злу бити на сметњи.
Па онда што се чудимо разним лудим појавама, кад ствар овако стоји?
Ето, да претпоставимо овакав случај:
Сутра изиђе из затвора Веља Тодоровић, и с њим видимо неког од првака радикалних да се узели руку под руку, па шетају по Калемегдану.
— Тхе, виша политика! — рећи ће јавно мњење.
Прекосутра осване указ о одликовању Веље Тодоровића за претрпљење муке и грађанску кураж.
— Тхе, имају и други гори одличја, што, опет, да се Вељи не да? Шта је он коме крив. Онда је било так’о време. А који је опет тај што је без греха! Нису ти ни ови од њега утекли. — oбјашњава јавно мнење.
После пет дана Веља постаје министар.
— Па ако хоћемо, он и није био рђав! — објасни јавно мњење. Свет пред Вељом љубазно и понизно скида капе, и цео свет дође до закључка да тако треба да буде.
Ја се први надам да се овоме што слично деси, и ако се деси, то није првина. То све бива по принципима нашег јавног мњења.
И сад: ко је крив?
Крив је брлог и глиб друштва нашег у коме смо рођени, одрасли, у коме смо текли и стекли ове наше јадне и бедне појмове.
„Страдија“
10. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
„Из публике“ (3/4)
БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ
Ти знаш мене, ја знам тебе. Сувише је излишно, да не кажем смешно, кад ме ти питаш у каквом сам ти својству упутио питање: „да ли као овлашћени бранилац данашњег режима, или као приватно лице?“ Кад већ питаш, онда ти морам и то рећи. Ја се никад не бих стидео да браним данашњи режим кад га ко неправедно нападне, нити бих се устезао да укажем прстом на мане, ако их има. Данас су на влади радикали, а ти ваљда знаш, да сам и ја радикал. То ти је бар јасно.
Овлашћени бранилац нити сам био, нити сам сада, нити могу бити. Та ти је реч чудноватија и неразумљивија за мене него и цело твоје питање. Ваљда хоћеш да ме доведеш у сумњу пред јавним мњењем?! То тек ти не можеш, јер сви они чијег би[х] се суда страшио били су са мном заједно у борби против прошлих режима, а ти с нама ниси био. Не замерам ти, али бар онда буди политички скромнији. Ако си ме често одушевио твојим причама како шуште шалваре, и жуборе потоци, то ти нимало не даје права да овако нескромно питаш мене: јесам ли овлашћени бранилац режима.
Ја сам ти упутио питање као човек, као пријатељ, како теби тако и Јанку. Побуде су моје пријатељство и љубав према људима који раде исти посао као и ја, с једне стране, а љубав према земљи, с друге стране. Вас сте двојица оном нотицом Правдином компромитовани, и ја вас на то упозоравам. То је једно, а друго: оном нотицом, сем тога, Правда жели да неправедно и ружно карактерише данашње прилике у земљи, а ја и то не дам, не као овлашћени, већ као човек, ако баш хоћеш и као радикалац, јер за ово данашње, боље стање, нису се борили сарадници Правде, него ми. Је л’ ти сад јасно?
Разговор прекинут засад, овим одговором на твоје питање, продужићу, а како, зависиће од твог и Јанковог одговора.
Радоје Домановић
„Самоуправа“
18. новембар 1904. године
(Неколико дана касније, у истој рубрици „Самоуправе“ објављен је и Станковићев одговор)
РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ
Писац поменуте белешке у Правди нисам, пошто до сада нисам био сарадник никаквог политичког листа. О „конференцији“ није ми познато, као ни о одлуци. Али, сада, изазван, поменуту белешку о „Сувишним људима у Србији“ примам, слажем се с њоме и одобравам употребу мога имена у њој.
А разлога зато ево:
Кад сам за време бившег Краља и Краљице био изабран за њиховог питомца, ради упознавања стране литературе, пред полазак био сам денунциран. Денунцијација је била у овоме: да мислим да идем у Женеву и потајно ступим код данашњег Краља. И тад а и сада, када бих имао рачуна да овако шта признам, одбио сам и одбијам. То мој посао није, нити ће бити.
После 29. маја привремена влада послала ме је на страну. Чак са већим додатком него што бих пре имао: са стипендијом из Министарства Просвете и из Министарства Финансија, поред моје плате још и једном помоћи у виду месечног хонорара за Финансијски Преглед.
И сада ево шта се дешава:
Г. Милић Радовановић, министар финансија одузима ту помоћ из Ф. Прегледа. Али не само да се ја о томе на време у Паризу не извештавам, већ за то не зна ни мој начелник г. Сава Кукић. Кад сам га пред нову годину, чувши за то с приватне стране, упитао и потужио му се, он ми одговара: да то он прво од мене чује и да о томе он не зна. И кад сам, на основу таквог одговора свога надлежног, у Паризу и даље остао, и даље задржао све издатке на рачун мога прихода, после два месеца, место новца, добијем извештај: да ми је заиста помоћ одузета и да је заиста о томе постојало г. Радовановићево решење још пре четири месеца. Одмах сам на овакво понашање, не због самог одузимања помоћи, већ због неизвештавања о томе, послао г. министру финансија оставку на државну службу. Оставку нису уважили, већ ми се начелник извинио, уверавајући ме како заиста о том решењу није знао. Помоћ ми је послата још за два месеца. У томе је и нов буџет донесен и у њему партија на Финансијски Преглед била укинута, и тако сам остао на цедилу. И сада, нека се замисли мој положај у Паризу, па још и са породицом!
Даље:
Кад сам се данашњем министру финансија г. Пачу-у обратио с молбом за продужење о[д]суства да бих довршио започети посао, јер услед оваквог ненадног одузимања помоћи, услед трзавица, испраћаја породице, коју сам морао натраг да враћам, морао се сваки посао да напушта — на ту молбу месец и по дана није било одговора. Онда сам му се обратио другом молбом којом сам га, пошто сам изложио све ово, молио: да, ако он не може и нема кредита, нека ову ствар изнесе пред Министарски Савет, и онда да ми се пошље извесна сума како бих могао платити дугове које сам учинио на основу писма свога начелника задржавајући се и даље у Паризу. И, уопште да ми се регулише овај двогуби положај: писар Министарства Финансија са стипендијом Министарства Просвете.
На ову другу молбу добио сам једно званично писмо државног правобраниоца г. Мих. Ст. Динића. Ненадлежно, пошто он мој шеф није, без нумере, без жига и у коме ми се поред осталих разлога, због који се не може г. министар одазвати мојој молби, наводи још и овај правни разлог: зато што ми он ту помоћ „није ни дао ни одузео“!
После десетину дана добија наше посланство депешу министра спољних послова г. Николе Пашића, да се имам репатрирати. Од посланства за то добијем писмо за конзулат. У конзулату ми се написмено саопшти да ми се више од 80—100 динара не може дати, а усмено ми рекоше: да је и то сувише, јер кад се репатрирам, онда добијам само карту, и то онда када буде воз полазио. Одмах сам по други пут послао оставку на државну службу, а у исто време и јаван протест преко овд. Дневног Листа. И ово моје понижавање и као државног чиновника и као књижевника ни твоју, нити ичију толиких пријатеља и познаника бар пажњу да сврати!
Па даље:
Вратио сам се у раскућену кућу, не свршив ништа, са дуговима без своје кривице, и понижен. Отишао сам у мин. финансија да и лично протествујем, Одговорено ми је: да је зато морао министар спољних послова да ме репатрира што је министар просвете г. Љубомир Давидовић одговорио моме министру, кад га је овај упитао о мени: „како ја никаква посла немам са министарством просвете“. Дакле, према томе изишло је да сам без ичијег знања и без икаква посла дунуо у свет!
Министар просвете г. Љубомир Давидовић после дужег одупирања кад сам му отишао узео списак питомаца, па кад је међ осталим питомцима видео и моје име почео ми се извињавати, обећавши да ће се заузети да се све поправи.
Али, после тога, не само да није ништа поправљено, него кад сам се овоме министру г. Пачу-у јавио, да га уверим како стоји са тврђењем министарства просвете, а да му целу ствар објасним, не само што ме није хтео примити већ ми је поручио: „да неће да ме прими, и да идем онамо и да се јављам ономе министру чији сам питомац и био“.
По трећи пут сам поднео оставку. После тога зват сам у министарство, где ми је саопштено да ћу бити премештен у министарство правде у суд. Одбио сам, наводећи: да сам свршио економско-политички одсек, дакле да је моја струка административна а не судска, и понова замолих да ми се оставка уважи. И ова трећа оставка ми је враћена, и тражена друга, проста, без икакве мотивације. На то нисам могао пристати, већ сам замолио да онда будем отпуштен из државне службе.
Ти си Радоје, за све ово знао. Знао је и г. Аца Станојевић, и г. Стојан Протић, и г. Љубомир Стојановић, и г. Љубомир Давидовић, и г. Јаша Продановић, и г. Добра Ружић, и толики други. Дакле, углавном, представници данашњег режима. Од свих добио сам искрено сазгчешће и обећање… И онда, овакву и оволику недаћу, а поред мојих квалификација, поред имена и поред толиких пријатеља, ја не могу ничим другим да објасним, до да сам постао заиста — сувишан! И ето зашта поменуту белешку у Правди „О сувишним људима у Србији“ примам и слажем се с њоме.
Борисав Станковић, књижевник
„Самоуправа“
23. новембар 1904. године
(Даље)
„Из публике“ (2/4)
КЊИЖЕВНИЦИМА ЈАНКУ ВЕСЕЛИНОВИЋУ
И БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ
Упутио сам се на вас двојицу искрено, без икаквих задњих намера, питање јесте ли читали у Правди белешку о залишним људима у Србији, који рад комада хлеба морају ићи преко у какав манастир. Та белешка Правдина, опет понављам, није наивна. Очигледно је шта се с њом хоће, а ја никако не могу да будем равнодушан да неко употребљава ваша имена за тако рђаве смерове. Вама је оном белешком Правда нанела неправду, оним вас Правда денунцира, а ја вас упозоравам на то. Ја сам искрено хтео да вас одвојим од људи, који вам се праве пријатељи, а могу да за љубав својих политичких спортова жртвују и ваша имена, и да вас пред јавним мњењем преставе онако ружно, као што је Правда оном белешком учинила.
Никога ја не мрзим, а вас двојицу не само што не мрзим, већ имам разлога да вас волем.
Дакле, молим вас, не дозволите да се овај разговор продужује, кад се све то може лепо и красно свршити без љутње. Ви имате да одбијете од себе оно што вам Правда подмеће или да ћутањем признате, да је ова одлука тачна, и да ви имате за њу разлога.
Што Правда о мени пише, то ме не љути. Она је и покренута зато да пиљарачки грди. То је њен занат.
Радоје Домановић
„Самоуправа“
17. новембар 1904. године
(У истом броју „Самоуправе“ и у истој рубрици, „Из публике“, oдштампан је и одговор Боре Станковића на први чланак)
РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ
Пре него што ти одговорим на твоје јучерашње питање, питам те: У каквом си ми га својству поставио, да ли као овлашћени бранилац „данашњег режима“ или као приватно лице? — јер од тога ће зависити и начин мога одговора.
Борисав Станковић
„Самоуправа“
17. новембар 1904. године
(Даље)
„Из публике“ (1/4)
КЊИЖЕВНИЦИМА ЈАНКУ ВЕСЕЛИНОВИЋУ
И БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ
У Правди од 14. новембра у рубрици „Важне вести“ под натписом „Сувишни људи у Србији“ штампано је ово:
„Синоћ је једна група људи, који су у Србији постали сувишни, одржала конференцију на којој су решавали шта да раде кад су овде постали сувишни. После подуже дебате, решено је да се обрате Браниславу Нушићу — који је први постао у Србији сувишан те отишао у Нови Сад, да хлеб зарађује — да им он — ако може — изради од Патријарха, да добију један од српских манастира у који би се могли сместити“ … итд.
Напоменуто је да сте и вас двојица били на тој конференцији, где се оваква одлука донела.
Ако ово нисте прочитали, ја вас молим да прочитате, јер је за мене јасно да вас двојица нисте ни у ком случају могли бити сагласни са горњом одлуком, ако је она уоште и донета. Држим да је Правда намерно измислила и конференцију и одлуку, а та шала ни у ком случају није наивна. Њом се, очигледно је, иде на то да се данашњи режим представи свету као назадан и свиреп према људима од књиге, а у том су случају имена вас двојице врло нетачно употребљена.
Бојећи се да вам се ова белешка не промакне из вида, ја сам учинио своју дужност, а на вама је да учините своју.
Радоје Домановић
„Самоуправа“
15. новембар 1904. године
(Даље)
Као у Страдији… (3/4)
II СРПСКИ ЈЕЗИК
И овај се предмет засад дозлабога рђаво предаје. И буквар и читанчица и читанка, све је то пуно опасних реченица, које иду против управе земаљске, против правилног развитка ове наше намучене земље.
На пример, у буквару пише, и то крупним словима: „Један човек све не зна.“ „Више виде четири ока него два.“ „У ратара црне руке, али бела погача.“ Ето чему се, наопако деца уче још у седмој години. „Један човек све не зна.“ Гле’те, молим вас, то је тек лепа и красна школа. Молим лепо, а ако је тај један човек министар председник (јер ваљда се неће одрицати да је и он човек), то му онда, као, излази да он не зна све. Ту треба рећи: ,,Он све зна!“ Па онда, „Више виде четири ока него два“. Куд то може да буде?! То треба исправити и рећи: „Два генералска ока више виде него цео народ!“ Реченица „У ратара црне руке, али бела погача“ мирише на социјализам, чак нихилизам. То треба лепше рећи: „У ратара црне руке, али он не сме имати белу погачу.“ Каква би то тек земља изгледала да се у њој допусти да и којекакви сељаци, радници и каљогаже једу својим црним ручетинама белу погачу. То је анархија, гажење устава и закона, позивање народа на буну! Добар сељак треба да гладује и тек понеки пут да једе мало овсена скроба, а беле погаче су за власти земаљске!
Оно, додуше, и у буквару и у читанкама школским има и врло лепих места. Њих треба оставити и даље и само их мало боље прокоментарисати.
Ето тако је лепо оно место у буквару:
„Изела коња трава. Изело зрно коку. Изео купус јарца. Изео старац јарца.“[1] Тако нешто већ се може разумети, то је за младеж.
Између учитеља и ђака овако се води на часу разговор.
— Кад кока уђе у амбар где стоји жито, кажи ти мени, мали — пита учитељ — шта треба онда радити? А ђак одговара:
— Кад кока уђе у амбар где је жито, онда треба коку добро чувати.
— Зашто треба коку чувати?
— Коку треба чувати од зрневља, јер је може неко зло и опако зрно ухвати, рашчерупати и појести.
— А каква је кока?
— Кока је добра и милостива, она свако зрно воли, чува и пази, као своју децу.
— А какво је зрно?
— Зрно је неваљало, оно је крвожедна и опака зверка, оно не поштује добру коку, која се брине о њему, већ је то неблагодарно створење удави и поједе. Зато треба добру коку чувати од неваљалог зрна.
— Тако је, мали! Иди сад на место.
Тако исто учитељ има да слиша друге ђаке о старцу и јарцу, о коњу и трави, о јарцу и купусу. Јарцу исто тако треба стража да га чува од неваљала и прождрљива купуса, јер купус ће га иначе, по својој дивљој ћуди, заклати и појести, а трава већ коња прождере где га види!
Исто тако може остати место из читанчице:
„Ко тражи правицу, изгуби кравицу!“
— Је ли боља правда или крава? — има да пита учитељ, а ђак одговара:
— Боља је крава!
— Што је боља крава?
— Крава је боља, јер од краве добијамо свеже и укусно млеко, а од млека се справља сир, скоруп, масло.
— А шта добијамо од правде?
— Због правде добијамо батине, ’апсу и главобоље!
— Тако је. Ти си добро научио лекцију. А сад ми кажи: је ли боље јести млека, сира, скорупа и масла или јести батине и бити у ’апсу.
— Боље је јести млеко, сир, скоруп и масло, него јести батине и бити у ’апсу.
— Чему нас учи ова изрека?
— Она нас учи како треба да поштујемо краву више него правду.
— Каква је крава?
— Крава је добра, и ми је волимо.
— А правда?
— Правда је зла и неваљала, и ми треба да је мрзимо!
— Мрзи ли добро дете правду?
— Добро дете мрзи правду и презире сваког оног који је тражи!
— Лепо, мали, ти ћеш бити ваљан грађанин. Такви ђаци могу и министри постати.
И граматика се не учи данас како треба. Примери су незгодни, непробрани, па чак и опасни по српску државу. Треба у свему бити пажљив, обазрив, јер лепо се вели: ђаво нити оре, нити копа. Данашња граматика кипти опасним речима. Именице су додуше прилично лојалне, али и међу њима има понека тако опасна да се не може трпети, јер смета правилном и мирном развијању наше земље. Што је најгоре, те дрске именице у друштву с неваљалим, немирним и смутљивим елементима из групе глагола и придева могу изазвати преврат у земљи. А то не би у нас било ново. Причају за једну земљу, у којој су неколико речи, не знам тачно које су, ал’ ми се све чини биће придеви (они су, кад се осиле, гори од бесних паса), хтеле да упропасте земљу и престо, но дао бог примети то некаква родољубива влада, и спасе милу отаџбину државним ударом! Опасни придеви су били одмах избрисани из речника и граматика, а указом је објављено да нико, у интересу круне и отаџбине, не сме употребљавати, нм усмено ни писмено, те ужасне речи. И мирна крајина! Народ је, истина, грцао у беди, али се осећао срећан без тих речи, а држава се почела у миру тако развијати и напредовати да од мале земље постаде велико, моћно царство.
Ето, дакле, да и код нас несрећне именице, придеви, заменице и глаголи (и понека свеза или предлог може да буде ужасна, потуљена животиња) могу да буду кобни по земљу и да омету ову родољубиву, бистру владу да оствари свој генијални програм. Залуд су Веља, кума-Милован, Лука и остали њихови другови легли овако енергично на посао да Србију усреће кад им одједном све то разори немилосрдна и непатриотска граматика.
Дакле, из граматике што пре треба избацити именице као што су: правда, слобода, збор, договор, устав, закон, и друге опасне, издајничке речи, које драже народ на буну!
Што деца то да уче, чак да те речи мењају по падежима, кад има бољих, патриотских именица! Мењаће се именице ваљане као што су: послушност (уз њу долазе придеви: безусловна, ропска, народна), укидање, гажење, распуштање, удар (с придевом државни), неодговорност, воља, ћеф, итд.
Тако исто треба о глаголима паметно и родољубиво предавати:
Глагола има прелазних (повратне не треба помињати, јер му та реч некако сумљива изгледа). Прелазни су глаголи они који траже предмет на коме ће се радња извршити. Али има многих глагола који траже нарочити предмет на коме ће се њихова радња извршити. Тако радње глагола: гонити, побити, разјурити, поапсити, протерати траже себи за предмет да се на њему изврше, реч радикал (или опозиционар). Дакле: гонити радикала, протерујем радикала, бијем радикала. На другом се предмету не извршује радња ових глагола. Сложена реченица у којој би ови глаголи били прироци гласила би овако:
Ја (предмет врши радњу) ћу гонити, побити, разјурити, поапсити, протерати (прироци, казују радњу, коју предмет врши) радикале (предмет, он трпи радњу, она се врши на њему)
Глаголи наградити, обдарити и још неки имају као предмет именице (у 4. падежу као обично) ласкавац, кретен, аминаш, министар, подлац, пандур и још неке.
Глагол укидати може имати више предмета: Устав, сенат, закон, скупштина, независност (ту долази придев судски, -а, -о) и њима сличне. Радња глагола желети прелази на апсолутизам, послушност (долази по правилу придев безусловни, ропски) власт (и по строгом правилу синтаксе увек долази придев пун, -а, -о), већину. На пример: Влада жели већину. Подмет је реч влада, прирок, жели (време садашње) већину, предмет. Овде владину радњу трпи већина.
Од непрелазних глагола врло су важни глаголи: аминовати, клањати. Ови глаголи траже уза се именицу, или заменицу, у 3. падежу, без предлога.
Аминовати (власти). Власт, именица у 3. п. без предлога; клањати (некоме). Некоме, у 3. п. једнине, 1. п. гласи неко, нека, неко. Глаголску радњу од глагола: трпети, ћутати, мучити се, радити, и њима сличних, врши народ. Народ трпи. (Ето и народ врши радњу, и та је именица понекад подмет у реченици).
Глагол мислити треба укинути, јер је врло опасан по поредак земље и постојеће стање. Има именица, које понекад нису подмет у реченици где је глагол мислити прирок, као што су: Димитрије, Лука, Веља, Милован. Ова особна именица има у овом случају, по изузетку, стару двојину: ДВЕМА МИЛОВАНОМА.
На синтаксу се мора строго пазити. Овај сулуди предмет говори о реду речи у реченици. Куд се сме то деци поменути, јер то би значило да деца добију појам о реду, а то је већ опасно. У овој земљи ништа није у реду, све иде без реда, и сад се нашле речи да имају реда. Деци треба објаснити да је у старих Словена било неког реда речи, али то је социјализам у граматици. То се мора разорити у интересу престола и отаџбине. Стара синтакса је била штетна и револуционарна! У њој је, по неким глупавим правилима, могло бити да реч народ дође понекад у реченици на прво место. Народ мора и у животу и у историји па, разуме се, и у реченици, бити на последњем месту. Прво место заузимају влада (министри), полиција, жандарми, пандури и њима слични људи отмена сталежа.
Није никакво чудо што народ тражи поштовање закона, што тражи да и догађаји у овој земљи имају реда (бар колико толико), кад ето чему се деца српска одмалена учила. Отвори коју год хоћеш књигу, свуд натрапаш на понеки закон, бестрага му глава. Закон, закон, закон! … Строго утврђена правила. Ред! И још узме учитељ па јавно говори: „У граматици, децо, као год и у животу, постоје закони по којима…“ Доста, ако ко бога зна. Е извин’те, „госпон“ учо, не можемо више тако: „Закон као и у животу, као и у друштву!“ Оставите се и ви професорчићи ћорава посла! И луд види куд ви циљате. Доста је ова земља патила од тих заразних и штетних струја, доста је народ јадан трпео и пропатио због таквих смутљивих елемената. Овој земљи треба мира да се може привредно и економски снажити!
И хајд’, напослетку, што се у тим предметима помињу закони, нек се помињу, да их ђаво носи, али, што је најгоре, нигде се деци не каже да се закони у науци сваки час мењају, према приликама, већ, напротив, како су ти закони стални.
Одсад се мора овако деци предавати:
„Децо, ви сви знате да у нашем друштву, као и у сваком другом, нема нарочитих правила, неких нарочитих сталних закова по којима се управља, већ се закони и правила мењају сваки час; управо, закони и правила су жеље владине. Оно што влада преко својих власти нареди, то је за тај дан закон (закон наш дажд нам днес)! Тако је исто децо, и у граматици. Ту нема сталних правила и закона, већ то зависи од наредбе старијих.“
Како ће дивно таква предавања утицати на младе душе; такви ће ученици моћи бити ваљани, лојални грађани!
Примера ради, ради припремања ученика за будући живот у Србији, као грађана, то ће учитељ (или професор) српског језика мењати свакодневно правила о језику, а по могућству и више пута на дан. Што више, то боље. Једног часа предаје да реч народ иде по првој врсти, а влада по трећој, па другог часа каже да је тај јучерашњи закон о језику укинут и да сад реч народ иде по трећој, а влада по првој врсти и да је одсад именица народ женског рода, а влада мушког. (Дакле, мешаће се: народ, народе, народи као што се пре мењала реч жена, влада.) Једног часа ће рећи наставник „именице су речи које означавају имена…“, а одмах идући пут предаваће да су по најновијем закону именице речи којима се казује радња, бивање и стање. Па после неколико часова нека каже: „Децо, сад је ово правило које је штетило угледу српског језика укинуто и ступа у живот правило од прошлог четвртка. Више се правила неће газити, одсад ћемо се држати стално ових закона (поређа све). Сад ћемо, дакле, почети од почетка!“ Нашем језику треба мира да се може развијати и напредовати. А тај мир је ујемчен овим законима. Крајње је време да прегнемо да се језик српски спасе од трзавица које су га довеле до ивице пропасти.
А то ћемо једино моћи учинити ако прегнемо сви скупа да се ова спасоносна правила приведу и у живот. Живео српски језик!
„Драга децо, пошто се увидело да ови садашњи закони иду на штету нашег милог српског језика, то се садашњи закони о језику замењују оним укинутим законима од претпрошлог четвртка. Ми ћемо се по њима владати, јер то захтевају интереси нашег језика, коме је потребна сређеност да се може мирно и снажно развијати и усавршавати!“
Тако ће се предавати, а тиме ће се, деца навикнути да буду ваљани и честити, мирни грађани ове земље, грађани који неће сањати о неким лудостима, као што су Устав, парламентарност, сталност и поштовање закона, правила, утврђен ред!
(Даље)
[1] Буквар Мих. Јовића.
Радоје Домановић 