Ономад одем послом у једно од већих београдских надлештава. У једном маленом предсобљу сто застрт издртом зеленом чохом. За столом седи једно намрштено биће. У зубима му дугачка муштикла од метра. Пуши и пљуцка. Како је простор мали према овој чибучини, то се публика што чека својим послом збила, управо згњечила у буџак, свак’ се чува да му господин момак не истера очи запаљеном цигаром.

— Молим вас, јавите ме господину… — рекох му.

Он се обрте мени. Ја врднух главом у страну и стукнух натраг један корак, јер ме она цигара са муштикле дохвати по образу.

Она публика бедна одахну мало.

— Не прима — рече он, одби дим, два, пљуцну у страну и окрете главу, али се окрете и муштикла што је држи у зубима, те публика стуче натраг.

— Јавите ви само!

— Ако разумеш српски што ти се говори, не прима господин никог. Ја не знам какви сте, оца му, то људи да ви није вајда говорити?

— Јесте ли овде момак? — упитам.

Он ћути, пуши и пљуцка, а згњечени молитељи стењу и стрепе за своје очи.

Шта да радим, већ да се обрнем и изиђем.

И ми се још љутимо кад нам странци кажу да смо оријенталци.

„Страдија“
25. децембар 1904. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.