Tag Archive | Posao

Писмо П. Петровићу

Драги г. Петровићу,

Иако знам да имате исувише посла, ипак сам принуђен да се баш вама обратим.

Некако рђаво стојим материјално, те ми није могућно да дођем у Ниш[1], а и не знам би ли ми било какве користи.

Ја сам отпуштен, што већ знате пре мене, и хтео сам да дођем г. министру и замолим га за извесне ствари.

Ви ћете бити добри, као и до сада што сте, да ми пишете о овоме што ћу Вас замолити и тиме ћете ми уштедети оно што бих потрошио долазећи.

Мисли ли г. министар да отпушта учитељице које су удате?

Мисли ли нама отпуштенима икада давати службу?

Да ли би моја жена могла добити Крагујевац за учитељицу где би нам било због куће лакше живети кад сам ја већ без службе, или Београд, где бих ја могао опет шта било радити и зарађивати, или Јарушице, село где мој отац живи? Јарушице не жели нико, и овај ће садашњи учитељ тражити премештај.

Да ли би могло да се са њеним премештајем сврши до 15. августа? Ја бих још волео и било би ми згодно да је премести у неко село у околини Београда, али само близу, као Кнежевац што је.

Да ли је згодније да ја дођем лично г. министру и молим за то, или да пошљем молбу? Кад би било најзгодније доћи и хоће ли моћи бити вајде од долажења?

Ја знам да је врло досадно одговарати на овако много питања, можда чак и смешних, па још ако човек има доста пречих и паметнијих послова, али ипак мислим да ћете ми одговорити, ма и најкраће, јер сте ме и до сада много у том погледу задужили. Ја Вам благодарим.

24. јула 1898. год.
Јагод.

Искрени поздрав,
Ваш поштовалац,
Радоје Домановић пред.
Рача Краг., преко Карића трг.

[1] Домановић пише у Ниш због тога што се тамо налазила влада на заседању Народне скупштине. Прим. Д. В.

Државни мислилац

Потребно је да неко мисли у овој земљи. Нема ту хоће, неће, него да мора да мисли. Мисли и Државни савет, мисли министарски кабинет, мисли неке јаде и Академија наука (она мисли крадом, кријући), мисли Главни просветни савет, али како? Све се то мисли онако, кад се хоће, с мене па на уштап, клај, клај, јаваш-јаваш; мисли ваљда још когод, али што је главно, нико не мора да мисли, није обавезан, и онда нам све тако и иде вашарски, на три ћошка. Ми се Срби знамо. Док нешто не морамо, ми га и не радимо, а кад морамо, е онда друга ствар. Ко би од нас учио основну школу, да основна настава није обавезна, да не мора; ко би то, као бајаги, служио војску из патриотизма, да то служење није обавезно, да се не мора; који би се то Србин одао на науке, да не мора, треба ’леба човеку, треба му плата. Каква наука, какви бакрачи. Кад се плате докопа, баци књигу у запећак. Ко би био од Срба луд да плаћа порез, да не мора, ко би плаћао дугове, да не мора; зар би сељаци кулучили, да не морају.

Елем, ми се бар знамо: радимо само оно што морамо; разуме се, добро радимо под морање, а зло од добре воље. Е, па кад су сва добра обавезна, кад Србин добро ради само кад мора, зашто онда и мишљење није још ни до сада обавезно, бар за неке и неке. Досад није било обавезно, па се мислило кад се хтело, или се никад није ни мислило, или се рђаво мислило.

Да би се избегле штетне последице немишљења у нашој земљи, треба да се установи ново звање, треба некоме одредити плату са дужношћу да мора мислити, и тако да се установи ново звање:

Државни Мислилац.

Хтео ко мислити, не хтео, тај би бар у Србији био обавезан, тај би морао да мисли, и за то би вукао, разуме се, велику плату.

Надлежни нека о овоме размисле, а ми ћемо се на ову ствар опет вратити, да детаљно претресемо то ново звање и да напоменемо какве дужности и права има „Државни Мислилац“.

„Страдија“
24. фебруар 1905. године

Не мешај се у туђ посао

У једном селу близу Крагујевца живео је пре двадесетину година неки Никола Ђорђевић. Умро је као сиромашни надничар, пошто је своје велико богатство упропастио на чудноват начин.

Отац Николин био је добар сеоски домаћин, најбогатији сељак у својој околини, а вредан и поштен. За живота његова Никола је радио у пољу: орао, копао, жњео, косио, радио све послове као и остали сељани.

Умре му отац, и, на две године по његовој смрти, Никола постане пунољетан и оде у Крагујевац да прими масу. Веле сељаци да је примио у готовини пуну шубару дуката и постао господар огромног имања, које му отац остави.

Кад виде Никола толике новце, изгуби вољу да ради земљу, као што је дотле радио, и доби однекуд вољу да постане пушкар. Покупује у Крагујевцу пуна кола различних пушака, пиштоља, кубураша, пиштољића, барута, олова, кременова, па и цео алат пушкарски. Отера то све кући у село, намести у једну одају свој алат и еспап, а објави сељацима да је отворио пушкарницу и да ће продавати врло јевтино ново оружје, а да ће оправљати старе пушке и пиштоље.

Доносе му сељаци на оправку старе, покварене пушке и пиштоље, колико тек смеја ради, и веле:

— Ево ово да оправиш, али ти то нећеш моћи.

— Како да не могу? Могу ја то да начиним као ново.

— Ама, знаш, велим, ниси никад то радио, ниси пушкар.

— Боље ћу ти ја то урадити од правог пушкара.

И Никола се да на посао да примљене покварене пушке и пиштоље пооправља. Мучио се и радио неколико дана упорно, али, место да оправи, он још горе исквари. Шта ће сад да ради. Кад виде сељаци да не уме, смејаће му се, и онда је пропала његова амбиција да га сви сматрају за пушкара. Оће човек да буде пушкар ил’ ништа друго. Досети се јаду, па побаца у подрум искварено оружје, а замени га новим. Ко је дао пушку на оправку, кад дође и пита:

— Јеси ли оправио?

— Јесам, вели Никола, радостан, па муштерији нову пушку у руке:

— Ето, дода, не можеш да је разликујеш од нове.

— Богами си жестоко оправио. Овако не би умео ниједан пушкар у Крагујевцу. Као нова, хвали га сељак, и прави се да не зна да је то уистини друга, нова пушка, а не његова стара, оправљена.

Тако се свима: ко је год донео на оправку пушку, Никола њему нову пушку; ко је донео пиштољ, Никола њему нов. Иде кроз село весео; поноси се Никола што га сви сматрају за одлична пушкара. Прочује се о том његовом начину оправљања по целој околини и све живо потрча њему са старим, исквареним оружјем. Негде треба оправити табан, негде ороз, негде обарачу, негде метути карику, негде изменити лук. Никола загледа важним лицем искварено оружје, као човек стручан, па тек каже:

— Добро, добро, оправићу ја то лепо, немај ти, пријатељу, бриге.

— Шта ће то да кошта?

— Даћеш два гроша (или колико већ треба према оправци).

— Лепо: два, два, само добро оправи.

— Немај бриге.

И Никола по свом начину старо оружје баци у подрум, а муштеријама да ново.

Гледа његова жена шта ради човек, па ће му једнога дана рећи:

— Море, Никола, шта то радиш, Господ те убио. Што си полудео те покупова целом свету ново оружје, а теби оста пун подрум неких крнтија? Видиш да то није за тебе? Целог си века орао и копао, а сад ти се завртеле неке бубе у глави: ’оћеш да будеш пушкар на силу бога. Батали ти то што не знаш; видиш да ћеш утрошити и паре и имање?

— Гледај ти твој женски посао, па не лај више! Знам ја шта радим. Ја ћу да будем пушкар, па ти ради шта год знаш.

— Ама какав пушкар, убио те бог, јеси ли при себи, човече?

— Марш из куће, дрекну љутито Никола — па се не мешај више у мој занат. Цео свет вели да сам пушкар, а ти ми ту кљоцаш.

Жена се прекрсти, слегне раменима и склони му се с очију.

Никола продужи даље „свој занат“ догод не упропасти цело имање и готовину, и тек тад увиди да заиста није пушкар.

*

Тако је Никола прошао кад хтеде од обичног сељака постати пушкар.

Кад човек на њега помисли, мора се сетити и господина генерала Цинцар-Марковића и његовог колеге Антонића.

Никола је хтео да буде пушкар од сељака, а ова господа хоће да буду политичари од војника.

Никола је упропастио цело своје имање док се освестио и разазнао да се без знања и заната не може постати пушкаром, а ова два војника, дај боже, да се сете за времена да нису за тај посао, много раније него што се Никола сетио да није за пушкара.

„Одјек“
19. новембар 1902. године

Срећа

Кад сам још пре толико година пошао из села у град да тамо продужим школовање, испратио ме отац овим речима:

— Труди се, синко, учи и дан и ноћ… Ти видиш како је сељаку мучан живот: бију га и мраз и киша, и голотиња и босотиња; грбача пуца од рада, а кад у лето на раду припече звезда у темењачу, мозак провире, па опет је и гладан и жедан, и не доруча и не довечера. Одмор је сељаку само кад га под земљу метну… Јест, мој синко, сељаку је одмор само под земљом, а на земљи никад! … Ту је мој отац заћутао, а после дуже паузе са уздахом додаде:

— То те, синко, чека овде, у селу.

Ове речи остадоше тако јасно у мом памћењу, да ми се и после толиког низа година чини као да чујем крупан, рапав глас очев, као да га гледам. Као да ме гледају оне његове уморне очи, у којима се огледа толики низ мука и невоља у животу његову. Као да гледам његово коштуњаво, огрубело лице од ветра и кише, мраза и припеке; као да гледам његов чисто повијени стас; сећам се тако јасно његове искрпљене гуње, масног феса на глави, испод кога вире праменови косе, које је попала друмска прашина.

Те речи рекао ми је кад се опростио са мном враћајући се из града натраг кући, а мене оставио ту у граду да учим школу и да се сам о себи бринем, јер ми је он, као сиромашак, мало шта могао помоћи. Нашао ми је место где ћу служити и учити школу.

Пружи ми и ја пољубих његову испуцану од рада руку и облих је сузама, јер тек тада осетих тугу за кућом.

Он не оде одмах. Стајао је преда мном оборене главе, замишљен, суморнијег лица него што сам га икад видео, и лупкаше глоговим, кривим штапом у један камен од калдрме. Ја сам стојао према њему, плакао и заклањао лице рукама, јер ме беше стид од трговаца, који су из својих дућана гледали нас двојицу, а тако исто на улици застајкиваху многи од пролазника, те нас радознало посматраху.

Најзад, отац узе шарену, ткану торбу, коју беше спустио крај себе, упрти је и веза упрте на грудима. Затим извади из недара прљав пешкир, одреши га, извади из њега грош и метну га у зубе док онај остатак веза у пешкир и врати наново у недра. Затим ми пружи грош да ми се нађе у туђем свету. Примајући грош из руке његове станем љубити руку и зајецам у плачу.

Отац истрже руку.

— Не плачи. Труди се само, неће л’ милостиви Бог дати да ти бар срећно поживиш. Ја би’ плакао кад би’ знао да ћеш и ти остати невољни сељак, живомученик, слепац код очију! — рече ми отац, нагло се окрете од мене и пође улицом на ону страну куда се иде нашој кући, у село. Гледао сам за њим и плакао докле год не замаче за ћошак жуте, двоспратне кафане. Сећам се како ишчезе испред мог вида најпре његов повијени стас, па онда и торба на леђима, из које су стрчали пресни опанци и неколико шипака челика, што отац беше купио суседу Томи да нади секире.

*

Ја сам се трудио; служио друге, мучио се и учио, напрезао сам се из све снаге, само да ме не стигне тешка и горка судбина коју ми отац предсказиваше ако останем у селу, радник. Колико напора и непроспаваних ноћи над књигом, колико мучних и тешких дана при том проведених у борби са сиротињом и немаштином!

Најзад савладао сам све препоне на које сам наилазио, упорношћу, енергичним радом, и за све своје невоље, беде, патње и труд, у чему сам младост провео, добих као награду сведоџбу о свршеном факултету на Великој школи.

Постао сам чиновник. На две-три године после тога умре ми отац и ја примим у наслеђе његово имање, које беше много веће него кад оставих родитељску кућу и пођох на науке.

За неколико година ја сам у државној служби добио врло леп и утледан положај, а утом ми умре и стриц, богат трговац из Београда. Како је умро без деце, то све своје велико имање завешта мени, као свом најближем.

*

Срећа! … Шта је срећа? Је ли то она срећа коју ми отац указиваше прстом, за којом ме упути. Сиромах мој добри отац како би он био задовољан, срећан, пресрећан да је само доживео да види свога сина школована, здрава, млада, са одличним положајем у државној служби, богата, врло богата и, разуме се, с добрим изгледом на женидбу каквом богатом наследницом. Ја сам далеко од онога чега ме жељаше да сачува мој добри отац, далеко сам од потребе да морам ма шта радити. Нисам, дакле, морао радити ништа, могао сам живети сјајно без икаква рада, па и без државне службе а већ о мучном, сељачком раду да се и не помишља.

После мука и невоља с којима сам се морао борити, ја поверовах срећи својој, која ме беше тако раскошно даривала, и пред мојим очима пуче будућност ведра, весела, обасјана ружичастим сјајем среће; понеше ме чаробни, слатки снови, и ја, загрљен са срећом својом, пун вере и наде, пођох с њом напред, у будућност, на сусрет рајским уживањима, која ми се обилато нудише са свију страна.

Свега доста, сувише. Пропутовао сам многе земље, познао многе људе, стекао многе пријатеље, познао сва могућа задовољства, а средства су ми допуштала да их уживам. И ја сам их уживао све дотле, докле се нисам свега заситио. У својих тридесет година ја сам био већ сит, пресит свих могућих задовољстава.

Затим сам почео измишљати нова, нарочита, дотле непозната задовољства, тражио сам нове дражи за живот. Почео сам биркати, пробирати.

Брзо и с тим бејах готов, врело среће и задовољства као да мало-помало сасвим пресуши. Досадно, све досадно. Без наде, са очајањем гледам у пуст, празан живот, из кога сам узео све што се могло узети; утрошио сам сва задовољства, управо, ја сам их, као какав распикућа, проћердао, прокоцкао. Ја сам наједаред испио цео пехар што ми га срећа за цео живот даде да из њега штедљиво пијем само кап по кап, те да тако том слашћу разблажујем горчину живота кроз цео век.

Најзад, учини ми се, као још једино што би могло колико толико разблажити и примирити моје растројене нерве — село, место мога рођења, оживљење оних слатких успомена детињства, она мирноћа нашега села, свежина, тишина и зеленило. Бар нек ми село и пут сан поврате.

*

Цео дан сам провео на путу. У сумрак стигнем у једну паланчицу и ту останем на преноћишту код неког свог доброг пријатеља и познаника још из детињства. Туда, кроз то место, води пут за моје село, те иако ми није још далеко било путовати, остадох на преноћишту, јер ми се неиспаваном, ломном и уморном од путовања чинило да ћу заспати чим легнем у постељу. Мој пријатељ ме искрено и свесрдно дочека. По вечери смо мало поседели и ја га замолим да ме због умора пусти да одмах легнем, иако ми је његово друштво било пријатно.

Тешка, досадна ноћ између четири собна зида. Из друге собе, одмах до ове у којој сам спавао, чује се монотоно, безбрижно хркање мота доброг домаћина. По столу ми разбацане књиге које бејах понео да се у путу забавим, хартија спремљена за бележење утисака с пута, изгњечене цигаре, труње од дувана. Отворио сам две-три књиге, а не могу да читам ниједну. Ходам по соби, пушим, глава ми већ бучи од дуванског дима. Осећам умор, малаксалост, трепери ми цело тело, сваки живац. Легнем. Осећам слатко неко треперење живаца, сан ме почиње обузимати. Одједном кресну однекуд изненада, неочекивано неповољна мисао, тешка, а ни сам не знам што, мучна. Она изазове другу, луђу, тежу; друга трећу, трећа четврту, и за тренутак их је читав рој, управо читави ројеви. Мисли се бркају, јури једна другу, потискује, сустиже, као да се грабе која ће пре доћи на ред, па се загуше хиљадама одједном, и онда ја њима нимало не владам, не знам ништа. Крв се пење у главу, осећам пиштање у ушима; очи као да су пуне трња, а по челу час осетим како ме задахне нека јара, припека, од које осетим несвестицу, час потом избије хладан зној. Досадно, тешко, очајно осећање наступа у таквим часовима. Прибирам се, устанем, седнем опет за сто. Јака главобоља, свест мрчи као после најјаче грознице, очима једва назирем предмете на столу.

У лампи нестаје петролеума; место јасног пламена кроз поцрнело стакло од дима једва се види како на фитиљу чкиљи и цврчи бледомодар пламичак. Кроз прозоре већ се види како се исток бели. Кукуречу петлови са свију страна, чујем како лупарају крилима. Неко откључа кујну, а затим чух како поред прозора промаче момак, шушкајући опанцима; звижди неку веселу песму, а мало затим чух где звекну ланац којим је везана кофа и зашкрипа точак на бунару. Зашкрипе овде-онде врата и код суседа; клапарају женске папуче по дворишту, и крај прозора што гледа на улицу промакне по која неочешљана женска глава, или по какав радник с будаком или мотиком на рамену.

Отворих прозор што гледа у двориште и у собу јурну свеж ваздух и удари ме по лицу, али мени беше лице као превучено нечим грубим, непробојним, па не пушта нимало свежине. Из собе покуља загушљив ваздух, пун дуванског дима и задаха од петролеума. Дође ми нешто тешко, тужно, да хтедох заплакати што зору, свежу зору и прве сунчане зраке, нежне, миле, дочекујем тако бедан, сломљен, утучен — ја, недостојан те нежне светлости и јутарње свежине. Мој домаћин, свежа лица, ведра погледа као добро испаван човек, загледа калеме по дворишту, а домаћица седи на прагу и окреће млинац, те меље кафу. Постао сам био злобан на све што сам очима гледао, завидео сам свему, све ми изгледаше свеже, испавано, срећно, само ја бедан, сломљен, јадан.

*

За своје село сам се кренуо опет на колима. Дан пријатан: преко ноћи падала киша, па нема ни прашине. Крај пута отуд и отуд пожњевене њиве и у њима камаре или сложене крстине, на које падају и одлећу грлице и дивљи голубови. Свуда по стрњикама пуштена стока да пасе. Чобани седе под хладом, те се играју, трче за стоком, или понегде једу из дрвеног заструга сир и хлеб, седећи око шарене торбе, на којој им је ручак.

Погдегде још непожњевене њиве жању жетеоци, а разлеже се надалеко њихова шала и смех. Момци у великим сламним шеширима, девојке у тканим сукњама и јелецима, с белим марамама, вешто пребаченим преко главе. Певају и једни и други наизменично, час мушкиње, час женскиње, сваки по један стих песме, које се певају у двопеву. У путу сусретох понеку старију жену с обрамицом на рамену, о којој висе и с једне и с друге стране лонци с јелом, поврзени поврзлицама, пртене торбе у којима су проје, чанци и лук, од кога пераја стрче ван торбе. Понегде пред колима прне шева, зацвркућу из забрана ’тице, или косић зазвижди из каквог трњака крај пута.

Око девет часова пре подне стигао сам у своје село, већ сам био у дому својих родитеља. У тој кући седели су моја браћа од ујака са својим женама и дечицом. Дочекали су ме са усхићењем. Нису знали шта да чине од радости. Доносили су преда ме све што су лепше имали у кући, и нудили ме чим би се чега лепог сетили што мисле да је за мене, за господина. Узбуњена чељад од радости, изненађења, а и из претеране жеље да ме са што већим поштовањем и што боље дочекају, укрштају се по дворишту, среће се једно с другим, удара се у хитњи покаткад једно с другим. Хватају се и кољу пилићи, дере се јагње, шури се младо прасенце, дотерује се пре времена стока на мужу. Дворе ме, окружила ме лица с којих читам радост, дивљење, поштовање, жељу да све учине што само пожелим; чисто им криво што им ништа не заповедам, ништа не тражим. Кад које од чељади улучи згодну прилику, оде те загледа моја кола, распитује кочијаша дуго, по свој прилици о свему. Кочијаш, и иначе разговоран, препричава сваком редом без сумње једно те једно, дуже него што треба, више него га питају.

Мени је све то још теже падало. Тај тако срдачан, усхићен дочек, та радост мојих рођака при виђењу и нехотице ме је побуђивала да ову простоту, пуну свежине живота, поредим с данима којима сам ја проживео.

Па онда поворка деце, разбарушених косица, светлих безазлених очица, пуних једрих, румених обрашчића, умрљаних уста и носића од воћа, од чега се виде трагови и на тежињавим кошуљицама. Погледи им страшљиви, љубопитљиви, али пуни неповерења. Вуку их мајке мени и свака им објашњава:

— Иди чики, сине, благо нани! То је твој чика; он воли децу, чика ће ти дати шећерлеме.

Деца се стидљиво затежу, узмичући натраг, заклањају се за мајку или мећу ручице на очи, а понеко мање и заплаче, па, као да је пред каквом опасношћу, пружа руке мајци да га узме у наручја и тек се умири кад добије сисе и загњури плавокосу главицу у недра мајчина.

— Гаде детињи! — кори их мајка. — Добро, кад ти нећеш, чика ће волети друго дете, па ће њему купити пуно шећерлеме. Је ли, чико?

— Воли чика децу — велим ја, а у себи помишљам: „И треба деца да ме се клоне, нисам достојан њих“, јер ми у том тренутку најјасније изиђе пред очи луд, пуст и раскалашан живот којим сам проживео.

*

Увече сам нешто боље спавао но обично у последње време иако је постеља била доста неугодна.

Сутрадан по подне предложише ми да изиђем на њиву.

— Изиђи на жетву. Давно ниси, знамо, видео.

— Изићи ћу, како не бих? Камо среће да сам остао на селу, па да сад и ја жањем!

— Ћути, не говори — вели ми Сима, најстарији ми брат (три сам брата од ујака имао: Симу, Павла и Радоја. Рођеног ниједног). — Ћути, бога ти! Ти си срећан кад не знаш шта је мука. Ти знаш што живиш. Ово је наше мука, горак хлеб, мој брате!

Нисам га хтео разуверавати, јер и да сам хтео, покушај би био без успеха.

Кад сам стигао на њиву, радници су већ били ужинали. Било их је више од тридесет, које мушкиња које женскиња, сем деце. Нешто је домаћа чељад, позајмичари, нешто под надницу. Многи леже у хладу под брестом, ко на леђима, ко потрбушке; неко метнуо под главу пресавијен зубунић, неко је и без тога. О гране од бреста и једног ораха који је до њега везане љуљке и у њима се грче, спавају мала деца, или плачу млатарајући ножицама. О гранама још обешени српови, торбе, гуњеви; уз дебло од бреста стоје празни лонци, чиније, дрвене кашике, крчаг с водом и бардак с ракијом, заптивени лишћем; ту су ројеви мува, а прозуји и по која златица. Гледам како слатко спавају људи с раширеним рукама, како се јако надимају разголићене груди, како се слатко и дубоко срче свеж ваздух; понеки само каткад мрдне главом или купи уста и мрда лицем кад га мува салети. Мало подаље, у хладу, седе деца, те мотре да волови не зађу у непожњевено жито или не раскваре снопове и крстине, и узгред плету шешире од сламе; крај њих дугачки прутови чобански. По стрњици пасу волови, или мирно, спокојно леже по хладовима и преживају. У њиви крај пута, у увратини, стоје кола, стрчи руда и јарам. Под колима се испружио пас, па дакће од врућине. Жене седе даље од мушких по хладовима, те доје децу и певуше им песме, или плету. Девојке се скупиле за се у буљук. Узвикује се, шале се, јуре, задиркују гађају момке грудвицама земље или зрневљем жита, и коре их што спавају. Један се од момака уплашено трже кад га ударише, и онда међу девојкама настаде урнебесан смех и кикот, а младић погледа буновно, протаре очи и лице, по ком се виде бразде од траве на којој је лежао, или од испресавијана гуња, па тек ће као срдито (а види се по њему да му та шала прија):

— Закон ли ви женски! Ако ја потегнем одовуд овим бусењем — и показује на грдно велики бусен земље.

— Деде чик! — зачикну га једна.

— ’Ајд, ’ајд! — одговори он и махну главом, па леже опет и прогунђа нешто за се.

Мало је трајало по мом доласку, па се сви подизаше.

Прилази ми један по један, те се здрави с неким поштовањем и љубављу.

*

Сунце се клони западу ветрић поче пиркати. Оближњи забран крај њиве као да се запалио, па гори вечерњим руменилом. Небо мирно, тихо, по њему плове позлаћени, лаки облачци, све лепши и златнији, што ближи западу. У околним њивама, као и у овој где сам, настаје жагор: плачу узнемирена деца, прте их мајке на леђа, купе жене ствари, кошкају дечаци волове, те крцка јарам и звоне меденице на воловима. Још понека грлица или голуб прне иза крстине, зашуште крила. Из забрана, с високих церова разлеже се гукање голубова и гркање грлица. Препелице пућкају у трави; путем се дижу облаци од прашине — то чобани враћају стоку с пашњака; ричу говеда, мече телад и заигравају се по путу, блеје стада. За стоком иду чобани с крчажићима, прутовима, колутовима исплетене сламе за шешире, неки од њих јаше голу кљусад, лупајући их по трбуху прљавим, испрсканим, поцрнелим, босим ногама. Кљусад се на то не обзиру, већ с времена на време понеко забрљи главу у трњак крај пута да, завиличено уларом, онако узгред, чупне још мало траве или откине купинов лист или бурјан. Чобанин се љути, виче, бије још јаче ногама, вуче улар, а кљусе тромо подигне главу, осврне се, трава му виси из уста, и тек после дуге муке и удараца пође мало брже. Кроз ту грају чују се свиралица и звонки гласови девојчица, које певају идући за стадом с котарчицама за рад преко руке.

Зраци сунца на западу све блеђи, и већ слепи мишеви почињу се укрштавати кроз ваздух. Што сутон више пада, то жагори све већи, а гукање голубова све ређе, али некако јасније, с више дражи.

Радници се почињу разилазити, млађи одлазе пре. Скупиле се девојке из свију околних њива, па иду заједно, са срповима преко рамена. Знојаве кошуље залепиле се за њихово једро тело и обле груди, преко глава им пребачене мараме, вунене сукње пуне осаћа, а један крај подигнут и заденут за пас, те се види кошуља. Загрлиле се две и две, па запеваше песму:

Мој јаране, боле ли те ране?

За њима у групи иду момци. Девојке отпеваше овај један стих меким, нежним, али звонким гласом, а други стих продужише момци пунијим, јачим мушким гласом. као одговор на девојачко питање:

Да не боле, не б’ се ране звале

Старији људи поседали под брест, бришу зиој, растресају с груди знојаву кошуљу да их запирне и расхлади вечерњи поветарац. Примакли уза се бардак с ракијом, а са задовољством, одмарајући се, гледају сређено жито у крстинама, на које су до пред вече долетале грлице, голубови и друге ’тице, а с њих слетале на земљу, те купиле просуто зрневље што се окруни од снопа кад везилац при везивању удари коленом у сноп.

— Их, брате, гледа ли данас чуда божјег од ових ’тица, како су, сироте гладне, навалиле, па падају по њиви и кљуцају жито? — рећи ће ’ча-Мијаило, побратим мог покојног оца. Одвоји од груди залепљену, знојаву кошуљу, раскопча је и растресе је да га мало дохвати ветар, а и сам поче пирити у недра, затим узе бардак, отпљусну из њега мало ракије, заглади риђе бркове, обриса својом храпавом црном руком грлић од бардака, прекрсти се и наздрави Пери, до себе, речима:

— Боже, помози и овесели сваког брата и вредна радника, сељака, који ’рани и црва и мрава и ’тицу из гора и чиновника; Боже, ти га подржи, укрепи. Здрав си, Перо!

Док је ’ча-Мијаило пио, рећи ће Пера:

— Истина је, људи, чудо живо. Све на сељака чека. Гледам оно место где смо ручали, па на мрве се окупиле бубице и мрави; а што вели Мијаило, и ’тица из горе чека на сељака.

— Сељачке руке и зној земљу држе! — опет ће ’ча-Мијаило, и сви са срећним задовољством погледаше у сређене крстине.

— Боже, услиши нас и овесели; помози нама мученицима, а ’вала ти и на овоме! — наздрави Пера првом до себе и наже бардак, а остали додадоше:

— Дај, боже, свако добро вредну раднику, услиши и овесели!

Промашена срећа (1/2)

Пре — отприлике — четрдесет година сиромашни родитељи Томини (њему је тада било десет година), који су живели овде у једном оближњем селу, баш некако пред Ђурђевдан спремали су свога сина у град, где ће га дати на занат.

Увече, уочи дана поласка, Томина је мајка брижљиво и са задовољством слагала у једну бошчицу ствари што их је за Тому израдила и тешком муком набавила радећи другоме „напола“. Ту су биле две кошуље, чарапе са шаром, нов појас, поњавица и губер за покривање. Уз то је метнула и једну јабуку, у коју је забола „десет пара“, а затим још неколико обарених јаја (толико је свега имала можда у кући).

За вечеру је још набавила и сира, осем хлеба и лука, што је у њих било обичније.

И отац и мати су штедели сир, само да би Тома имао више, мада и њему није било до јела.

— Гле, где је Сима бацио пушку што си му је направио! — рече отац и подиже са земље једно дрво истесано налик на пушку.

Тома погледа Симу, који је већ био заспао, и некако се ражали и сам не знајући зашто. Сима није имао ни пуне три године.

— Једи, благо мени, немој плакати — теши га мајка када му угледа сузе на очима, а и сама избриса крадом сузе са својих очију.

Легао је и Тома крај братића, загрлио га, и дуго био будан, па је најзад, занесен у неке тужне мисли, уплакан и заспао.

Насред њихове мале колибице тиња ватра и слабом светлошћу осветљава забринута лица Томиних родитеља, који седе крај огњишта на два дрвена трупчића и лагано разговарају, погледајући с часа на час на децу како загрљена спавају у једном кутићу колебице. Пошто су се договорили да с Томом иде у град отац, легли су и они.

Ветар бесни напољу и чини се као да ће претурити колебу, сви спавају, само је мајка будна и плаче над Томом, глади га по лицу и понекад га пољуби и полије топлим материним сузама. Брине за своје дете; жали што ће се од ње одвојити, а срећна је што држи да ће јој се дете усрећити… Слатке су такве бриге, а таква туга је пуна среће! …

Сунце је изгрејало. Тома спреман за пут и стоји пред колебицом, са торбицом на леђима. Мајка му даје савете и плачући намешта кошуљу, а отац стоји мало даље од њих и деље штап на коме ће носити Томине ствари. Мали Сима седи на прагу од кућице са комадом хлеба у руци и једва се брани од кокошију што су са свију страна нагрнуле да му га отму. Једна му кљуну ручицу, и он заплака и испусти комад, који једна кокош уграби од осталих, и поче бежати…

Тома је већ с оцем пошао и неколико се пута окретао, погледајући на Симу сузним очима. Мајка је такође плакала и гледала за њима докле су се год могли видети.

— Шта радиш, пријо? — упита је једна сусетка.

— Ето, испратих Тому у град да изучи занат — одговори она, бришуши сузе, и осећала се срећна, пресрећна. Какви ли су се лепи дани у будућности јављали пред њеним очима?! …

Кад су стигли у град, отац је одмах одвео Тому у дућан газда-Славку, који је био у то време први трговац у нашем месту. Погодили су га да буде шегрт три године, а после ће га произвести за калфу.

Прво су му и газда и отац давали заједнички савете и поуке, а затим га је отац извео мало на страну и лагано му казао да добро чува своје ствари да му други шегрти не покраду и говорио му да не брине за кућу и да не тугује, јер мора да се промучи ако хоће да буде срећан. Потом пружи руку, те је Тома пољуби, опрости се са газдом и оде лагано улицом, замишљен и оборене главе.

Тома је гледао дуго за њим и плакао.

*

Ето тако је газда-Тома дошао у наш град и остао као шегрт код газда-Славка. Може се знати како је провео време у свом новом послу кад је одмах првога дана био псован и ружен, мада он није био толико крив… Показали су му где је чесма и дали му тестију да донесе воде. Тома је често застајкивао на улици, те мало посматрао слику над једном кафаном; гледао је и како пекар вади хлебове; посматрао како деца пуштају змајеве. Њега је све занимало и он се, и нехотице, крај свега задржавао, те није ни слутио како је много времена прошло док је донео воду. Газда га је изгрдио и мало повукао за косу, па тек онда калфе наставише да га псују и грде. Дуго није заспао те прве ноћи. Плакао је и сећао се колибице, свога братића и родитеља, жалио је што су му калфе одузеле кокош коју му је сирота мајка спремила. Изјутра се успавао, јер је иначе доцне заспао, а био је и од путовања уморан. Један старији калфа ухвати га за уши и извуче из постеље, а газдарица га изгрди кад оде да јој се јави и упита шта има да ради? Дакле, такав је био почетак, и онда је јасно колико је морао за три године пропатити. Уосталом, он је мало доцније свикао на све то и дошао је до закључка да то све тако треба да буде. Јуначки је издржао, јер га је тешила мисао да ће и он једном постати калфа, па ће другоме заповедати. Дочекао је и то и остао је и даље код истога газде, који га је јако заволео и поче га звати „десном руком“. Умео је да се цењка, да протури робу, да дâ нешто и јевтиније, а на другоме да троструко наплати и да криво измери. Газда-Славко га је хвалио и говорио како ће то бити прави трговац, и да ће се обогатити. Родитељи су му често долазили. — Док је био шегрт, кући је радо ишао, и увек би своме братићу понео шећерлеме, мајци лепињу, а оцу дувана, али је после све слабије и слабије ишао, јер је љубав његова према родитељском дому бивала све хладнија и хладнија. Занимао га је само његов посао, коме је био сав предан, а већ су га биле почеле обузимати и жеље за богатством, јер је мислио да је срећа у томе.

Код газда-Славка је био пет година као калфа, и већ је имао заштеђених 80 дуката. Једног дана изјави газди жељу како је рад да изиђе од њега и да почне радити сам за се. Газди је било тешко, па му предложи да заједнички отворе једну радњу. Он приста. Отвори се још једна радња и у њој је Тома радио на име своје и Славково. Сваким га је даном све више и више освајала жеља за богатством. Штедео је готово и од својих уста, а није презао ни од каквог начина, само да се дође до већег ћара. Радио је неколико година у тој ортачкој радњи, која је врло добро напредовала. Отац му је већ био умро. Мајку и брата је отурио, а није их хтео ни у чему помагати. Ко ће знати да ли је он крив томе, или су криве околности и прилике које су на њега утицале? Живео је и даље бедно, али, напослетку, он није на боље ни научио. Стан му је био једна малена, мрачна собица у коју се улази из дућана. Кревет, направљен од неких неједнаких дасака, поређаних преко два повећа сандука у којима је био еспап; поврх дасака сламњача и мален ћилим, који није могао ни сламњачу да покрије, јастучић од цица, коме се добро већ не зна какве је боје био, и једно ћебе: то му је била постеља где је спавао. У соби је имао још један велики сандук, који је служио место стола. На њему се редовно виде мрље од јела, мрвице од хлеба и лојана свећица што стоји у крњој чаши, напуњеној песком. У другом углу неколико дроњака, на којима спава шегрт. На прљавом зиду, избушеном многим ексерима, виси о канапу огледалце са жутим оквиром и залепљене су неколике слике, скинуте са кутија. Под прашљив и исполиван водом, јелом, гасом и зејтином; на дуваровима прашина и паучина; кроз прозоре једва може да продре светлост, а у оном сандуку пгго служи место стола стоје остаци од јела, прљави чанци и комадићи скорена хлеба, те изгледа као да се то оставља мишевима, који се ту редовно купе. Радним даном поваздан седи у дућану, или пред дућаном шетка горе-доле и трља руке, задубљен у мисли о „својој радњи“. Недељом је ишао на ручак код газда-Славка, и том се приликом договарао с њим о свему надугачко и нашироко, а понекад би газда-Славко затурио говор и о томе како би Тома требао да се жени. Славкова жена додаје како она свуд вели: „Благо оној која пође за Тому!“ „Баш ономад, рекла је она једном приликом, одох прија Јеци, па узесмо нешто тако у разговор Тому. Волим га као сина, а код нас је, рекох, и одрастао! Баш га не раздвајам од моје Јелке.“ Тома је био збуњен и смешкао се, а руком се трљао по челу. Можда се сећао како је Јелку као малу носио и како га је иста газдарица грдила и тукла толико пута чим се ова заплаче. Јелки имађаше тада седамнаест година. И она је ту била; поруменила је мало и одмах почела бацати кости псу, што је стајао крај стола и пратио очима готово свачији покрет…

Тому су у то доба већ звали газда-Томом и сви су га сматрали за паметна човека, који уме да заради. Газда-Славко је радио на томе да за њега уда Јелку и зато је слао неколико пута људе да с Томом о томе говоре. — И они су говорили и додавали: „Е, баш добро, кад би само Славко дао девојку, и ако она пристане!“ Свет као свет; нашло се неких и стали су то кварити: неки из злобе, неко из рачуна. Неки су говорили Томи како би он био луд да се ожени Јелком, и како греши што је са Славком ортак. „Што ти, брате, да радиш за другога и да другоме кућиш кућу, кад можеш и своју?“ Тома је увек о таквим стварима „разговарао насамо“. Чак је и шегрта јурио напоље.

Мисли о женидби, поред неких других чудних мисли, биле су га у једно време јако обузеле. Борио се и дневи и ноћи, не знајући куда ће и на коју страну.

Једног вечера седео је на свом кревету, бројао новце и срачунавао колико му треба послати за отплату узетог еспапа, а колико ће остати да се уложи за нов еспап. Био је јако удубљен у мисли. Новци су стојали пред њим на гомили, а он је претурао неке хартије. Чело му се час намрачи, а очи засветле чудновато, а час се разведри и он одмахне главом. Лојана свећа слабо светли и пршти у оној чаши, миши лупају и циче у сандуку, а разбарушен и дремљив шегрт, с капом у руци, стоји пред њим, као што га је сам учио да двори старијега. Тому су мориле неке крупне мисли, а нарочито последњих дана. Час је мислио о женидби, а час га је обузимала мисао да ,,све буде његово“, а не само пола, и да дуг никоме не плати. Пред њим је била велика количина новца у злату и сребру… Баци поглед на новце и лице му се зажари, чело набра, а очи чудновато засветлеше. Мисли му се преплетоше и стадоше једне друге потискивати; а уз то му поче долазити на ум још безброј чудноватих ситница из најскорије и давне прошлости. Чак му оживе у сећању како га је Славко тукао што је неком сељаку, још као шегрт, поменуо да је заборавио чутуру у којој је носио вино на пробу. Мисли су час ишле далеко у прошлост, час је стварао планове о будућности. Покадшто направе чудновату збрку, у којој се Тома није могао наћи. Мало-помало па се расплету, и тек будућност пуна сјаја затрепти пред његовим очима, и на лицу му се укаже задовољство. Зачас се опет чело превуче борама и мисли се наново заплету. — Зној га по челу пробио и он се осети уморан. Обриса зној руком. Шегрт, за кога је и заборавио да стоји пред њим, шушну ногом, и он се стресе од неког нејасног страха, па уплашено погледа на ону страну одакле се чуо шушањ.

— Напоље, напоље! — викну као ван себе, сав црвен од љутине. — Шта бленеш као лудак?

Шегрт изиђе; он оста сам, па се ипак стаде окретати и гледати на све стране, као да се плаши нечега.

Целе ноћи није спавао.

Већ после неколико дана пуче по граду глас да је обијен Томин и Славков дућан и да је силан новац покрађен. О томе се разно говорило: неки су га жалили, а неки тврдили да је то „његово масло“. Тома је мало и пред судом одговарао. Славко је тражио да га затворе, али није било доказа.

О женидби су престали разговори. Тома после неког доба поче куповати ракију по селима, коју је у Б… препродавао. Није знао шта је умор, радио је и дан и ноћ. Давао је новац под интерес. Да, рецимо, 10 дуката, а „облигацију“ направи на 20 или више, и са интересом 24 од сто на годину. Многи се жале како су давали нове признанице, а старе им није враћао.

Умрла му је и мајка, а брат му је живео као ожењен сиротињски у оној истој колибици њихових родитеља. Имање му је било свега окутњица и једна њива у вредности око четрдесет дуката.

Једног дана Тома је отишао брату, који га радосно прими. Седели су крај огњишта на коме је горела ватра, исто као и пре толико година, а ветар дувао био као оно вече када су Тому родитељи спремили за пут и кад је он са истим братом спавао загрљен, а мајка више њега плакала.

Тома изјави брату како је дошао да се разговара о деоби свега што им је од оца остало.

Сима се сећао како је њихова мати плакала од радости кад су чули да је Тома постао трговац и да му радња напредује. И он је тада засузио од радости што му је брат срећан и што ће моћи бар стару њихову мајку помагати, па и њега. Сада му се срце стегло од неког бола; из очију само што му није суза канула. Није ни сам знао шта би могао рећи, а и кад би знао, осећао је да ће га глас издати. Није ништа проговорио. Жена његова, кад је чула речи о деоби, чисто се скаменила и умало јој није испала из руке јабука коју је брижљиво избрисала и хтела пружити деверу да га тиме почасти, кад већ вина и ракије у кући немају.

Тома је узео половину њиве и продао да би с тим новцем могао заокруглити неку велику количину новца. Та му је жеља била јача но љубав према брату.

Неколико прилика када се требало оженити Тома је одбио, мислећи да то доцније уради кад се боље осигура, или је све чекао да се укаже каква прилика где му може пасти у део неко велико имање.

Пред собом је имао само циљ да се обогати, да стече што више новаца и да тиме постане срећан, говорећи понекад: „Кад имаш злата: имаш свега, а немаш ли тога: немаш ничега!“

Јурио је по селима и наплаћивао дугове; понеке је наплаћивао и по неколико пута, само ако је могао, не осећајући сажаљења према својим сиромашним дужницима…

Многе ноћи је проводио у страховању или размишљању где се може доћи до ћара; многе дане провео је у тешким напорима и раду. Штедео је и мучио се више него ико, а све му је те муке награђивало задовољство што гледа како му богатство расте све веће и веће и што свакога вечера броји новце, закључан у соби, одвајајући злато на једну, а сребро на другу страну.

Тако се газда Тома обогатио.

(Даље)