Tag Archive | Podvala
12/01/2015  

Не мешај се у туђ посао

У једном селу близу Крагујевца живео је пре двадесетину година неки Никола Ђорђевић. Умро је као сиромашни надничар, пошто је своје велико богатство упропастио на чудноват начин.

Отац Николин био је добар сеоски домаћин, најбогатији сељак у својој околини, а вредан и поштен. За живота његова Никола је радио у пољу: орао, копао, жњео, косио, радио све послове као и остали сељани.

Умре му отац, и, на две године по његовој смрти, Никола постане пунољетан и оде у Крагујевац да прими масу. Веле сељаци да је примио у готовини пуну шубару дуката и постао господар огромног имања, које му отац остави.

Кад виде Никола толике новце, изгуби вољу да ради земљу, као што је дотле радио, и доби однекуд вољу да постане пушкар. Покупује у Крагујевцу пуна кола различних пушака, пиштоља, кубураша, пиштољића, барута, олова, кременова, па и цео алат пушкарски. Отера то све кући у село, намести у једну одају свој алат и еспап, а објави сељацима да је отворио пушкарницу и да ће продавати врло јевтино ново оружје, а да ће оправљати старе пушке и пиштоље.

Доносе му сељаци на оправку старе, покварене пушке и пиштоље, колико тек смеја ради, и веле:

— Ево ово да оправиш, али ти то нећеш моћи.

— Како да не могу? Могу ја то да начиним као ново.

— Ама, знаш, велим, ниси никад то радио, ниси пушкар.

— Боље ћу ти ја то урадити од правог пушкара.

И Никола се да на посао да примљене покварене пушке и пиштоље пооправља. Мучио се и радио неколико дана упорно, али, место да оправи, он још горе исквари. Шта ће сад да ради. Кад виде сељаци да не уме, смејаће му се, и онда је пропала његова амбиција да га сви сматрају за пушкара. Оће човек да буде пушкар ил’ ништа друго. Досети се јаду, па побаца у подрум искварено оружје, а замени га новим. Ко је дао пушку на оправку, кад дође и пита:

— Јеси ли оправио?

— Јесам, вели Никола, радостан, па муштерији нову пушку у руке:

— Ето, дода, не можеш да је разликујеш од нове.

— Богами си жестоко оправио. Овако не би умео ниједан пушкар у Крагујевцу. Као нова, хвали га сељак, и прави се да не зна да је то уистини друга, нова пушка, а не његова стара, оправљена.

Тако се свима: ко је год донео на оправку пушку, Никола њему нову пушку; ко је донео пиштољ, Никола њему нов. Иде кроз село весео; поноси се Никола што га сви сматрају за одлична пушкара. Прочује се о том његовом начину оправљања по целој околини и све живо потрча њему са старим, исквареним оружјем. Негде треба оправити табан, негде ороз, негде обарачу, негде метути карику, негде изменити лук. Никола загледа важним лицем искварено оружје, као човек стручан, па тек каже:

— Добро, добро, оправићу ја то лепо, немај ти, пријатељу, бриге.

— Шта ће то да кошта?

— Даћеш два гроша (или колико већ треба према оправци).

— Лепо: два, два, само добро оправи.

— Немај бриге.

И Никола по свом начину старо оружје баци у подрум, а муштеријама да ново.

Гледа његова жена шта ради човек, па ће му једнога дана рећи:

— Море, Никола, шта то радиш, Господ те убио. Што си полудео те покупова целом свету ново оружје, а теби оста пун подрум неких крнтија? Видиш да то није за тебе? Целог си века орао и копао, а сад ти се завртеле неке бубе у глави: ’оћеш да будеш пушкар на силу бога. Батали ти то што не знаш; видиш да ћеш утрошити и паре и имање?

— Гледај ти твој женски посао, па не лај више! Знам ја шта радим. Ја ћу да будем пушкар, па ти ради шта год знаш.

— Ама какав пушкар, убио те бог, јеси ли при себи, човече?

— Марш из куће, дрекну љутито Никола — па се не мешај више у мој занат. Цео свет вели да сам пушкар, а ти ми ту кљоцаш.

Жена се прекрсти, слегне раменима и склони му се с очију.

Никола продужи даље „свој занат“ догод не упропасти цело имање и готовину, и тек тад увиди да заиста није пушкар.

*

Тако је Никола прошао кад хтеде од обичног сељака постати пушкар.

Кад човек на њега помисли, мора се сетити и господина генерала Цинцар-Марковића и његовог колеге Антонића.

Никола је хтео да буде пушкар од сељака, а ова господа хоће да буду политичари од војника.

Никола је упропастио цело своје имање док се освестио и разазнао да се без знања и заната не може постати пушкаром, а ова два војника, дај боже, да се сете за времена да нису за тај посао, много раније него што се Никола сетио да није за пушкара.

„Одјек“
19. новембар 1902. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

10/01/2015  

Прича о томе како је начелнички положај без икаква зазора и стида насрнуо на доброг и ваљаног грађанина г. Ђоку Кара-Јовановића

(Из мојих успомена)

Као што видите, драги читаоци, главни јунак ове приче постоји, жив је и здрав, а може се видети понекад у министарству полиције, а иначе у уредништву Савременика од 8—12 часова пре подне сваког дана. Према томе отпадају сви прекори читалаца и критичара да су приче измишљотине, а ради тога, да бих, дакле, побио то неосновано, нетачно мишљење, и пишем ове редове.

*

Једног дана, а од тог дана до данашњег прошло их је више од пет стотина, сретнем се на улици са г. др Божом Банковићем.

— Потребно је да дођеш довече у 7 часова у Касину, рече ми.

— Је ли што важно?

— Важно. На сваки начин дођи. Треба да се договоримо о покретању једног опозиционог листа. Теби је већ познато да смо о томе и раније говорили.

— Драги Божо, сећам се свега, али ти знаш шта је вечита сметња томе. За такав лист треба имати пара.

— За то не брини, за паре ти ја јамчим, све смо ја и Ђока то удесили.

— Који Ђока?

— Кара-Јовановић.

— Зар је он противан фузији?

— Разуме се, а шта ти мислиш?

— Мислио сам, право да ти кажем, да је и он присталица фузије и да неће радити са самосталним радницима.

— Остави, бога ти.

— Онда сам се варао.

— Ватра је, кад ти кажем!

— Збиља?

— Ватра!

— Ко ће још бити тамо?

— Јаша Продановић, Милорад Драшковић, Миле Павловић, Коста Тимотијевић, Буда Раденковић, Милорад Митровић, Јован Скерлић, Ђока Кара-Јовановић, др Андра Михајловић, др Божа Марковић, Милан Марковић и ја, тако, наши људи.

Увече смо око 7 часова били сви на окупу.

— Говорило се, разуме се, против владе, износиле се погрешке њене. Сви смо били сагласни да је фузија штетна по земљу и да тај наш лист треба да продужи политику чисту радикалну, да управо пође оданде где се стало кад су радикали који су руководили странком напустили чист радикални програм и удружени с напредњацима створили смешну казну, која се зове фузија.

Узе реч и г. Ђока Кара-Јовановић. Говорио је одушевљено, ватрено, са заносом како је фузија велико зло с којим се треба борити свом снагом; осуђивао је кабинет Вујићев и све радикале који су се удружили с напредњацима; називао их је издајницима. Између осталог, вели отприлике ово:

— Ја се нећу примати службе под оваквом владом, а и ви други требало би да се тога опростите. Само, господо, треба добро да отварамо очи с ким радимо и кога примамо у друштво. Томе треба да нас учи раније искуство, јер уђу многи људи у политички рад с намером да ту ћаре. Такви нам не требају. Кад почнемо неки посао, морамо истрајати до краја, па ма шта било, а не после да когод врда и извлачи се у најкритичнијим моментима.

Никад ме говор није више одушевио, а јесте г. Ђока с одушевљењем и са жаром говорио.

— Како би било да и с овим старијима који су у фузији не прекидамо везе. Требаће нам! — рече неко из друштва.

— Никад с њима. Зар се може рачунати на људе који су издали странку и начела, те се везали с напредњацима за љубав плата и положаја. Никад њих. Треба их потпуно одбацити и никад ништа с њима заједнички не радити — цикну г. Ђока и очи му синуше од љутине.

После дужег договарања изабрасмо Јашу Продановића, др Божу Марковића и Ђоку Кара-Јовановића да израде програм листа, управо да направе само нацрт програма и план нашег рада, па да после о томе кроз три дана дебатујемо и претресамо тачку по тачку.

Разишли смо се.

*

Сутрадан сретнем г. Ђоку.

Иде журно, али му на лицу читам неку радост.

— Куда тако журно?

— Журим, здраво!

— Куда?

— До Тилера.

— Треба да пожурите с оним планом. Баците само онако у главним цртама програм, па да што пре то претресемо и почнемо лист. Нема смисла толико развлачити! — рекох му.

Он се нешто збуни, не даде ми никакав одговор, већ пружи руку и понови:

— Журим, здраво!

— Шта ћеш код Тилера? Терају те сигурно на вежбу. Онда је можда то због овог листа. Брука, тако ми бога, дакле и Миша почео као Владан. То је срамота.

— Није вежба, него ми се десио један гори малер. Изненадио сам се и не знаш како ми је непријатно.

Погледам га и на његовом лицу приметим искрену тугу и неспокојство.

— Да ти није умро ко?

— Није, али овај малер ме више тишти, чини ми се, него да ми је рођени брат умро.

— Шта је, реци!

— Замисли само у’ватише ме да будем окружни начелник!

— То је заиста малер!

— Криво ми због овог нашег посла.

— Јест незгодно, баш су угурсузи да ти тако подвале.

Он поћута, па додаде.

— Уосталом добро је да људи с нашим политичким убеђењима заузму важне положаје. Боље могу да раде за општу ствар. Ја ћу као начелник моћи много користити нашој ствари… Здраво!

— Здраво! … Потруди се за нашу ствар!

*

Одмах затим сретох др Банковића.

— Ђока испао чини ми се фузиоиаш!

— Није ваљда?

— Ватра!

— У’ватише га у начелнике?

— У’ватише.

— Зар фузија?

— Она!

Има доста тако малерозних људи и ја их искрено жалим.

„Одјек“
20. октобар 1902. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.