Tag Archive | Podanik

Разговор с демократијом (1/4)

I

Давно нисам писао ништа у новинама, нешто због болести, а нешто и због тога што сам на то изгубио и вољу, јер ми се чини да у нашој земљи искрен човек својим писањем само себи одмаже и то одмаже врло много, а користи општој ствари може донети врло мало.

Врло скуп занат. Откако сам почео писати, писао сам искрено без икакве задње намере и за све то само сам имао огромне штете, тешких дана, разочарења, увреда, клевета, гоњења, отпуштања из службе. И борило се, па уморило се, и таман да се манем свега, па да се лечим од прошлих невоља, а прилике ми ни то не даду, већ ме ево наново вуку да опет проговорим. Од идућих бројева почећу разговор с радикалном демократијом, па коме и не буде то што право, не буде мила по која истина, то ће ме се слабо тицати.

Раније сам смео и говорио увек истину по цену крупних жртава, а данас се надам да ћу проћи јевтиније, а ако се преварим, спреман сам да за истину поднесем и веће жртве.

Последњих дана се по листовима говори и пише о династијаштву, о „закулисним радњама“, о „одговорним и неодговорним чиниоцима”, о правој и лажној демократији. Како ми се чини да су ово и интересантна и важна питања, то не могу а да се и ја не уплетем у целу ту галаму и својим мишљењем. Какво је такво је то моје мишљење, тек оно ће бити искрено.

Да ми се не би пребацило што, да не би ко било помислио да желим да се додворим и улажем, то пре него што почнем разговор изјављујем да ја по теорији нити сам икад био, нити ћу икада бити династијаш. Да сам странац, да сам у каквој средини енглеског или француског народа, ја бих био републиканац. Да не познајем Србе, да се нисам родио и одрастао међу нашима, ја бих на питање: — За који си облик владавине? — одговорио:

— За републику, пријатељу, једино за републику.

Али ја сам се родио у шумадијском селу и кад познајем наш народ, кад видим шта се чини око кметског штапа, око избора посланика, око избора чак општинског пандура, па помислим шта би овај наш свет чинио да изабере председника републике, онда морам најискреније викнути:

— Не републику, само то не за нас Србе.

О, колико би кандидата било, о, каква би и колика чуда невиђена било тада.

О томе идући пут.

II
ПОЛИТИЧКИ ВАШАР

Код нас у политичком нашем животу као да политичка убеђења и принципе доноси ветар. Једнога дана постоји једна политичка мода док сутра дан погледате, а пирнуо неки други ветар однекуда и донео сасвим нову моду. За ових последњих десетак година та се мода мењала чешће него мода женских шешира. Једна огромна маса људи повија се по тим ветровима политичке моде, иде „мудро“ „за духом времена“ и на тим људима је увек „модеран“ нов политички костим. Не даду они да их време прегази, неће да „буду несавремени“ и смешни.

До пре 29. маја била је мода такозване лојалности, мода „гледања свога посла и служења круни и отаџбини“. Кога год видите, а он „јагње безлобиво гледа своја посла и служи верно свога узвишеног господара“. Треба само по начину како деца читају буквар изговорити:

„Сваки добар грађанин треба да гледа своја посла и да верно служи свога милог краља!“

Кад одједанпут, изненада дуну други ветар 29. маја у зору и што кажу онако на сабајле донесе у нашу земљу другу моду. Од тога датума опет нико живи „не гледа своја посла, већ се као свестан и поштен грађанин бори за своја убеђења!“

Брука једна шта се све не почини од људи: све сам борац за убеђења, све сам „демократа“; те речи: демократа, демократија, принципи, парламентаризам, строга уставност заменише као нова роба на политичком вашару робу која је раније била у моди, а то су: „гледање посла“, „веран круни“, „одан престолу“, „служи само краља и Отаџбину“.

Никада живљег вашара није било него што је данашњи. Ту је вика, дрека, галама, ту се под својим политичким шатрама и шатрицама деру политичке ћифте да уши заглуну:

— Оди код мене парламентаризма. Оди, још мало нестало! Права енглеска мода!

— Свежа демократизма! Ох, ох, ох! Ајде да се на кајеш! Дођи види па иди! То је признати, најбољи прашак против династијаша!

— Оди строге уставности, тазе сад баш у’ваћене!

— Ајте браћо, овде се још само за данас може види еден велики реткос’ се приказује, едно страшно и велико републиканац, које је побило шеснаест цареви, четрдесет краљеви и тобило од руски цар лента и орден!

Ето такви људи, људи од моде политичке, људи од ћара, немају никаквих убеђења, а они у ствари на политичким вашарима чине већину, они су ту редовно, ту они трампљавају убеђења као цигани коње, ту се пазари роба која је у моди.

Станите мало, браћо Срби, да се приберемо у тој силној галами и гужви политичкој.

Лепа је доиста ова нова мода, звучна је реч демократија.

Демократија, демократија, демократија! Али није доста само викати и понављати ту реч на политичком вашару, није то довољно да се каже као оно што раде деца:

— Хајде, бре, да се сиграмо!

— Шта ћемо?

— Па ајде да сиграмо ове нове игре, да се играмо демократизма!

Данас и деца почела викати по сокацима:

— Мало ти, ти си бле династијас а ја се болим за нацело; ја сам демоклата!

О да смешног, управо боље рећи. о да жалосног доба, а смешних људи!

О, јадна демократијо, пардон, Ваше величанство Демократијо, ти и не видиш како те огромно лажу, како ти многи неискрено служе!

Отвори очи па погледај око себе, завири у величанствене одаје краљевске палате своје па види ко се све не гура и не тиска по пространим одајама твојим. Зар ти не познајеш толике лицемере који смирено клече пред престолом твојим и говоре ти ласкаво и куну се да су ти верни поданици. Зар ти не можеш да се сетиш тих људи из онога доба када ти беше свргнута с трона свога, када становаше у оној убогој сиротињској али честитој колиби која се звала Одјек, када ти, демократијо, бејаше у невољи, када на себи не имађаше знаке данашњега твога краљевског достојанства, када ти беше одузет скиптар твој! Зар се не сећаш, Господару мој, како су те тада ти исти људи пљували и ружили, како су бежали од сиротињске колибе твоје иако у њој беше врлина, како се церекаху беди твојој и како клицаху бесомучно као бесна руља када оно ти беше окована у ланце и када стајаше над тобом горди џелат Александар и ваздух се проламао пред палатом његовом:

— Распни је, распни!

Ако си све то заборавила, ја се сећам тога, ја ћу те опоменути.

(Даље)

Циганлијско царство

Кад је друштво за измене, допуне и ревизију српске историје наишло на опозицију код „поквареног“ и „подлог“ српског народа, који је и даље продужио у својој историји да велича којекакве зликовце, разбојнике, лопове, пијанице итд., а узор карактера и врлине — Вука Бранковића — човека који је такође за легално… да презире — онда друштво одржи последњу седницу, на којој се донесе одлука:

Да презру тај „кукавички“ и „подлачки“ народ српски, код кога је „врлина“ „порок“ а „порок“ — „врлина“, и да траже себи нову отаџбину, пошто они сада према оваквом стању ствари ничега заједничког уопште немају са старом својом Отаџбином, у којој су се по несрећи родили.

На тој бурној седници пало је разних предлога. Неки су песимистичнији — били за то да им уопште и не треба нова отаџбина, него да се раселе по свету као Цигани, те да и остали народи ове планете што се Земљом зове осете благодети од њиховог присуства, као што имају већ искуства са сродним им у свему, тим узор-народом циганским.

Овај предлог узе се у претрес и поново стаде да осваја терен, али после подужег говора највиђенијег међу виђенима и најлегалнијег међу легалнима — дичног ритера легије части — једногласно пропаде.

— Куда бисмо — вели ритер легије — као да су бајаги други народи ове проклете планете бољи. Сви су народи у „кукавичлуку“ и „подлости“ слични овом досадашњем нашем народу. Сетите се само оног зликовца Бонапарте и оне крваве револуције у историји „разбојничког“ народа француског. Замислите немачког разбојника Фридриха Великог, па оног крвожедног звера — Менелика Абисинског, а шта да кажем тек за оног маторог — Кригера Бурског. Не, не, господо, ми треба да останемо доследни на становишту легалном, ми морамо остати достојни потомци легалног нам узор-претка Вука Бранковића. Слава му!

— Слава му!

— Елем, браћо, — узе реч полковник Гача виноградски, — тако је. Као што видите, има право наш дични ритер легије части. Дакле, на овој проклетој планети услед наше легалности не можемо ни Цигани постати.

— Тако је, тако је — говоре сви у један глас — не можемо ни Цигани бити.

— Знам, знам, браћо — продужава полковник — ми ипак морамо тражити неког легалног излаза. Овако нерешена наша праведна ствар не може остати. Је ли тако, браћо?

— Тако је! Тако је!

— Молим вас, браћо — прекиде ларму ђенерал Живела. — Ја сам, браћо, познати администратор и организатор, ја имам један предлог, који ће вам се на сваки начин допасти и, ако га усвојите, извући ћемо се из ове тешке и безизлазне ситуације и нашу праведну ствар, на страх врагам, решићемо најлегалније.

— Чујмо, чујмо, браћо, ђенерала Живела.

— Кад већ не можемо, браћо, ни Цигани бити, као што видите, онда да оснујемо своје засебно, легално царство.

— Живео ђенерал Живела! Тако је! Хоћемо царство! Ја, ја ћу да будем цар! — заурлаше сви у један глас.

— Стојте, браћо, не можемо сви да будемо цареви, један ће да буде легални цар, а остали легални поданици цареви.

И настаде метеж и граја и чују се испрекидане реченице које један другом добацује:

„Е онда нећемо!“ „Ја хоћу“ … „Шта ти, ала си ми за цара, пази какав си се искривио к’о гудало, ала би ти личило…“ „Лопове, зар си опет ти за цара…“ „Пази мушке бабице, хоће он сад да буде цар, е нећеш суклато…“ „Животињо, ти си крао ћебад!…“ „Не лај, мрцино!“

У овој граји царева без поданика диже се легално-уставни Светомир, па ће својим бас-баритоном рећи:

— Чекајте, браћо, нек буде цар који хоће, не мења ствар, само мора да буде легално-уставни владалац; иначе ја немам апетита да будем легални поданик.

— Ја волим да прогутам цару устав, него да будем сам цар.

— Умирите се — продужи ђенерал Живела — саслушајте ме, ја нисам још ни изнео свој предлог кад оно се сви пријавише за цара. За сада се само скромни Светомир уписа у поданике и то, како ми изгледа, због старости.

Метеж и забуна све већа и већа. Сваки поче да говори и да себе проглашава за цара, а осталима наређује да му се покоравају.

Свађа се поче све више и више заоштравати и дође до туче. Би горе него оно у песми:

Господа се тешко завадила,
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А не знају на коме је царство.

Директора ухватио један чак и за гушу, па поче да кркља самртним ропцем. Светомир узвикну:

— Ако, браћо, тако почнете, онда ћете се сви искрвити и ја онда немам коме бити поданик.

Цареви се мало омирише.

— Међутим, ствар је врло проста, браћо.

— Чујмо га! Чујмо!

— Образоваћемо царство и тражићемо да нам се легалним путем уступи Ада Циганлија за наше царство.

— Живео поданик!

— Живео поданик! — прекидоше говорника више гласова.

— Што се, браћо, цара тиче, ви ћете сви бити цареви.

— Хоћемо!

— Хоћемо!

— У нашој држави за легално решење, у нашем циганлијском царству не сме ни бити као код свију других народа. Ми смо друго, ми имамо своје засебне принципе, у нас ћу бити ја сам један поданик, а ви остали сви цареви.

— Тако је, тако је! — чу се бурно одобравање царева.

— Живели моји цареви!

— Живео наш поданик!

— Само један услов, ваша величанства.

— Чујмо нашег поданика!

— Ја моја узвишена величанства, имам један услов.

— Прима се услов! — одговарају унапред цареви.

— Ја тражим да сваки од вас изда свакодневно по неколико устава, које ћу ја гутати.

— Хоћемо.

— Хоћемо! — дрекнуше цареви.

И постаде тако циганлијско царство и цареви поведоше свога новог поданика у своју царевину, пошто га на брзу руку нахранише са два-три устава.

— А шта ћемо, браћо, кад нам овај поданик, не дај боже, умре? — присети се неко уз пут.

— Наћи ћемо одма’ једног поданика одакле било под кирију! — реши ствар један од царева.

И сви одобрише.

„Нови покрет“
2. април 1906. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.