Tag Archive | Odeljenje

Краљ Александар по други пут међу Србима (13/23)

(Претходни део)

Муке се видело с Александром, јер су га морали водити из одељења у одељење, али нико га не прима, и таман се сетише да би још по најбоље било да га некако прошверцују у бугарско одељење, а у том већ дође и час суда.

Почеше одабирати праведнике од грешника. Праведници свију народа одвојени су на једну страну, а сви грешници на другу.

Праведницима отворише рајска врата, где ће вечним блаженством засладити све муке и невоље привременог и кратког живота, а грешнике дадоше демонима да их у паклу муче према броју и величини грехова њихових. Драга је, разуме се, била међу најтежим и највећим грешницима.

— Александре, — рече краљу свети Петар кад је дошао ред на њега — ти си велики грешник. Мало је владара који су те у греховима својим надмашили. Ти си грешио и као човек и владар. За личне твоје грехове одговараћеш сам, сам ћеш искусити сву праведну казну. Али грехови твоји као владара, нису само грехови твоји; те грехове чинио си зато што је било врло много грешника, који су ти у злу помогли, те грехове без тих помагача, ти не би могао учинити, зато ће казна велика и претешка за те твоје грехове бити раздељена на све који су ти били саучесници. Ту ћеш казну поднети заједно с њима.

— Пре него што те упутимо у пакао, ти мораш издржати једну нарочиту казну — продужи даље светац говорити — ти мораш и овде на небу бити десет година владар.

— То је интересантно, а после се без сумње заједно са мојом милом Драгом враћам у Србију. Је л’ те, господине Светитељу, а и Драга ће бити са мном — прекиде Александар светог Петра.

— Неће Драга бити с тобом — беше Светитељев одговор.

— Како, молим вас, зар не?

— Не.

Александрова се душа заборави и он плану старим својим земаљским гњевом и одврати упорно и осорљиво:

— То мора бити, ја само могу бити владар под тим условом да и узвишена моја краљица буде поред мене.

— Слушај даље — продужи свети Петар, мирно и хладно — ти ћеш, као што ти рекох…

— Али ја хоћу да краљица буде поред мене, а ви знате да кад ја нешто хоћу, да тако мора бити! — опет прекиде Александар свеца осорљиво и нервозно као да разговара са својим министром председником, који у народу нема никога уза се.

Свети Петар га строгим погледом опомену да је била и прошла његова земаљска власт и сила, и да његове ћуди не вреде ништа на небу, где владају закони вечите правде.

Александрову душу обузе страх и она се стресе пред том страшном истином.

— Осуђен си, дакле — продужи свети Петар да владаш и овде на небу десет пуних година. То је прва казна коју имаш да издржиш.

— Врло интересантна казна! — промрмља Александар.

— А знаш ли како ћеш владати и ко ће бити твоји поданици? — упита га Светитељ и посмехну се знајући унапред шта ће Александар да одговори.

— Знам, зашто не. Моји ће поданици бити сви Срби који су на небу… то ће заиста бити врло лепо и занимљиво. Ја ћу бити краљ, а Стеван Немања, цар Душан и сви остали бивши српски владари моји поданици. Занимљиво, је л’ те, веома занимљиво… мој поданик и Кара-Ђорђе и кнез Милош и кнез Михаило, а већ папа (отац) ми је био поданик и на земљи… а хоћете да знате како ћу владати? — ту Александар застаде, замисли се дубоко, па после дуже паузе одговори:

— Прво и прво, побио бих све бивше владаре, јер су све то претенденти на српски престо, па би’ то исто учинио и са свима њиховим приврженицима, јер то су антидинастичари.

Свети Петар се слатко засмеја и преко свога обичаја, јер се он никад не смеје. Смејао се толико да му сузе ударише на очи и једва кроза смех изговори:

— Па онда ти нико не би ни остао, грешниче у Бога, коме би онда био до врага могао и бити владар, макар твојој Драги? Али зар ти мислиш да и она не би гледала ког бољег, она би бацила око на цара Душана.

— Па коме ћу онда бити владар и зашто је то казна? — упита Александар кроз плач.

— Ти мораш бити владар само оним Србима које сте ти и твој отац мучили, које сте, као праведнике окивали, ’апсили, тровали и убијали. Ето тим Србима ти ћеш бити владар, и то владар какав треба да буде прави владар! — рече Светац мирно.

— Е онда ја разумем своју дужност — прекиде га у говору Александар. — То значи, ја ћу имати дужност да их и овде мучим као и на земљи као што смо ја и папа радили. Онда молим вас да ми дате довољан број жандарма.

— Неће бити ни једног јединог жандарма. Ту ће бити све сами бивши честити борци за своја поштена и праведна убеђења. Између осталих, навешћу ти ова имена: Адам Богосављевић, Светозар Марковић, Љуба Дидић, Кнежевић, поп-Маринко и сви они остали стрељани и гоњени за време Краљевице; па онда Јеврем Марковић, Коста Таушановић а и Ранко Тајсић и сви остали њихови приврженици.

Александар се стресе од грозе и поче муцати:

— Али, ја, ја не могу без жандарма и без… Драге и без… — Ту Александар заплака горко.

— Ти ћеш бити и без жандарма и без Драге и без оне твоје покварене околине. Ти мораш владати уставно.

— То је немогућно, то се не да издржати. А хоћу ли имати бар пет-шест Устава на расположењу?

— Само један једини.

Александар зину од чуда и чисто механично изговори:

— Један Устав, то је немогућно владати! — па брже додаде:

— А сад знам, тај се један може сваки час обарати и враћати, а може се владати и мимо њега и ако он на хартији постоји!

— Не, строго по том Уставу и по законима мораш владати. Ти се мораш строго придржавати парламента и саветовати се са Светозаром Марковићем, Адамом Богосављевићем, Љубом Дидићем, поп-Маринком, Јевремом Марковићем, Таушановићем, Ранком и осталим првацима из те групе.

— Они ће да ме муче, они ће да се свете! — завапи Александар — то ће бити страшне муке, онда ја волим у пакао, ако сам згрешио. Да ли сам ја доиста грешио?

— Много!

— А зар ја не би’ могао владати над ђаволима?

— Не, тамо влада Мефистофело, то је његово право.

— Онда ме пошљите Мефистофелу, можда бисмо се ја и он могли споразумети!

— Биће онако као што је наређено! — заврши строго разговор свети Петар.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (12/23)

(Претходни део)

НА НЕБУ

Кад Александар чу за депутацију, он као да оживе и чисто заборави и на муку, и на невољу, и на Драгу, и на љубав према њој.

— То ће бити интересантно — рече он. Ја сам примао депутације, али нисам никада ишао у депутације. Хајде нека нам полиција нареди, па да идемо сви у депутацију. То ће заиста бити интересантно.

— Али ми идемо против тебе у депутацију Богу — објашњава му један Румун.

— Не чини ништа, молим, то је само форма. Ја се врло добро разумем у депутацијама! — одговори краљ.

— Па зар је он мало целог свог века радио против себе, кад се то неко чуди! — рече један од Румуна.

Ето, као што видиш, наше драго јавно мњење, ја одржавам реч и продужујем писати даље ову приповетку, или, ако ти се не допада тај израз, зови ово писање како хоћеш. Али ја, опет по свом нахођењу и настављам писати даље, исто онако, по истом оном реду и плану, како сам и почео, а не онако како си ти хтело.

Мени, веруј ми, јавно мњење, нимало није мило што је дошло дотле да се усред текста ове приповетке морадох с тобом завадити и изгрдити; и то кад? Ништа мање но баш ове страсне недеље, пред празник васкрсења Христова. Али то је само један нов доказ да смо Срби.

Ко шта ради, да ради, ми бар Срби знамо шта је наше. Сваки народ има своје: неки унапређују земљу привредно и културно, неки се одали на то да им се земља прошири, неки брину о просвети, неки о војној  снази, а ми смо изабрали за свој најглавнији посао свађу и инат.

Каже се обично: „Где је слава, ту је Србин“, али мени, ако хоћете искрено да говоримо, изгледа да је ту и тамо тачније рећи: „Где је свађа и инат, ту је Србин“.

Нама Србима је прошао век само у свађи. Кад је свађа и инат на дневном реду, онда смо увек били готови да бацимо у запећак сва друга питања.

Треба се сетити само оне карактеристичне причице о Лали Србину, кад је ишао на вашар.

Да дође на место где је вашар, морао је прећи једну ћуприју. На ћуприји Лалу дочека свети Петар, који се прерушио у сиромашка.

— Помози бог — вели он Лали.

— Бог ти помог’о — одговори Лала.

— Куда?

— Та ето, ’оћу ту на вашар.

— А не кажеш: ако бог да!

— Та шта ће ми ту бог давати, ето га ти вашар, касти, већ сам дош’о.

— А, не велиш, опет, да ћеш доћи донде ако бог да?!

— Та шта ћу ја ти касти, оно кад сам ја већ стиг’о.

— Баш то нећеш да кажеш?

— Та нећу, па ма и не отиш’о!

Свети Петар га казни за то тврдоглавство, претвори га у жабу и одреди га да под оном ћупријом крекеће сва три дана докле год траје вашар.

Идуће године опет пошао Лала на вашар и опет се понови исти разговор са светим Петром, и опет Лала не хтеде рећи: „ако бог да“ и опет за инат открекета три дана под оном истом ћупријом.

Треће године Лала, као прави Србин, коме је свађа и инат најпреча дужност, да би избегао да каже оно „Ако бог да“, а рад опет да за инат и без тога буде на вашару, пође три дана раније пре вашара.

Опет га сретне свети Петар.

— Помози бог!

— Бог ти помогао!

— Куда?

— Па ето пођо’ на вашар.

— А не велиш: ако бог да.

— Та шта ћу рећи: ако бог да. Знам ја шта је моје. Моје се зна: открекатати три дана под ћупријом, па мирна Бачка, Зато сам ја и пош’о три дана раније. Ал’ то ти баш нећу касти. Открекетаћу ја моја три дана, па ћу опет отићи на вашар без: ако бог да.

Ето, та стара и позната прича карактерише нас најбоље. Свадимо се ми и на слави и на свадби, и на даћи, па у цркви, и зар је онда чудо да се ја Србин, писац, и ти српска публико, завадимо пред ове благе дане, а у дане мука Спаситељевих.

Него, ето ми се брзо и помиримо и ижљубимо.

Ево, дакле, сад почињемо. Где смо оно, стали? А ево:

А, ха, ту смо. Александра, пошто су протерали из српског одељења, протерују и из румунског, а он тражи да са депутацијом Румуна иде и да тражи од Бога да га на сваки начин одатле протерају.

У румунском одељењу настао је због тога прави лом. Неће они с Александром да имају икакве везе. Међу пунокрвним Румунима било је и румунских Цигана. А они као народ без државе иду у одељења онога народа, оне државе, у којој су за живота живели. Српски Цигани, кад су Александра удаљили из српског одељења, почели су били тих међусобни разговор за свој рачун (то сам и заборавио и пре рећи), онако по цигански. Цигани, као Цигани.

— Отераше Александра, бре.

— Отераше га. Јаој, леле, шта ли ће сад сас нас несрећни Цигани?

— Море, ми смо српски Цигани.

— Море, нисмо Срби, шта то вреди што смо Цигани. Куј нас, Цигани, рачуња у људи.

— Ћути бре, несрећо циганска. Ми само свирамо и помало крадемо, ал’ ми не крадемо и нисмо крали на крупно како Александар. Много смо бољи ми Цигани него многи Срби овде.

Онај Лала кад је чуо то што Цигани веле, добацио је:

— Та да, они бар свириду и веселиду свет, а не порађаду и без деце, па да им после долазиду депутације.

Тако су исто почели шушкати и шапутати и влашки Цигани.

— Да л’ ће и нас да терају? — пита један млади Циганин маторога Цигу.

— Ћути, будало, видиш да има гори него Цигани.

— Их, ал’ да ми је и мен’ сас краља да ме терају, па уживација! — опет ће онај млади.

— Будало, несрећо циганска, ти мислиш ово је земља. Овде се сваком суди за дjела његова. Кој је више грехове поправио, тај је гори. Колико си ти покрао?

— Нисам могао млого. Млад сам умрео. Ама стиго да гепим неколико пари пилики, једне ципеле, нешто кошуље сам гепио с конопац у једну авлију а оно друго све на ситно…, поче да објашњава млади Циганин своја дјела, али га матори пресече:

— Кошуље, пилики, ципеле, будало циганска! Колко је то грошеви? Ама је овај сас његову дружину на големо гепио. Они, бре, не дижу се без цео милион док не звекне. Ти мислиш Александар ће да се дигне да згепи неку стару сукњу из туђу авлију за његову снашку? Друго је то било. Не бој се ти за те ситне крађе, то је нама Циганима опроштено.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (11/23)

(Претходни део)

Александра уведоше у румунско одељење.

— Ко је то — почеше запиткивати са свих страна. — Каква је то вера?

— Ко је тога послао овамо?

— То је бивши краљ Србије Александар!

Настаде једна страшна, урнебесна граја. Плануше Румуни као ватра жива и зачу се са свих страна:

— Кад је српски краљ, што ће онда међу нас, наопако нам било?!

— Провели се с њим и Срби па сад и ми да се проведемо.

— Напоље с њим!

— Водите га међу Србе, па нека они трљају главу с њим како су вешти. Шта ће нама та напаст на врат?

— Он је Румун, човек ваше народности, зато је и упућен овамо. Прво је био погрешно упућен у српско одељење.

— Није он Румун! — бране се Румуни, вичу, псују, грде, али све то не помаже, јер добише одговор да Александар мора остати ту да с њима чека док буду позвани на суд да им се суди за дела њихова.

Александар се нашао у чуду. Унезверено је гледао око себе, слушао те јавне протесте, видео како га Срби цене и шта они о њему мисле. Осећао је и тугу што су га од његове миле Драге раздвојили. Он се више није бринуо шта ће радити његов драги народ без њега кад он није међу њима. Он се о томе није ни на земљи старао, његова душа осетила је силну, неизмерну тугу што је одвојена од Драгине душе. И душа његова не могаде издржати ту жалост и он заплака, заплака горко и кроз плач завапи:

— Доведите бар и Драгу у ово одељење.

Румуни се још горе узбунише.

— Нећемо ми ни тебе, и ти нам не требаш, а камоли да нам доводиш твоју Драгу. Слушали смо ми Румуни много чуда и о теби, а о твојој Драги још много и много више! —виче љутито један Румун.

— Ми смо Румуни, колико-толико, имали среће, те се за живота твога забашурило твоје порекло, те нам ти и твој отац нисте на земљи брукали име наше. Ми смо срећни што сте и један и други били ван нас, а сада као душе које стоје пред вечним судом правде, где престаје земаљско ситничарство, пакост и злоба, ми искрено и дубоко жалимо јадни српски народ, који је толико пропатио и процвилио од људи наше крви. Нека милостиви Бог не упише те грехе Миланове и Александрове у грех племена нашег — проговори искрено и болно један стари и честити Румун, гласом уздрхталим и побожним.

— Онда да умолимо Бога да Александра води у које друго одељење! — викнуше сви углас Румуни.

— Да иде Богу једна депутација од одабраних праведних Румуна, која ће Богу изложити праведне тежње овог нашег румунског одељења и да умоли да Александра пошто-пото уклони од нас и нека га остави у неком одељењу међу људима који га никако не знају. Александар нека ћути и нека не говори ништа па тако нико неће ни знати ни ко је он, ни које је вере, ни какав је.

УМЕТАК

Деси се то често да се писац и публика заваде, па ето и ја сад морам овако изненадно, неочекивано, да урадим то исто и баш овде, на овом месту, усред ове приповетке.

Има неколико дана како чујем да ти, драго моје моје јавно мњење, ти добричино наша, зуцкаш или кажеш овда-онда како ти се не допада овај подлистак, јер, велиш, не придpжавам се правила.

— Е, извини, јавно мњење, ти наше јавно мњење, али од тебе је то и сувише дрско. Откуда ти то паде на ум да ти сад тражиш нека правила, неки ред, неке законе, по којима ја, а по твоме благословењу, треба да пишем. И то тражиш, што је још смешније, у овој ствари о краљу Александру.

Пред тобом је Александар чинио разна чуда, без икаква смисла и плана, и ти, јавно мњење, гледаш све то и измишљаш депутације и честиташ краљу. Александар укине Устав и све законе, а ти, добричино наша, ти јавно мњење, мртво од смеја. Каквих се само ти прокламација Александрових не наслуша, па баш да си ама прстом мрднуло. А те многе прокламације биле су тако променљиве садржине као време у марту месецу, нарочито овде у Београду.

Ето, видиш! — то си ти све гледало својим рођеним очима и слушало својим рођеним ушима и пљескало својим рођеним рукама.

Па ко је тебе, наше јавно мњење, реци ми, икад навикавао на какав ред?

Није само Александар који је злоупотребљавао до крајњих граница ту твоју глупу доброту. Тебе, какво си, може залуђивати и вући за нос ко год хоће, коме год се допадне тај шпорт. Видиш да ја све добро знам и добро памтим шта је све с тобом рађено, и онда се баш због тога и чудим шта ти би одједном да се као нешто преда мном нарогушиш?! Да те не знам ко си и шта си, онда би ти ђене-ђене, упалио тај виц, ал’ овако, ич се ја нисам уплашио.

Шта би ти, добричино наша, радила кад бих ја узео да пишем онако, оним редом, по онаквим правилима по којима је Александар управљао Србијом? Шта би онда рекло? Погледаш, а ја почео нешто у слободоумном правцу писати. То би представљало први април. Па таман се ти осмехнеш и разведриш лице, кад ја већ на идућој страни доказујем како сваки жандарм има богомдана права да обеси по неколико грађана. Ти се као почнеш нешто мало мешкољити и мрштити, а ја већ распалио на трећој страни:

ЈА
ПИСАЦ ОВЕ СТВАРИ

Укидам сва правила о писању романа и прича и узимам сву власт у своје руке. То чиним у интересу моје миле и драге публике.

Таман ти то примиш к знању, а ја већ проглашавам да то што пишем неће бити убудуће приповетка, већ се закунем да ће то убудуће стално и непоколебљиво бити логаритамске таблице. Таман ти да ово решиш са таблицама, а ја потегнем неку лирску песму, па за њом преписао један одељак из хемије, па потом ударио у неке текстове из хрисовуља, па затим једну Бранкову песмицу.

Ето такав каламбур, таква чуда ти си, публико, гледала у политици, од тога метежа и нереда страдала је дуго и дуго ова наша земља. Све си ти то гледало, слатко моје јавно мњење, па ником ништа, ту не ропћеш јавно, него сад баш нађе мене да се преда мном правиш нека сила.

А, видиш, ја баш за инат нећу како ти хоћеш.

Ти се буниш.

— Шта то значи, како се то пише, што Александра води по небу? То више није занимљиво. Треба да га већ једном писац доведе на земљу.

О драго моје јавно мњење, просто ли си да знаш. Како ми по свему изгледа, ти и не знаш, нити си то до сада могло закључити из овог почетка, што ја мислим. Видим сад јасно да ти и не знаш ко је тај краљ Александар о коме ја пишем приповетке.

Ти, ваљда мислиш, кад он дође натраг на земљу, да се искривиш од смеја; шта ли кога врага мислиш, нисам ни ја начисто.

Али се љуто вараш, и ја ћу ти скоро доказати да си се преварило. Не пишем да ово теби, драго моје јавно мњeње, што баш хоћу да те забавим и да те насмејем, нити да се с тобом заједно церекам глупостима мртвога краља Александра. Боже сачувај, нека је далеко то од мене!

Између мене и тебе, јавно мњење, мучно да може доћи до споразума, па да смо обоје задовољни.

Ти хоћеш да те ја, као писац, клот на клот насмејем, ти хоћеш да се церекаш на туђ рачун, а ја опет хоћу нешто сасвим противно томе, ја хоћу, простићеш, моје красно јавно мњење, да се насмејем теби.

Како ти се то допада?

А ти мислиш да то ниси заслужило? Ти си, видим, уобразило како си суво злато, како ти имаш права на све, како те нико не сме ни ружно погледати, а црно му да ти коју опору рекне. Па не само што ти, како ми изгледа, и не сањаш да ко сме теби шта ружно и да зуцне, већ тако надувено и уображено, тражиш с правом, тражиш од сваког писца да је обавезан да ти још прави чапраздиван, да те голица на смеј, да те забавља што боље. И ако он то неће, или баш, сирома’, и поред најбоље воље не уме, а ти се одмах намрштиш и у стању си таквога да каменујеш.

Али се ја не бојим и не плашим суда твога. Ја хоћу да се с тобом, јавно мњење, понесем, па, што рекли стари, ком’ опанци, коме обојци.

Ја не само што не мислим да ти ласкам, већ ја хоћу теби да кажем искрено у очи.

Од тебе, слушај дично наше јавно мњење, горе рђе нема на свету, и због тога си заслужило, не да те ја засмејавам, него да ти се у очи смејем. А то теби, чини ми се, нити је сефте, нити ће ти то бити последњи пут. Ако будем и ја исте среће, као и сви други пре мене који су се теби слатко смејали, који су те грдили за све сметености и лудости твоје, онда ћу, надам се, дочекати да и мени пљескаш, да ми изашиљеш депутације, да ми честиташ и да ми пробијаш уши твојом досадном и неразмишљеном дреком:

— Живео писац!

— Живео!

Зато не радуј се много и не жури ме да што пре доведем Александра на земљу. Довешћу га, али на јаде твоје. Запамти, да ти на мало кажем, нисам сео да тебе забављам и да се с тобом заједно церекам мртвом човеку, а грешном краљу Александру, него ово пишем тебе ради, да се теби насмејем, јер ти си тај Александар, ти си тај највећи грешник, драго моје јавно мњење.

Нисам ни ја сам баш неко злато од створења; казаћу управо и почећу са собом, и кад будеш, јавно мњење, видело да ни себе нећу штедети, онда се добро узимај на ум шта ће тебе да снађе.

Претрпи се, добричино наша, доћи ће скоро Александар на земљу. Ја сад продужујем ствар онде где сам стао у причи а ти продужи читати, па се прави лудо, као што умеш, као да овога нашег објашњења није ни било…

(Даље)