Tag Archive | Noć

Чудан човек

Враћао сам се доцне из града. Ваздух влажан, тежак, а пут раскаљан. Ветар хуји кроз оголелу шуму што је с обе стране пута. Вече тихо и дивна месечина, те одблескују барице овде-онде где је вода застала и види се пара што се сумпорно подиже с влажне земље у хладан ваздух. Коњ иде ’одом и ја удубљен у неке чудне мисли, што човека обузму у овак’е ноћи и слушам оно монотоно пљескање коњских ногу по блату. Падне сувар с висока ’раста или шушне што крај пута а коњ фркне на нос и презне у страну, те се и моје мисли за часак прекину. Путовао сам тако читав час и нигде живе душе да видим, те ме и нехотично почеше освајати и досада и страх; све оне страшне приче, што сам их још у своме детињству слушао, почеше се ми се врсти по глави. Наједаред коњ учуљи уши, подиже главу окренув је левој страни пута и фркну на нос. Погледам на ту страну и у залатку од једног великог ’раста назрех људску прилику повијену земљи као да нешто копа. Би ми непријатно, те изненађен викнух:

– Ко је?

– Ја сам – одазва се промукао, ’рапав мушки глас.

– Ја сам Вељко из Светлића, зар ти мене не познајеш? Ја сам те виђао, кад си долазио лане нашој цркви.

– Хоћеш и ти кући?

– Па можемо у друштву, а ја знаш волим некако сам! – одговори он и приђе ближе мени.

Био је човек омалена раста и несразмерно велике главе према висини тела, а тако исто му горњи део тела беше јаче развијен према ногама. На плећима му гуњ, а доле само гаће и кошуља. У руци је држао нешто што бејаше пушка или каква батина.

– А што волиш сам?

– Па, тако, знаш, волим, некако ми… ’нако… како да ти кажем… знаш… – поче он испрекидано и одједном прекиде и заћута.

Последње речи је изговорио чудним трепетом у гласу од кога се ја стресох од неког нејасног страха.

Заћутах и ја; корачао је и он крај мога коња и ћутао погледајући ме с часа на час. Тако је трајало неколико минута. Ветар хуји голим грањем, чује се тупо пљескање коњских ногу који се покаткад оплиза или презне од каквог шушња. Мене све више и више поче обузимати немир душевни, те чисто страшљиво упитах свог чудног сапутника још једном:

– А како то да ти волиш сам?

Он застаде, а и коњ застаде инстинктивно.

– Па, ’нако… некако ми боље… Сакријем се негде па гледам како људи пролазе, а мене не види нико, а ја сваког видим. Баш кад би’ хтео могао би’ убити човека из ове шуме па да ме нико не ухвати.

Ја ободох коња да убрза, а осећах како ми срце поче јаче ударати.

Коњ се клиза по каљаву путу и тешко вади ноге из блата, те не одмиче брзо, а мој сапутник иде уз коња и граби да не измакнем.

Не смедох га ништа упитати, а непрестано осећах потребу да треба нешто да га упитам.

– Чуо сам ја коњски топот издалека, па се сакрих да видим ко иде.

– А што се кријеш?

– Тако ме нешто вуче да се сакријем и знаш… баш… како би’ ти рекао? … – и он опет прекиде реч.

– Ја ћу да журим, – рекох му после краће паузе – а ти ћеш пешке лагано.

Он се насмеја тупо, сурово, као кад гавран гракне и тај чудан смех страшно забруја у мојим ушима, нарочито што бејах у тако мочарној ноћи на пусту путу.

– Ти се плашиш? – упита ме он изненадно.

– Па, – заустих…

– Плашиш се, плашиш. Од мене се сви у селу плаше. Никог нисам пипнуо, ал’ тако се нешто плаше од мене… А ја, знаш, идем ’вако сам…

Ућута читава два минута.

– Веле неки, страшно гледам, крваво чисто, а знаш и отац ми је стрељан као разбојник, па… – он опет прекиде реченицу и додаде нагло.

– Гледао сам једном из кукуруза како пролазе путом копачи, па све иду у ред један по један, па нешто мислим: вала кад се плаше могао би’ их снизати једног по једног као голубове… Мој брат је мек, мек, миран као буба, а ја сам, знаш… Оженио сам се, па ми жена добра, а деца љута ка’ ја ’вако… Е, ето, сад ми све крв… крв пред очима…

Ја се стресох и таман ми сену кроз главу да ободем коња и у галопу побегнем од мог лудог сапутника, док он одједном не подиже руке и гласом страшним викну:

– Научи ме шта ћу! … Никог не питам… Идем цркви те… Ето, ево, све ми крв пред очима, крв, па да ми је да убијем неког, ког стигнем… казуј ми…. Није ми свакад, али ми дође тако по некад… казуј ми…

Ја сам већ јурио далеко од њега у галопу и чујем за дуго кроз суморну ноћ његов страшан глас:

– Стооооој! … – а за њим онај грозан смех што личи на глас гаврана.

Кад сам то причао сељацима рекоше ми само:

– А, Веља! … Опак је, ал’ није ништа зло учинио, но му долази тако некад неко лудило, па ’оће да убије, и онда бежи куд знаш. Нико с њим и не сме да иде.

Није прошло ни месец дана, а причају ми да је Вељко убио жену и да су код суда констатовали да је то учинио у наступу лудила.

5. нов. 1899. год.
Београд

Краљ Александар по други пут међу Србима (17/23)

(Претходни део)

Путујући кроз васељену Александар је врљао, јер се никако није умео вратити истим путем којим су га са земље одвели на онај свет. Њему је увек својствено да пута не зна и да најпре избере најгори пут. У времену томе натрапа на Марс.

— Је ли ово кугла земљина, молим лепо? — запита Александар неку чудну прилику, каквих на Земљи није виђао. То је било створење планете Марса, које одговара створењима што се зову људи на вашој Земљи.

То биће само је разумело реч Земља. Загледа се у Александра, поче га мерити од главе до пете, па узе тужно махати главом, као да тиме сажаљева нашу јадну планету.

— Ја сам бивши краљ Србије Александар. Погинуо сам пре извесног времена и сада по наређењу Вишњег морам да путујем натраг за нашу планету.

Кад оно Марсово биће чу те две речи: Александар и Србија, одједном прште у смех и изговори неке Александру занимљиве речи. Чак се на Марсу била чула чуда Александрова и овај се становник, те опет за нас смешне планете, није могао уздржати а да се слатко не насмеје.

— Вала баш и изгледаш као да си са Земље пао, што веле! — понавља једва кроза смех становник Марса.

— За многе моје министре говорили су људи: нашао министре све нека чуда као да нису са Земље већ као да их је на Марсу тражио и нашао! — сети се Александар, како је чуо да се говори још кад је он краљевао у Србији, па и он удари у гласан смех.

— На Марсу нема Александра. То чудо о коме смо слушали да је само на једној јединој планети, Земљи, постојало, а и на тој планети се само могло у једној јединој земљи Србији одгајити, на Марсу нити може бити нити је тог чуда било!! — мисли за се становник Марса и лепо да се отегне од смеја.

Дало се тако на смеј и Александру, па и он да пукне од силна смеја. Само што он друго мисли. Он је загледао и све више и више посматрао оног чудноватог становника с Марса, и све му више и више долази сличан с многима од његових бивших министара.

— Интересантно! — говори он опет кроза смех за свој рачун — како се то чешће догађало да има министре што личе на овога с Марса. Па добро су неки из опозиције и погађали. Чудновато само како им је то падало на ум.

Такве је чудновате малере имао Александар на путу своме кад се враћао на земљу да опет види „свој драги народ“.

То није био један малер, они су се прилично догађали, а није било само на Марсу, већ и на неким другим планетама.

Највише се забавио на Месецу. Ту се пријатно осећао и Месец је заволео, што кажу, као да му је на Месецу пупак одсечен.

Најзад како тако, тек он је стигао, а и морао је стићи по највишој наредби.

Душа његова пала је на аустроугарску обалу, баш на обали где се Сава и Дунав састају.

Била је ноћ, лепа летња ноћ. Пун месец плива преко звезданога неба и зрацима својим посребрава две тихе велике реке, а за зрацима, са тим сребром месечева одсјаја, меша се и светлост запаљених сијалица на обали српској у Београду. А овде онде пада сенка разних предмета, дрвећа и зграда, и та тамнина, пуна неке тајанствености, даје још више чари. Александар није гледао равницу која је пукла иза њега, већ се био обрнуо Београду.

— Београд, моја престоница! — прошапута — и ја је не умедох сачувати.

Никад му се Београд није учинио тако поносит и велики, тако узвишен и сјајан. Из њега допире потмуо шум још будна становништва.

Са прозора и од сијалица бљешти светлост, па у ноћи издаље изгледа као да је престоница у неком свечаном руху. Тврђава београдска баца тамну сенку на вале Дунава и заклања онај дивни одсјај месечев, што трепери и плива по њему, и као да том језивом тамом хоће да улије у душу неки чудан страх, као да оне тамне и горде зидине његове, што поносно стоје кроз многе и дуге крваве векове, чувају страшне тајне минулих векова, али ипак са презрењем гледају све гнусобе, и ругају се ништавилу живота и сићушним пролазним сујетама људским, и због којих су се често, врло често, стародревне зидине његове умивале крвљу невиних и честитих људи. И Дунав као да с пажњом, с неким поштовањем спира крв разних народа и разних векова с тих зидина, али ни он не одаје тајну, и он је нем иако би знао да прича чуда из стародревних времена и скоре прошлости.

Александар се загледа у град, гледао га је дуго, гледао у Дунав, и она тамна страна Дунава, којом он запљускује зидине града, ули му у душу неки страх, осети како га издаје снага.

Иако је Дунав ћутао, иако је ћутала и тврђава, тај вековни споменик крвавих прозора, зала и добра, Александрова душа је разумела, осећала страх, осећала како му тамнина оне воде неким тајанственим шумом говори:

— Знам ја све, овде су твоје жртве.

Александар окрете главу од Србије и погледа дуж банатских и сремских равница.

Равни банатске и сремске, те српске равни, кроз које се хоре српске песме, у којима живе подјармљени Срби — ћуте ове ноћи као и Дунав, и Александар опет устрепта. Он та поља никад није гледао, никад није осетио тајну ноћну, никад није могао разумети како нéма широка поља, обасјана, посребрена месечином, прошарана сенкама овде онде, како неке нејасне контуре и нема тишина говоре, говоре много одређеније, много силније него најјачи говорници. И Александар навикнут да слуша само кретенске вицеве своје околине, навикнут на подла ласкања бивших људи, навикнут на пљескање глупе масе, која одобрава још глупље ствари његове, навикнут да му двоножна створења што се људима зову одобравају све суманутости његове, први пут је осетио, како нéма, пространа и широка природа, као пукло звездано небо над њим, и широка поља пред њим, и тишина Дунава, и оне зидине градске, суморне и поносне, како све то говори другим језиком. Небо и пространство бесконачно не лажу, не лаже Дунав, не лаже ноћ, није лажно ни оно осећање што га ноћ тајанственошћу улива у душу; лажни су људи, они су дволични, они једино кваре природу, кваре вечну истину.

И морало је бити страшно осећање у души Александровој, у души тога човека, који је само људе, само рђаве људе, само лаж имао пред очима целог свог века.

Погледај биљку, и ти одмах знаш и како је никла, и како се развијала, и одмах унапред знаш кад ће да цвета, кад ће и тачно у које доба да плодом уроди, и, што је главно, знаш и каквим плодом. Биљка не прави изненађења, она је доследна, откад никне, па док не увене, својој природи. Камен је вечно камен, па и животиња, и ако је животиња, бар је целог свог века животиња. Свему се зна шта је, свему се може ухватити крсна имена, али човеку никако. Крушка неће никад покушавати да игра улогу камена, нити ће се камен хвалити како на њему рађају јагоде, нити ће скромна јагода икад зажелети да представља кедар ливански, нити ће кедар ливански хтети, нити може, бити татула. Магарац се не прави лавом, нити је лав кадгод у свету играо улогу миша, нити се миш пријављивао као конкурент волу, да он вуче кола.

Али, човек, грешни и неосвешћени човек, он је све; то биће природно, природа је изгубила.

(Даље)