Tag Archive | Niš

Стража

Ратно време. Оскудица у војницима што су остали у нишком граду. Мора се бар неколико шиљбока одредити на друге послове, и то, разуме се, они шиљбоци, где није баш потребе да се стражари.

Стану се старешине договарати где се може учинити уштеда.

— Онај код Сахат-куле… — поче један.

— Е, то не може, то је важно место, вели други.

— Што важно?

— Како што? Ја сам толико овде и ту увек имамо шиљбока. Без тога не иде.

— А онај код барутане?

— Па зар барутана без страже? То не иде.

— Не иде, не иде, ту мора! — одобравају.

Заређају сва места, и нигде уштеде. Ал’ уштеде мора бити. Опет поново.

— Па добро— опет ће онај први — шта, брате, чува онај Сахат-куле?

— Па чува!

— Шта чува?

— Како шта? Чува, тако лепо, чува.

— Чува, чува! — вичу остали.

— Вала, брате, не чува ништа!

Зовнуше двојицу цивилних, који су придодати ту на службу за време ратног стања, и наредише им да иду до Сахат-куле и да питају стражара шта чува.

Наредба је. Одоше људи. Приближише се стражару, а стражар, као сваки ревносан стражар који нешто чува на живот и смрт, управи им бајонет од пушке у прси и грмну:

— Натраг!

Не гине се људима. Натраг, натраг! Шта да раде? Не да се војник ословити.

За срећу, у тај мах дође смена страже. Смени се онај кога су хтели питати, и они му приђоше:

— Је ли, војниче, шта си чувао овде, вере ти?

— Чувао сам — вели војник.

— Па шта си чувао?

— Чувао сам.

— Ама шта, брате?

— Па тако, чувам, наредба је.

У том наиђе један резервист.

— Је л’ не знате шта чува?

— Не знамо ни ми, ни он, ни официри, ни онај који издаје наредбу да се чува.

— Ја ћу да вам објасним. Кад је Ниш ослобођен, ту, на том месту, код Сахат-куле, била је јапија. Било је врло много јапије, те је наређено да војник чува да грађани не би покрали и разнели јапију. Ту су јапију разнели официри својим кућама, или су је можда и продали. Јапије је нестајало мало-помало, па је најзад и сасвим нестало, а стражар је остао и даље. Никоме више није ни падало на ум да се стражар уклони кад већ нема шта да чува. Нови официри који су дошли затекли су и стражара код Сахат-куле. Виде да нешто чува, а и не знају шта и од кога. Таква је установа, тако су затекли па тако и оставили; и ту се чува, шиљбочи, мења се стража за пуних седам година, а јапије нема пре толико година.

„Страдија“
23. јануар 1905. године

Тежак задатак

За време рата наређено је да известан број пекара у Нишу, Белој Паланци и Пироту пеку ’леб само за војску. Тако је и било.

У Нишу се договарају у генералштабу како ће да тај хлеб спроведу на границу. Узели карту Србије, раширили, намрштили лица, па се важно и озбиљно договарају које је најпречи пут. После свестраног испитивања, решавања и договарања које је трајало читав дан, дозову коморџије и нареде:

— Ићи ћете одавде, па на то село, па онда на то, па тако редом до места где већ треба.

— Не може туда — вели један од коморџија — довде може, ал’ даље се не може ни на кози, а камоли с колима. Не може ни лети, а сад су нарочито сметови, па ни сам ђаво не може проћи!

— А, ууу-у! — узвикнуше господа. — Шта сад да се ради. Удри у ново размишљање, у тражење новог пута. Нађоше. Опет зову коморџије, опет им саопштише нову одлуку, опет ће један од коморџија:

— Не може ни ту!

— Што, брате?!

— Брдовито, камењар, не може ту ни мачка да прође!

Опет узеше брљати по мапи, док ће један коморџија из Лесковца, и мимо правила, иако се толико устручавао да не наруши дисциплину која је нарочито несретна за време рата. Оде глава за једну реч. Али човек не може равнодушно да гледа како се толики људи муче ни око чега. Заболе га срце па проговори:

— Ако ли, господо, да прозборим и ја једну?

— Говори, брате, говори! — викнуше очајно.

— Да л’ би могло, рачунам, да испошљемо те ’лебове на железницу.

— Па разуме се да може! — дрекну најстарији и удари се руком по челу. — А што не лајеш одма’ магарче један, него ћутиш. Па имамо железницу, шта се ваздан млатимо!

— Тхи, их! — узвикнуше остали. — Железница, разуме се, а ми ту ваздан млатимо празну сламу.

И тако се реши то важно питање.

„Страдија“
23. јануар 1905. године