(Претходни део)

Бејах се решио да престанем са овим својим „озбиљно-научним стварима“, јер ово је тако учена ствар, да је човек може прекинути где хоће и кад хоће, па да то нико не примети. И заиста, нисам се преварио. Ето већ толиког прекида, па ме нико, ни шале ради, не упита што сам престао писати[1] а то ме, као и све научнике, куражи да продужим даље, јер, хвала милостивом Богу, изгледа да нико и не чита, што је најјачи доказ да је заиста ствар научна.

Не знам тачно где сам био стао, али ми се све нешто врзе по глави некакав наш „филолог“ Момчило Иванић, те ми према томе изгледа да сам сигурно говорио у последњем броју о рђавој критици. Није то ништа чудновато, то је проста асоцијација идеја. Ко би га знао што, али ко год погледа тог човека, смем се кладити да ће се, иако га никад није чуо ни видео, морати подсетити на рђаву критику, на старе вокале ѫ и ѧ или, у најбољем случају, на какав падеж без предлога.

Господин Момчило спада у оне срећне људе који мисле да су врло духовити кад знају повадити цитате из свију могућих филолошких расправа, поменутих имена Миклошића, Шафарика, Јагића, Даничића, Новаковића синтаксу, Тумачење речи, Вука, а уз то назначити године, стране књиге, део књиге, годину када је књига штампана и у којој штампарији, па чак и цену књиге; па онда умеју измислити корисне речи чак по санскриту, итд.

Ево, примера ради, да узмемо оценити какву песму онако како та врста критичара ради.

Узећемо ма коју песму, рецимо ону: „Вино пије Мусићу Стеване у Мајдану чисто сребрноме, а у своме двору господскоме…“

Пре него што пређемо на ову дивну народну песму — почели би они — не можемо пропустити а да се не задржимо код појединих речи, које ће нам, кад дубље уђемо у њихово тумачење, открити само порекло и постанак, како ове песме, тако и свију песама из овога доба. И ако се не мислимо држати митофилске школе, ипак морамо водити рачуна о речима у којима су скривени и управо окамењени читави велики, стари епоси у којима се опева борба природних стихија. — Умеју они испрести из оваке речи хиљаду и једне ноћи. Ми неучени грешници ништа и не видимо, а они ће из речи даска однекуд пронаћи, све помоћу корена, како је тој речи у корену значење певати, а одатле испричати читаве старе бајке. Ево, како то иде и како они то изводе.

Наш језик — продужили би они оцену те песме — смемо слободно рећи, кипти, као ниједан други, таквим окаменотинама (Mikl. A. Sl. pol. Arch., 14, 18. г. 1871., Heft II, III, стр. 15, 16.). Врло је згодно овде узети реч сребрн, а, о — Придев; сребро, а, sup. n. L, argentum, нем. Silber, W —. среб. к. (корен) — А. Sl. Срѣбъроу, č. srbr., pol. sereb, срѧброу (Доментијан, Сава, Данило) W… кор. (корен) Sansk. Aharh скакати, скакуцкати, трчкарати (Микл., Arch., Јаг., Дан. осн., Ђорђ. Поп. т. р.):

„Скочи срна иза грма“ (Вук., књ. II, 14, 15, 18). За тим сребро,… W. dharh, бело, белуцкати: снѣгъ (Дан. о., Микл., Јаг.).

„Снијег паде друмци западоше!“ (Вук., књ. III, стр. 28, 305, књ. I, стр. 4.).

Према свему томе излази да је ова песма постала у хладнијим пределима, или је у оном значењу скакуцкати (Види: скочи срна) постала у топлијим пределима, где је било и доста срна, а значење у тумачењу са снег (Види: Вук, II. стр. 15. Снијег паде итд…) синоним речи бело, беласати, што значи зора, светлост, а скакуцкати, бежати, трчкарати, побегнути значи да се пред појавом сунца (зоре — бело) ноћ (мракъ) склања и бежи, елем скакуће:

Око мене драга скакуће,
Из ока јој љубав шапуће.

На крају би већ завршили облигатним цитатом, колико да читаоце гану и потресу:

Храни мајка два нејака сина…

Из свега овога излази — завршили би оцену — да је ова песма врло лепа и пуна нежног, узвишеног осећања.

Не мислим, нити смем да се насмејем филологу који ради свој посао са успехом, али се смејем људима који рад кога филолога цитирају онде где му није никаква места. Цитати сами за се могу бити научне истине, али кад се на незгодном месту, без икаква смисла утрпају, губе своју вредност и место да ствари помогну, само одмажу. Куда ћете веће истине него да је 2 + 2 = 4, али кад би неко хтео доказати да ће сутра бити лепо време, па рекао: „Сутра мора бити лепо време, јер је непобитан фактор да је 2 + 2 = 4“ — онда то постаје смешно. И кад би се човек насмејао тако смешном раду, онда би господин писац зинуо на сва уста, и повикао: „Видите ли људи како тај и тај хули на науку, видите ли незналицу, који се чак смеје најочитијем факту да је 2 + 2 = 4.“

Имамо ми доста таквих људи који вечито парадирају некаквом науком, некаквим теоријама, некаквим правилима сваке сорте и разним научним цитатима, али, по несрећи њиховој, све то употребе на тако незгодним местима, без везе и реда, да се ми читаоци морамо смејати, место да се учености дивимо.

Такав је, отприлике, случај и са г. Момчилом у оном његовом реферату на „Хајдук Станка“.

Ко хоће да добије појма о глаголу нагваждати, нека узме и прочита овај реферат. Видите човека који прича и преклапа све што му на ум дође, без икаква знања, разумевања и везе, а из сваке речевице као да гледате како провирује узнојен и задуван писац, са очајном жељом да напише што опширније и узме коју пару више.

Шта је чуда смешних и глупих ствари тај човек написао у том вајном реферату, никада му човек не би могао опростити, и чак би га могао презирати, да није у питању оних 80 динара што је добио у име хонорара за реферат. У том случају га само морамо жалити, јер шта још људи нису за паре радили. За новац људи постају пајацима, а камоли неће постати критичарима.

Нисам узео да говорим о овом реферату г. Момчила Иванића из неких тајанствених разлога. Кад је већ реч о рђавој критици и реферату, онда се не може узимати за пример таквог писања какво вежбање ђака из гимназије, јер би то било неумесно, већ се мора узети рад људи који су давно и давно оставили школску клупу, и чак се неким начином увукли у литературу, те се чак, по несрећи, њихова реч сматра као пресудна у овом или оном питању.

Не бих ја никада ни речи проговорио о оценама и критикама које су пуне незнања, неразумевања или навлаш изопачених појмова, кад оне не би имале штетна утицаја на нашу читалачку публику, која огромно, већим делом, не уме да гледа правилно на ствари, већ махом чека пресудну реч од људи компетентних, а ту се рачунају они који пишу критике. Мало је читалаца у нас који су у стању да сами створе правилан — или чак ма какав — суд о овој или оној приповетци или роману, већ већина њих чекају да виде шта ће рећи критика и критичар, и то што буде рекао ма какав критачар сматра се као оно кад учитељ забележи ђацима на пропису двојку или петицу, сваком по заслузи. То би тако и требало да буде, кад би код нас писали те оцене људи од духа, дара и разумевања ствари о којој пишу, али, на жалост, није тако, и маса не зна да у нас пише критике и приказе сваки, а најчешће они који немају ни спреме ни дара, а затреба им која пара, што је у име хонорара узму. Читаоци прочитају причу, па нису начисто са собом да ли је од истинске литерарне вредности; колебају се и тамо и амо, могу пристати на једну и на другу страну, и сад одједном долази критичар са пуно страних речи, цитата на свима могућим језицима, са пуно имена великих критичара и научника. Све то може бити натрпано на гомилу без икаква смисла и везе, могу ту бити цитати које нико није ни казао, или, и ако је ко и казао, казао је у другом ком смислу, али обична читаоца збуни оно шаренило грчких, енглеских, латинских, француских, талијанских и вазда још других цитата, па затим крупна имена: Шер, Шерер, Ламартин, Сарсеј, Бен, Вунт, Тотшал, Каријер, Мориц итд.

Тако збуњен, читалац готов је да критичару све поверује, јер му импонује толико учена глава, и кад критичар заврши речима: „Књигу у руке па студирајте и са више пажње пишите, а не гњавите публику овако недозрелим и кржљавим производима“, читалац одмах помисли: „Ала га поцепа!“ Одмах проструји то кроз масу, те слушате овакве разговоре:

— Јеси ли читао ту и ту причу? … Врло лепа ствар!

— Како лепа, да видиш како је то поцепао тај и тај критичар!

— Ама није?! А где? …

— У том и том листу.

И овај одмах налази и чита оцену, па и он проноси даље ту стереотипну фразу: „Бре, ал’ га поцепа!“

Ето, дакле, како на неразвијеније читаоце има штетна утицаја рђава критика, јер обичан, прост читалац не може да појми да сва она гомила имена великих генија може бити један прост каламбур, који нимало не објашњава ствар о којој се говори.

То су разлози који ме подстичу да пишем о рђавој критици, а као најзгоднији пример за то узео сам реферат г. Момчила Иванића на „Хајдук Станка“, роман од Веселиновића.

Тај сам пример нарочито изабрао још и зато што је то реферат од неког Момчила, човека без имало знања литерарног, а већ о дару да и не говоримо, јер је и за те послове потребно исто толико дара као и за писање приповедака; па баш утолико је и смешна цела ствар, што је тај мизерни реферат од човека слабе спреме литерарне, рђава укуса и уских појмова, наперен против романа Веселиновићевог, који је већ стекао гласа, и са правом ће стати у ред највећих наших приповедача, па ма колико их одличних било и после њега.

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

[1] Овај одељак изашао је у 87. броју „Звезде“ (од 7. октобра 1899); међутим претходни изишао је у 77. броју (од 29. августа). (Прим. ур.)