Tag Archive | Naredba

Краљ Александар по други пут међу Србима (5/23)

(Претходни део)

II
НА НЕБУ

Како је све то другојачије на оном свету. Нигде жандара, нема шпијуна, Бога не прати силна гарда по небесима. Нема трагања за антидинастичарима, нема прокламација, нема изненађења, нема депутација, нема укидања устава.

Једним словом, за Србина веома досадно. Други народи лако подносе ту монотонију, али Срби нису на то навикли.

Би наређено да се Александар и Драга воде у чекаоницу, где ће причекати док и свети Петар не изрекне свој суд над овим душама, а тај суд изриче по вољи самога Бога.

Чекаоница је огроман простор небесни који је подељен у одељења, тако да сваки народ има своју чекаоницу. Александра и Драгу, дакле, оставише у одељењу за Србе.

Ту су сви Срби који су отприлике у то време помрли као и овај краљевски пар. Ту су Срби из Краљевине Србије, Срби из осталих српских крајева, и праведни и грешни. Одатле ће се прво позвати праведни и упутити у рајско насеље, а грешнике ће предати демонској власти и упутити на вечне муке.

При уласку у то српско одељење Драга се исправи, диже гордо и охоло главу и очекиваше буран поздрав, јер она није обична жена већ краљица Србије. То исто, по угледу на краљицу, уради и краљ, али с много мање вештине.

Али и овде претрпеше грдно изненађење. Душе помрлих Срба дочекаше их ’ладно и гледаху на овај краљевски пар с презрењем. Нико ни речи да проговори.

— Срби, драги моји Срби — поче Александар — ја сам се за добро драге ми Отаџбине, за добро милог ми Српства, старао на земљи, а и овде ћу се старати свим силама…

Душа једне бабе гласно се насмеја.

— То ваше старање ме је и довело овде пре времена! — прекиде краља један познат му глас и он се окрете на ону страну одакле глас долажаше.

— А, ви сте, мој председник министар. Откуд ви?

— Што ме питате? — одговори љутито душа председника министра.

— Особито ми је мило што сте опет уз мене.

— Мени није нимало мило. Мене је овде довела служба вама као краљу, а та служба била је грех према земљи и народу. Сад се то јасно види, али, на жалост, сад је доцкан. Још и на земљи сам све то почео увиђати, али ме изненадна смрт препречи да се покајем и да са своје душе скинем грехове које починих служећи таквом краљу! — рече гњевно и срдито душа министра председника.

— Ако израдим помиловање код Бога и ако успем да поништи указ који ме је из оног света преместио у овај, ја ћу то исто тражити и за вас, и ја вам јамчим да ћете ви опет бити мој председник министар.

Председник се презриво насмеја и додаде:

— Та ваљда нисам толики грешник да ме Бог удари на тако страшну муку. Ја радије пристајем да ме Бог метне у пакао него да се поново вратим у Србију под таквим условом.

— Томе се од вас нисам надао, зар сам, генерале, ја, носилац таковске идеје, краљ Србије дочекао да ми ви тако кажете?

— Да сте се надали, као што сте требали да се надате свему што се догодило, ви бисте били бољи краљ и још би владали Србијом! — одврати прекорно и жучно председник, па се иронично, пакосно насмеја и обрати се краљици Драги:

— Како се величанство осећа у благословеном стању?

— Ви сте неучтиви.

— Ама требаше да понесеш неку колевку, знаш за сваки случај, злу не требала! — уплете се у разговор душа једног сиромашног сељака.

Душа једне бабе сељанке удари у смех и рече:

— О, ’натема га била, да се човек и овда од све муке насмеје.

Настаде општи смех.

— Та да, куд би, ваше величанство, брез колевке, може вам, касти, очас затребати! — добаци један Србин из Баната и опет душе ударише у смех.

— Што се смејемо, смејемо, али мени је лакше што видим овде Александра и Драгу — рече један из неослобођеног Српства — то двоје су били убили у нама наду на ослобођење и уједињење васцелог Српства.

— Ујединили би они нас све заједно под Чвабом! — додаде на то сељак из Шумадије. — Ми смо се сељаци овамо код нас то посигурно надали и само чекали час, ал’ оно ви’ш ’де му испаде нешто друго.

— А где су толики моји пријатељи? — рече љутито краљ и погледа оштро генерала.

— Ха, ха, ха, пријатељи! То је врло наивно питање вашег величанства. Где су?! — та на земљи, забога, чекају да постану министри новог режима. Они ће сада аминовати народу и грдити Александра са истом енергијом као што су до ономад грдили народ, а викали: Живео Александар, па ма шта Александар учинио! — рече генерал и опет се насмеја.

— То ваше мишљење веома је интересантно! — опет ће краљ замишљен.

— Нимало интересантно — одговори генерал.

Краљ се окрете од генерала. Разговор који се започе није му се допао, па се обрати једном сељаку из Шумадије и упита:

— А што сте ви умрли?

— Јел’ ја?

— Да, ви.

— Од муке, мој брате. Ти си ми вајно био краљ па се још чудиш што сам умро. Ја се опет чудим како нисам давно и давно умро, још под владом твога оца. Ти мене не познајеш, а ја сам био у депутацији два пута: и кад си објавио преки суд и кад си испросио ту, туна, исту Драгу.

— Драга, ово је наш пријатељ.

— Море, какво те пријатељство снашло — продужи душа сељакова — од муке и невоље сам био и самог себе готово омрзао, него знаш, нареди власт, па се мора. Лакше ми је, ко велим, отићи у Београд да ти викнем: „Живео“ него да лежим у ’апсу, да ме глобе, да ми продаду и волове из јарма. А патио сам ја много, па сам ’тео да све идем на правду, па ми умало кућа не пропаде. И навикаше на мене укућани: „Ћути, видиш какво је време дошло.“ А три пут сам лежао у ’апсу.

— А како је у ’апсу, то мора бити врло занимљиво?

— Јадно ти занимљиво, дабогда ти то занимљиво било теби и твојима. Ево, да ти баш испричам како сам први пут допао ’апсе.

Били смо на жетви, а то је било још за владе твога оца. После ужине одмарамо се. Неки прилегли те заспаше мало, а нас неколико разговарамо. Знаш како је: живи људи, па разговор наиђе о свачему. Слушао ја често кад деца уче из књига, па у књигама ти има триста чуда. Уче деца и неку историју. О, Господе боже, шта ту све нема.

Толкују тамо све по реду како је било од старине, па се помињу сви владари од најстаријих земана, море, од пре хиљаду, каки хиљаду, од памтивека па све до краља Милана. Е, то сам се грдно чудио. Сваком се, брате, зна, који је год био краљ јал’ цар, јал’ жупан — и то, веле, било — ко је, чији син. Ко му је био отац, ко мајка, колико је владао, колико је имао деце, све то редом толкује се у тим књигама и знају боље но ја првог комшију. Зна се чак за Немању, за Душана, за цара Лазара, све то знају за сваког, и за сваког исписали, докле не дође до краља Милана. Једино код њега нема да се толкује ни ко му је отац, ни која му је мајка. А ја то нешто, знаш ки човек, сâм ’нако шацујем у својој памети, па сам се чудио што ли то. Зна се онима од пре ’иљаду година а, велим, овом садашњем краљу то не помињу нити пишу, нити то ко зна. Па јȁ, шта знамо ми прости људи, кад и’ наке књиге то не толкују, што истолковаше све од памтивека.

Ето како сам то ја сам ’нако мислио, а ја ту на жетви на ужини то и рекао.

— Море ћути, рече ми један комшија, да ми мученици гледамо своја посла — кад га ни у књигама нико није истолковао, то онда не помињи.

— Ама, знаш, криво ми, реко’ ја — краљ је наш, брате, па кад знамо ко је отац оног Шула што краде јаловице, треба да знамо, на прилику, рачуњам, и родитеље нашег господара! Велим ја, а чудим се једнако како да то нико не зна.

Поразговарасмо тако на одмору, па опет на посао. Нисам ја, брате, ни сањао да ме због тога снађе неки белај. Ја сам то рачунао у разговор као сваки други разговор.

Кад, не лези враже, а наш ти је Србин несрећан створ, докаже то неко баш онамо где не треба. И сад не знам ко је, ал’ све жалим на оног мог комшију; с њим сам се, знаш, био нешто здрпио око неког превата.

Најзад, ко је, да је, тек мени начини пакост. Једног дана, баш се лепо сећам, секао сам дрва у забрану, дотерао једна кола кући и таман сео крај ватре да се мало огрејем, док тек упаде у кућу баш главом наш капетан и с њим четири џандара.

— Јаој, дабогда их Бог убио, од њи’ сам се баш настра’овала. Нису дали људима ни ону поштену корицу ’леба што је с муком зараде да је бар с миром поједу! — упаде сељаку у реч једна сељанка и уздахну, сетивши се прошлих дана.

— Гле, триста му мука, па то код вас горе било од џандара, него код нас од Маџара! — додаде један пречанин.

— Море, каки Маџари, ако бога знаш, наши капетани и џандари су били гори од Турака.

— То је врло интересантно гледиште! А мени су џандари били врло симпатични. Кад видим џавдара, мени милије него оца да видим! — рече краљ и додаде обрнув се краљици:

— А ти, Драга?

— Имаш право, Саша.

— Еле, где оно стадо’, шта ти поче’ причати — продужи онај сељак из Шумадије — упадоше у кућу капетан и четири џандара, па само док викну капетан:

„А, ту си, издајниче, ти ли се нађе да кујеш завере против нашег краља! Везујте!“

Џандари скочише на мене те везаше, и то крвнички везаше, па онда почеше мувати кундацима. Кукам ја, молим, деца се преплашила те вриште, жена ударила у кукњаву. Море, више ме ожалише него сада кад сам умро. Тако ти они мене дотераше везана до среза, па ту бацише у хапс.

(Даље)

Стража

Ратно време. Оскудица у војницима што су остали у нишком граду. Мора се бар неколико шиљбока одредити на друге послове, и то, разуме се, они шиљбоци, где није баш потребе да се стражари.

Стану се старешине договарати где се може учинити уштеда.

— Онај код Сахат-куле… — поче један.

— Е, то не може, то је важно место, вели други.

— Што важно?

— Како што? Ја сам толико овде и ту увек имамо шиљбока. Без тога не иде.

— А онај код барутане?

— Па зар барутана без страже? То не иде.

— Не иде, не иде, ту мора! — одобравају.

Заређају сва места, и нигде уштеде. Ал’ уштеде мора бити. Опет поново.

— Па добро— опет ће онај први — шта, брате, чува онај Сахат-куле?

— Па чува!

— Шта чува?

— Како шта? Чува, тако лепо, чува.

— Чува, чува! — вичу остали.

— Вала, брате, не чува ништа!

Зовнуше двојицу цивилних, који су придодати ту на службу за време ратног стања, и наредише им да иду до Сахат-куле и да питају стражара шта чува.

Наредба је. Одоше људи. Приближише се стражару, а стражар, као сваки ревносан стражар који нешто чува на живот и смрт, управи им бајонет од пушке у прси и грмну:

— Натраг!

Не гине се људима. Натраг, натраг! Шта да раде? Не да се војник ословити.

За срећу, у тај мах дође смена страже. Смени се онај кога су хтели питати, и они му приђоше:

— Је ли, војниче, шта си чувао овде, вере ти?

— Чувао сам — вели војник.

— Па шта си чувао?

— Чувао сам.

— Ама шта, брате?

— Па тако, чувам, наредба је.

У том наиђе један резервист.

— Је л’ не знате шта чува?

— Не знамо ни ми, ни он, ни официри, ни онај који издаје наредбу да се чува.

— Ја ћу да вам објасним. Кад је Ниш ослобођен, ту, на том месту, код Сахат-куле, била је јапија. Било је врло много јапије, те је наређено да војник чува да грађани не би покрали и разнели јапију. Ту су јапију разнели официри својим кућама, или су је можда и продали. Јапије је нестајало мало-помало, па је најзад и сасвим нестало, а стражар је остао и даље. Никоме више није ни падало на ум да се стражар уклони кад већ нема шта да чува. Нови официри који су дошли затекли су и стражара код Сахат-куле. Виде да нешто чува, а и не знају шта и од кога. Таква је установа, тако су затекли па тако и оставили; и ту се чува, шиљбочи, мења се стража за пуних седам година, а јапије нема пре толико година.

„Страдија“
23. јануар 1905. године

Као у Страдији… (3/4)

(Претходни део)

II СРПСКИ ЈЕЗИК

И овај се предмет засад дозлабога рђаво предаје. И буквар и читанчица и читанка, све је то пуно опасних реченица, које иду против управе земаљске, против правилног развитка ове наше намучене земље.

На пример, у буквару пише, и то крупним словима: „Један човек све не зна.“ „Више виде четири ока него два.“ „У ратара црне руке, али бела погача.“ Ето чему се, наопако деца уче још у седмој години. „Један човек све не зна.“ Гле’те, молим вас, то је тек лепа и красна школа. Молим лепо, а ако је тај један човек министар председник (јер ваљда се неће одрицати да је и он човек), то му онда, као, излази да он не зна све. Ту треба рећи: ,,Он све зна!“ Па онда, „Више виде четири ока него два“. Куд то може да буде?! То треба исправити и рећи: „Два генералска ока више виде него цео народ!“ Реченица „У ратара црне руке, али бела погача“ мирише на социјализам, чак нихилизам. То треба лепше рећи: „У ратара црне руке, али он не сме имати белу погачу.“ Каква би то тек земља изгледала да се у њој допусти да и којекакви сељаци, радници и каљогаже једу својим црним ручетинама белу погачу. То је анархија, гажење устава и закона, позивање народа на буну! Добар сељак треба да гладује и тек понеки пут да једе мало овсена скроба, а беле погаче су за власти земаљске!

Оно, додуше, и у буквару и у читанкама школским има и врло лепих места. Њих треба оставити и даље и само их мало боље прокоментарисати.

Ето тако је лепо оно место у буквару:

Изела коња трава. Изело зрно коку. Изео купус јарца. Изео старац јарца.[1] Тако нешто већ се може разумети, то је за младеж.

Између учитеља и ђака овако се води на часу разговор.

— Кад кока уђе у амбар где стоји жито, кажи ти мени, мали — пита учитељ — шта треба онда радити? А ђак одговара:

— Кад кока уђе у амбар где је жито, онда треба коку добро чувати.

— Зашто треба коку чувати?

— Коку треба чувати од зрневља, јер је може неко зло и опако зрно ухвати, рашчерупати и појести.

— А каква је кока?

— Кока је добра и милостива, она свако зрно воли, чува и пази, као своју децу.

— А какво је зрно?

— Зрно је неваљало, оно је крвожедна и опака зверка, оно не поштује добру коку, која се брине о њему, већ је то неблагодарно створење удави и поједе. Зато треба добру коку чувати од неваљалог зрна.

— Тако је, мали! Иди сад на место.

Тако исто учитељ има да слиша друге ђаке о старцу и јарцу, о коњу и трави, о јарцу и купусу. Јарцу исто тако треба стража да га чува од неваљала и прождрљива купуса, јер купус ће га иначе, по својој дивљој ћуди, заклати и појести, а трава већ коња прождере где га види!

Исто тако може остати место из читанчице:

Ко тражи правицу, изгуби кравицу!

— Је ли боља правда или крава? — има да пита учитељ, а ђак одговара:

— Боља је крава!

— Што је боља крава?

— Крава је боља, јер од краве добијамо свеже и укусно млеко, а од млека се справља сир, скоруп, масло.

— А шта добијамо од правде?

— Због правде добијамо батине, ’апсу и главобоље!

— Тако је. Ти си добро научио лекцију. А сад ми кажи: је ли боље јести млека, сира, скорупа и масла или јести батине и бити у ’апсу.

— Боље је јести млеко, сир, скоруп и масло, него јести батине и бити у ’апсу.

— Чему нас учи ова изрека?

— Она нас учи како треба да поштујемо краву више него правду.

— Каква је крава?

Крава је добра, и ми је волимо.

— А правда?

Правда је зла и неваљала, и ми треба да је мрзимо!

— Мрзи ли добро дете правду?

— Добро дете мрзи правду и презире сваког оног који је тражи!

— Лепо, мали, ти ћеш бити ваљан грађанин. Такви ђаци могу и министри постати.

И граматика се не учи данас како треба. Примери су незгодни, непробрани, па чак и опасни по српску државу. Треба у свему бити пажљив, обазрив, јер лепо се вели: ђаво нити оре, нити копа. Данашња граматика кипти опасним речима. Именице су додуше прилично лојалне, али и међу њима има понека тако опасна да се не може трпети, јер смета правилном и мирном развијању наше земље. Што је најгоре, те дрске именице у друштву с неваљалим, немирним и смутљивим елементима из групе глагола и придева могу изазвати преврат у земљи. А то не би у нас било ново. Причају за једну земљу, у којој су неколико речи, не знам тачно које су, ал’ ми се све чини биће придеви (они су, кад се осиле, гори од бесних паса), хтеле да упропасте земљу и престо, но дао бог примети то некаква родољубива влада, и спасе милу отаџбину државним ударом! Опасни придеви су били одмах избрисани из речника и граматика, а указом је објављено да нико, у интересу круне и отаџбине, не сме употребљавати, нм усмено ни писмено, те ужасне речи. И мирна крајина! Народ је, истина, грцао у беди, али се осећао срећан без тих речи, а држава се почела у миру тако развијати и напредовати да од мале земље постаде велико, моћно царство.

Ето, дакле, да и код нас несрећне именице, придеви, заменице и глаголи (и понека свеза или предлог може да буде ужасна, потуљена животиња) могу да буду кобни по земљу и да омету ову родољубиву, бистру владу да оствари свој генијални програм. Залуд су Веља, кума-Милован, Лука и остали њихови другови легли овако енергично на посао да Србију усреће кад им одједном све то разори немилосрдна и непатриотска граматика.

Дакле, из граматике што пре треба избацити именице као што су: правда, слобода, збор, договор, устав, закон, и друге опасне, издајничке речи, које драже народ на буну!

Што деца то да уче, чак да те речи мењају по падежима, кад има бољих, патриотских именица! Мењаће се именице ваљане као што су: послушност (уз њу долазе придеви: безусловна, ропска, народна), укидање, гажење, распуштање, удар (с придевом државни), неодговорност, воља, ћеф, итд.

Тако исто треба о глаголима паметно и родољубиво предавати:

Глагола има прелазних (повратне не треба помињати, јер му та реч некако сумљива изгледа). Прелазни су глаголи они који траже предмет на коме ће се радња извршити. Али има многих глагола који траже нарочити предмет на коме ће се њихова радња извршити. Тако радње глагола: гонити, побити, разјурити, поапсити, протерати траже себи за предмет да се на њему изврше, реч радикал (или опозиционар). Дакле: гонити радикала, протерујем радикала, бијем радикала. На другом се предмету не извршује радња ових глагола. Сложена реченица у којој би ови глаголи били прироци гласила би овако:

Ја (предмет врши радњу) ћу гонити, побити, разјурити, поапсити, протерати (прироци, казују радњу, коју предмет врши) радикале (предмет, он трпи радњу, она се врши на њему)

Глаголи наградити, обдарити и још неки имају као предмет именице (у 4. падежу као обично) ласкавац, кретен, аминаш, министар, подлац, пандур и још неке.

Глагол укидати може имати више предмета: Устав, сенат, закон, скупштина, независност (ту долази придев судски, , ) и њима сличне. Радња глагола желети прелази на апсолутизам, послушност (долази по правилу придев безусловни, ропски) власт (и по строгом правилу синтаксе увек долази придев пун, -а, -о), већину. На пример: Влада жели већину. Подмет је реч влада, прирок, жели (време садашње) већину, предмет. Овде владину радњу трпи већина.

Од непрелазних глагола врло су важни глаголи: аминовати, клањати. Ови глаголи траже уза се именицу, или заменицу, у 3. падежу, без предлога.

Аминовати (власти). Власт, именица у 3. п. без предлога; клањати (некоме). Некоме, у 3. п. једнине, 1. п. гласи неко, нека, неко. Глаголску радњу од глагола: трпети, ћутати, мучити се, радити, и њима сличних, врши народ. Народ трпи. (Ето и народ врши радњу, и та је именица понекад подмет у реченици).

Глагол мислити треба укинути, јер је врло опасан по поредак земље и постојеће стање. Има именица, које понекад нису подмет у реченици где је глагол мислити прирок, као што су: Димитрије, Лука, Веља, Милован. Ова особна именица има у овом случају, по изузетку, стару двојину: ДВЕМА МИЛОВАНОМА.

На синтаксу се мора строго пазити. Овај сулуди предмет говори о реду речи у реченици. Куд се сме то деци поменути, јер то би значило да деца добију појам о реду, а то је већ опасно. У овој земљи ништа није у реду, све иде без реда, и сад се нашле речи да имају реда. Деци треба објаснити да је у старих Словена било неког реда речи, али то је социјализам у граматици. То се мора разорити у интересу престола и отаџбине. Стара синтакса је била штетна и револуционарна! У њој је, по неким глупавим правилима, могло бити да реч народ дође понекад у реченици на прво место. Народ мора и у животу и у историји па, разуме се, и у реченици, бити на последњем месту. Прво место заузимају влада (министри), полиција, жандарми, пандури и њима слични људи отмена сталежа.

Није никакво чудо што народ тражи поштовање закона, што тражи да и догађаји у овој земљи имају реда (бар колико толико), кад ето чему се деца српска одмалена учила. Отвори коју год хоћеш књигу, свуд натрапаш на понеки закон, бестрага му глава. Закон, закон, закон! … Строго утврђена правила. Ред! И још узме учитељ па јавно говори: „У граматици, децо, као год и у животу, постоје закони по којима…“ Доста, ако ко бога зна. Е извин’те, „госпон“ учо, не можемо више тако: „Закон као и у животу, као и у друштву!“ Оставите се и ви професорчићи ћорава посла! И луд види куд ви циљате. Доста је ова земља патила од тих заразних и штетних струја, доста је народ јадан трпео и пропатио због таквих смутљивих елемената. Овој земљи треба мира да се може привредно и економски снажити!

И хајд’, напослетку, што се у тим предметима помињу закони, нек се помињу, да их ђаво носи, али, што је најгоре, нигде се деци не каже да се закони у науци сваки час мењају, према приликама, већ, напротив, како су ти закони стални.

Одсад се мора овако деци предавати:

„Децо, ви сви знате да у нашем друштву, као и у сваком другом, нема нарочитих правила, неких нарочитих сталних закова по којима се управља, већ се закони и правила мењају сваки час; управо, закони и правила су жеље владине. Оно што влада преко својих власти нареди, то је за тај дан закон (закон наш дажд нам днес)! Тако је исто децо, и у граматици. Ту нема сталних правила и закона, већ то зависи од наредбе старијих.“

Како ће дивно таква предавања утицати на младе душе; такви ће ученици моћи бити ваљани, лојални грађани!

Примера ради, ради припремања ученика за будући живот у Србији, као грађана, то ће учитељ (или професор) српског језика мењати свакодневно правила о језику, а по могућству и више пута на дан. Што више, то боље. Једног часа предаје да реч народ иде по првој врсти, а влада по трећој, па другог часа каже да је тај јучерашњи закон о језику укинут и да сад реч народ иде по трећој, а влада по првој врсти и да је одсад именица народ женског рода, а влада мушког. (Дакле, мешаће се: народ, народе, народи као што се пре мењала реч жена, влада.) Једног часа ће рећи наставник „именице су речи које означавају имена…“, а одмах идући пут предаваће да су по најновијем закону именице речи којима се казује радња, бивање и стање. Па после неколико часова нека каже: „Децо, сад је ово правило које је штетило угледу српског језика укинуто и ступа у живот правило од прошлог четвртка. Више се правила неће газити, одсад ћемо се држати стално ових закона (поређа све). Сад ћемо, дакле, почети од почетка!“ Нашем језику треба мира да се може развијати и напредовати. А тај мир је ујемчен овим законима. Крајње је време да прегнемо да се језик српски спасе од трзавица које су га довеле до ивице пропасти.

А то ћемо једино моћи учинити ако прегнемо сви скупа да се ова спасоносна правила приведу и у живот. Живео српски језик!

Драга децо, пошто се увидело да ови садашњи закони иду на штету нашег милог српског језика, то се садашњи закони о језику замењују оним укинутим законима од претпрошлог четвртка. Ми ћемо се по њима владати, јер то захтевају интереси нашег језика, коме је потребна сређеност да се може мирно и снажно развијати и усавршавати!“

Тако ће се предавати, а тиме ће се, деца навикнути да буду ваљани и честити, мирни грађани ове земље, грађани који неће сањати о неким лудостима, као што су Устав, парламентарност, сталност и поштовање закона, правила, утврђен ред!

(Даље)

[1] Буквар Мих. Јовића.