Tag Archive | Nadleštvo

Господин послужитељ

Ономад одем послом у једно од већих београдских надлештава. У једном маленом предсобљу сто застрт издртом зеленом чохом. За столом седи једно намрштено биће. У зубима му дугачка муштикла од метра. Пуши и пљуцка. Како је простор мали према овој чибучини, то се публика што чека својим послом збила, управо згњечила у буџак, свак’ се чува да му господин момак не истера очи запаљеном цигаром.

— Молим вас, јавите ме господину… — рекох му.

Он се обрте мени. Ја врднух главом у страну и стукнух натраг један корак, јер ме она цигара са муштикле дохвати по образу.

Она публика бедна одахну мало.

— Не прима — рече он, одби дим, два, пљуцну у страну и окрете главу, али се окрете и муштикла што је држи у зубима, те публика стуче натраг.

— Јавите ви само!

— Ако разумеш српски што ти се говори, не прима господин никог. Ја не знам какви сте, оца му, то људи да ви није вајда говорити?

— Јесте ли овде момак? — упитам.

Он ћути, пуши и пљуцка, а згњечени молитељи стењу и стрепе за своје очи.

Шта да радим, већ да се обрнем и изиђем.

И ми се још љутимо кад нам странци кажу да смо оријенталци.

„Страдија“
25. децембар 1904. године

Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (4/5)

(Претходни део)

IV
XАЈДУК-СТАНКО ПОЧИЊЕ ОСТВАРИВАТИ СВОЈЕ ВЕЛИКЕ ЗАМИСЛИ

Са планине Цера врати се наш млади, даровити хајдук врло нервозан и разорачаран. О, какви идеали и слатки заношљиви снови, које је сањао још у школској клупи, какво жарко осећање његове осетљиве, упечатљиве душе, а каква ледена јава!

Како је Станко замишљао харамбашу хајдучке чете и хајдуке, а какви су они и како га дочекаше! Њега је највише пекло што се преварио у нади, што се порушили онако лепи идеали, што познаде српске хајдуке онакве какви су у ствари. Он је замишљао да ће наићи на велико надлештво, по чијем се ходнику мувају гологлави, бледуњави хајдуци испијена лица од силних штудија, са нумерисаним актима под мишицама, а надлештво модерно уређено, па над вратима пише, на пример: Харамбаша (пред тим вратима стоји момак у ливреји, пуши, дрема и чим звоно зазвони, а он се прене, дотера одело, протре очи, искашље се и пљуне у пљуваоницу, склони цигару, развуче уста на љубак осмех, и полако, на прстима, уђе у харамбашину канцеларију); на другим вратима натпис: Секретар; на трећим: Одељење за васпитање свирепих Турака; на четвртим: Послуга, итд. По ходнику, замишљао је даље, силество света са молбама, документима (то су они што желе да се упишу у чету), а у фраковима и белим рукавицама. Предали карте за пријаву харамбаши, па нестрпљиво шеткају, и чим зазвони у којој канцеларији, а оно сви погледају на врата где пише харамбаша — само служитељ равнодушно и дремљиво пуши. Ту се смуцају и Турци са чалмама, који полазе из хајдучког завода оплемењени, па чекају на ред да заблагодаре харамбаши. Даље је мислио како ће харамбаши бити мило што добија тако интелигентна чиновника у својој хајдучкој чети, како ће га одмах провести по свим одељењима и показати му библиотеку (махом из дела чисто научних, из групе науке о модерној хајдучији), како ће му се харамбаша пожалити да је баш жељан разговора са младим, даровитим и научним човеком, и како је, сиромах, претрпан административним послом, много заостао у савремвној науци хајдучкој. Како ће, даље, видети у харамбашиној канцеларији, баш с леве стране писаћег стола (на коме су књиге, мале бисте важнијих класика, итд.) мермерну плочу, на којој је у позлаћеном рељефу израђено сунце што расипа зраке на неку велику књигу на којој пише, прво на словенском језику „намъ не достоiтъ оубити никогоже“, а испод тога те исте речи на латинском, грчком и санскритском. На крајевима плоче виде се у контури неки бедни, поломљени, зарђали мачеви и пушке, претрпани прашином (како слика јасно изражава). Одмах с десне стране стола мислио је видети велику таблу на којој су исписани по азбучном реду неправилни глаголи у грчком и латинском језику (ради брже, а већ и иначе честе употребе).

Ето, како млади хајдук из Ирига замишљаше, и с колико идеала пође на планину Цер, а шта све нађе, и како га дивљачки и нечовечно примише, и што је још најгоре, како му препадоше милога Омира, те је сиромах дрхтао од страха у колима при повратку целим путем.

*

Кад се врати натраг у Шабац, неколико дана не могаше предузети никакав корак за извођење својих идеја о модерном хајдуковању, јер бејаше веома нервиран и растројен чудним и ненадним утисцима. За то време му се не деси ништа важно, до што је послао неком другу у Ириг писмо, у коме му се жали на тежак хајдучки живот и моли га да му пошаље један сандук флаша гисхиблерске воде.

На крају писма додаје: „Чудим се што Роза не одговара на последње писмо? Ја сам је послушао (као што ми пре писаше), те сад повише шетам по чистом ваздуху, јер бих иначе у овом тешком хајдучком животу упропастио здравље, седећи непрестано у затвореном простору… Ономад сам се прејео резанаца, па ме мучи стомак. Пошљи гисхиблер што пре. Гледај да ми и новац од кирије одмах пошаљеш.“

*

Чим Станко колико-толико опорави здравље, одмах се даде на посао.

Већ је узео и велику зграду под кирију, у којој ће бити хајдучки завод и, наравно, нареди да се учине неке поправке. Затим набави потребне ствари за намештај, и сам учини распоред одељења. Све је отприлике удесио онако као што замишљаше да ће већ затећи на Церу, само учини једну реформу, те над својим вратима стави натпис: Управитељ хајдучке чете. Споља над вратима, при главном улазу, стојала је фирма: Први српски хајдучки институт. По себи се већ разуме да је за ово претходно добио дозволу од турских власти. Кад све то спреми, приреди банкет, на који позва пашу, многе виђеније Турке и неколико Срба. Прву је напио хајдук-Станко султану, а другу паши, у којој му се захвали на искреном заузимању и помоћи при отварању хајдучког института. На то му паша одговори кратком, али језгровитом здравицом: „Не могу а да са усхићењем не поздравим ову племениту установу, која ће, надам се, још боље учврстити добре и пријатељске односе између Турака и Срба. Нека нам се хѝљадē такве патриоте што раде на унапређењу наше земље и учвршћењу власти силнога падишаха: Живео!“

Станко је са Турцима пио шербет, а Срби (простаци као простаци!) вино. Но одушевљење бејаше толико да чак паша, тронут дубоко овом племенитом установом, која уништава оно варварско убијање мирних и врлих турских грађана, понуди Станка да на тако свечан дан, пун радости и за Србе и Турке, попију по чашу вина као брудершафт. Станко не могаше одбити, иако је знао да ће му то шкодити, а и остали Срби и Турци испише све два и два брудершафте.

Станко запева у силном усхићењу:

„Gaudeamus igitur…“ а Турци заплакаше од неког нежног осећања.

Ту је било грљења, љубљења, пило се, певало се (Станко је и декламовао нешто из Хорација и цитирао Тацита у једном лепом и китњастом говору), и напослетку се пред зору побију између себе два Србина, и тако се весеље заврши.

Станко се после тога одмори два-три дана, и одмах потом стаде разбирати за знатније храбре и интелигентне људе, који би могли ступити у његову чету. Али, на жалост, после толиког његовог објављивања не јави се ниједан Србин. Умало Станко не паде у очајање тугујући за својим друговима из Ирига. Што је још гору мрљу бацило на ондашњу генерацију српску, и што не смемо овде прећутати, то је што многи одоше у разне крволочне чете да се и даље, после онако лепа и патриотска говора Станкова (тад је цитирао Тацита), туку крвнички и убијају Турке мачем и пушком. Најгоре пак беше што се Станку јавише чак и два Турчина са задриглим црвеним вратовима, вољни да ступе у Станкову чету, али их он мораде због квалификације одбити.

Али Станка све то не смете. „Све препоне на пут бјеху, циљу доспе великоме.“ Не клону он духом, као што би урадио многи мекушац по духу, већ одлучи да се сам бори, сам да предузме тај велики позив, тешен мишљу да ће се доцније наћи још ко достојан чете његове.

Узме само неколико помоћника (ту није тражио интелигенцију), јер је намислио да хајдучки посао врши сам.

Станков је начин борбе био заиста узвишен, скроз и скроз племенит. Он је гледао да што више Турака примами у свој институт, и да их ту мало-помало васпитава у класичном духу, те да, кад се образују, напусте земљу српску из човекољубља и с покајањем горким у души што су толико векова мучили они и њихови стари јадне Србе. Тај је пут, наравно, спор, али је сигуран и поуздан. Станко је, разуме се, мислио да постепено оснује свуда по Србији такве заводе, те би савесним и упорним таквим радом успех био за неколико деценија поуздан. Нарочито мишљаше да обрати пажњу на млађе Турке и децу.

Да би, дакле, могао примамити Турке, Станко је удесио у свом Заводу једно одељење у коме бејаше шербета, рахатлука, алве, баклаве, млека, добра дувана, каве, и чега још не.

Кукавни Турци беже од оних хајдука што убијају у гори зеленој, а згрћу се као муве у Станков хајдучки завод, и не сањајући да је то најопаснији хајдук, који ће им одузети и уништити царство.

,,Драга моја Розо — пише Станко — савладао сам све незгоде, па иако сам сам, ипак ми радња иде добро. Одмах првог дана нагрнуше Турци као муве, и ако овако потраје, ја ћу ускоро извршити своју велику мисију. Не знам само како ће ићи са васпитањем, јер немају никаква претходна, најнужнија знања. Али сам у име бога почео мало с латинским. Сада тек радим прву деклинацију. Долази и сам паша, и то својевољно. С њим радим засебно. Иначе ове друге помоћници ухвате тамо где их примамо на част, па их затворе у друго одељење, које је као учионица. Неке везујем да не побегну. Што је главно: иде добро! Пошљи ми гисхиблера — добро ми чини“…

Како то све красно иде! Нема ти ту ни убијања ни пуцања. (Та Станко не трпи ни кад ко хрче у сну или загребе неко ноктом по дувару: сав се стресе; а камоли да чује пушку кад пукне.) Попије он лепо изјутра своју белу каву са земичком, узме пилуле, испере зубе четкицом, намаже косу миришљавим зејтином и очешља се, стругуће мало свој нокат у доколици, па онда на свој хајдучки посао са латинском граматиком под пазухом. У учионици чека везан Турчин. Окреће се блесаво око себе, испружио подбријан врат, па пљуцка. Станко уђе са Омиром, који се загна на везана Турчина (и он се прокуражио нешто мало), а Турчин га погледа дремљиво, са отромбољеном усном, и пљуцне равнодушно, више за свој рачун, а Омир се поплаши, па скикне и побегне под сто, одакле прорежи тек заната ради, па мирно заспи.

— Е. сад ћемо мењати именицу rosa — вели Станко Турчину.

— Мењај, бива! — вели Турчин равнодушно, па пљуцне, и још више испружи врат.

Станко мења по првој деклинацији. Турчин зева и пљуцка, а Омир слатко спава скутурен под столом.

— Е, сад га могу одрешити — мисли Станко кад измења singularis и pluralis. — Ваљда се мало под овим утицајем оплеменио.

Тако то траје неколико дана, док се не дође до треће деклинације. Ту већ Турчин престане равнодушно зевати и пљуцкати, већ му лицем завлада неки покајнички израз, а чим дође до изузетака за трећу деклинацију, ту већ одмах груне у плач, и сместа, потпуно оплемењен, одјури кући, спреми се за пут, и оставља Србију с горким кајањем у души што то није много пре учинио.

Ретко се који одржи и преко ових изузетака а да се у њему не побуди осећање правде и човекољубља.

Станко пише другу о једном чудном случajу, да је један Турчин био толико груб да га све деклинације не оплеменише; прешли на заменице — ништа, придеви — опет ништа. Прешло се на глаголе, аја, Турчин — каже — само трепље, зêне покадшто, и пљуцне управо штрцне пљувачку чак на Омира што лежи под столом. И таман Станко да дигне руке од тог непоправимог грешног створа, тек Турчин поче да показује знаке племенитости, јер није пљувао на пашче, што је иначе са задовољством чинио, па се тош засмеје крупним басом, кад се Омир препадне и цикне услед таквог напада изненада. Али кад се дође на верба фреквентатива, Турчин би савладан.

Уби га то као из пушке! Сроза се човек на под, па стаде плакати и кукати као да је све своје тога часа покопао. Чим се исплакао, скочи и у трку јурну некуд као луд ником не каза куда ће. Станко је разабрао да је и он напустио Србију, и у трку одјурио до Цариграда, помолио се Мухамеду (на брзу руку) у џамији и скочио у море (ваљда из покајања). Ето, шта чини латинска граматика!

Овај је случај био чуднији и страшнији. Један Турчин показиваше толико успеха у почетку још прве деклинације, да га Станко остави сама, и изиђе да попије меланж. Турчин докопао латинску граматику, исцепио лист баш из треће деклинације (чудна фаталност!), па га савио те њиме мирно и спокојно чисти чибук.

Станка то толико потресе, да је пао у несвест, и једва га помоћници повратише ’ладном водом и сирћетом.

После тог најбурнијег догађаја у хајдучком животу Станко паде у постељу.

(Даље)

Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (3/5)

(Претходни део)

III
СТАНКО СЕ ОДВРГАО У ХАЈДУКЕ

У бањи Станко опорави своје порушено здравље, те поче у тишини дуго и дуго размишљати о пет-вековним патњама нашег народа под турским ланцима ропским. Његова давнашња идеја о хајдуковању узе сада јаче размере и не остављаше га ни ноћу ни дању. Сва се његова упечатљива душа испуни узвишеним осећањем бола према потлаченом народу и силном жудњом да треба једном осветити Косово. Ускоро сазри у њему чврста и ничим непоколебљива одлука да се одвргне у хајдуке, а та одлука постаде још чвршћа како му дође депеша из Ирига да је његов добри отац преминуо напрасно услед лупања срца.

Одложи, додуше, своју намеру још за неко време, докле, седећи у родитељском дому, не ожали свога доброг оца.

*

И доће време да се велика замисао оствари. Уреди претходно своје домаће ствари и изда кућу под кирију, како би имао што више сигурних прихода у свом тешком позиву, и поче се спремати на пут.

Прво дозва кројача и наручи пар новог салонског одела и неколико пари одела за штрапац и свечаник; исто тако наручи два-три пара лакованих чизама и ципела и неколико пари за штрапац. Кад све то би готово, сложише момци у велики куфер, а у мали куфер Станко сам својом руком сложи „ситнице“, јер не могаше то поверити момцима, да се не би што заборавило. Ту сложи нешто мало књига филолошких, неколико класичних песника, латинску и грчку граматику, живот и дела великих људи, и још неке друге књиге које му могу сваки час затребати; затим сложи флашице с колоњском водом и мирисима, зејтин за косу и помаду, четкицу за зубе и водицу за испирање уста, четку за косу, чешљеве, четке; за одело, самовар за чај, неколико паклића руског најбољег чаја, па онда неколико кутија пилула са креозотом, капљице за стомак, капљице против зубобоље, повећу количину кинина, сајдличког прашка, антипирина, и још вазда других потребних ствари које су сваком човеку неопходно потребне. Ништа није заборавио, све је било попаковано и сложено у куфере, а у велике дењкове увезене спаваће хаљине. Још само чека да се осуши опрани веш и попегла, па да се крене на мучан пут. Најзад, успркос кишовиту времену, бејаше и веш готов, осушен, уштиркан, попеглан и сложен опет у нарочити велики куфер. Станко направи неколико опроштајних посета својим добрим познаницима и виђенијим личностима у Иригу, узме пасош, крштеницу и сведоџбу о свршеној класичној гимназији, погоди фијакер и једна проста кола за пртљаг, и тако се крене на пут у двадесет другој години свога живота.

Фијакер се љушка преко равна поља, Омир подскакује уз кола, „а златан му литар подзвецкује“. Станко се, изнурен неспавањем од мисли и дугом припремом, извалио изнемогло на седишту, натукао цилиндер, те га саставио с обрвама, мет’уо ногу преко ноге и отворио књигу па чита, а с часа на час дигне главу и поглед му се изгуби у дугој равници, а мисао утоне у бурну будућност која га очекиваше.

Жао га бејаше свога места рођења, тешко је пао тај растанак на његову нежну душу, а нарочито што у Иригу остави своју милу Розу. Даде се тако у мисли, држећи отворену књигу на крилу, туга му испуни душу и сузе покапаше његове блеђане образе. Није могао читати, књига му испаде из руку и он извади из џепа од иберцига флауту, којој предаде сву своју болом и тугом љубавном устрепталу душу, и забруја дрхтав тужан звук његове флауте дивном мелодијом оне песме:

Nim dein Ring hin
Ehe wir scheiden…

*

Кад допутова до Саве, превезе се скелом и упути се право Шапцу. Чим стиже тамо, разбере за најбољи хотел, у коме одседне, да се после дугог путовања одмори.

Меанџија му даде доста лепу собу, и Станко се смести ту, пошто нареди да се претходно проветри. Пошто се умије млаком водом, затражи меланж, јер друго пиће сем воде није пио, из чистих хуманих разлога.

Сутрадан обуче Станко фрак, метне белу машницу око врата и беле рукавице на руке, те у званичним посетама обиђе виђеније представнике турске власти у Шапцу, представи се и учини познанства, јер то је био најобичнији ред учтивости. Он је хтео да каваљерством и добротом туче своје противнике. Затим направи још неколико посета виђенијим грађанима, и врати се уморан у хотел да озбиљно размисли шта му ваља даље предузети.

Иако хајдук-Станко бејаше чврста карактера, те не напушташе велику мисао да треба помоћи бедном народу, ипак му бејаше тешко изабрати начин борбе и освете. Управо, на освету није ни мислио, јер он се чак згрозио беседе неког простог, необразованог свештеника који у цркви, под одеждом, а с крстом у руци, заврши „варварским“ речима: „Нека небо прашта, али ми морамо пролити крв угњетача наших и осветити Косово.“

Још тада су подишли Станка жмарци, и његова племенита душа, напојена узвишеним узорима племенитих јунака са чистог класичног врела, згрози се при тако свирепим речима, којима се, још у храму господњем, где треба да се сеје чиста љубав и благост према ближњима, тако грозним тоном прокламује, зверска, дивљачка борба.

Станково лице онако као после отужна лека пребледе кад чу такве речи, сав се стресе, и отресе нервозно рукама, узвикнув:

„Ух, ух… крв… крв! Мајн гот… Ух… Ух… страшних дивљачких појмова!…“

Морао је, дакле, предузети ма што, морао је измислити ма какав начин борбе, али као што доликује племенитом, узвишеном хајдуку. Он се грозио и с одвратношћу мислио на оне крвожедне и крволочне хајдуке, ниске и свирепе, који проливаху крв људску, те њоме појаху своје осветничке мачеве, као што бејаше Старина Новак и остали, њему слични, крволоци са зверским ћудима. Он није могао ни помислити да интелигентан, племенит, узвишен хајдук сме употребити та ниска, нечовечна средства, која не вођаху правој мети, јер је још из детињства знао изреку, која му вечно бејаше у памети: „Nulla salus sine virtute…“

После дугог размишљања прохесапи и умом промисли да ће најбоље бити да разбере за какву добру и ваљану хајдучку чету, где би, наравно, могао бити у добру племениту друштву људи виших, хуманијих погледа на борбу са Турцима. Држао је да је већ прошло време дивљачке борбе ножем и пушком у руци, и да су модерни хајдуци племенити људи, високо образовани, који ће благошћу, смиреношћу и добротом победити неотесане варваре — Турке.

Ношен таквом мишљу, разабра за неку хајдучку чету која обитаваше на планини — Церу. (То му се већ није свидело, али шта је — ту је, није се имало куд.)

Спреми се увече за пут, погоди кола и спреми у мали, ручни куфер најнужније ствари, колико док оде и размотри ситуацију. (Наравно да пилуле од креозота није заборавио.) Сутрадан га на његову заповест пробуди момак, који донесе пред врата собна очишћене ципеле. Хајдук-Станко се обуче званично, јер излази пред харамбашу, и после многог дотеривања поручи меланж, нареди да се у кола метне куфер, кишобран и иберциг (пошто се нешто време мутило), а он у руци понесе свог омиљеног Хорација, да се мало и душевно наслађује у свежем планинском ваздуху.

„Ох, ал’ ће то пријати моме слабом здрављу“ — мишљаше задовољно у колима, возећи се за планину Цер.

Путем се често пипа за џеп да му не испадне и изгуби се молба коју је написао харамбаши хајдучке чете, и уз њу приложио крштеницу, сведоџбу о свршеној класичној гимназији и остала потребна документа.

„Ах, боже, само се бојим да ме не одбију, а то би тако добро чинило моме здрављу” — мислио је прегледајући сведоџбу, у којој је из грчког језика била врло добра а не одлична оцена. То га је пекло и једило целог пута, јер се бојао да то може бити узрок да га харамбаша не прими, пошто је то један од најважнијих предмета.

Кад стиже до планине, скиде се с кола, нареди кочијашу да га причека, а он узе штапић и рукавице у руке па звиждућући нежно и сетно: „Nim dein Reing hin…” пође узбрдицом, журно разгледајући где ће угледати надлештво, да се пријави својом визиткартом г. харамбаши.

Шетао је тако млади, даровити хајдук-Станко готово читав час и одушевљавао се романтичним пределом. И Омир се (њега наравно није заборавио) раздремао и живахнуо на свежем планинском ваздуху, те је Станко, гледајући га, морао с радошћу узвикнути неколико пута: „Е, просто друго куче! Ето, шта чини чист ваздух!”

Кад га умор савлада, седе крај неког извора, разуме се на иберциг, јер се бојао да не буде земља влажна, те одмарајући се, да не би пио воду уморан, узе читати Овидија. Омир се скутурио на крају иберцига, па одушевљено дрема крај свога господара, а Овидијеви га стихови уљушкују у блажен класички сан. Поветарац шумори гором, млаз студене воде бије из стене и са жубором пада по камену, а славуј се надмеће са латинским стиховима. Све се то преплело у дивну хармонију, која бејаше мелем Станковој души, изнуреној у бурном животу, а већ Омир, с наслоњеном главом на криве ножице, поче бунцати препун среће, сањајући како му олимпијски богови нуде место у сенату римском, а он с поносом одбија речима: „Волим у Србији бити куче него у Риму сенатор!“ Неки глас као удари у смех, а Омир на то патриотски залаја и трже се из слатког псећег сна, али се необично престрави кад угледа пред собом неколико непознатих људи у необичну оделу, а страшнога ока и погледа. Цикну љуто у свом племенитом страху и побеже господару, који од стра љута књигу испустио, па, пребледео, гледа нетремице, укоченим погледом у наоружане људе, што се беху упутили право извору.

Бејаше то шест људи мрка хајдучка погледа и опуштених брка; стасити, развијени, у лицу препланули; одело на њима од груба сукна; за пасом блеште јатагани и јабуке од пиштоља, а о рамену им дуге пушке; газе при ходу тихо, вучки. И они се изненадили Станковом вишљастом, прозрачном појавом са фраком, белом машницом, рукавицама и цилиндером на глави.

— Откуд ти, гаде, овде? … — продера се грубим гласом један од оне шесторице страшних људи, који бејаше међу њима најстрашнији, а најлепше одевен.

Станко се поклони дубоко, скиде цилиндер, и поче муцнати нешто што се није разбирало, а сав цепти као у грозници. Омир задро, по својој навици, кривим ножицама у ледину и затегао ланчић о врату, па пишти и вуче се натрашке.

— Где састави бог оваква два гада?! … — рећи ће један, показујући Станка и Омира.

— Душу дао за хајдука! — додаде други, и сви прснуше у смех.

Станко се једва прибра те, бришући бледо чело од хладна зноја, муцајући исприча шта га је, јунака тужна, натерало да се одвргне у гору зелену, наопако а по његову главу.

— Па тражиш мене, харамбашу ’ајдучке чете? … А с чиме си, грешниче, пошао у хајдуке? …

Станко место одговора извади своја документа и пружи их заједно с молбом харамбаши, поклонивши се учтиво, као млађи пред старијим.

— Шта је то?

— Документа и моја молба за упис.

Хајдуци прснуше у смех.

— А камо ти оружје? … — упита га опет неко од хајдука, и намигну на харамбашу.

Станко извади из џепа латинску граматику и показа је с поносом.

— Па он је јадник шашав! … — изговори један, и сви прснуше у смех.

— Па тебе ће Турчин убити дланом код те твоје књижице, злосретниче мој! … — примети харамбаша.

— Али, али… ово… ће, ово ће… њега образовати класички, па ће… па… па… ће Турчин сам оставити Србију! … — изговори Станко муцајући, а хајдуци опет у смех.

— Ако Турчина пушка и јатаган не опамете и не науче памети, неће га, бели, умудрити ни та твоја књижица, ни то кривоного псеташце! — опет ће харамбаша.

— Па… па… за… зар ви, молићу лепо, ако смем питати, убијате Турке? … — процеди Станко у страху.

— Ја шта ти мислиш, соколе? … А одакле си?

— Из Ирига.

— Смеш ли да избациш пушку?

— Јух, забога, немојте пуцати… ја… ја сам нервозан, знате… Молим вас лепо, немојте пуцати — препаде се Станко, и за сваки случај метну прсте у уши, а лице му дође као да очекује ударац по глави.

Српски хајдуци, простаци, људи са сељачким појмовима, који не знадоше други, узвишенији и племенитији начин борбе изабрати до ножем и пушком убијати непријатеље, не могоше схватити широки ум Станков и разумети његова племенита осаћања, што се високо уздижу над зверским крволоштвом необразованих хајдука до потпуне висине племените и узвишене душе правог витеза.

Тако се они, не схватајући, дакле, начин борбе младог, даровитог Станка, узеше нечовечно смејати и називати га у шали разним погрдним именима. Кад се одморише и пише воде, прошалише се још мало, па одоше даље, мислећи о Станку да је збиља какав лудак.

— Дивљаци! — процеди Станко кроза зубе кад они одоше, и нежно помилова свога престрављеног Омира.

С тугом у срцу увиде он да ће мучно за њега бити друштва у таквим зверским четама, те, намисли да сам склопи нову чету, са главним седиштем у Шапцу, а дружину (којој ће сам бити харамбаша) да пробере из најинтелигентнијих људи.

Осећаше главобољу, те узе један прашак антипирина, и пошто га то мало окрепи, стаде ту у слободној природи смишљати крупне реформаторске планове у хајдуковању, које мишљаше попети на степен праве науке.

(Даље)