Милица је осамнаест година. Дакле, у годинама је када снови девојачког заноса уводе душу у неке нове, непознате светове, препуне чари и милина; пред очима се рађају слике примамљивије за примамљивијом; чудни, смешани осећаји и јато жеља у грудима гоне се, стижу, ломе и стапају једно с другим као таласи узбурканог мора.

Може се мислити како је Милици кад у тим годинама мора проводити лето чувајући овце, а зиму у обичним домаћим пословима.

Али, тако мора да буде. Има старију сестру за читавих десет година, а још је неудата. Њу родитељи као старију изводе на саборе, где се скупљају момци и девојке из целе околине; облаче је у лепо одело; пуштају је на прела, комишања, мобе и разне сеоске игре; заклањају је од других послова да би што више могла нарадити дара и спреме за удају. Јако је воле и непрестано се журе и раде да је удоме; то им је постала прва и најважнија брига.

Пометени тако родитељи Миличини недаћом и „злом судбином“ прве своје ћери, а заузети послом око њене спреме и удаје, врло се мало обазиру на Милицу.

Давно су се пробудили девојачки осећаји у њеној души, давно се почела заносити тихим и слатким мислима о свом срећном животу, који је негде у будућности сијао пред њеним очима. Нада је била силна у њеној души. Када би увече враћала овце кући, она би сред пурпурног руменила залазећег сунца, посред вечерње вреве и жагора, запевала звучним и милим гласом какву песму, која би била одговор на тихе звуке двојница и свирала што би до њеног уха допирали, а јасни удари звона на стаду чисто јој ојачаваху наду.

Али откако се пре годину дана поче сумња уплетати у њене мисли, откако поче слутити да ће и она остати због старије сестре неудата, поче се из дана у дан губити веселост с лица, уступајући све више и више места тузи и сети.

Сад више не гони своје стадо ведра и весела, певајући, већ оборене главе, сетно и замишљено. Они исти предели са лепотом и зеленилом, они исти тичији гласови, они исти звуци звона на стаду, исте оне овце које гони јутром и вечером: све јој сад изгледа другојачије, све јој то сад предсказује јад и несрећу, а не, као пре, срећу и милину.

Колико ли је пута седећи усамљена међу овцама, које около чупкају зелену траву, плакала дуго и дуго, а сва природа што је окружава плива у радости.

У кући је збуњена, ћутљива и невесела. Родитеље и старију сестру погледа каткад крадом испод ока, мислећи о свом тешком положају. У таквом случају се још више збуни и узнемири: обори главу, образи јој се зажаре и као да чује речи: „Знамо шта ти мислиш.“

Због мисли да је родитељи не воле, све више почиње тужити. Обичне домаће ситне неприлике толико је понекад узнемире да по читаве ноћи не заспи, већ изађе у двориште под велику липу, те плаче и уздише до воље! … – Донеси, Милице, благо мајци, мало воде, па терај овце, нека Мара (њена старија сестра) ради. Срамота је да оде неспремљена! – рекла би јој понекад мајка.

„А мени не треба радити“ – помисли тада Милица – „сеја се спрема откад ја знам за себе, а ја још не знам ваљано ни да плетем.“ Што би јој којекаквих мисли, све тужнијих и тужнијих, јурнуло у главу, а врло често и помисао да она није права сестра Марина, већ само узета у ту кућу као своје, прохујала би као муња кроз збрку осталих мисли, и одмах се изгубила!

Никоме се никад није пожалила. Труди се увек да нико не примети њене мисли, а нарочито сестра и родитељи.

–––

Дани би јој били још тежи и досаднији да тугу своју није блажила понекад у разговору са Стевом, младим и лепим момком из истог села.

За њу су најсретнији часови када би се, терајући овце, срела с њим. Он је својим речима блажио њене јаде и она је убеђена да је само он воли и води рачуна о њој.

Мада Стеву воли из све душе, ипак се није смела усудити ни да помисли на удају пре сестре бекством из куће, како јој то он једном као у шали напомену. Увек би се у таквој прилици сетила неизмерне љубави сестрине, којом је обасипаше још од првог детињства па до последњих дана; такве би јој се мисли учиниле гадне и грешне! „Нећу, сејо, тако шта урадити, па ако ћу довек чувати овце!“ – решила би се у памети, а сузе би јој се завртеле у очима.

Пошто се исплака, Милица подиже главу и бојажљиво погледа око себе.

Час је у мислима одобравала свој поступак, а мало после љути се на саму себе што је тако учинила.

„Требала сам да му кажем да ћу побећи, мисли она, јер је овако много горе! – Погледа и на овце и, одманув руком љутито, додаде: – опростила бих се и њих једаред у своме животу!…“

При том је једно повеће црно јагње опомену на речи очеве:

– Ово ћемо јагње заклати за славу. Ако се не уда Мара, сви ћемо се заједно провести, ако бог да здравља. – Сети се како је и њу тапнуо тада по рамену и додао: – Ја и моја чобаница још дуго ћемо заједно живети!… Хоћемо ли, благо оцу?

То је јако узнемири, и стаде и даље мислити.

„Јест, они и не помишљају на моју удају, али ме воле, а ја се спремам да утекнем!“

Досад је непрестано гледала у оно црно јагње, а сад окрете главу на другу страну. Љутила се што да јој дођу такве грешне мисли у главу. Представља затим у памети каква би забуна настала у кући по њеном одласку на такав начин. Мислила је највише о томе како би јој тек сестри било. Наново се растужи и узнемири.

Кад јој поглед случајно падне на путању којом је Стева дошао, опет стаде мислити о њему и мисли јој за часак променише правац. Неки други осећаји обузеше је, и крв јој узавре у жилама!…

Дуго се борила у мислима. Кад сунце већ поче тонути у своје румено море, крену она овце и упути се кући.

Мисли јој се прилично разведрише док стиже до куће. Затвори овце у тор и ушавши у двориште седе под липу.

Родитељи јој још нису дошли. У том њеном чекању већ се и ноћ спустила.

Лепа је ведра летња ноћ. Месец се пун и светао ваља преко неба осутог безбројним звездама. Његови бледи зраци једва продиру кроз густо липово грање.

Ноћна свежина својом тајанственошћу и благим духом као да је освежи… Жагор селски није се стишао, на све стране разлеже се рика говеди, блејање стада и лавеж паса, а са пута допиру звуци девојачких песама и свирала.

Милица се осети слободна, те сад пусти на вољу својим мислима, које опет почеше лутати с предмета на предмет и у часу се јако збркаше. Слутња јој наново обави душу, али је одмах помисао, ако је одиста у рђавом положају, може одбећи за Стеву, надахну издржљивошћу и свежином.

Мало затим стаде се љутити што да и она не буде на сабору, па да се с осталим девојкама и момцима враћа сад кући с песмом, шалом и смехом, али, сетивши се да је Стева, кога она једино љуби, остао због ње и сам код куће, лице јој се разведри а мисли умирише.

Стаде слушати тајанствено шушкарање лишћа и звуке двојница који долажаху с пута. Све јој више и више звуци освајаху душу, а затим као да је узнеше собом некуд високо изнад земље, изнад свега, тамо где највише звезде трепере и љубе једна другу.

Она их гледа, а ове као да се смеше и саопштавају јој своју срећу и радост, а месец се величанствено и тихо ваља преко неба.

Њене се груди испунише тихом радошћу. Звуци је све више и више освајаше, а при том и мисао да то можда Стева свира даде јој моћи и слободе.

Срце јој јако закуца, и крв све јаче и јаче стаде кружити телом. Из груди се изви, први пут после толиког времена, најпре тупа, неразумљива, а затим све јаснија и јаснија, док се не претвори у размуљиву у звонку песму:

На тихој, ведрој ноћи
на јасној месечини…

Груди јој се као у заносу све више надимају, а јасан глас све силније и силније дрхти кроз тајанствену ноћ. Желела је да песмом одагна све јаде са своје душе, да звуке песме слије са чарима и свежином ноћном, па да их узнесе тако до самих звезда, којима ће саопштити да се и на Стеву онако мило и слатко смеше.

Дуго је певала и не примећујући да су јој родитељи и сестра давно ушли у двориште па је гледе препуни радости.

 Јарушице, августа 1893. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.