Tag Archive | Ministarstvo

Краљ Александар по други пут међу Србима (3/23)

(Претходни део)

— Дакле, чекнућемо дан-два да видимо хоће ли пасти овај садашњи кабинет св. Аранђела, па ако то не буде, тражићемо аудијенцију код Бога! — продужи краљица.

— А ако нас не прими! Ето видиш да нас руски цар није хтео примити, а камо… — поче Александар.

— То је нешто друго — упаде му Драга у реч — томе је крива царица.

— Ех, царица! — рече тужно душа Александрова, пажљиво слушајући онај тајанствени шум из облака.

— Јест, Саша, да само није било царице, нас би цар примио, то ја знам врло добро. Код Бога ћемо лакше добити аудијенцију, јер Бог нема Богињу.

Ту Драги паде на ум грешна и дрска мисао како би било да се она некако Богу додвори, па да је Бог прогласи за Богињу. Она заћута и сва се предаде тој мисли:

— Дивна идеја — мишљаше даље устрептала душа Драгина. — Ух како би то тек дивно изненађење било. Нико и нигде то на свету није могао ни сањати, докле тек Бог изда прокламацију целој васељени:

„Откад сам свет створио па до данас минуло је много и много векова, а небо не доби Богињу. Данас проглашавам и објављујем свима световима и свима створовима, свима живима и мртвима да сам бившу краљицу Србије поставио за Богињу. Ја сам тиме, драги моји светови, осигурао потпуно своје спокојство у дому божанском, те ћу убудуће све своје божанске силе употребити само за старање око добра и напретка миле ми васељене. Ја признајем са свога божанског трона да је у досадашњој мојој владавини било и грешака, било и недостатака, то се у свету и примећивало, те је отуда овде-онде у пространству бесконачне васељене бивало и роптања на мене, а нарочито у Србији, на коју сам готово био сасвим и заборавио. Али убудуће тога неће бити и ја ћу се старати у договору с Богињом да све те погрешке поправим.“

— После ове божије прокламације настаје — мисли краљица даље — преврат, као што рече Саша. Бог повеша анђеле, потрпа св. Аранђела и остале светитеље у пакао, а кабинету Мефистофеловом дâ дупло поверење. Громови и трубе небесне објаве световима „ту радост“, и већ стижу депутације. Прву депутацију предводе Срби из пакла (Бог је већ указом помиловао све грешнике) и држе говор пред престољем божијим. На божанском трону Бог и Богиња, а Србин један, што је био некад митрополит, држи говор како за васељену нема срећнијег тренутка од овога сада, а нарочито се могу Срби поносити. Бог им захваљује отприлике онако исто као што је то чинио и краљ Александар кад је примао депутације из народа, које исказиваху „радост“ што је себи за краљицу изабрао Драгу Српкињу. Затим стижу депутације из целе васељене, с Марса, Венере, Јупитера, с Месеца опет неки Срби предводе депутацију. Једним словом, са свију светова бесконачне васељене. Све је то Мефистофело са својом пакленом полицијом дотерао.

Бог прима по реду, а Богиња се клања грациозно и смешка се кокетно, а кроз васељену бруји силна песма:

„Слава Богињи на небесима!“

— Јест, то ћемо моћи — прошапта душа Александрова — јер на небу нема Богиње да нам смета. А жене су за све криве.

Душа краљичина се трже из сањарија, погледа љутито и презриво Александра, а у себи помисли:

— Ух, да се могу само овога блесана отарасити — а гласно додаде:

— На небу, Саша, није потребно објављивати „благословено стање“.

— Ах то „благословено стање“ — изговори тужно Александар, и душа његова задрхта од туге и бола.

— Ја нисам крива, Саша, ти знаш да сам ја била увек искрена и истину говорила, већ су криве брбљиве београдске жене. Оне су, Саша, узрок нашој несрећи! — И Драгина душа удари у хистеричан плач.

— Жене, све су заиста криве те проклете жене. Ако израдимо код Бога помиловање и ако ме реактивира, повешаћу о теразијско кестење све жене београдске! — плану душа Александрова.

— Ох, Саша, — поче краљица — ја ти за живота нисам све ни говорила колико сам пропатила. На људе не могу да се пожалим, али жене београдске су страшило. Ево, још дрхтим кад се њих сетим. Нико тако не може очима, погледом да говори као жене, а нико тај говор није могао боље разумети него ја. Кад се само сетим тога, просто ми се и не враћа натраг у Србију, па макар нас Бог и помиловао.

Ту Драга заћута и мишљаше за себе:

— Дође ми тако нека ранија пријатељица, или познаница, и ја, разуме се, морала сам чувати достојанство твога престола, па узмем гордо држање краљице. Морала сам по положају престати да будем Драга за свако раније интимно пријатељство и познанство.

И она се дубоко поклони преда мном као са поштовањем и говори ми:

— Ваше величанство!

Али кад се тако поклони, кад изговори оно „ваше величанство“, она и очима говори, и то говори разговетније него устима и гласом. Очима, погледом, целим изразом лица и једва приметним осмехом око крајева усана говори у исти мах и ово:

— Смешно ми је то кад и ти Драга дочека да будеш Величанство у овој земљи. Велим ти Величанство, а видиш како ту реч изговарам, зар не примећујеш ти то. Зар по мени не видиш да се у исти мах кад то говорим сећам како си носила воду са Тоскине чесме. Сећам се како сам ти давала по пола динара да имаш шта јести. Па зар ти мислиш да не знам каква си рита била. Честите сукње ниси имала.

Па хајде, то је сиротиња, а то није срамота, али шта се онда пућиш и шепуриш у хаљини царице Милице… ха, ха, ха, ха, хаљина царице Милице и Драга од Тоскине чесме… Властелинско одело за тебе, а знамо те све каквог си морала била. Платила си бедницима и подлацима да те у новнинама назову чак и Анђео Милосрђа. Ха, ха, ха, ха, Анђео Милосрђа. Од ове обичне блуднице и фукаре, коју знамо сви, направише плаћени подлаци чак и анђела.

Ето, то говори погледом и целим својим изразом, а ја сам разумевала сваку реч тога говора. А гласно додаје у исто време као са неким дубоким поштовањем:

— Како се осећа Величанство у благословеном стању?

И опет ме гледа и поглед даље говори.

— Зар ти, грешна и покварена жено од Тоскине чесме, не осећаш, зар не примећујеш да ти се подсмевам и кад кажем Величанство, а још више кад уз то изговорим и то твоје „благословено стање“. Ти блудница и свачија наложница једина можеш имати толико дрскости, толико одвратна цинизма, да у овој истој земљи у којој и дан-дањи пролазе поред тебе твоји бивши многобројни љубазници, измислиш и чак објавиш прокламацијом „драгом српском народу“ неко твоје „благословено стање“. О, јадни српски народе, шта ти је све суђено да трпиш.

И то није била једна таква, већ све редом. И зар сам онда могла бити ја краљица која воле земљу и народ. То није била моја кривица, све су то жене криве. Ах, кад би ми само пошло за руком па да постанем Богиња, како би[x] се љуто светила српским женама. Не би се та освета свршила са двадесетак жртава као оно на Калемегдану мартовске демонстрације. Жене су заслужиле од мене много љућу освету. Чини ми се да ми се још и мртво тело тресе кад помислим на те проклете београдске жене.

Ако сам на улици, у цркви, на забави, свуда где сам се год макла, осећала сам њихове погледе. А ти погледи били су страшни, ја сам их добро разумевала, те ми је увек кад се улицом провезем изгледало као да се све жене пакосно смеју, пружају прст на мене, и као да јасно и разговетно чујем како се целом улицом разлеже тај горки, подругљиви смех:

— Ха, ха, ха, ха, благословено стање.

Па зар онда имати милосрђа, зар се могу такве увреде заборавити и опростити. Чим бих постала Богиња, одмах бих телефоном дозвала св. Илију и издала му најстрожију наредбу да све небесне громове, колико их год има, стави мени на расположење, али савршено све громове, тако да ни један једини не употреби на што друго. И онда бих му рекла:

— Све те громове, који су ти до сада служили за све небесне просторе пустићеш на београдске жене.

Ето, то су заслужиле. Сада се тек горко кајем што нисам за живота с њима свршила. Саша ме је толико волео и слушао да би ми учинио све.

Тако је мислила душа Драгина, па се обрати краљу питањем:

— Саша, би ли ти за љубав моју учинио све што бих тражила?

— Све!

— А да сам ја пре неколико дана тражила од тебе да наредиш да се све београдске жене повешају о теразијско кестење, би ли ти наредио да их повешају?

— Зашто не, то бих и сам урадио да сам се само сетио. Повешао бих их све до једне. А ако ме Бог понова врати у живот, та твоја племенита жеља биће ми прва дужност.

— Је ли, Саша, да је то дивна идеја?

— Зато сам те и заволео што си увек умела да нађеш погодне идеје које мене чисто освеже. И сад ми жао што смо заборавили да приредимо и изненађење такве врсте. Знаш ли да би се о томе говорило у целом свету. Замисли само: „престоница без жена“! Ха, ха, ха, престоница без жена. Е, то је заиста интересантно. Само останеш ти једна једина, а све остале висе о кестеновима теразијским.

— А да ли би на то пристала влада?

— Како то говориш. Моја влада била ми је толико одана и послушна да бих ја могао рачунати да изврше и какву јачу моју жељу, а камоли такву једну ситницу. Зар би, мислиш, кабинет пао на тако једноставном питању. Шта је то, ситница једна. Нисмо се ми тога сетили, а ја се не бих бринуо да ли ће имати кога да ту дивну мисао изведе.

— Нека, Саша, — поче Драга — ако ништа, а оно ће бар жалити народ за нама. Да видимо ко ће им приређивати интересантна изненађења. Умели смо свакога дана, што се каже, направити по какав крупан догађај, а после нас тога не могу имати. Настаће досадна и монотона сталност, а то је досадно. А код нас је све то текло као у каквом фантастичном занимљивом роману. Сећаш ли се како је то дивно било?

Таман Срби помисле:

— Е, вала, ни краљ Александар не уме измислити више ниједно чудо. Сва су чуда већ била у нас, а ми потегосмо прокламацију „нашем драгом и милом српском народу” и објависмо моје благословено стање. И одмах разувериш свет да смо ми сва чуда већ починили и да више не умемо ниједно измислити.

Ето, ко би веровао да се може изммслити идеја да се све београдске жене повешају.

Не мислим, Саша, да се сами хвалимо, али што је Србија имала владара, то нит’ је која друга земља имала, нити ће имати, јер нико није тако интересантно и занимљиво управљао као ми. Увек нешто ново, сваки дан друго чудо, само изненађење за изненађењем.

(Даље)

Писмо Љуби Стојановићу

Драги Г. Стојановићу,

Да ја нисам добио годишње одсуство и помоћ месечну од 200 динара, тврдо сам уверен да министарски савет не би пао на тако спасоносну срећну идеју да за спас „наше нам миле и напаћене отаџбине“ укида у буџету за идућу годину баш ону партију која мене прихрањује. Како сам фаталан, не би било згорег да ме сад, кад се срећно извршила ова уштеда у просвети, предате на употребу Господину Министру иностраних дела, те да и ту мој баксузлук буде експлоатисан на добро отаџбине на врло лак начин што би ме требао постављати редом као посланика у Лондону, Берлину, Риму (и у другим тако „важним“ по нас тачкама), те би се ваљда једино у том случају брзо поукидала та непотребна и излишна посланства, јер ако би тамо отишао поштовани Пашић или Вујић или бар рецимо уважени свадбени председник-министар А[лекса] Јовановић, онда ништа од уштеде, јер се та места не би не само укинула, већ би се одредила дупла плата. Ево, ја се драге воље стављам на расположење владе да ме тако корисно употребљава по свим редом министарствима.

Таман да се и ја смирим, приберем, и, што рекли, дотерам у ред, а оно ето опет провиђење учини случај да се морам враћати у моју Страдију.

Збиља, да искрено и озбиљно питам, шта мислите да треба да радим? За Србију сам још увек исувише нервозан и раздражљив да је могу љуцки поднети, нарочито са сумом од 80 динара, што чисто примам по одбицима од плате. Ван Србије не могу остати још мање са толиком сумом, кад ми се у интересу отаџбине одузме помоћ. Ситуација за мене незгодна. Чисто бих волео да такве гласове нисам добио из Србије пре него што ми се званично јави.

Ја мислим да може имати лека, ако бисте Ви то хтели, али опет бојим се да тиме не увредимо до срца нашу честиту старицу радикалску толеранцију, а она је, као и све старице, врло џандрљива.

Ја бих Вас, дакле, молио, да пре него што буџет буде и изношен пред скупштину наредите да ми се из прошлогодишње уштеде (Скерлић ми рече да има 4.000 дин.) изда помоћ за целу годину, како не бих морао имати неприлика кад сам се већ овако натоциљао с несигурним приходима у туђ свет, као да не знам да се у Србији свакодневно мењају одлуке и решења…

Обраћам се лично Вама, јер држим да ћете наћи начина да ме о свему известите, ако не би било за Вас понижење да ми као министар лично одговарате, јер коме сам се год обратио, одговора нисам добио.

Ако се уопште морам враћати у јануару, онда је боље да се одмах вратим. У том случају држим да бих бар за пут добио новац.

Још једном Вас молим да, поред државних брига, пропустите неколико минута мислећи и на мене.

Искрено Вас поздравља
Ваш поштовалац
Радоје Домановић

П. С. Мило ми је што Пашића и Мишу онако оштро казнисте. И треба тако, али могло је мање бити. Заслужили су по двадесет пет [батина], а добили су 25.000. Уосталом, та ће прекомерно увећана казна утицати на јавно мњење.

(Писмо је из заоставштине Љубомира Стојановића, чија се преписка чува у Семинару за српскохрватски језик и лингвистику Филолошког факултета у Београду. Оно је с краја 1904. године, када се Домановић као „благодејанац“ налазио у Минхену. Прим. Д. В.)

Као у Страдији… (2/4)

(Претходни део)

I НАУКА ХРИШЋАНСКА

Пре сваког предавања читаће се молитва коју ће влада саставити, а не као досад. Молитва ће гласити:

„Владо наша, која си на земљи, нека се слави име твоје; нека не прође власт твоја и нека буде воља твоја у Србији; хљеб наш потребни не дај нам никако, да теби буде више.

И не наведи нас у напаст, но избави нас од радикала[1].“

После молитве прелази се на учење.

Из науке хришћанске деца не могу учити ни Стари, ни Нови завет. Морају се учити неке измене. Деца су досад читала: „СВИ СУ ЉУДИ ПРЕД БОГОМ ЈЕДНАКИ“. То је тек најлепше: сви пред Богом једнаки! Зар једнаки пред Богом један којекакав сиромашак, надничар, сељак, или занатлија, тишлер, кројач, как’и било, и благородни господин, ђенерал Цинцар-Марковић; зар један практикант једнак са Милованом Маринковићем, зар пандур једнак са Вељом Тодоровићем? Што не иде, не иде! Тако „опасно“ место треба поправити, па да се деци овако предаје:

„Пред Богом нисмо сви једнаки, и тамо се задржавају ранг и чинови!“

Досад су деца учила: „ЉУБИ БЛИЖЊЕГА СВОГА КАО СЕБЕ САМОГА“. Лепо, ал’ ако је тај ближњи, по несрећи радикал, и то још, сачувај боже, од оних неумерених, „опасних по поредак отаџбине“, шта ћемо онда. Какав, наопако, ближњи, далеко му лепа кућа! У таквом случају мора се деци поменути да у ближње треба рачунати: министре, жандарме, пандуре и друге богоугодне људе, или то опасно место, што је много боље, сасвим избацити из уџбеника.

Деца су досад учила да „НИКО НИЈЕ БЕЗ ГРЕХА, САМО ЈЕДАН БОГ“. Све лепше и лепше! Значи, ни мање ни више, већ уливати деци у главу мисао да и министри греше. Зар се сме рећи да Цинцар-Марковић, Веља, кума-Милован, Лука и остали министри греше. То место треба сасвим избацити, а место њега треба деци рећи: „Цео народ, сви људи греше, сем министара. Они су непогрешни.“

Затим деца могу учити овако прерађене идеје: „Ако те министар (или ко по његовој наредби) удари по једном образу, окрени му и други.

„Ако министри погреше и погрешком својом оштете земљу, колико пута народ треба да им опрости? До седам пута?“

„Не седам, него седам пута по седамдесет, па ако опет згреше, кажи цркви, па ако и њу не послушају, онда ћути па гледај посао!“

„Ако хоћеш савршен да будеш, а ти продај све што имаш у кући и окућницу и имање и стадо и кошуљу с леђа, па све то подај властима земаљским да плаћају шпијуне и граде ’апсане, а ти остави жену и децу и оца својега и матер своју, па иди у затвор кад те власт поведе, да благо ти буде и да долголетно поживиш!“

„У почетку бјеше ријеч и ријеч бјеше у вољи и воља бјеше у закону, и закони бјеше ријеч, а ријеч постаде закон.“

Тако исто треба у заповестима учинити измене.

Код заповести „НЕ УБИ[Ј]“ треба наставник да објасни да то не важи ако је реч о радикалима, и да дода: „јер заиста вам кажем, децо, пре ће камила проћи кроз иглене уши, него што ће се радикалима признати љубав према отаџбини, јер пре ће лицемјери и курве бити награђени, у овој земљи, него тај пород аспидни“.

Заповест „не укради“ треба изоставити, пошто школа има да спрема и чиновнике који рукују касама и бирачким кутијама. Место заповести: „Поштуј оца својего и матер своју…“ доћи ће оваква:

„Ако хоћеш, и ако ти буде потребно, поштуј оца и матер, а ако ти кадгод буде потреба да грдиш оца и мајку своју, ти назови мајку курвом а оца издајником, па ћеш бити награђен на небу. Можеш укинути заповијест божију за обичаје своје.“ Место заповести „Не сведочи лажно!“, учиће деца: „Сведочи лажно!

— Кад треба, децо, сведочити лажно? — има да пита наставник, а ђак да одговара:

— Лажно сведочимо противу радикала кад их власт невине окриви за велеиздају!

— Лепо, мали, а је ли то богоугодно дело?

— То је дело богоугодно, јер тиме чистимо земљу од ђавола.

— А ко је ђаво?

— Ђаво је радикал. То су отпадници од Бога, зли духови, пород аспидин!

— А ко су праведници и угодници божји?

— Праведници и угодници божји то су министри.

— Колико има данас у свету великомученика, праведника и угодника божјих?

— Великомученика, праведника и угодника божјих има девет и њих је Бог изабрао за своје пророке да преко њих саопштава грешном народу вољу своју.

— Хајде поброј све пророке?

— Пророк Лука Мироточиви[2], Пророк Димитрије Праведни, Великомученик Веља Преблаги, Пророк Милован Чудотворац[3], Рабъ Божји Милован Златоусти…

— Доста, мали, ти ћеш бити ваљан грађанин.

*

Тако ће се из науке хришћанске васпитавати омладина по новом владином програму.

(Даље)

[1] Реч ђаво има се стално заменити речју радикал.

[2] Миро, уље, зејтин, трговина. Види Вуков Речник.

[3] Није реч о гутању устава.