(Претходни део)

На улици ме изненади непрегледна маса света што се у групама таласа са свију страна, скупљајући се пред једном великом кућом. Свака од тих великих група људи истакла своју заставу, на којој је исписано име краја из кога је народ у групи, а испод тога речи: „За Страдију све жртвујемо“ или: „Страдија нам је милија и од свиња!“

Улица добила нарочити свечани изглед, на кућама истакнуте беле заставе са народним грбом у средини, све радње затворене, а сваки саобраћај прекинут.

– Шта је ово? – упитам радознало једног господина на улици.

– Свечаност. Зар нисте знали?

– Нисам.

– Па о томе се пише по новинама већ три дана. Наш велики државник и дипломата који има великих и огромних заслуга за отаџбину, а и пресудни утицај на спољну и унутрашњу политику наше земље, имао је јаку кијавицу, која је излечена милошћу божјом и искреним заузимањем стручних лекара, те сад то неће сметати великом и мудром државнику да сву своју бригу и старање посвети на добро и срећу ове намучене земље и да је поведе још бољој будућности.

Свет се окупи пред домом великог државника у толикој маси да и киша најјача не би од луди, жена и деце могла пасти на земљу. Људи поскидали капе, а у свакој групи је по један коме из џепа стрчи написан родољубиви говор.

И на балкону свога дома појави се седи државник, а громогласно: „Живео!“ проломи ваздух, и одјекну целим градом. На свима околним кућама зазвечаше прозори и на њима се појавише многе главе. Ограде око кућа, кровови, све то пуно радознала света, па чак и на свакој баџи од тавана вире по две-три главе.

Престадоше узвици, настаде мртва тишина, док из масе зацика танак глас:

– Мудри државниче!…

– Живео! живео! живео! – прекидоше говорника бурни и силни узвици; а кад се стиша родољубива маса, говорник продужи:

– Народ мога краја лије топле сузе радости и клечећи на коленима захваљује премилостивом Творцу, који милошћу својом отклони велику беду од нашег народа и даде оздрављења теби, врли наш државниче, да нам дуго поживиш на срећу народа и понос земље! – заврши говорник, а хиљадама грла узвикну:

– Живео!

Мудри државник захвали говорнику на искреном честитању и напомену да ће све његове мисли и осећања бити и убудуће управљени на то да се ојача култура, привреда и благостање миле отаџбине.

Разуме се, после тога његовог говора понови се небројено пута: „Живео!“

Сад се тако изређа десетак говорника из разних крајева отаџбине, а после сваког говора стари државник је одговарао родољубивим и језгровитим говорима. Наравно, кроз све је то било испреплетено оно одушевљено громогласно: „Живео!“

Дуго је трајало док се сви ти обреди извршише, а кад се дође крају, засвира музика кроз све улице, а свет је шетао горе-доле увеличавајући тиме свечаност.

Увече је било осветљење, и опет музика, уз запаљене буктиње које носаше родољубива маса света, проламаше ваздух по улицама овог срећног града; а у висини, у тамном ваздуху, распрскавале су се ракетле, те засија име великог државника, које изгледа као од ситних звездица оплетено.

После тога настаде дубока, тиха ноћ, и родољубиви грађани дивне земље Страдије, уморени вршећи узвишене грађанске дужности, заспаше слатким сном, снивајући срећну будућност и величину своје миле отаџбине.

Разбијен овим чудним утисцима, не могох целе ноћи заспати, и тек пред зору што ме, обучена, с наслоњеном главом на сто, занесе сан; а као да чух неки страшан, демонски глас са злобним кикотом:

„То је твоја отаџбина!… Ха, ха, ха, ха!…“

Тргох се, и груди задрхташе од страшне слутње, а у ушима одјекну оно пакосно:

„Ха, ха, ха, ха!“

Сутрадан се већ о тој свечаности писало у свима листовима земаљским, а у владином листу нарочито, у коме сем тога беше ваздан телеграма из свију крајева Страдије, у којима се небројено много потписа жали што се није могло стићи да лично искажу своју радост због срећног оздрављења великог државника.

Сем тога, главни лекар државников постаде одједном славан човек. У свима листовима могло се читати како ће свесни грађани овога и онога места, овога и онога среза или краја, ценећи заслуге лекара Мирона, тако се звао, купити такав и такав скупоцени поклон. У једним новинама стоји:

„Сазнали смо да и град Крадија, по угледу на друге градове, спрема скупоцени поклон лекару Мирону. То ће бити мала сребрна статуа Ескулапова, који ће у рукама држати такође сребрни дивит, око кога се преплећу две позлаћене змије са дијамантима место очију, и у устима држе свеће. На грудима Ескулаповим биће златом урезане речи: ‘Грађани града Крадије, из вечне захвалности за заслуге према Отаџбини, лекару Мирону’.“

Оваквих вести биле су препуне новине. Свуда су по земљи спремани лекару скупоцени поклони и путем телеграма исказивала захвалност овоме срећном лекару. Један град је толико био одушевљен да је чак почео подизати величанствену вилу, на којој ће бити узидана грдно велика мермерна плоча, и на тој плочи израз народне захвалности.

А већ само по себи се разуме да је одмах израђена и умножена слика која је представљала како се велики државник рукује и захваљује лекару за искрено заузимање. Испод ње је текст:

„Хвала ти, одани Мироне, ти си отклонио од мене болест, која ме је ометала да се сав посветим старању за срећу своје драге отаџбине!“

„Ја сам само вршио своју свету дужност према отаџбини!“

Више њихових глава лебди у облаку голуб и у кљуну носи траку на којој су речи:

„Милостиви Творац отклања свако зло од Страдије, која му је у вољи.“

Више голуба је крупан наслов: „За спомен на дан срећног оздрављења великог државника Симона“, мислим тако се звао, ако се добро сећам.

По свим улицама и хотелима носе дечица ове слике и вичу у сав глас:

„Нове слике! Државник Симон и лекар Мирон!…“

Кад сам прочитао неколико листова (у сваком готово била је опширна биографија чувеног и родољубивог лекара), решим се да одем господину министру привреде земаљске.

Министар привреде, постарији, омален, журав човечић, просед, са наочарима на носу, дочека ме љубазније него што сам и могао очекивати. Намести ме да седнем крај његовог стола, а он седе за сто на своје место. Сто је био претрпан неким старим књигама са пожутелим лишћем и отрцаним корицама:

– Одмах ћу да вам се похвалим. Не можете веровати колико сам задовољан! Шта мислите шта сам пронашао?

– Неки начин којим ћете моћи усавршити привреду у земљи.

– О, не! Какву привреду! Привреда је усавршена добрим законима. О томе више не треба ни мислити.

Ја заћутах не знајући шта да му кажем, док ми он с доброћудним, блаженим осмехом рече, показујући неку стару књижурину:

– Шта мислите, које је ово дело?

Ја се учиним као да се сећам, док ће он опет са оним блаженим осмехом:

– Омирова Илијада!… Али, врло, врло… ретко издање!… – изговори сладећи сваку реч, и узе ме љубопитљиво гледати како ће ме то изненадити.

И заиста сам био изненађен, али само из других разлога; али сам се правио како ме баш та реткост задивљује.

– То вам је дивно! – рекох.

– Али када вам још кажем да овог издања више и нема!…

– Та то је величанствено! – узвикнух као одушевљено и узех разматрати књигу, правећи се дубоко тронут и заинтересован том реткошћу.

Једва сам успео разноврсним запиткивањима да одвратим разговор од тог његовог Омира, о коме ја нисам никад чуо речи.

– Узимам слободу, господине министре, да вас запитам о тим ваљаним привредним законима! – рекох.

– То су закони, управо рећи, класични. Ни једна земља, верујте, не троши на подизање привреде колико наша земља.

– Тако и треба, – рекох – то је и најважнија основа за напредак сваке земље.

– То сам и ја, разуме се, и имао на уму кад сам успео да се што бољи закони направе и да се што већи буџет одобри за подизање привреде и индустрије у земљи.

– Колики је буџет, ако смем питати, господине министре?

– Лањске године, кад је било друго министарство, био је буџет мањи, али ја сам успео великим трудом и заузимањем да у буџет уђе пет милиона динара.

– То је за вашу земљу довољно?

– Довољно… Е сад, видите, у закон је унета и ова тачка: „Жито, и уопште усеви, морају добро успевати, и мора их бити што више.“

– То је повољан закон – рекох.

Министар се задовољно осмехну, па продужи:

– Разгранао сам чиновништво у својој струци тако да свако село има привредно надлештво од пет чиновника, од којих је најстарији управник економије и привреде села тога и тога. Затим, у сваком среском месту је економ за срез са великим персоналом чиновника, и над свима су покрајински економи, има их двадесет, на колико је покрајина подељена наша земља. Сваки од покрајинских економа има целокупан надзор са својим чиновништвом: да мотри над свима осталим чиновницима врше ли своју дружност, и да утиче на снажење привреде у целом крају. Преко њега врши министарство (које има двадесет одељења и у сваком по један шеф одељења, са великим бројем чиновника) преписку са целим крајем. Сваки шеф одељења у министарству има преписку са по једним економом покрајинским, а они после о томе извештавају министра преко његових личних секретара.

– То је онда ужасна администрација? – приметим.

– Врло велика. Наше министарство има највећи број нумера од свију осталих. Чиновници немају кад од аката да дигну главе повазда.

После малог ћутања, продужи министар:

– После тога, ја сам удесио да свако село има добро уређену читаоницу, која мора бити снабдевена добрим књигама за ратарство, шумарство, сточарство, пчеларство и друге гране привреде.

– Сељаци сигурно радо читају?

– То је обавезно, као и војна обавеза. Два часа пре подне и два часа по подне мора сваки радник сељак провести у читаоници, где чита, или му читају ако није писмен, а сем тога им чиновници држе предавања о савременом рационалном обделавању земље.

– Па кад, онда, раде у пољу? – упитам.

– Е, видите како је. У почетку изгледа тако. Ово је спор начин, који ће у први мах изгледати неподесан, али после ће се тек видети благотворни утицај ове крупне реформе. По моме дубоком уверењу, најглавније је да се прво теорија добро утврди, па ће после ићи лако, и онда ће се видети да ће се све ово време проведено у теоријском изучавању привреде стоструко надокнадити. Треба, господине мој, имати јаку основу, темељ здрав, па подизати зграду! – заврши министар, и од узбуђења обриса зној са чела.

– Потпуно одобравам ваше генијалне погледе на привреду! – рекох одушевљено.

– И тако сам таман лепо распоредио пет милиона динара: два милиона на чиновнике, један милион хонорара писцима за уџбенике из привреде, један милион на заснивање библиотека и један милион на дијурне чиновницима. То је таман пет.

– То сте дивота удесили!… Доста и на библиотеке трошите.

– Е, видите, ја сам сада издао распис да се, сем привредних књига, набављају и уџбеници за грчки и латински језик, те се сељаци после пољског рада могу учећи класичне језике облагорођавати. Свака читаоница има Омира, Тацита, Патеркула и вазда других лепих дела из класичне литературе.

– Дивота! – узвикнем раширених руку, и одмах устанем, те се поздравим са господином министром и пођем, јер ми већ бучаше глава од те велике реформе коју нисам могао схватити.

(Даље)