(Претходни део)

Министар финансија, кад одох да га посетим, примио ме је одмах, иако је, како он каже, био у великом послу.

– Баш добро што сте дошли, господине, те ћу се тако мало одморити. Досад сам радио, па ме, верујте, већ глава боли! – рече министар и погледа ме клонулим, помућеним погледом.

– Заиста је ваш положај врло тежак при тако огромном раду. Без сумње сте размишљали о каквом важном финансијском питању? – приметим.

– Држим да ће вас на сваки начин занимати полемика коју водим са господином министром грађевина о једном врло важном питању. Од јутрос сам пуна три часа на томе радио. Држим да ја имам права, и да заступам праведну ствар… Ево, показаћу вам чланак који сам приредио за штампу.

Ја сам с нестрпљењем очекивао да чујем тај знаменити чланак и да, у исто време, сазнам око чега се води та важна и очајна борба између министра финансија и министра грађевина. Министар достојанствено, са свечаном озбиљношћу на лицу, узе у руке рукопис, искашља се, и прочита наслов:

„Још две-три речи поводом питања: докле се на југ у старом веку простирала граница наше земље.“

– Па то је, како изгледа, нека историјска распра?

– Историјска – рече министар мало зачуђен тако неочекиваним питањем, и погледа ме преко својих наочара тупим, уморним погледом.

– Ви се бавите историјом?

– Ја?! – узвикну министар с нешто љутње у гласу… – То је наука којом се ја бавим већ близу тридесет година, и то, да не ласкам себи, са успехом – заврши министар и погледа ме прекорно.

– Ја веома ценим историју и људе који цео свој живот посвете тој заиста важној науци – рекох учтиво да бих, колико-толико, оправдао свој малопређашњи заиста неразмишљени поступак.

– Не само важна, господине мој, већ најважнија, разумете ли, најважнија! – узвикну одушевљено министар и погледа ме значајно, испитујући.

– Сасвим тако! – рекох.

– Ето, видите – опет ће министар – колико би било штете кад би се, рецимо, о граници наше земље утврдило онако како то износи мој колега министар грађевина.

– А он је историк? – прекидох га питањем.

– Надриисторик. Он својим радом на тој науци само штете доноси. Узмите, само, па читајте његове погледе поводом тога питања о старој граници наше земље, па ћете видети колико ту има његовог незнања, па чак, ако хоћете право, и непатриотизма.

– Шта он доказује, ако смем знати? – упитам га.

– Не доказује он ништа, господине мој! Жалосно је то доказивање кад он вели да је стара граница с јужне стране ишла северно од града Крадије; а то је непоштење; јер наши непријатељи онда могу с мирном савешћу полагати право на земљиште до више Крадије. Шта мислите колико штете тиме наноси овој напаћеној земљи?! – узвикну министар љутито, с праведним гњевом, уздрхталим, болним гласом.

– Неизмерна штета! – узвикнем ја, као пренеражен том страхотом која би постигла целу земљу због незнања и неразумевања министра грађевина.

– Ја то питање, господине, нећу оставити, јер то ми, најзад, налаже дужност коју имам да чиним према нашој милој отаџбини као син њен. Ја ћу то питање изнети и пред само Народно представништво, па нека оно донесе своју одлуку, која има да важи за сваког грађанина ове земље. У противном случају, ја ћу дати оставку, јер ово је већ други мој сукоб са министром грађевина, и то све због тако важних питања по земљу.

– Па зар Скупштина може и о тим научним питањима доносити одлуке?

– Зашто не? Скупштина има право да о свима питањима доноси одлуке, које су обавезне за сваког као закон. Јуче је, баш, један грађанин поднео Скупштини молбу да му се дан рођења рачуна пет година раније него што се родио.

– Како то може? – узвикнух и нехотице од чуда.

– Може, зашто не?… Он се, рецимо, родио ..74. године, а Скупштина његов дан рођења прогласи да је у години ..69.

– Чудновато! А шта му то треба?

– Треба му, јер тек тако има право да се кандидује за посланика на једно упражњено место, а он је наш човек и помагаће својски постојеће политичко стање.

Запрепашћен од чуда, нисам умео ни речи проговорити. Министар то као да примети, те ће рећи:

– Вас као да то чуди. Такви и слични случајеви нису ретки. Једној госпођи Скупштина је уважила молбу такве исте природе. Она је, опет, молила да је Скупштина огласи за десет година млађу него што је. Једна је, опет, поднела молбу да Народно представништво донесе меродавну одлуку да је у браку са својим мужем родила двоје деце, која одмах постају законити наследници њеног богатог мужа. И Скупштина, разуме се, како је она имала јаких и добрих пријатеља, усвоји њену наивну и племениту молбу, и огласи је мајком двоје деце.

– А где су деца? – упитам.

– Која деца?

– Па деца о којој говорите?

– Та деце нема, разумете ли, али се рачуна због те одлуке скупштинске да та госпођа има два детета, и тако је престао рђав живот између ње и њеног мужа.

– То не разумем – приметим, иако чак не беше учтиво да то кажем.

– Како не разумете?… Врло проста ствар. Тај богати трговац, муж те госпође о којој говоримо, нема с њом деце. Разумете ли?

– Разумем.

– Е, лепо, сад пазите даље: како је он врло богат, то зажели да има деце, која ће наследити његово велико имање, и услед тога дође до врло рђава живота између њега и његове жене. Његова жена, онда, као што вам кажем, поднесе Скупштини молбу, и Скупштина повољно реши.

– Па је ли богати трговац задовољан таквом одлуком народног представништва?

– Разуме се да је задовољан. Сад је потпуно умирен, и веома отада воли своју жену.

Разговор је текао даље, разговарали смо о многим стварима, али се господин министар ни једом речју не дотаче питања финансијских.

Напослетку, окуражих се да га најпонизније запитам:

– Финансије су врло добро уређене у вашој земљи, господине министре?

– Врло добро! – рече он с поузданошћу, па одмах затим додаде:

– Главна је ствар буџет добро израдити, па све иде лако.

– Колико је милиона годишње буџет ваше земље?

– Преко осамдесет милиона. А ево како је распоређен: за бивше министре, који су сад било у пензији, било на расположењу, тридесет милиона; за набављање ордена десет милиона, за увођење штедње у народ пет милиона.

– Извините, господине министре, што вас прекидам… Не разумем какав је издатак од пет милиона за увођење штедње.

– Е, видите, господине, штедња је неоспорно најважнија ствар, кад је већ реч о финансирању. Те новине нема нигде у свету, али нас је томе невоља научила због рђавих финансијских прилика у земљи, те смо тако хтели да жртвујемо ту приличну суму годишње, само да бисмо народу помогли и олакшали му колико-толико. Сада ће, на сваки начин, поћи набоље, јер је већ за ово кратко време издат читав милион писцима књига о штедњи за народ. Ја сам и сам науман да, колико-толико, помогнем народу у том погледу, те сам почео писати дело: „Штедња у нашем народу у старом веку“; а мој син пише дело: „Утицај штедње на културни напредак у народу“; а моја ћерка је досад написала две приповетке, опет за народ, у којима се износи како вала штедети, а сад пише и трећу: „Раскошна Љубица и штедљива Мица“.

– Мора бити нека врло лепа прича?!

– Врло лепа; у њој се износи како пропада Љубица због љубави, а Мица се удала за великог богаташа и увек се одликовала штедњом. „Ко штеди, томе и бог помаже“, завршује се прича.

– То ће имати необично добра утицаја на народ! – рекох одушевљено.

– Разуме се, – продужи господин министар – велика и значајна утицаја. Ево, на пример, откад је установљена штедња, моја ћер је већ преко сто хиљада уштедела за мираз себи.

– То вам је онда најважнија партија у буџету – приметим.

– Тако је, али је само било мучно доћи на тако срећну мисао, а остале су буџетске партије биле и раније, пре мога министровања. На пример, за народне свечаности пет милиона, на поверљиве владине издатке десет милиона, за тајну полицију пет милиона, за одржавање и утврђивање владе на свом положају пет милиона. Ту смо, као и свуда, веома штедљиви. И сад долази оно све остало мање важно у буџету.

– А на просвету, војску и остало чиновништво?

– Јест, имате право, и ту, сем просвете, иде око четрдесет милиона, али то улази у редовни годишњи дефицит.

– А просвета?

– Просвета? Е она, већ, разуме се, долази у непредвиђене издатке.

– Па чиме онда покривате тако велики дефицит?

– Ничим. Чим се може покрити? То долази у дуг. Чим се накупи повише дефицита, ми закључимо зајам, па тако опет. Али се и, с друге стране, старамо да у неким буџетским партијама буде суфицита. Ја сам већ у своме министарству почео уводити штедњу, а на томе живо раде и остале моје колеге. Штедња, као што вам кажем, то је основа за благостање сваке земље. Јуче сам у интересу штедње отпустио једног служитеља. То је већ уштеда од осам стотина динара годишње.

– То сте добро учинили! – приметих.

– Морало се, господине, већ једаред почети старати о благостању народном. Момак плаче да га примим опет, моли, а није грешник ни рђав, али што не иде, не иде; јер то захтевају интереси наше миле отаџбине. „С половином ћу плате служити“, вели он мени. „Не може да буде“, рекох; „ја јесам министар, али ово нису моје паре, већ народне, крваво стечене, и ја морам о сваком динару водити озбиљна рачуна.“  Молим вас, господине, реците сами, откуда ја смем улудо бацати државних осам стотина динара? – заврши министар и с раширеним рукама очекиваше од мене позитиван одговор.

– Сасвим тако!

– Ето, ономад је издата велика сума новаца једном члану владе да лечи жену из буџета на поверљиве издатке, и онда, ако се не пази на сваку пару, како ће народ плаћати?

– А колики су приходи у земљи, господине министре? То је, држим, важна ствар?

– Тхе, то баш и није важно!… Како да вам кажем? Управо, не зна се још колики су приходи. Читао сам нешто о томе у једном страном листу, али ко зна је ли то тачно? Тек, на сваки начин, има доста прихода, доста, без сумње! – рече министар са убеђењем и неком стручњачком важношћу.

У том пријатном и важном разговору прекиде нас момак, који уђе у министрову канцеларију и јави да једна чиновничка депутација жели пред господина министра.

– Зваћу их малочас, нека причекају – рече момку, а затим се обрати мени:

– Верујте да сам тако уморан од тог многог примања од ово два-три дана, да ми чисто глава бучи. Ово сад с вама што сам уграбио да проведем у пријатном разговору!

– Долазе послом? – упитах.

– Имао сам, ево видите, баш ту на нози грдно велики жуљ, па сам га пре четири дана оперисао, и операција је, богу хвала, испала врло срећно. Због тога долазе чиновници, са својим шефовима на челу, те ми честитају и изражавају своју радост због срећно извршене операције.

Ја се извиним господину министру што сам га сметао у послу, а да га не бих и даље прекидао, то се најучтивије поздравим и изиђем из његова кабинета.

И заиста, о томе жуљу министра финансија беше и у новинама вазда нових саопштења:

Чиновници… надлештва, јуче у четири часа по подне, са својим шефом на челу, били су депутативно код господина министра финансија да му честитају с радошћу срећну операцију жуља. Господин министар их је изволео љубазно и свесрдно примити, а том приликом је г. шеф у име свију чиновника свога надлештва изговорио дирљив говор у том смислу, а господин министар је захвалио свима на тој реткој пажњи и искреном осећању.

(Даље)