Министар војни тражи од Београдске општине плац да подигне војну болницу на Врачару, а у накнаду за то Министарство војно нуди општини свој плац, где је стара војна болница да општина на том месту подигне гимназију. Све лепо и красно. Општина се одазове тој молби Министарства војног и трампа се изврши. Ту трампу, тако корисну по државу, одобри, разуме се, и Народна скупштина.

Министарство војно сазида на том општинском плацу војну болницу, а и шта би друго, плац је за то и узет.

Министарство просвете се није журило, иако има доста скупљена новца за зидање потребне зграде. Најзад, у зло доба, сети се и оно да треба већ једном приступити послу.

Али, шта се дешава. Санитет прегледа плац на коме је требало зидати гимназију и нађе да је то место нездраво за школу!

Сад се тражи други плац, а за то време ђаци могу да жврцају по сокацима.

Добро се нико раније није сетио да види је ли плац за употребу. Према томе се комотно могло десити да министар војни кад га упита министар просвете: где је онај наш плац, хоћемо да зидамо школу? — одговори кратко, лаконски:

— У Манџурији!

Све као код нас. Србија је Србија, и не личи јој да буде друкша.

Ако ово није смишљена трампа, нема је нигде.

„Страдија“
24. март 1905. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.