Tag Archive | Ministar policije

Проносе се обеспокојавајући гласови

Таман данусмо душом и узвикнусмо: „Хвала Богу кад се тај нови кабинет већ једном склопи!“ а не прође ни пола сата и почеше кружити гласови да је у кабинету г. Пере Велимировића озбиљна криза.

Баш се овој земљи не да дâ дигне главе. Шта ће акционарска друштва, шта ће коцкарско друштво, коме је данашњи министар полиције био адвокат, шта ће спољни послови без добре команде, шта ће ојађена привреда овако тешко оболела без добра лекара г. Николића, шта ће, шта ће? … Ах, Боже, шта ћемо сви ми, тужни, ако се ови црни гласови обистине?

Али, тешимо се, јер је г. Велимировић без сумње енергичнији од Мише, неће ваљда и он, по несрећи, после само неколико хиљада малера дати оставку? То би тек било којешта.

„Одјек“
7. октобар 1902. године

Краљ Александар по други пут међу Србима (2/23)

(Претходни део)

I
ПРВИ ДАН ПО СМРТИ

Над мртвим телима Александра краља и краљице Драге стајао је свети Аранђео с изразом вечите правде на лицу и пламеним мачем у руци. Душе тог краљевског пара дрхтале су престрављене од страшне и вечне истине којима гледају очи које васељену обухватају, те очи које су још од постања света гледале како се сила човечија лретвара у прах и пепео.

Александар није био навикнут да гледа очи што изражавају правду и истину, и душа се његова стресала од тог погледа божијег војводе. Он је био навикнут да гледа пред собом ропска и понизна лица, да сви пред њим дрхте од гњева и ћуди његове. Пред њим није стајао какав његов министар, од којих је навикао да се повијају по погледу његовом. Њин је поглед изражавао сваку послушност, па и најлуђег ћефа његовог.

Он је навикао на своје министре, нарочито министре последњих кабинета; а већ и у раној младости испољавала се његова ћуд.

— Али ја желим да папа[1] дође опет у Србију, и ја то хоћу…

— Величанство, али то… — почне да увија министар — … па знате…

— Али ја вам кажем да ја то хоћу, а кад ја то хоћу, онда хоћу! — сећа се Александар како је подвикнуо и треснуо бесно ногом, а министар се поклони, крши руке, па одмах с учтивим осмехом додаје:

— Па, оно. Величанство има и право, али…

— Шта, али? — и трупне силно ногом.

— Само кажем…

— Нема ништа да кажете, ја тако хоћу, разумите да ја хоћу.

Тако је он био научио и кад укида устав, и кад гази заклетве, и кад се жени.

Навикнут једнако на то своје: „Ја хоћу“, „Ја то нећу“, и поред свега страха пред тим пламеним мачем и погледом велике, страшне и праведне истине небесног архистратига, у његовом се духу јави она самовоља која је у животу била с његовим карактером нераздвојна, и он рече:

— Ја то нећу, ја као носилац таковске идеје хоћу да живим. Бог мора поцепати тај указ којим ме је осудио на смрт.

Архистратиг, заповедник небесних легиона, одговарао је погледом очију својих овој устрепталој грешној души и поглед његов вели:

— Двадесет и четири часа имаш времена, док ти се тело сахрани, да се спремиш на пут и изиђеш пред вечног судију.

— Саша је здраво нервозан, он што хоће — хоће! — додаде краљица кокетно светом Аранђелу… и одмах се обрати краљу:

— Саша, хоћу ли ја у костиму царице Милице? …

Краљ Александар, видећи тврду одлучност у оном страшном погледу начелника неба, поче први пут, и то сада после смрти, да моли:

— Оживите ме да бар напишем прокламацију мом драгом и милом народу, у којој ћу објаснити да своју милу отаџбину поверавам својој оданој влади у свему сем права помиловања, и остављам је закриљу свемогућег Бога, све дотле докле ме Бог не врати у живот и не поништи указ о мојој смрти. После тога је неодложно потребно да ја још дуго година владам Србијом. Објасните Богу да је то прека потреба за нашу православну земљу. Ето, баш сам се спремио да данас укинем устав и да објавим ванредно стање у земљи. А ко ће да сврши то без мене?

Поглед св. Аранђела одговарао је да се божије наредбе безусловно врше и да он ниједну наредбу своју никад од почетка света није изменио.

— Ја знам како то Бог може — опет ће Александар — ви сте министар божији па већ знате како се ради са прокламацијама, уставима и указима. Бог је као владар светова написао Указ:

ЈА САВАОТ СВЕМОГУЋИ

по милости својој и вољи својој решио сам и решавам да се Александар, краљ Србије, на предлог Мога министра правде (и по саслушању намученог српског народа! — чу се у грмљавини глас небесни) разреши од живота.

Мој министар правде нека овај Указ изврши.

САВАОТ с. р.

— А ви сте, молим, министар правде божије? — опет ће Драга кокетно.

— Бог може тај указ поцепати, па још данас написати други, којим ме реактивира. Ух, та ја, владар мале Србије, могао сам до сада стотинама пута да за ноћ издајем по три разне наредбе, па да их сутра потрем противним наредбама. А Бог тим пре може. Ја нисам свемогућ, па сам све могао што сам хтео, а камоли да Бог не може. Ако му смета какав устав (сигурно и Бог управља, као и ја, по неколико разних устава, како му кад притреба), нека га укине; ја му стојим на расположењу да саставим прокламацију којом ће се објавити световима велика потреба тога поступка. А ако му после тај исти устав због неког другог затреба, онда може одмах после једног тренутка вратити тај исти устав у пуну силу и важност. То ће небесне трубе објавити световима, а министар полиције неба послаће одмах хорове крилатих анђела да запевају око престола Саваотова његову славу и величину.

Свети Аранђео гледао је исто онако погледом страшне и вечне истине, те се душа Александрова збуни, ућута и задрхта свом страхотом греха.

Утом ишчезе свети Аранђео, а ове две душе краља и краљице обави таман облак.

— Саша, — цикну душа краљице Драге — зашто тражиш ти то од господина светога Аранђела кад је он министар у данашњем божијем кабинету, а ко зна како тај кабинет и стоји код Бога. Можда је тај кабинет већ пао и ми ћемо под новим режимом добити помиловање. Ти знаш како то иде. И тај свети Аранђео много се прави важан, а не зна да његов кабинет може до мрака још данас пасти. А после? Ти знаш, Саша, како се са министрима поступа. Данас му даш ленту, почасти, поклониш наше дупло поверење, а сутрадан га у’апсиш и објавиш народу да је то био последњи човек и да није достојан твога поверења! — теши краља краљица и њена се душа припи уз његову.

— Па ваљда и не може другојачије бити — одговори краљ устрептало.

Утом се зачу неко тајанствено, језиво шуштање из оног тамног облака што их је обмотао, као да вечност казује сталне и непроменљиве законе вечне природе, вечног Бога. Душе краљева и краљичина стресоше се од тог страшног, немилог шума.

Краљица се прибра, па настави да би разгалила свога Сашу:

— Ти знаш како је било првог априла. Ристић је дотле био прва личност, па после си га у’апсио. Па онда си дао радикалима власт. Тако то иде у свету. Свет ти је викао: живео! Назвали су те Александром Великим, поредили са највећим светским владарима из историје човечанства. Кад си путовао кроз Србију, свуда су те дочекивали као спасиоца. Положио си венац на гроб Кара-Ђорђев и народ те је славио, а ти си с балкона говорио да ћеш до смрти остати веран традицијама дома Обреновића и да ћеш се у будућем владању своме ослањати једино на свој верни и драги народ. Па и то није тако остало. И радикали су прошли као и либерали првога априла. Сећаш се како је то било смешно. Увече дворски бал. Све сами радикали. Ту су министарски фракови и лаковане ципеле, ту груби, каљави народни опанци. Достојни твог поверења носе на грудима ленте и ордене, ти водиш коло, а покојни Ранко кец. По паркетираној краљевској дворани шуште опанци и краљевска музика свира демократску радикалку:

Плати порез за мене,
Па да гласам за тебе.

Вије се коло, звецкају колајне на прсима радикалским, одскаче Ранкова бритвица… а сутрадан? Зар остаде тако? То би тек глупо било. Сутрадан ти њих, драги Саша, потеже са све лентама, орденима и бритвицама, па у влажне казамате. И објави народу да су ниткови, да разривају земљу, да је упропашћују и да си ти, као носилац таковске идеје, дужан да земљу спасаваш… Ето, тако је у нас било, а тако је свуда. Не брини се.

Опет се понови оно језиво, надземаљско шуштање из облака и Александар као да разумеде тај страшни шапат вечности. Чисто је осећао како је то шуштање шапат изумрлих векова и светова са будућношћу и разумеде значај:

— Вечни су закони вечног Бога.

Душа његова опет се стресе.

— Тако, видиш, Саша, — продужи она — ни кабинет светог Аранђела не може остати вечито. Данас његов пламени мач сече, данас је у рају пред престољем Бога, а часком тек докле га Бог изгустира, па му одузме пламени мач, а њега у пакао. Зар не?

— Сасвим тако. Као што кажеш, и сам Бог воли промену. Ја да сам на његовом месту, ја бих колико данас извршио преврат на небесима — вели душа Александрова.

— А, како би лепо било! — одушеви се Драгина душа.

— Ја бих, као што велиш, одузео светом Аранђелу пламени мач и сву власт, а њега бих бацио у пакао. Тако бих исто учинио и са св. Петром, пошто му одузмем кључеве, и онда редом све свеце; све бих их потрпао у пакао као антидинастичаре. Прогласио бих ванредно стање у целој васиони пошто обалим устав и све законе. Анђеле бих повезао, по’апсио и разјурио, и онда бих позвао Мефистофела и друге важније из пакла да с њима преговарам о саставу новог кабинета, а [Х]ромог Дабу бих узео за председника преког суда да суди праведницима. Ала би то било дивно изненађење. Громови с престола мога потресају свет, а сунцу забраним да сија. То би било дивно изненађење! — одушеви се Александрова душа.

— Дивно изненађење! — додаде и душа краљичина.

(Даље)

[1] Отац, односно краљ Милан Обреновић.

Опште право гласа

Гласало се за смрт краљева, гласало се за зечеве, гласало се да се страсти укину, гласало се за глуву и нему децу, гласало се за све на овоме свету, али се није гласало за што се данас гласа.

Парламентаризам. Земља уређена, али на ’артији, а оци отаџбине забринути. Цела земља упрла очи у њих, гледа шта ће они рећи, а оци отаџбине неми. Гласају, гласају, праве законе, благо овој земљи. Гласају за буџет, за зајам, за порез, за прирез од 40 од сто и најзад, кад већ немају шта да гласају, гласају за неке чудне ствари. Прешло им гласање у крв, па то ти је.

Земља мисли: они богзна како крупне послове свршавају, а они запели па гласају да ли је боље написати хрђав или рђав!

— Којешта! — рећи ће неко.

— Којешта, и ја мислим, али је министар полиције за хрђав, и довео је у питање свој опстанак. Ако скупштина не изгласа мимо сва граматичка правила хрђав, министар полиције пада. И сад настаде очајна, страшна борба. Нема ту више сељака и грађана, филолога и педагога. Сад је на реду прописна дисциплина, сад мора гласати уједно и филолог и сељак, нема сад ту граматике и њених правила. Промозга филолог по богу и души и прохесапи да је правилно хрђав, али кад је хрђав, бестрага му глава! Како хоћеш, брате мили, само нека је једанпут мир и ред.

Елем, хрђав! Ко сме сада мимо народно пре[д]ставништво писати рђав?! Деде да га видимо који је тај.

Наше скупштине све могу. Једним решењем донеше одлуку да се једна историјска личност зове Велики, и цео народ на то грмну „Велики“! Дижу се споменици, приређују концерти, скупља одбор дама, све за тог „Великог“, заслужног Србина. Е, али да наша скупштина решава сем зоолошких и историјских питања и граматичка, томе се нико није надао.

Не ваља ово, не ваља оно, не ваља нигде ништа сви смо очи упрли у Скупштину, а народно представништво прави кризе и гласа да ли је правилније хрђав или рђав.

— Тааа-ко! Е, то вам вреди! Дакле, ви другог посла немате, само још то да изгласате, и Србија је срећна.

Ништа ме неће зачудити ако једног дана прочитам овакву интерпелацију:

Господину Министру просвете.

Ми доле потписани народни посланици питамо господина Министра просвете следеће:

  1. У нашем народу је глад и невоља, а у том времену кад је гладна година, именица коњ мења се још једнако по првој врсти.
  2. Питамо господина Министра: зна ли он да се та именица још једнако мења по првој врсти на штету ове наше напаћене отаџбине?
  3. Мисли ли Министар укидати ту именицу у интересу штедње?
  4. Зашто та именица није досад за толике векове преведена у какву другу врсту, или што најзад није, ако је заслужна, аванзовала у глаголе, а ако није заслужна, зашто уопште није отпуштена из државне службе.

Народни посланици

„Страдија“
6. фебруар 1905. године

Домишљан

Позната је ова стара прича, али није згорег да је опет препричамо:

Неки домаћин у селу дао волу да једе трице из једног великог лонца. Во једући трице завуче главу дубоко у лонац, те некако заглави тако да се лонац није могао скинути. Мучио се домаћин да скине лонац, мучила се и остала чељад; позову и суседе у помоћ, пробају сви, довијају се шта се може учинити да не пропадне лонац, али што се не може, не може. Никако не могоше после толико саветовања и покушаја скинути волу лонац с главе.

Најзад рекоше да има у селу један досетљив, мудар човек, који се свему уме довити, свакој невољи одолети, па веле, најбоље би било да га домаћин позове и припита, да ако би се још он једини умео довити како се може спасти лонац.

Позове домаћин тога домишљана и пожали му се како су се сви мучили и пробали да скину волу лонац с главе, па све узалуд, и додаде:

— Кажу, брате, да си ти мудар човек, па те молим да ме посаветујеш како се може скинути волу лонац с главе.

— Ништа лакше, брате, то тек није ништа; ја сам мислио богзна каква те невоља снашла — рече домишљан и насмеја се.

Домаћин и остали зачудише се тој реткој досетљивости, јер знају колико су муке видели да лонац скину волу с главе, па све узаман.

— Па како ти мислиш, пријатељу, то учинити? — пита домаћин.

— Лако, брате, дај ми један велики оштар нож, па ћеш видети како ћу ја то за час свршити.

Домаћин му донесе велики, оштар ханџар. Домишљан узме нож и волу одсече главу.

— Шта ти то уради, ако бога знаш, уби вола и одсече му главу, а лонац опет оста на глави? Кажи ти мени како ћу лонац скинути?

— Лако, вели домишљан, дај ми сад један камен, па ћеш видети.

Дадоше му камен, он каменом разби лонац, те тако ослободи волу главу.

— Ето ти, сад је лонац скинут — рече задовољно.

*

Овај нам домишљан личи на Вељу Тодоровића.

По закону о штампи страни се листови не могу забрањивати, већ се у њима само она кажњива места морају замрачити.

Веља је имао свега два поштанска момка који су та места премрчавали, али како је таквих места, благодарећи паметној влади Цинцар-Марковићевој, повише, то два момка нису могли стићи да то врше.

Замисле се сви у кабинету како ће се тај посао вршити а да се не повећа број момака, јер је у њиховом програму штедња једна од најважнијих тачака. Хоће они да штеде јадном народу сваку пару, а ради су да се сва места у страним листовима, где се говори о њиховим погрешкама у раду, премрчавају. Деде сад ту да се нађе излаз. Кума-Милован је нешто предлагао како ће се то расплести, и веле, помињао је рипањски цемент и задругу за подизање зграда, али му нису усвојили разлоге. Она три војника су опет износила друге разлоге, па како су се запетљали у некаку јединачну обуку, то и тај излаз пропаде. Најзад се сетише Веље, те реше да га болна дигну и позову на договор, јер, веле, он је велики домишљан, па ће се моћи јаду досетити.

Диже се болни Веља, диже се ради добра отаџбине, узе један комад платна, те се уви као болани Дојчине да се њему кости не размину, седе у меке државне каруце и оде друговима на договор.

Пожалише му се и казаше шта је и како је, па рекоше:

— Ти си мудар и довитан, још ти ако умеш ово извести: и да се уштеди и да се премрчавају сва места у страним листовима која су за нас неповољна.

— Ништа лакше — рече Веља и насмеја се.

— Говори, брате, како ћемо, ако бога знаш! — повикаше.

— Ја сам мислио да сте ме због неке веће невоље кренули, а за то се не брините, то је бар лако! Она два момка у пошти нека премрчавају и раде колико могу стићи, а листове у којима не стигну да премрче кажњива места ја ћу забранити.

Сви се одушевише тако мудром предлогу, а г. Миловану Павловићу чак би криво што се он није сетио тако лепог излаза, већ му Веља преоте славу, те се он сети да погази закон о штампи мимо њега, старог витеза, који је и саме уставе газио и гутао.

И Веља, заиста, што рече, то и учини. Поче, мирне савести, забрањивати стране листове, јер, вели, да то чини да би уштедио јадном народу, који је и иначе оптерећен, коју пару више.

Али опозиција неће да зна за те разлоге, па стаде најоштрије протестовати како је влада могла и смела погазити закон и како сме забрањивати стране листове кад у закону о штампи јасно стоји да се у страним листовима само кажњива места премрче.

Састаше се опет министри и узеше већати шта сад да раде.

— Ето ти, Вељо, шта си учинио: погазисмо закон да не бисмо узели још кога момка, ради штедње, па сад толика вика на нас; да узмемо још ког момка боље би било, не би нико на нас викао. Реци шта ћемо сад да радимо.

— Ништа лакше — вели Веља и насмеја се.

— Како ништа лакше?! — повикаше на њега.

— Тако, лепо: повећаћемо у пошти број момака, па нека одсад премрчавају у свима листовима — рече Веља поносно.

— Е баш је домишљан овај Веља! — рече радосно кума-Милован — тако и да чинимо.

*

Заиста је Веља домишљан, исто као и онај што је заклао вола и лонац разбио, те ни вола ни лонца.

Код Веље — ни закона, ни штедње.

„Одјек“
10. децембар 1902. године

Заслужиће и он споменик

Г. Веља Тодоровић свесрдно гаји писменост и журналистику, те је почео забрањивати све писмене листове у земљи, ваљда зато да би се још боље усавршили.

Одјек не може никако да погоди префињени укус Вељине полиције. Ма шта му писали, она у свему нађе кривице и некакве алузије.

Има једна прича о некаквом паметном министру полиције у некој лудој земљи, који је тако исто лепо умео у свему, па чак и у молитвенику, пронаћи опасност за земљу и постојеће стање. Томе је чак у тој земљи народ, грешни народ, по наредби, дигао споменик са натписом:

Народ великом родољубу који је спасао земљу од бунтовничких чланака“

Г. Веља се ревносно труди да достигне овог поменутог министра из некакве луде земље.

„Одјек“
20. октобар 1902. године

Страдија (10/12)

(Претходни део)

Када сам обишао све министре, наумим да обиђем и Народну скупштину. Народна се зове по неком заосталом обичају, а, у ствари, посланике поставља министар полиције. Чим се влада промени, одмах се расписују нови избори, а то значи бар месечно једном. Реч „избори“ значи у оваквом случају: постављање посланика, и води своје порекло још из патријархалног друштва кад је народ збиља имао, поред остале невоље, још и ту досадну дужност да мисли и брине кога ће изабрати за свога представника. Некад су се тако примитивно вршили избори, али је у модерној, цивилизованој Страдији та стара, глупа и дангубна процедура упроштена. Министар полиције узео је на се сву народну бригу, те он поставља, бира место народа, а народ не дангуби, не брине и не мисли. Према свему овоме, природно је да се то зову слободни избори.

Тако изабрани народни представници окупљају се у главни град Страдије да решавају и већају о разним питањима земаљским. Влада –  разуме се, свака патриотска влада – и ту се побрине да то решавање буде паметно, модерно. И ту влада узме на себе сву дужност. Кад се искупе посланици, пре него што се почне рад, морају провести неколико дана у припремној школи, која се зове клуб. Ту се посланици припремају и вежбају како ће што боље одиграти своју улогу.

Све то изгледа као припрема за представу у позоришту.

Влада сама пише дело које ће посланици играти у Народној скупштини. Председник клуба, као какав драматург, има дужност да то дело проучи и да за сваку седницу одреди посланицима улоге, – разуме се, према њиховим способностима. Једнима се повере већи говори, једнима мањи, почетницима још мањи, некима се одреди да изговоре само по једну реч, „за“, или „против“. (Ово се друго врло ретко дешава, и то онда кад се подражава природности, те се, по свршеном гласању, броје гласови да се види која је страна победила; а у ствари је то одређено много пре него што је и држана та скупштинска седница). Некима, који се не могу ни за то употребити, одређују се неме улоге, кад се гласа устајањем и седањем. Кад се тако лепо поделе улоге, онда посланици иду кући и спремају се за седницу. Необично сам се изненадио кад сам први пут видео посланике како уче своје улоге.

Устао сам био рано изјутра и одем у градски парк да прошетам. Тамо пуно ђака, деце из нижих школа и младића из виших. Једни шеткају тамо-амо и читају наглас сваки свој предмет: ко историју, ко хемију, ко веронауку, и тако даље. Неки се, по два и два, слишавају из онога што су научили. Док, одједном, угледах међу децом неколико старијих људи где тако исто шеткају, или седе, уче нешто из неких хартија. Приђем ближе једном старцу у народном оделу, послушам, а он понавља читајући једну исту реченицу.

„Господо посланици, приликом претреса овог важног законског пројекта, побуђен сам и ја, да после лепог говора поштованог друга Т… М…, у коме је изнео сву важност и добре стране оваквог закона, проговорим неколико речи, и да, управо, унеколико допуним мишљење поштованог предговорника.“

Старац је ову реченицу прочитао више од десет пута, и онда остави хартије на страну, диже главу, зажмири мало и поче напамет:

„Господо посланици, после поштованог друга у коме су…“ – Ту застаде, намршти се, ћута дуго, присећа се, па наново узе оне хартије, те опет прочита гласно исту реченицу. Опет затим покуша да је изговори напамет, али без успеха, погреши. Ова се процедура понављала неколико пута, и успех све гори. Старац очајно уздахну, одгурну љутито хартије и глава му клону на груди.

Према њему, на другој клупи, седи једно ђаче; у руци му заклопљена књига, а оно напамет говори лекцију из ботанике:

„Ова корисна биљчица расте по мочварним пределима. Њен се корен у народу употребљава и као лек…“

Старац диже главу. Кад дете изговори целу лекцију, запита га:

– Научи твоје?

– Научих.

– Да си жив и здрав, синко! Учи сад, док си млад можеш памтити, а кад дођеш у моје године, ич!

Никако нисам могао растумачити откуд ови стари људи међу децом и шта ког врага они уче под седом косом. Каква ли је то опет школа у Страдији?

Радозналост моја постаде толико јака да сам најзад, не могући објаснити ово чудо сâм, морао прићи оном старцу, те из разговора с њим дознам да је народни посланик и да му је одређено у клубу да научи говор, од кога је малочас понављао прву реченицу…

После учења лекција долази слишавање, а затим се држе пробе.

Посланици дођу у клуб и ту заузме сваки своје место. Председник клуба седи за нарочитим столом, и уз њега два потпредседника. До његовог стола је сто за чланове владе, мало даље сто за секретаре клуба. Прво један секретар прозове све редом а затим се почиње озбиљан рад.

– Нека устану сви који имају да играју улоге опозиционара! – нареди председник.

Устаде њих неколико.

Секретар изброја седам.

– Куд је осми? – пита председник.

Нико се не јавља.

Посланици се почеше обазирати око себе, као да би сваки рекао: „Ја нисам; не знам ко је тај осми!“

Окрећу се и она седморица и траже очима свог осмог друга, док се тек један присети и узвикну:

– А, па овај овде је добио улогу опозиционара.

– Ја нисам, шта ме бедиш!? – вели онај љутито, а гледа у земљу.

– Па ко је? – пита председник.

– Не знам.

– Јесу ли сви ту? – пита председник секретара.

– Сви.

– До ђавола, па мора неко бити!

Нико се не јавља. Опет се сваки стаде окретати око себе, па чак и онај кога проказаше.

– Нека се јави који је!

Нико се не јави.

– Ти си, што не устајеш? – рече председник ономе осумњиченом.

– Он је, он је! – узвикнуше остали и чисто одахнуше, као човек који скине с леђа велики терет.

– Ја не могу да играм улогу опозиционара – јекну онај грешник очајно.

– Како не можеш? – пита председник.

– Нека буде други опозиционар.

– То је свеједно, ко било.

– Ја волим да сам уз владу.

– Ама ти си, у ствари, уз владу, него тек форме ради мора неко представљати опозицију.

– Ја нећу да представљам опозицију, ја сам уз владу.

Председник се узе објашњавати с њим надугачко и нашироко и једва га приволи, пошто му један од министара обећа неку богату лиферацију где се може много зарадити.

– Но, хвала богу! – узвикну председник сав знојав, заморен; сад их имамо осморицу.

Док се председник и влада објаснише с осмим опозиционаром, те га једва приволеше, она седморица седоше.

– Е, сад устаните сви опозиционари! – рече председник задовољно и отре зној са чела.

Стоји само онај један.

– Та шта то значи, где су сад остали? – викну председник, ван себе од љутине.

– Ми смо уз владу! – гунђају она седморица.

– Е, баш је оскудица у овој опозицији! – узвикну очајно министар полиције.

Настаде тишина, досадна, мучна тишина.

– Уз владу сте – поче сада љутито министар полиције. – Па да нисте уз владу, не бих вас ја ни изабрао! Хоћете, ваљда, да сад ми министри играмо улоге опозиције? Идућих избора нећете ми ви доћи. У тих осам места ја ћу оставити да народ сам бира, па ћемо бар имати истинске опозиционаре!

Најзад, после дугог објашњења, и пошто свакоме обећаше по штошта, пристадоше и она седморица да узму на се те мучне улоге. Неком обећаше положај, неком велику зараду, тек сваки доби награду за тако крупне услуге влади, којој је стало до тога да скупштина колико-толико изгледа истинска.

Кад се све то срећно сврши и отклони се најтежа препона, председник узе слишавати опозиционаре.

– Шта је твоја улога? – пита првог.

– Моја је улога да интерпелишем владу што се државне паре троше улудо.

– Шта ће на то влада одговорити?

– Влада ће рећи да је то због оскудице у новцу.

– Шта ти имаш на то да кажеш?

– Ја на то имам да кажем да сам са одговором владе потпуно задовољан и да молим десеторицу посланика да ме потпомогну.

– Седи! – рече председник задовољан.

– Каква је твоја улога? – пита другог.

– Ја имам да интерпелишем владу што су неки чиновници добили велике положаје преко реда и имају по неколико великих плата и многих додатака, док су други, способнији и старији чиновници, у малом положају и не унапређују се толико година.

– Добро, шта на то има влада да одговори?

– Министри ће на то рећи да су унапређивали преко реда само своје најближе рођаке и луде за које су се заузимали њихови присни пријатељи, и никог више.

– Шта ћеш ти на то рећи?

– На то ћу рећи да сам са одговором владе потпуно задовољан.

Председник пита трећег шта је његова улога.

– Ја имам да нападнем најоштрије владу што закључује зајам под неповољним условима, кад су финансијске прилике у земљи и иначе тешке.

– Шта ће влада одговорити?

– Влада ће рећи да јој требају паре.

– Шта ћеш ти на то?

– Ја ћу рећи да сам тако јаким разлозима потпуно убеђен и да сам са одговором задовољан.

– Шта ти имаш? – пита четвртог.

– Да интерпелишем министра војног што војска гладује.

– Шта ће он рећи?

– Нема шта да једе!

– А ти?

– Потпуно сам задовољан.

– Седи.

Тако преслиша и остале опозиционаре, и онда пређе на скупштинску већину.

Ко је научио своју улогу буде похваљен, а они што улоге нису научили не смеју доћи у скупштинску седницу.

Због неповољних прилика у земљи народно представништво је морало у првим седницама приступити решавању најхитнијих ствари. Влада је тако исто правилно разумела своју дужност, те је, да се не би дангубило у ситним питањима, одмах изнела на решавање закон о уређењу морске флоте.

Кад сам чуо о томе, упитам једног посланика:

– Ви имате много морских ратних бродова?

– Немамо.

– Колико их свега имате?

– Засад немамо ниједан!

Ја се запрепастих од чуда. Он то примети, па и њему би то чудно.

– Шта вам је то чудно? – упита ме.

– Слушам да сте донели закон о…

– Јест, – прекиде ме он – донели смо тај закон о уређењу флоте, то је било потребно, јер ни до данас немамо тог закона.

– Допире ли Страдија до мора?

– Засад не.

– Па нашто онда тај закон?

Посланик се насмеја и додаде:

– Наша се земља, господине, граничила некад са два мора, а наши су народни идеали да Страдија буде оно што је некад била. Ми на томе, видите, радимо.

– Е, то је нешто друго – рекох као извињавајући се. – Сад разумем, и могу слободно рећи да ће Страдија заиста постати велика и моћна, докле год се за њу тако искрено и својски старате и докле год буде имала тако мудру и родољубиву управу као сада.

(Даље)

Страдија (4/12)

(Претходни део)

Сутрадан сам посетио министра полиције.

Пред министарством маса наоружаних момака намрштена израза, чисто зловољни што већ два-три дана како нису тукли грађане, као што је то обичај у тој строго уставној земљи.

Ходници и чекаоница препуни света што жели пред министра.

Кога све ту нема! Неки су елегантно одевени, са цилиндером на глави, неки опет подрпани и поцепани, једни опет у некаквим шареним униформама, са сабљама о бедрици.

Нисам се хтео одмах јављати министру, желећи да се мало поразговарам с тим разноврсним лудима.

Прво ступих у разговор с једним отменим младим господином, и он ми рече да је дошао тражити државну службу у полицији.

– Ви сте, изгледа, школован човек; сигурно ћете добити одмах државну службу? – упитам.

Млади човек презну од тог мог питања и бојажљиво се окрете око себе да се увери да ли је ко чуо и обратио пажњу на моје питање. Кад виде да су остали сви заузети један с другим у своје разговоре, претресајући своје невоље, одахну, а затим ми главом даде знак да говорим лакше и опрезно ме повуче за рукав да станемо мало у страну, даље од осталих.

– И ви сте дошли да тражите службу? – упита ме он.

– Не, ја сам странац, путник. Рад сам да говорим с министром.

– Зато ви тако гласно велите да ћу као школован одмах добити државну службу! – рече он шапатом.

– Зар се не сме то рећи?

– Сме, али би мени шкодило.

– Како шкодило, зашто?

– Зато што се у овој струци, овде у нашој земљи, не трпе школовани људи. Ја сам доктор права, али то кријем и не смем ником рећи: јер кад би министар дознао, не бих добио службу. Један мој друг, такође школован, морао је, да би добио службу, поднети уверење како никад ништа није учио, нити мисли ишта учити, па је добио службу, и то одмах добар положај.

Још сам с неколицином разговарао, а између осталих и с једним униформисаним чиновником, који ми се пожали да још није добио класу, а створио је кривице за велеиздају петорици људи који припадају опозицији.

Ја сам га тешио због такве страшне неправде која се чини према њему.

Затим сам разговарао са једним богатим трговцем, који ми причаше много из своје прошлости; а од свега тога сам запамтио само како је пре неколико година држао први хотел у некој паланци и како је страдао због политике, јер је оштећен са неколико стотина динара; али је одмах после месец дана, кад дођоше на владу његови људи, добио добре лиферације на којима је зарадио велики капитал.

– У том – вели он – паде кабинет.

– Па сте опет страдали?

– Не, повукао сам се с политичког поља. Додуше, у почетку сам помагао наш политички лист новцем, али нисам ишао на гласање, нити се јаче истицао у политици. Од мене је доста и то. Други нису ни толико чинили… А и уморила ме политика. Шта ће човек да се ломи целог века! Сад сам дошао господину министру да га молим да ме о идућим изборима изабере народ за народног посланика.

– Па то ваљда народ бира?

– Па, како да вам кажем?… Јест, оно бира народ, тако је по уставу; али обично буде изабран онај кога полиција хоће.

Кад сам се тако наразговарао с публиком, приђем момку и рекох му:

– Желим да изиђем пред господина министра.

Момак ме погледа намрштен, гордо, с неким презрењем, па ће рећи:

– Чекај! Видиш колико ту људи чека?!

– Ја сам странац, путник, и не могу одлагати – рекох учтиво и поклоним се пред момком.

Реч странац имала је утицаја, и момак одмах као смушен јурну у министрову канцеларију.

Министар ме одмах прими љубазно и понуди да седнем, пошто се већ пре тога, разуме се, кажем ко сам и како се зовем.

Министар, протегљаст, сув човек, са грубим, суровим изразом лица, које одбија од себе, иако се он трудио да буде што љубазнији.

– Па како вам се допада овде код нас, господине? – упита ме министар смешећи се хладно, преко срца.

Ја се изразим најласкавије о земљи и народу, и додам:

– А нарочито могу честитати овој дивној земљи на мудрој и паметној управи. Не знам, просто, чему човек пре да се диви!

– Тхе, могло би и боље бити, али ми се трудимо колико можемо! – рече поношљиво, задовољан мојим комплиментом.

– Не, не, господине министре, без ласкања, боље се не да пожелети. Народ је, видим, врло задовољан и срећан. За ово неколико дана било је већ толико светковина и парада! – рекох.

– Тако је, али у томе народном расположењу има нешто моје заслуге, што сам успео да у устав, сем свих слобода које су дате народу и потпуно ујемчене, унесем још и ово:

„Сваки грађанин земље Страдије мора бити расположен и весео и с радошћу поздрављати многобројним депутацијама и депешама сваки важан догађај и сваки поступак владе.“

– Знам, али како се, господине министре, то може извести? – упитам.

– Врло лако, јер се сваки мора покоравати законима земаљским! – одговори министар и направи лице важно, достојанствено.

– Лепо, – приметим – али ако то буде каква неповољна ствар по народ и његове интересе, као и по интерес земље? Ето, као на пример, јуче сам дознао од господина министра председника да је затворен на северу извоз свиња; а тиме ће земља, како изгледа, претрпети грдну штету.

– Тако је, али то је морало бити; па опет ће зато данас-сутра већ стићи толике депутације из свих крајева Страдије и честитати министру председнику на тако мудром и тактичном вођењу политике са том суседном и пријатељском земљом! – рече министар одушевљено.

– То је прекрасно, и такво мудро уређење може се само пожелети, а слободан сам и ја да вам као странац искрено честитам на том генијалном закону, који је постао вашом заслугом, а који је усрећио земљу и сузбио све бриге и невоље.

– За сваки случај, ако би народ баш нешто и заборавио да врши своју обавезу према закону, то сам ја већ, предвиђајући и тај најгори случај, послао пре три дана поверљив распис свима полицијским властима у земљи и строго им препоручио да народ поводом тог случаја долази у што већем броју и честита министру председнику.

– А ако се кроз који дан отвори извоз свиња, шта онда мислите? – упитам учтиво и радознало.

– Ништа простије: пошаљем други поверљив распис, у коме ћу опет тако исто наредити полицији да поради да народ опет у што већем броју долази на честитање. То тако мора ићи у почетку потешко, али ће се народ постепено навићи, па ће долазити и сам.

– Тако је, имате право! – рекох изненађен овим одговором министровим.

– Све може да се учини, господине, само кад се хоће, и кад има слоге. Ми у кабинету помажемо један другог да би се наредба сваког члана владе најтачније вршила. Ето, видите, данас ми је министар просвете послао један свој распис да га и ја потпомогнем и наредим свима полицијским органима у подручном ми министарству да се строго придржавају тога расписа министра просвете.

– Нека важна ствар, ако смем питати!

– Врло важна. Управо неодложна; и ја сам учинио потребне кораке. Ево, видите рече и пружи ми у руку табак хартије.

Узех читати:

„Увиђа се како се којим даном све више и више почиње кварити језик у нашем народу, и да чак неки грађани толико далеко терају те су, заборављајући одредбу законску која гласи: ‘Народни језик ниједан грађанин не сме кварити, нити извртати ред речи у реченици и употребљавати поједине облике противно прописаним и утврђеним правилима које прописује нарочити одбор граматичара’, почели чак и реч гнев, на жалост, дрско, и без икаква зазора, изговарати гњев. да се и у будуће не би дешавале овакве немиле појаве, које могу бити од врло крупних злих последица по нашу милу отаџбину, то вам наређујем да силом власти заштитите реч гнев, коју су тако унаказили, и да строго по закону казните сваког оног који би, било ову, или другу реч, било граматички облик речи, својевољно мењао, не пазећи на јасне одредбе законске.“

– Па зар се ово кажњава? – упитам пренеражен од чуда.

– Разуме се, јер то је већ крупнија ствар. За овакав случај казни се кривац, ако се његова погрешка докаже сведоцима, од десет до петнаест дана затвора!

Министар поћута мало, па продужи:

– О овоме треба да размислите, господине! Тај закон, којим имамо права да кажњавамо сваког ако неправилно употребљава речи и прави граматичке погрешке, има неоцењиве вредности још и са финансијског и политичког гледишта. Размислите, па ћете доћи до правилног гледишта на целу ствар!

Покушавам да се удубим у мисли, али никаква паметна идеја да ми дође на ум. Што сам више мислио, све сам мање разумевао смисао министрових речи, све сам, управо, мање знао о чему мислим. Док сам се ја мучио тим безуспешним покушајем да мислим о том чудном закону у тој још чуднијој земљи, министар ме гледаше с осмехом задовољства што странци ни изблиза нису тако разумни, досетљива соја, као народ у земљи Страдији, који уме измислити нешто толико паметно што би у другом свету важило чак за чудо.

– Дакле, не можете да се сетите?! – рече с осмехом и погледа ме испод ока, испитујући.

– Извините, али никако не могу.

– Е, видите, то је најновији закон који има велике вредности за земљу. Прво и прво, казне од таквих криваца наплаћују се у новцу, и ту земља има врло лепа прихода, који троши на попуњавање дефицита што се нађу у касама начелних пријатеља, или на диспозициони фонд, одакле се награђују присталице владине политике; друго, тај закон, који изгледа тако наиван, доста може помоћи влади при изборима народних посланика да, уз остала средства, истера своју већину у скупштини.

– Па ви велите, господине министре, да сте уставом дали народу све слободе?

– Тако је! Народ има све слободе, али их не употребљава! Управо, како да вам кажем, ми, знате, имамо нове, слободоумне законе, који треба да важе; али некако, по навици, а и радије, да видите, употребљавамо старе законе.

– Па нашто сте онда доносили нове законе? – усудих се да упитам.

– Код нас је такав обичај да се што чешће мењају закони и да их има што више. Ми смо у томе претекли цео свет. Само за последњих десет година донето је петнаест устава, од којих је сваки по три пута био у важности, одбациван и опет наново приман, те тако ни ми, нити се грађани могу разабрати и знати који закони важе, а који су одбачени… Ја држим, господине, да у томе лежи савршенство и култура једне земље! – додаде министар на завршетку.

– Имате право, господине министре; и странци вам морају завидети на тако мудром уређењу.

Ускоро се поздравим са господином министром и изађем на улицу.

(Даље)