Дошао Србин Пречанин у Београд трговачким послом са једним опет овдашњим Палилулцем. Ту се нађе са једним својим земљаком који је дуго година живео у Палилули.

Седели су сва тројица у кафани и ова два трговца, Пречанин и Палилулац, водили разговоре око својих послова. Наједном Палилулац не разумеде једну реч коју у говору употреби Пречанин, а онај родом из Прека што дуже живи у Палилули брзо објасни Палилулцу ту реч. Још је био и један обратан случај, и онај као стручан, као човек што зна оба језика, и палилулски и пречански, одмах објасни ту реч своме земљаку. Људи продуже даље свој разговор и, разуме се, потпуно разумевајући један другога као људи који оба говоре српски као матерњим језиком. Али ономе се пријатељу допала улога тумача, па који год од њих каже коју реченицу, овај је оном другом бајаги преведе:

— Со тим је, знате, господин хтео да каже…! — и понови оно исто што је и овај рекао.

Замислите сад најобичнији разговор:

— Мислите ли колико остати у Београду? — пита, рецимо, Палилулац.

— С отим је, знате, господин хтео касти колико ћете још бити овде — тумачи онај ревносно своме земљаку.

— Па, још два-три дана!

Овај и то сад тумачи овом другом:

— С отим је, знате, господин хтео касти да ће кроз кратко време, тако рећи за два-три дана, отпутовати.

—

Дивота од пријатна тумача. Наиђете на таквог па се смејете лудости, и на крају крајева му опраштате, ко велите, прост човек, шта се од њега може тражити.

И он то говори усмено, не потписује та своја луда тумачења и ми опет замерамо, чудимо се, а кад понеки професор тако исто што напише, потпише, штампа у угледном часопису или издању Књижевне задруге, ми се не смејемо, већ га гледамо с решпектом и кажемо: учена глава, вредан човек!

У овом погледу су филолози најдаље отерали. Има их доста, али изгледа да ће међу шима победу однети професор М. К. Драгутиновић.

Тај је написмено претекао оног усменог палилулског тумача.

Кога не мрзи, и ко има здраве нерве, нека узме само Песме Бранка Радичевића у издању Српске књижевне задруге. А то издање је приредио са дугачким предговором речени професор М. К. Драгутиновић.

Оставите на страну предговор, јер, најзад, како ко уме онако и пише. Он, сирома, није крив што је Задруга на њега натрапала. Тај избор је био његова срећа, а њена несрећа. Али завирите у текст, па погледајте тумачења овог учевног професора, па да се кривите од смеја или да кукате из гласа.

Ни мање, ни више, његова су тумачења између Бранка и публике читалачке иста као оног добричине у палилулској ме’аници.

Штета је да моментално немам при руци то смешно издање, али је довољно и оволико колико се сећам.

Ој ’тиче умилно што на грани стојиш,
окле тако силно срце мени својиш?

вели Бранко нама, публици; тумач професор ће као онај из Палилуле:

— С отим је, знате, Бранко хтео касти „…откуда ти ’тицо која си мила освајаш тако силно моје срце!“ Отприлике тако тумачи мудри професор.

Бранко вели:

Здраво и ти убаво Белило…

— Знате, он је с отим хтео касти здраво. Испореди са народним стихом: здраво, краљу од Маћедоније!

Бранко вели:

Дођи, види, чуј, па хајд у гроба!

А он тумачи:

— С отим је хтео нас подсетити на речи Јулија Цезара кад је победио понтијског краља Фарнаса (мени се чини да је Фарнак, али се не мешам у науке) и јавио: дођох, видех, победих! А с отим је хтео нас подсетити и на талијанску изреку: „Види Неапуљ, па умри!“ Бравос, мудра главо! Куд ти тако похвата трагове?!

Е, шта је с отим хтео господин професор, то нико не зна. Могао је цитирати и: Скочи срна иза грма. Испореди са стихом: Бој не бије свијетло оружје!

Ово нису ретке појаве у овом интересантном издању. Кипти то све оваком памећу.

Кад ствари тако стоје, онда се морало као последица десити оно што ћемо причати.

На молбу Бранкову образован је суд, који је имао да иследи кривице М. К. Драгутиновића. Судије су биле: Савест, Морал и Правда.

Прочитана је тужба приватног тужиоца Бранка Радичевића у којој тужи кривично суду за злоупотребе које је с његовим песмама починио оптужени Дратутиновић. Тужи га даље за клевету нанету њему у његову раду и за увреде нанете његовој поезији и за злочинство извршено над невином омладином. На крају вели да се позива као на сведока на јавно мњење наше публике, а као доказ кривице подноси у прилогу под ./. корпус деликти — издање Бранкових песама у Српској књижевној задрузи под редакцијом оптуженога. Суд саслушава оптуженога:

— Како се зовете?

— М. К. Драгутиновић.

— Колико вам је година?

— Тридесет осам.

— Јесте ли кад оптуживани по каквој кривици?

— Нисам.

— Чиме се занимате?

— Професор

— Вас оптужује г. Бранко Радичевић из Брода:

1. За злоупотребе његових песама.
2. За клевету.
3. За увреде.
4. За злочин према невиној омладини.

Шта имате да кажете у своју одбрану?

Професор се брани како је он радио из племенитих побуда и како мисли да у његовом раду нема кривице.

После тачног ислеђења, суд удаљи парничаре и сведоке и донесе пресуду с обзиром на то што г. Драгутиновић као оптужени има две јаке отежавајуће околности:

1. што је професор;
2. што је филолог,

па на основу закона, изложивши судске разлоге, пресуђује: да се г. Драгутиновић осуђује на моралну смрт и вечно презрење јавног мњења.

Књижевна задруга као саучесник осуђена је укором, и да буде три године под присмотром надлежне власти.

Апелате нема.

„Страдија“
1. мај 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.