Као у Страдији… (4/4)
III ИСТОРИЈА
О лакомислена и луцкаста историјо! Ти си у дубокој старости својој шенула мало, грешна учитељко народа, па се запричаш о свему и свачему без икаквих обзира и такта. Причаш о свему у старинској наивности и о ономе што треба и што не треба. Не умеш ни најмање да водиш рачуна о времену у коме си! Не иде то тако, честита старице! Друго је време данас. Ти бар знаш колико је пропатио српски народ, ти си сведок толиким патњама и јадима Србиновим, а ти видиш (ако још можеш видети без наочара које смо ти ми спремили) како је и данас у Србији. Зар је мало овој земљи што је „смутљиви елементи“ разоравају, зар јој је мало што јој чак и граматика смета да се прилике у земљи среде, да се Србија може мирно развијати и снажити у погледу културном, привредном и економском, већ хоћеш и ти својим наивним лапарањем да јој се попнеш на леђа!
Не прича се данас све што се зна, луцкаста старице, не иде то више! То тако не сме и не може остати. И хајде још и којекако да само причаш одраслима, маторима; то се још може и разумети, од њих већ треба дићи руке, ал’ ти се распричаш и међу децом. Узалуд ти намигујемо и гурамо кад се тако матора и излапела изланеш по штотод пред децом, што није за децу! Ништа то не видиш и не разумеш, као да су ти свраке мозак попиле. Будибокснама шта ти све не истандрљаш: те, не знам, овај владар био добар због тога и због тога, те онај био рђав и упропашћавао земљу, те рђави министри у двору тога и тога владара штетно су утицали на њега својим лукавим саветима и сплеткама између круне и народа и народ је због тога грцао у беди и невољи; те како је тај и тај владар био превртљив и поводљив према ћудима своје покварене околине, која је служила интересима туђинским, будући себична… Какве су то ствари луда историјо!? Зар се тако пред децом прича, матора будало?
Причај ти то друтом, широк ти свет, бирај земљу коју хоћеш! Вољ’ ти Енглеска, вољ’ ти Француска, вољ’ ти Русија, вољ’ ти Немачка, где год хоћеш, ал’ одсад у Србији нећеш говорити којешта! У Србији, док смо ми (данашњи министри) живи, причаћеш онако како ти ми кажемо, или га, вала, нећеш причати никако. Не морамо ми тебе трпети да нам развраћаш и квариш омладину. Ако не хтеднеш љуцки, наш ће Веља лепо тебе за јаку па пребацити у Аустро-Угарску, па се тамо лудирај до миле воље, ал’ код нас нећеш. Можемо ми, кад се наљутимо, протерати из земље и Устав са свима законима, а камоли тебе. Ако не можемо без овако добри’ плата, без историје можемо.
Одсад ће се ученицима отприлике овако предавати историја. Да почнемо са Историјом Срба.
Срби су једна грана великог словенског стабла и у прво време живели су негде далеко одавде у друштву са осталим Словенима.
Какви су били стари Словени?
Стари Словени су били добар и питом народ, а међу свима њима су били Срби најбољи. Они су веровали своју веру, чували стоку, радили земљу и слушали своје власти, које су богом дане. Они су још у оно доба били на врло високом ступњу културе, тако да се ми и данас морамо на њих угледати.
А шта је томе узрок да се у њих развије култура?
Томе је узрок што Словени (нарочито Срби) нису у то доба имали партија, које, као што је познато, разоравају живот народни. У старих Словена не беше ни радикала, ни либерала, ни социјалиста, ни напредњака, већ сви они беху ваљани и из тога доба се и налазе у чертама и резама речи тантуз, прсташ, нокташ (Черноризац Храбар).
Сви су они живели мирно, без трзавица, политичких теревенки и опозиционих новина (нису ни реч одјек имали, а камоли да имађаху лист Одјек), те су сви сложно слушали своје власти и у миру се развијали и снажили културно, привредно и економски. Они су љубили своју отаџбину, као добри и ваљани синови њени, те су избегавали све оно што руши срећу народну и поткопава корен мирног и правилног унутрашњег развијања и снажења земље: Нису они тражили Устав, законе, слободе политичке, слободу збора, слободну штампу и штетне ствари по земљу. Место свега они су се занимали патриотским радом, што сведоче речи које они имађаху, као што су: копати, орати, сејати, жети, мучити се, гладовати, данак, десетак, порез, кулук, ропска послушност, власт, окружни начелник, полиција, ’апсана, глоба, наредба озго, виши разлог, сређеност, стишавање страсти, итд.
Кад је чуо некакав цар (кажу да се звао Ираклије, како ли) како су Словени добри и ваљани, зажели јако да један део од њих себи примами да буду његови поданици како би своје царство оснажио и проширио. И он пошље свога доглавника да Словенима саопшти његову царску жељу, да најбоље награди скупоценим царским поклонима и да их умоли да се преселе у његово царство. Царев доглавник отиде у ту далеку словенску земљу и од свију Словена највише му се допадну Срби, јер беху најпослушнији и најмирнији, па им рече:
„Добри народе, твоја послушност, ропска и одана, учинила те је великим и ваљаним народом, и теби данас завиде, и диви ти се цео свет. Та врлина треба да буде награђена. Теби је, дивни народе, суђено да постанеш велики народ. Мој господар, Његово Величанство Цар Ираклије нашао се побуђен да вас Србе награди скупоценим поклонима и изјављује жељу да постанете његови поданици.“ После тих речи доглавник царев разда Србима скупоцене поклоне.
(Овде ће учитељ извести наравоученије. На пример:
Ето децо како се награђује народ који је ропски послушан. Срби су одувек такви били. Хоћете ли се и ви трудити да будете овако добри и ваљани, па ћете и ви добити поклоне? Деца ће одговарати да хоће, разуме се.)
Срби се веома обрадују поклонима, и будући послушни, радо приме царску понуду и пристану да дођу у ове крајеве, где и данас живе. Чувши цар за то, одмах нареди да се држи весеље по целом његовом царству, а Србима пошље путни трошак да се преселе.
Тако Срби дођу у ове крајеве, где су дуго времена лепо живели.
Кад се срећно сврши предавање о досељењу Срба у ове крајеве, онда се прелази даље. Ређају се имена владара по хронолошком реду. За сваког се каже да је рођен и место рођења (ако се зна), име оца и матере (ако се зна), кад је ступио на владу и колико је година владао. Ако је било ратова за време тога владара, каже се с којим је народом рат вођен, и свуд се дода да су Срби одржали сјајну победу над непријатељем. Кад се говори о унутрашњем уређењу земље, онда се за свакога каже: управљао је земљом преко својих мудрих доглавника у чисто словенском духу, без устава и закона, јер пошто су доглавници најмудрији, најбољи и најпоштенији људи у земљи, то нису били потребни ни устав ни закони.
Да ли је било случајева да доглавници не буду мудри, да не управљају земљом онако како то треба и како интереси владара земље и народа захтевају?
На то питање увек долази позитиван одговор:
— Таквог случаја није никад било, од најстаријих времена па до данашњег дана.
— А откуд се деси случај да су баш доглавници најмудрији?
— То је тако од бога остало. Има случајева, како се усмено прича у народу, да су, у давној прошлости, за доглавнике узимати људи од реда, без избора, какви било, па ако се случајно деси да буду глупи, неваљали и рђави, одмах се скупи све земаљско свештенство, па се држе дан и ноћ молитве богу и бог се одазове молби народној и промудри глупе доглавнике. Ово још није историјски утврђено, али ће се деци причати као историјска, утврђена истина.
Тако је, дакле, народ српски живео дуго времена срећно и задовољно слушајући своје власти и не знајући за проклете законе.
Али и Србима дођоше тешки дани. Прођоше златна времена незаконитости, ишчезе срећа и благостање.
Како се мирно развијаше земља без трзавица, без унутрашње борбе (разуме се да деца не смеју знати да може бити унутрашње борбе и ратова у земљи), без „смутљивих елемената“ који траже законе и сметају правилном развитку отаџбине, и земља беше снажна, велика, моћна напредна културно, економски и привредно. Све је то било тако донде док не дође на престо Душан Силни. И он је био добар, ваљан, мудар и храбар владалац и земља цветаше под његовом владом. Непријатељи српског народа, странци, који завидеше великој и моћној држави његовој, нису могли мирно гледати како се Србија снажи и напредује те зато измишљаху разне начине да нашу земљу омету у напредовању. Најпре почеше ратовати, али их Душан Силни тако разбије да увек, кад год ратује, прошири још више границе српске државе. Најзад странци, у злоби и пакости, удруже се с ђаволом и овај се претвори у некаква цара, па као дође у госте Душану. Цар Душан га по обичају српском лепо прими и угости, не знајући да му је сами ђаво дошао у походе. Ђаво га у разговору тако преласти и почне га на зло преговарати хотећи учинити зло и њему и народу његову. Ђаво, као што само ђаво може, измисли најгрознији начин да шкоди земљи, круни и народу, те наговори цара Силног да своме народу да Законик по коме се има судити у земљи. Дакле, да се не суди по ћефу и жељи чијој ни по писму цареву, већ само по законима царства ми.
Цар Душан, прелашћен сатаном, послуша и изда Законик, учинивши тиме грдну погрешку, учини небогоугодно дело, и погази традиције великих предака својих, погази дивне обичаје словенског племена, разори срећу народну; јер чим је цар Душан по наговору сатане урадио ово против воље божје, бог окрене лице своје од њега и љуто казни цара, а с њиме и цео народ српски, што не спречи да се ово срамно дело изврши у православној, словенској земљи Србији.
Није дуго времена прошло, а Душан, сред своје војске, умре напречац и за српски народ насташе тешки и мучни дани.
Бог ражљућен на Србе због Законика, хотећи народ нагнати на покајање, пусти зло по земљи Србији.
Душанов син Урош би кажњен смрћу због очеве погрешке и онда:
Великаши проклете им душе
На комаде раздробише царство,
Великаши грдне кукавице
Постадоше рода издајице:
Забацише владу и државу
За правило лудост изабраше;
Почеше се крвнички гонити
Један другом вадит очи живе,
Неверне им слуге постадоше
И царском се крвљу окупаше.
Ето, шта је, децо (како је Његош опевао то доба), учинио Законик. Али није то све. Одмах дође и погибија на Марици, па затим страшна Косовска битка.
Бог се драги на Србе ражљути (због Законика),
Седмоглава изиде аждаја (Турчин)
И сатрије Српство свеколико.
Дакле, на Косову пропаде и царство због Законика, а због тога је и робовао српски народ близу пет векова.
— Због чега је, децо, пропало српско царство на Косову? — питаће учитељ.
— Српско царство на Косову пропало је због Законика, који даде српском народу цар Душан прелашћен сатаном, те је српски народ због тога много пропатио и робовао пет стотина година! — одговориће добар ђак.
— Е, лепо, а како је било пре Законика?
— Пре Законика Србија је била моћна и силна земља и мирно се снажила и развијала културно, привредно и економски и њој су завиделе све остале земље у Европи.
— Какви су, дакле, најбитнији услови потребни једној земљи да може напредовати?
— Да би могла једна земља напредовати, на првом месту не сме у њој имати никаквих закона по којима ће се судити, већ се мора судити по ћефу, вољи и ћуди власти земаљских.
— Кад је бог хтео казнити српски народ због Законика, који је начин изабрао?
— Бог је, кад хтеде српски народ казнити због Законика, пустио међу Србе неслогу, те због тога настадоше мучни и тешки дани у земљи, који трајаше толико векова.
Кад учитељ увиди да су деца добила тачан појам о овој ствари и да у довољној мери схватају у сву страхоту коју народу у земљи закони доносе, онда прича даље:
— После петвековног робовања бог се сажали на грешни српски народ и намисли га опростити мука, пошто је већ довољно покајао велику грешку своју, и 1815. године књаз Милош помоћу божјом обнови српску независност.
Кад се, дакле, српски народ 1815. године спасе беде и невоље, поче се сигурно развијати и снажити, живећи срећно и задовољно.
Како је због неслоге, коју бог пусти међу Србе, хотећи их казнити због Законика, пропао српски народ, то је у ослобођеној Србији покренут лист Слога по промислу божјем, и сад цео српски народ живи у слози и љубави, без трзавица и међусобног трвења, јер сви ми Срби сложно мрзимо законе, који доносе зла земљи.
За ово су заслужни сви данашњи министри, а поглавито генерал Цинцар-Марковић, велики философ и мислилац српски Лука Лазаревић, Милован Павловић и чувени светски дипломата Веља Тодоровић (штета што се бави унутрашњом политиком, те ће унеколико закржљати његов силни геније).
После овога учитељ може питати децу која су важна места историјска у Србији.
— Кажи ми, мали, која су важна места у округу крагујевачком?
— У округу крагујевачком пре су била важна, историјска места Вишевац, Страгари, Крагујевац, Топола, Сараново (итд.), а сада су важна места Баре (у срезу лепеничком), Аранђеловац и друга.
— Зашто је важно место Баре?
— То је место важно због тога што се ту родио велики и заслужан Србин, Милован Маринковић, чије су заслуге због цемента познате целом свету, а данас је министар финансија и прима велику плату.
— Која су још важна места у округу крагујевачком?
— У округу крагујевачком важна су још ова места: Орашац. Ово је место важно због тога што се ту родио г. министар унутрашњих дела Веља Тодоровић.
— А због чела је важан г. Веља Тодоровић?
— Г. Веља Тодоровић не одликује се знањем и мудрошћу, али познат по својој храбрости и куражи, јер прети како ће укинути Устав и законе, створити преки суд и по’апсити радикале (који сметају деветорици данашњих министара да се мирно гоје на корист отаџбине. О, како су сва деветорица јешни, као да их је сам бог удружио да тако сложно усрећавају овај народ!), а за данашње врeме такви нам и требају!
— Даље, међу најважнија места у округу крагујевачком рачуна се Бања. Ту се родио велики и заслужни Србин г. Милован Павловић, генерал и министар војни. Овај се велики муж отечества нарочито прослави гутањем устава. Свети Ђорђе је пробо аждају, Самсон порушио храм, али нико ни изблиза није раван великом јунаку Миловану, који је, да би „спасао“ отаџбину, протутао цео устав. У последње време, како се чује, увелико се окупљају прилози да се овоме витезу дигне споменик, јер заиста – народ који не уме да цени заслуге својих великих људи не треба ни да их има.
Али од свију места је најважнији Крагујевац. Ту је поникао најважнији Србин данашњег времена г. Министар Председник, генерал Д. Цинцар-Марковић. Његове се велике заслуге држе у највећој тајности. Он их за живота неће ником казивати, а жели да остану тајна и после његове смрти. То је јединствена скромност. Сви данашњи светски и наши историци изгибоше трагајући и лупајући главу да расплету то важно историјско питање и открију заслуге овог великог Србина, али све узалуд. Сав тај њихов рад само су нагађања, претпоставке неутврђене историјски. Неки су нашли да је он (Цинцар-Марковић) ујединио српске земље, а не Немања, али је то тврђење нетачно, јер су други историци доказали да је Немања ујединио распарчане српске области, а не Цинцар-Марковић. Једни су нашли да је Цинцар-Марковић управљао битком на Косову и да је том приликом распорио цара Мурата (с њим су у друштву били Лука Лазаревић и Веља Тодоровић). Али против тога мишљења војују многи историци износећи непобитне доказе да је Мурата распорио Милош Обилић, а не генерал Ц.-Марковић, и да су на Косову били Иван Косанчић и Топлица Милан, а не Лука Лазаревић и Веља Тодоровић.
Чувени историк светски Ђура Врбавац, како јављају енглески и француски листови, пише велику историску расправу о генералу Д. Цинцар-Марковићу, а добричина „Српски Народ“ спрема споменик на коме ће у мрамору бити урезане речи:
„Захвални српски народ свом великану, генералу Д. Цинцар-Марковићу, чије ће велике заслуге за отаџбину може бити пронаћи будући историци.“[1]
Као ретка историјска знаменитост постоји у Крагујевцу и Денићева бина. Немањићи су се одликовали у подизању манастира (Хилендар, Студеница, Жича и друге), а преци данашњег министра уваженог Србина Павла Денића подигли су меану, коју народ у том крају зове Денићева бина. Дакле, и старина Павла Денића је у славном крагујевачком округу. Овај славни Србин има заслуга врло много, али неки историци му чине прекор што је некад у’апсио евог садашњег колегу Милована Маринковића. Други су опет историци оштро устали против тог нетачног тврђења и око тога се води очајна борба историка. Кажу да чак и кума-Милована занима ово питање, те је као зналац старословеноког почео преривати и читати све старе споменике, повеље, хрисовуље, не би ли пронашао праву истину. Најзад, пође му за руком те на једном листу супрасалског зборника нађе запис како је уапшен неки калуђер, а не Милован Маринковић. Према томе утврди да су писмени споменици и анали из године 1893, као и народно предање о апшењу Милована Маринковића, нетачни. Ствар је сад легла.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] Право има кума-Милован. Он не крије своје заслуге, да се морају бактати историци кроз векове док их измисле, код њега је јавно. Његов се цемент зна, па квит посла. Примедба ауторова.
Као у Страдији… (3/4)
II СРПСКИ ЈЕЗИК
И овај се предмет засад дозлабога рђаво предаје. И буквар и читанчица и читанка, све је то пуно опасних реченица, које иду против управе земаљске, против правилног развитка ове наше намучене земље.
На пример, у буквару пише, и то крупним словима: „Један човек све не зна.“ „Више виде четири ока него два.“ „У ратара црне руке, али бела погача.“ Ето чему се, наопако деца уче још у седмој години. „Један човек све не зна.“ Гле’те, молим вас, то је тек лепа и красна школа. Молим лепо, а ако је тај један човек министар председник (јер ваљда се неће одрицати да је и он човек), то му онда, као, излази да он не зна све. Ту треба рећи: ,,Он све зна!“ Па онда, „Више виде четири ока него два“. Куд то може да буде?! То треба исправити и рећи: „Два генералска ока више виде него цео народ!“ Реченица „У ратара црне руке, али бела погача“ мирише на социјализам, чак нихилизам. То треба лепше рећи: „У ратара црне руке, али он не сме имати белу погачу.“ Каква би то тек земља изгледала да се у њој допусти да и којекакви сељаци, радници и каљогаже једу својим црним ручетинама белу погачу. То је анархија, гажење устава и закона, позивање народа на буну! Добар сељак треба да гладује и тек понеки пут да једе мало овсена скроба, а беле погаче су за власти земаљске!
Оно, додуше, и у буквару и у читанкама школским има и врло лепих места. Њих треба оставити и даље и само их мало боље прокоментарисати.
Ето тако је лепо оно место у буквару:
„Изела коња трава. Изело зрно коку. Изео купус јарца. Изео старац јарца.“[1] Тако нешто већ се може разумети, то је за младеж.
Између учитеља и ђака овако се води на часу разговор.
— Кад кока уђе у амбар где стоји жито, кажи ти мени, мали — пита учитељ — шта треба онда радити? А ђак одговара:
— Кад кока уђе у амбар где је жито, онда треба коку добро чувати.
— Зашто треба коку чувати?
— Коку треба чувати од зрневља, јер је може неко зло и опако зрно ухвати, рашчерупати и појести.
— А каква је кока?
— Кока је добра и милостива, она свако зрно воли, чува и пази, као своју децу.
— А какво је зрно?
— Зрно је неваљало, оно је крвожедна и опака зверка, оно не поштује добру коку, која се брине о њему, већ је то неблагодарно створење удави и поједе. Зато треба добру коку чувати од неваљалог зрна.
— Тако је, мали! Иди сад на место.
Тако исто учитељ има да слиша друге ђаке о старцу и јарцу, о коњу и трави, о јарцу и купусу. Јарцу исто тако треба стража да га чува од неваљала и прождрљива купуса, јер купус ће га иначе, по својој дивљој ћуди, заклати и појести, а трава већ коња прождере где га види!
Исто тако може остати место из читанчице:
„Ко тражи правицу, изгуби кравицу!“
— Је ли боља правда или крава? — има да пита учитељ, а ђак одговара:
— Боља је крава!
— Што је боља крава?
— Крава је боља, јер од краве добијамо свеже и укусно млеко, а од млека се справља сир, скоруп, масло.
— А шта добијамо од правде?
— Због правде добијамо батине, ’апсу и главобоље!
— Тако је. Ти си добро научио лекцију. А сад ми кажи: је ли боље јести млека, сира, скорупа и масла или јести батине и бити у ’апсу.
— Боље је јести млеко, сир, скоруп и масло, него јести батине и бити у ’апсу.
— Чему нас учи ова изрека?
— Она нас учи како треба да поштујемо краву више него правду.
— Каква је крава?
— Крава је добра, и ми је волимо.
— А правда?
— Правда је зла и неваљала, и ми треба да је мрзимо!
— Мрзи ли добро дете правду?
— Добро дете мрзи правду и презире сваког оног који је тражи!
— Лепо, мали, ти ћеш бити ваљан грађанин. Такви ђаци могу и министри постати.
И граматика се не учи данас како треба. Примери су незгодни, непробрани, па чак и опасни по српску државу. Треба у свему бити пажљив, обазрив, јер лепо се вели: ђаво нити оре, нити копа. Данашња граматика кипти опасним речима. Именице су додуше прилично лојалне, али и међу њима има понека тако опасна да се не може трпети, јер смета правилном и мирном развијању наше земље. Што је најгоре, те дрске именице у друштву с неваљалим, немирним и смутљивим елементима из групе глагола и придева могу изазвати преврат у земљи. А то не би у нас било ново. Причају за једну земљу, у којој су неколико речи, не знам тачно које су, ал’ ми се све чини биће придеви (они су, кад се осиле, гори од бесних паса), хтеле да упропасте земљу и престо, но дао бог примети то некаква родољубива влада, и спасе милу отаџбину државним ударом! Опасни придеви су били одмах избрисани из речника и граматика, а указом је објављено да нико, у интересу круне и отаџбине, не сме употребљавати, нм усмено ни писмено, те ужасне речи. И мирна крајина! Народ је, истина, грцао у беди, али се осећао срећан без тих речи, а држава се почела у миру тако развијати и напредовати да од мале земље постаде велико, моћно царство.
Ето, дакле, да и код нас несрећне именице, придеви, заменице и глаголи (и понека свеза или предлог може да буде ужасна, потуљена животиња) могу да буду кобни по земљу и да омету ову родољубиву, бистру владу да оствари свој генијални програм. Залуд су Веља, кума-Милован, Лука и остали њихови другови легли овако енергично на посао да Србију усреће кад им одједном све то разори немилосрдна и непатриотска граматика.
Дакле, из граматике што пре треба избацити именице као што су: правда, слобода, збор, договор, устав, закон, и друге опасне, издајничке речи, које драже народ на буну!
Што деца то да уче, чак да те речи мењају по падежима, кад има бољих, патриотских именица! Мењаће се именице ваљане као што су: послушност (уз њу долазе придеви: безусловна, ропска, народна), укидање, гажење, распуштање, удар (с придевом државни), неодговорност, воља, ћеф, итд.
Тако исто треба о глаголима паметно и родољубиво предавати:
Глагола има прелазних (повратне не треба помињати, јер му та реч некако сумљива изгледа). Прелазни су глаголи они који траже предмет на коме ће се радња извршити. Али има многих глагола који траже нарочити предмет на коме ће се њихова радња извршити. Тако радње глагола: гонити, побити, разјурити, поапсити, протерати траже себи за предмет да се на њему изврше, реч радикал (или опозиционар). Дакле: гонити радикала, протерујем радикала, бијем радикала. На другом се предмету не извршује радња ових глагола. Сложена реченица у којој би ови глаголи били прироци гласила би овако:
Ја (предмет врши радњу) ћу гонити, побити, разјурити, поапсити, протерати (прироци, казују радњу, коју предмет врши) радикале (предмет, он трпи радњу, она се врши на њему)
Глаголи наградити, обдарити и још неки имају као предмет именице (у 4. падежу као обично) ласкавац, кретен, аминаш, министар, подлац, пандур и још неке.
Глагол укидати може имати више предмета: Устав, сенат, закон, скупштина, независност (ту долази придев судски, -а, -о) и њима сличне. Радња глагола желети прелази на апсолутизам, послушност (долази по правилу придев безусловни, ропски) власт (и по строгом правилу синтаксе увек долази придев пун, -а, -о), већину. На пример: Влада жели већину. Подмет је реч влада, прирок, жели (време садашње) већину, предмет. Овде владину радњу трпи већина.
Од непрелазних глагола врло су важни глаголи: аминовати, клањати. Ови глаголи траже уза се именицу, или заменицу, у 3. падежу, без предлога.
Аминовати (власти). Власт, именица у 3. п. без предлога; клањати (некоме). Некоме, у 3. п. једнине, 1. п. гласи неко, нека, неко. Глаголску радњу од глагола: трпети, ћутати, мучити се, радити, и њима сличних, врши народ. Народ трпи. (Ето и народ врши радњу, и та је именица понекад подмет у реченици).
Глагол мислити треба укинути, јер је врло опасан по поредак земље и постојеће стање. Има именица, које понекад нису подмет у реченици где је глагол мислити прирок, као што су: Димитрије, Лука, Веља, Милован. Ова особна именица има у овом случају, по изузетку, стару двојину: ДВЕМА МИЛОВАНОМА.
На синтаксу се мора строго пазити. Овај сулуди предмет говори о реду речи у реченици. Куд се сме то деци поменути, јер то би значило да деца добију појам о реду, а то је већ опасно. У овој земљи ништа није у реду, све иде без реда, и сад се нашле речи да имају реда. Деци треба објаснити да је у старих Словена било неког реда речи, али то је социјализам у граматици. То се мора разорити у интересу престола и отаџбине. Стара синтакса је била штетна и револуционарна! У њој је, по неким глупавим правилима, могло бити да реч народ дође понекад у реченици на прво место. Народ мора и у животу и у историји па, разуме се, и у реченици, бити на последњем месту. Прво место заузимају влада (министри), полиција, жандарми, пандури и њима слични људи отмена сталежа.
Није никакво чудо што народ тражи поштовање закона, што тражи да и догађаји у овој земљи имају реда (бар колико толико), кад ето чему се деца српска одмалена учила. Отвори коју год хоћеш књигу, свуд натрапаш на понеки закон, бестрага му глава. Закон, закон, закон! … Строго утврђена правила. Ред! И још узме учитељ па јавно говори: „У граматици, децо, као год и у животу, постоје закони по којима…“ Доста, ако ко бога зна. Е извин’те, „госпон“ учо, не можемо више тако: „Закон као и у животу, као и у друштву!“ Оставите се и ви професорчићи ћорава посла! И луд види куд ви циљате. Доста је ова земља патила од тих заразних и штетних струја, доста је народ јадан трпео и пропатио због таквих смутљивих елемената. Овој земљи треба мира да се може привредно и економски снажити!
И хајд’, напослетку, што се у тим предметима помињу закони, нек се помињу, да их ђаво носи, али, што је најгоре, нигде се деци не каже да се закони у науци сваки час мењају, према приликама, већ, напротив, како су ти закони стални.
Одсад се мора овако деци предавати:
„Децо, ви сви знате да у нашем друштву, као и у сваком другом, нема нарочитих правила, неких нарочитих сталних закова по којима се управља, већ се закони и правила мењају сваки час; управо, закони и правила су жеље владине. Оно што влада преко својих власти нареди, то је за тај дан закон (закон наш дажд нам днес)! Тако је исто децо, и у граматици. Ту нема сталних правила и закона, већ то зависи од наредбе старијих.“
Како ће дивно таква предавања утицати на младе душе; такви ће ученици моћи бити ваљани, лојални грађани!
Примера ради, ради припремања ученика за будући живот у Србији, као грађана, то ће учитељ (или професор) српског језика мењати свакодневно правила о језику, а по могућству и више пута на дан. Што више, то боље. Једног часа предаје да реч народ иде по првој врсти, а влада по трећој, па другог часа каже да је тај јучерашњи закон о језику укинут и да сад реч народ иде по трећој, а влада по првој врсти и да је одсад именица народ женског рода, а влада мушког. (Дакле, мешаће се: народ, народе, народи као што се пре мењала реч жена, влада.) Једног часа ће рећи наставник „именице су речи које означавају имена…“, а одмах идући пут предаваће да су по најновијем закону именице речи којима се казује радња, бивање и стање. Па после неколико часова нека каже: „Децо, сад је ово правило које је штетило угледу српског језика укинуто и ступа у живот правило од прошлог четвртка. Више се правила неће газити, одсад ћемо се држати стално ових закона (поређа све). Сад ћемо, дакле, почети од почетка!“ Нашем језику треба мира да се може развијати и напредовати. А тај мир је ујемчен овим законима. Крајње је време да прегнемо да се језик српски спасе од трзавица које су га довеле до ивице пропасти.
А то ћемо једино моћи учинити ако прегнемо сви скупа да се ова спасоносна правила приведу и у живот. Живео српски језик!
„Драга децо, пошто се увидело да ови садашњи закони иду на штету нашег милог српског језика, то се садашњи закони о језику замењују оним укинутим законима од претпрошлог четвртка. Ми ћемо се по њима владати, јер то захтевају интереси нашег језика, коме је потребна сређеност да се може мирно и снажно развијати и усавршавати!“
Тако ће се предавати, а тиме ће се, деца навикнути да буду ваљани и честити, мирни грађани ове земље, грађани који неће сањати о неким лудостима, као што су Устав, парламентарност, сталност и поштовање закона, правила, утврђен ред!
(Даље)
[1] Буквар Мих. Јовића.
Као у Страдији… (2/4)
I НАУКА ХРИШЋАНСКА
Пре сваког предавања читаће се молитва коју ће влада саставити, а не као досад. Молитва ће гласити:
„Владо наша, која си на земљи, нека се слави име твоје; нека не прође власт твоја и нека буде воља твоја у Србији; хљеб наш потребни не дај нам никако, да теби буде више.
И не наведи нас у напаст, но избави нас од радикала[1].“
После молитве прелази се на учење.
Из науке хришћанске деца не могу учити ни Стари, ни Нови завет. Морају се учити неке измене. Деца су досад читала: „СВИ СУ ЉУДИ ПРЕД БОГОМ ЈЕДНАКИ“. То је тек најлепше: сви пред Богом једнаки! Зар једнаки пред Богом један којекакав сиромашак, надничар, сељак, или занатлија, тишлер, кројач, как’и било, и благородни господин, ђенерал Цинцар-Марковић; зар један практикант једнак са Милованом Маринковићем, зар пандур једнак са Вељом Тодоровићем? Што не иде, не иде! Тако „опасно“ место треба поправити, па да се деци овако предаје:
„Пред Богом нисмо сви једнаки, и тамо се задржавају ранг и чинови!“
Досад су деца учила: „ЉУБИ БЛИЖЊЕГА СВОГА КАО СЕБЕ САМОГА“. Лепо, ал’ ако је тај ближњи, по несрећи радикал, и то још, сачувај боже, од оних неумерених, „опасних по поредак отаџбине“, шта ћемо онда. Какав, наопако, ближњи, далеко му лепа кућа! У таквом случају мора се деци поменути да у ближње треба рачунати: министре, жандарме, пандуре и друге богоугодне људе, или то опасно место, што је много боље, сасвим избацити из уџбеника.
Деца су досад учила да „НИКО НИЈЕ БЕЗ ГРЕХА, САМО ЈЕДАН БОГ“. Све лепше и лепше! Значи, ни мање ни више, већ уливати деци у главу мисао да и министри греше. Зар се сме рећи да Цинцар-Марковић, Веља, кума-Милован, Лука и остали министри греше. То место треба сасвим избацити, а место њега треба деци рећи: „Цео народ, сви људи греше, сем министара. Они су непогрешни.“
Затим деца могу учити овако прерађене идеје: „Ако те министар (или ко по његовој наредби) удари по једном образу, окрени му и други.“
„Ако министри погреше и погрешком својом оштете земљу, колико пута народ треба да им опрости? До седам пута?“
„Не седам, него седам пута по седамдесет, па ако опет згреше, кажи цркви, па ако и њу не послушају, онда ћути па гледај посао!“
„Ако хоћеш савршен да будеш, а ти продај све што имаш у кући и окућницу и имање и стадо и кошуљу с леђа, па све то подај властима земаљским да плаћају шпијуне и граде ’апсане, а ти остави жену и децу и оца својега и матер своју, па иди у затвор кад те власт поведе, да благо ти буде и да долголетно поживиш!“
„У почетку бјеше ријеч и ријеч бјеше у вољи и воља бјеше у закону, и закони бјеше ријеч, а ријеч постаде закон.“
Тако исто треба у заповестима учинити измене.
Код заповести „НЕ УБИ[Ј]“ треба наставник да објасни да то не важи ако је реч о радикалима, и да дода: „јер заиста вам кажем, децо, пре ће камила проћи кроз иглене уши, него што ће се радикалима признати љубав према отаџбини, јер пре ће лицемјери и курве бити награђени, у овој земљи, него тај пород аспидни“.
Заповест „не укради“ треба изоставити, пошто школа има да спрема и чиновнике који рукују касама и бирачким кутијама. Место заповести: „Поштуј оца својего и матер своју…“ доћи ће оваква:
„Ако хоћеш, и ако ти буде потребно, поштуј оца и матер, а ако ти кадгод буде потреба да грдиш оца и мајку своју, ти назови мајку курвом а оца издајником, па ћеш бити награђен на небу. Можеш укинути заповијест божију за обичаје своје.“ Место заповести „Не сведочи лажно!“, учиће деца: „Сведочи лажно!“
— Кад треба, децо, сведочити лажно? — има да пита наставник, а ђак да одговара:
— Лажно сведочимо противу радикала кад их власт невине окриви за велеиздају!
— Лепо, мали, а је ли то богоугодно дело?
— То је дело богоугодно, јер тиме чистимо земљу од ђавола.
— А ко је ђаво?
— Ђаво је радикал. То су отпадници од Бога, зли духови, пород аспидин!
— А ко су праведници и угодници божји?
— Праведници и угодници божји то су министри.
— Колико има данас у свету великомученика, праведника и угодника божјих?
— Великомученика, праведника и угодника божјих има девет и њих је Бог изабрао за своје пророке да преко њих саопштава грешном народу вољу своју.
— Хајде поброј све пророке?
— Пророк Лука Мироточиви[2], Пророк Димитрије Праведни, Великомученик Веља Преблаги, Пророк Милован Чудотворац[3], Рабъ Божји Милован Златоусти…
— Доста, мали, ти ћеш бити ваљан грађанин.
*
Тако ће се из науке хришћанске васпитавати омладина по новом владином програму.
(Даље)
[1] Реч ђаво има се стално заменити речју радикал.
[2] Миро, уље, зејтин, трговина. Види Вуков Речник.
[3] Није реч о гутању устава.
Баш је безобразлук
Постали људи министри!
— Зашто, како, јесу ли заслужни?
— Ко те пита?! Ћути, па гледај посла! Шта све у овој Србији није било и шта још неће бити. Ова наша земља у последње време постаје отаџбина чуда и лудости и ми смо свему нашли смисла и виших државних разлога, па тек само нам, као бајаги, остало да разберемо што је Цинцар-Марковић министар председник, а министри Лука, Веља, кума-Милован, Денић, Лозанић, Павловић. Министри су, па квит. Можда је људма таква судбина.
—Знам, брате, али они немају никакве политичке групе да их помаже.
— Немају.
— Онда не могу бити министри.
— Како не могу кад су министри; шта говориш којешта. Група! Каква група? Бунцаш неке старе отрцане фразе.
Било је наивних људи, па се овако чудили кад је Цинцар-Марковић образовао кабинет. Свако чудо за три дана, те и ово. Људма постало то обично, као да тако треба да буде. Из почетка су се и сами они — министри — чудили шта се од њих учини, изгледало им неверица. Али виде да им пандури праве темена, многи скидају капе, навалиле на њих чете молитеља, тражи се од њих протекција; потписују акта, премештају, отпуштају, и увере се да све то изистински бива што они нареде.
Кад се састадоше у једној седници, рећи ће кума-Милован:
— Море, па ми смо, истина, министри!
— Ја шта ти мислиш? — одговарају му други.
— Није ово рђава ствар бити министар, шта велиш, Вељо — пита кума-Милован и завео се од смеја.
— Може да се трпи — вели Веља.
— Добро је, хвала богу! — рекоше остали задовољно.
— Сви видимо да је добро! Видимо нас девет, не ја сам, да каже човек превиђам, види један даровити Брзак, види један „двадесетогодишњи одлични новинар“ који је, брате, учио и неке „извесне науке“, Петар Тодоровић, види један по један Јовић, види Андра Гавриловић, па ево да питамо и све одаџије по нашим министарствима, па ће сви, смем се кладити у живот, рећи да је у овој нашој земљи добро, боље него игде. Па опет опозиција трабуња како земља пропада, како су финансије рђаве, како народ пати, како нема у земљи политичких слобода и шта још не веле. Не ваља им устав, нема парламентарности, не пуштају се закони и ови овамо кржљави. Ето, опет они лармају, а ми толики видимо да је добро у земљи! — вели председник министар.
— Ама ко то ларма? — викну Веља.
— Опозиција!
— Која је то опозиција?
— Цела штампа.
— Ја ћу штампи брњицу на уста! — плану Веља.
— Па шта ће та опозиција, а? Шта оће, велиш? — цикну кума-Милован.
— Чуо си шта хоће! — вели председник.
— Гле како се то обезобразило — зацича кума-Милован. — То све онај Одјек измишља.
— Одјек опет вели то народ тражи — вели Лука кроза зубе.
— Па шта ’оће тај народ, шта он ’оће? Који је тај народ? Народ, народ! Проби ми главу тај народ! То све Одјек измишља, лаже! Питај Перу, Брзака, Јовића, Андру, питај, што рече човек, све одаџије, ево и нас ту. Ваљда смо и ми народ. И ја сам из села, из народа. Народу је добро, њему ништа не треба — Мучи се! Е, богами, нека се и промучи, мучим се и ја! Јакако! Мучимо се сви! — опет ће кум.
— Сви, разуме се! — опет додаде Лука кроза зубе.
— Народу треба добар устав, вели безобразни Одјек. Питај у мојим Барама сељака да л’ воли печено пиле или парламентарну владу! Деде, брат Одјече, питај то у мојим Барама, па ћеш да чујеш! … Чик, деде! Сељаку требају волови, а он и не сања о слободи. Питај мог Баранина да л’ воли добре волове ил’ слободу политичку. Е, хе, не дам ја подвалу, ту ја њих чекам… Чик сад реци! — цичи кума-Милован.
— Тако је! — одобравају сви, тако бистре погледе на народни живот и његове потребе.
*
Заиста, ко је тај народ, шта хоће на крају крајева тај ћудљиви народ. Какав устав, какве слободе, какви бакрачи? Није му добро!? Шта њему фали? Ко њега дира? Народ нек оре и копа, сеје и жање, ако има, ако нема, шта да му се ради. Шта ће народу поштене власти, шта ће му слобода збора и договора? Зар су то све што данашња опозиција тражи имали наши стари под Турцима? Нису, па ништа. Нико за те лудорије није ни знао.
Народ, народ, народ! Благородни министри већ су нервозни на ту глупу реч, коју је без сумње Одјек и измислио. Ко то сме да каже да у овој земљи није добро? Зар девет министара, зар један Брзак, један по један Пера, један Јовић, зар толике одаџије веле да је добро, а испречио се с друге стране некакав народ па дречи кроз Одјек и друге опозиционе листове како не ваља, није добро.
Што рекао кума-Милован, то је баш безобразлук.
„Одјек“
9. јануар 1903. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наши државници
Силни јунак Краљевић Марко није се бојао никога до бога, бога мало, а цара нимало, за везире никад и не мисли, а за пашу ко за Шарца свога, па ипак је било прилике да се и та сила збуни и застиди. Кад је отишао Леки капетану „и Лекину виђе госпоштину“, ту се Марко застидео и збунио. Тако исто канцелар силне руске империје прошао је много света, и што је земље на четири страна, свуд се дипломате збунише пред њим. Али се и гроф Ламсдорф збуни и препаде кад дође у земљу Србију и виде нашу госпоштину и сагледа наших девет министара, девет љутих под каменом гуја. А кад виде како су мудри и разумни, како су политику светску обикнули боље много него своје дворе, ту се Ламсдорф застидео, беше му мука и зазор, те не смеде ни гледати у њих, а камоли еглен да започне.
И морао се збунити, иако много зна и много разуме. Укрстили га, веле, препреденим и духовитим политичким питањима, па човек не може да се прибере.
— Богме в нас много холодно, зимааа! — вели му министар грађевина Денић, трља руке и трупка ногама!
Таман се Ламсдорф мисли како да одговори на то значајно политичко питање, док тек срете с друге стране Цинцар-Марковића.
— Сад при нас будет шо, понимајете что тако шо, ћепло хорошо, топло.
Ламсдорф гледа час једног час другог, док тек приђе Лука [Лазаревић].
— Јес ли ви, благородје, с виночкој терговаћ, и так штету имали. Ја бил терговаћ, а по том при глуво-немој ребјенок седит. Прошу похорно как при вас глуви ребјенки? … Скаљко њих?
— Же, не конпран па (не разумем) — једва промуца побеђени Ламсдорф, и поче измицати натраг.
— Сурд занфан, ђецој, глухој ребјенки скаљко, поњимајете?
Слеже Ламсдорф раменима, па ни маћи. Тако! Нек види какви су наши министри, лако је њему с Французима и Немцима. Овде да те видимо.
Покушава гроф да се прибере, док ето ти кума Милована [Маринковића], па гурну у чисто народском тону.
— Остави те глуваће, него цемент, цемент, господине, цене какве су, цене? Имамо ми у Рипњу добар цемент; умерене цене!
Миловану Павловићу веле допала се руска бунда, па је пипка и, мал’, мал’, па изговори:
— Добра бунда! … Пошто ли је?
— Цееене, цееене кажи ти мени! — цичи кума-Милован и трља руке.
Даље руски канцелар није могао издржати. Веле да је хтео пасти, да га нису задржали.
Све све, али га она видра из Бара лепеничких уби цементом и народним тоном. На све би се, кажу, још и довио да одговори, још би се можда и измигољио, али не даде кума-Милован да се извуче, већ потеже на тапет цемент, таап, па дед сад ако може!
Тај ће добро запамтити Србију и њене политичаре. Није се богме с њима лако изнети. Савладаше га шале ради, а шта ли би тек радио да му је Антонић подвикнуо „оштром командом!“ Зло.
Србо је ово.
„Одјек“
15. децембар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 