Tag Archive | Milorad Mitrović

Сећање на Милована Глишића (2/3)

(Претходни део)

Ако је ико хтео да види како човек у годинама – чича проседе браде — живи безазленим животом мирне савести као дете у колевци, човек великих заслуга а без претензија, скроман и повучен, те изгледа пре да се боји казне, а већ нико и не сумња да би он имао право да се испрси пред многима, пред том великом гомилом која без разлога тражи за се и части и лака хлеба и достојанства; ко је хтео да види врлину и кроткост свесног човека о себи и својим заслугама, који гледао око себе поквареност и тискање горих пред њега, па да са анђелским осмехом узвикује:

— Ако, ако, е па ’оће човек, па лепо је то, треба човеку!

Е тај је требао да познаје лично Милована Глишића.

Живео је уредно и кретао се свакодневно као по каквом строго утврђеном правилу. Дуго година у последње време становао је код „Национала“. Устане рано и одмах иде да обиђе свога Перу. Хотелијер је држао кокошки и петла, кога је Глишић веома волео и назвао га Пером. Редовно понесе Пери жита и онда с њим разговара и тепа:

— Па како си ми спавао, Перо? Добра си ти нека птица! Па лепо певаш! Па како лело живиш, Перо, како те, море, слушају ове твоје жене? Не дај се ти, Петре, не дај се море, врагови су жене!

Петао кокоће, ћукне кокош, оне се искупе, петао по неку кљуцне, а Чича-Миловану то мило, тресе се од смеја и храбри свог Перу:

— Тако, Перо, тако ти њих, удри, Перо, која не слуша!

Кад се наразговара са својим Пером, онда одлази код Боторића на кафу.

Рано изјутра, увек на истом месту, за округлим столом до великог прозора с лица, могао се видети Чича-Милован. Чим дође, пре него што седне извади дуванску кутију, муштиклу, своју кутију машине. Док се кува кафа, завије пажљиво цигару, мете је у муштиклу, па тако незапаљену мете с муштиклом на кутију да је и она у приправности, и онда чека „да му се испече кафа“. Кад се донесе, сркне два-три пута, па онда узима цигару, упали ону одвојену шипчицу машине и припали цигару. То је редовно радио са неком свечаношћу, са неком озбиљношћу и пажњом да сам необично волео да то посматрам, и свако ме јутро занимало као нешто ново. Никад се није десио случај да се тај ред поремети. Кад попије две кафе, проћаска с друштвом, смејући се често на сав глас да звони цела сала, у тачно одређено време нагло устаје, плати и одмахне руком и изговори:

— Е, уздрављу, ви ко остаје.

И онда зна се куда иде: тачно на Велики пијац. Ако је време за печурке, он иде ради њих, а ако не, он онда прође свуда, посматра, допадне му се по каква сцена, разговор, и онда сутрадан прича са нарочитим задовољством.

После пијаце, у Библиотеку.

Од тих својих уличних посматрања веома је волео да прича како је посматрао једног шегрта што се побио са својим рођеним шеширом.

— Како то може да буде? — буни се неко.

— Тако, брате, свашта може да буде. Ја сам гледао својим очима како се дечко побио са својим шеширом. Иде дечко, носи повећу тестију воде с чесме, а шешир му мирно стоји на глави. Дечко се накривио на једну страну и иде тако некуд, ваљда кући иде. Наједанпут дечку утече шешир с главе. Додуше, био је ветар, ал’ сад ко зна да л’ је то баш због ветра. Па да видиш како је то неки безобразан шешир! Није утекао далеко, већ само неколико корака и изазивачки гледа с блатњаве калдрме у свог госу. Дечко потрч, потрч, онако накривљен с оном тестијом и таман стиже да га узме, ал’ шешир утече још дваестину корака, па опет стаде и гледа изазивачки. Опет јадан дечко потрч, потрч, па таман се саже да узме шешир, а он опет утекне неколико корака. То се понови три-четири пута. Дечку се досади, цикну као гуја љут:

— Е, стани, сад да видиш!

Остави тестију, па потече за безобразним бегунцем. Кад га достиже, он га удари ногом и учини: „Аха!“ — држећи га тако ногом, обрте се око себе, стави један камен, па и оним каменом удари шешир и узвикну задовољан:

— Тааако!

Затим га узе и врати се тестији.

— Море, па ти га умало, болан, не уби! — велим му ја.

Дечко ме погледа љутито.

— Гадна нека капа — забашурујем ја и додадох брзо — а ’оћеш да ти купим бурека? — Он пристаде и тако се помирисмо.

— Јадан шешир, јадан шешир, како извуче батине!

Кадгод то прича, он отплаче од смеја.

Когод је познавао Глишића мора се живо сећати како се кад су лепи дани с пролећа и у лето поносито враћа из поља рано ујутру, кад други устају. Пуне му руке цвећа. Често би дао Митровићу у шали по китицу:

— ’Ајде, да дам овом мом синовцу што списује песме, нек види и он цвеће. Ево ти, синовче, то је изистинско цвеће из шуме. А знаш ли ти, болан, да има и шуме и поља и цвеће и птичице, све то има изистинско кад се изиђе из Београда. ’Оће стриц да те води, па све да ти покаже.

— Тек штогод! — љутну се Милорад.

— Пази, па оно се љути! А да л’ ти, на пример, знаш колики је славуј, та птица што се толико спомиње? … Не зна оно то — окрене се другима. — Оно мисли славуј је колико ћуран… Е, видиш, није тако, синовче. Ћуран је велика птица, а славуј мала птичица. Ћуран се једе, а славуј се не једе. Оно, и ћуран је певачица, али га несрећни критичари не признају за песника, а славуја хвале.

— Та оставите молим вас комендију, какве су опет то морске шале! — љути се Милорад.

— Куку, па љути се, а стриц га лепо поучава!

Сем цвећа што га је брао у својим дугим шетњама по пољу и шуми, необично је волео печурке. И то је имао вољу, поносио се тиме да их сам лично набере, да их сам лично спреми. Код „Национала“ је имао нарочиту тепсију само за печурке, а нико их није смео кад пошље дирати ни спремати док он лично не дође. Врло често он је још пре зоре на месту где су печурке, набере и са поносом, насмејан, свеж, задовољан, враћа се у Београд и онда прекорева нас што доцкан устајемо.

Једног празника поподне сретосмо се код трамвајске станице.

— Е, тако, сад ми нећеш умаћи! — ухвати ме за капут, и рече:

— ’Ајде овамо!

— Куда?

— Видиш како оно још сме и да пита старијега? Куда! Куда те старији води. — Уведе ме у отворен трамвај, показа прстом једно место и заповеди:

— Седи ту.

Ја наслутих да ће да ме води у поље и, знајући да су његове шетње дуге, мало се намрштих.

— Никак’о бурење не трпим. Е, сад чекај… Е, дуван је ту, папир је ту, муштикла је ту… Стој, још нешто треба — и извади пет пара. — Ево ти ова пара, па купи видиш онде за ту пару кутију машине, али не смеш да утекнеш. — Купим му машине и дам му.

Он је метну у џеп. Утом се трамвај крете.

— Е, сад ћу да ти купим и карту. А знаш ли ти куда те ја водам?

— Не знам.

— Не треба ни да знаш.

Кад дођосмо до Цареве Ћуприје, рече ми:

— Скидај се — скидосмо се обојица.

Пређосмо преко поља, пењући се шуми на обрешку.

— Видиш ово зелено по чему газимо?

— Видим.

— Е, то је, синовче, трава.

— А видиш оно тамо?

— Видим.

— Оно је шума, а ово је овуда што се шарени пољско цвеће, али ми ћемо наћи лепше.

Наједном стаде.

— Видиш шта сам заборавио. Требао сам да поведем и онога лирског синовца.

Кад смо били кроз шуму, застаде Чича-Милован, па ће у шали:

— Боже Господе, кад бисмо сад срели неког попа, овде у шуми, па да га убијемо! …

— Кога попа?

— Неког, ето, на пример, оног попа што пише песме, што ми љути синовца. — Ту се слатко засмеја и кроз смех додаде: — Јок да га убијемо, него да му вежемо мантију више главе преко руку, па да га оставимо и утекнемо. — Стаде он замишљати шта би све поп радио, па како би молио сељаке да га одреше, како би се сељаци крстили и бежали, па кад му све сузе ударе од смеха на очи и тресући се држи се за трбух и изговара:

— Јадан поп, јадан поп!

Кад бејасмо при изласку шуме, он ме заустави, стаде преда ме, рашири ноге, па ме узе мерити озбиљно од главе до пете, затим ме кажипрстом гурну у чело, и упита важно:

— А знаш ли ти где те ја водим?

— Не знам.

— А умеш ли ти да чуваш тајну?

— Умем.

Он извади из каније с бедара један ловачки нож са ногом од срне.

— Шта је ово?

— Нож.

— Е, ако кажеш коме једно место што ћу сад да ти кажем, заклаћу те као врапца. — Остави нож, ухвати ме за руку и поведе. Изиђосмо на једну рудиницу:

— Стој ту, сад ти видиш поверавам велику тајну: ту има највише печурака. Ево гле, а сутра изјутра ћу да их поберем и зваћу и тебе.

— Хвала, стриче.

— Рекох да те зовем, али чекај да те слишам. Ја ретко кога зовем на печурке, и то радим зато што то чиним кад неког хоћу нарочито да наградим, али ког ја зовем тај треба да уме јести печурке по сељачки. Је си ли ти пекао с чобанима печурке?

— Јесам.

— Како сте пекли?

Ја му кажем и на крају додам да ми је било најслађе кад се у чаурици горе ороси и накупи водице, па кад узмем печурку то прво сркнем.

— Тачно! Да то ниси знао, не би добио печурака.

Кад смо се растали на Теразијама, попрети ми прстом, па показа на грло и превуче руком. Подсећа ме да ће ме заклати ако издам тајну.

(Даље)

Сећање на Милована Глишића (1/3)

Читано на Глишићевом вечеру у Народном позоришту, 4. марта 1908. године

С болом, с тешким болом, сећам се скоре прошлости. Још свеже успомене, и чисто ми неверица да више нема људи у чијем сам друштву провео тако пријатне часове. Још као да чујем Јанкову песму како силно звони: „Мој облаче, немој на ораче“. Као да гледам Митровића како у редакцији „Звезде“ седи затурен на десну страну, а леву ногу метнуо на другу столицу, налакћен на десну руку, шешир натурио на очи, и док Јанко певуши или шта пише, пушећи и кашљући, он прочитава песме за „Звезду“. Мрмља нервозно, цепа, сваки час мења страну, навали се на леву, па кроз минут опет на десну; а шешир његов муку мучи, час га затури, час још јаче набије на очи, иако нема шта да отресе с рукава, док тек скочи:

— О, молим, молим, пречасни, извин’те ви то, неће то Миле ни да чита. Читајте ви, госпо’н попо, песме вашој попадији, — и тресну песме нечитане о под. — Изеде ме, за сваки број шаље по десет песама! То је страшно!

— Каха – искашља се Јанко — баци па гледај пос’о; шта се ждереш?

— Па докле ће да ме дави! ’Оћу да му одговорим да се више не усуђује да ме малтретира.

— Ха, јок море, кад га не мрзи нек пише, шта те се тиче, а ти бацај па ћути.

Утом се појави Чича-Милован, насмејан, крепак, затурио намерно руке на леђа, улази без поздрава, стоји насред редакције, загледа смешећи се сваког од нас, управо мери нас од главе до пете, па ће тек као за се:

— О, Господе боже, да ли да им кажем: Помози бог.

Јанко се накашља, па ће равнодушно:

— Вала, ако и нећеш, стриче.

— Ето, па овај мој матори синовац сасвим поиспропадао. Видиш како се то покварило, па не поштује овога старијега, — вели Чича-Милован, па се окрете Милораду:

— А шта ми се овај синовац љути?

— Будала — вели Јанко равнодушно — љути се на попа што пише песме.

Милорад се жучно и нервозно жали како му се тај поп спопео на врх главе, и да ће због тога раскинути са „Звездом“.

— Уосталом, нисам ја ово мало здрављица нашао на путу!

Чича-Милован га као слуша са саучешћем, а на лицу му лебди осмејак, па ће тек:

— Господе боже, опака некаког попа! Па шта ’оће тај поп? Чудна и зла попа, где ће да ми умори овако синовца! — узе као тужно махати главом и узвикивати: „Јадан синовац, јадан синовац!“

— Па камо, синовче, да видимо шта ’оће тај поп?

— Не, не… – виче Милован нервозно и шорну ногом оне рукописе. — Нисам ни читао, ја чим видим његов потпис, мени се црева претуре, обневидим господине мој! …

— Куку зла попа, будибоксанама! Чекај да видим шта се најмио тај поп, шта ’оће он? — и подиже једну песмицу (свака је на засебној хартији). Мету наочаре, рашири ноге, са лица му блиста задовољство, спремио се унапред на смех, и то му се на лицу осећа. Чита песму попову:

Родољубно срце моје
На Косово мене мами
Јер род мој мили
Не може виш’ у тами.

— Па лепо, болан, каже поп! Немој болан, синовче да вичеш на попу. Види како он каже: родољубно. Нека пева попа. То је попа читао и попадији, па су се здоговорили да то даду у цајтунг, па после сељаци да читају, па попи мило како веле: „Наш попа списује у књиге“. Ето, видиш, синовче, а ти га бацио на патос. Јадан поп, јадан поп! — понавља једва изговарајући речи од смеха. Толико се смејао да су му све сузе лиле низ образе. Кад се исмеја, окрете се вратима и рече:

— Е, то је славно, е то је славно! Е ’ајд уздрављу, синовци. Изиђе на улицу и с улице допре његов гласан смех и још једном:

— Јадан поп, јадан поп!

— Којешта — љути се Милорад — не разумем овакве људе. Њему то смешно. Напослетку, чега ту има смешног? Море оно… ’ајд, нећу ништа да говорим.

Пред подне већ је редакција пуна.

Божа Кнежевић седи у углу редакције, провлачи руку кроз косу, оне паметне очи гледају кроз прозор у даљину, уздише гласно;

— Хој, боже мој, боже мој! — слушајући како се Милорад опет љути на покварено доба, на целу земљу и у силном гњеву узвикује:

— Дође ми да завијем чалму, господине мој, чалму да завијем, па да одем турском султану — уосталом, и тај султан — ал’ за инат, господо, да га дворим, што рекла песма, за девет година, да издворим војску од најљућих Арнаута, па да је водим на ову погану земљу да је уништим, поробим, попалим, да је нестане да се бар не срамоти пред светом.

— А шта вреди, за име бога, викати, Милораде, та ово није културно друштво, ово је гомила Цигана у које се нађе по неки човек, и тешко њему! — додаде Божа, протури руку кроз косу и уздахну гласно:

— Хој, хој, боже мој… Гомила Цигана; хој, боже мој, боже мој!

Сремац баш беше на вратима. Сврати покашто да нађе кога за шетњу. Насмеја се шеретски па ми шапну:

— Замисли, молим те, Милорада како с чалмом предводи војску! — и засмеја се до суза.

Често је, кад се на цело наше колено наљути, Митровић понављао ту своју војску што ће да је издвори од султана, а кад је Чича-Глишић присутан, он се као уплаши и као одмичући се вели:

— Куку, опака синовца, јаој страшна синовца! Видиш он би онако у чалми и стрица заклао. Страшна синовца, страшна синовца!

Како је то још свеже у памети, како ми се због кратког растојања времена још све чини неверица да заиста нема више тих људи!

Али, на жалост, нема. И ко није познавао те људе, ко се није с њима дружио, ко је само читао њихова књижевна дела, осећа колико се штетило, а како је тек за нас што смо навикли на њих, што смо, усред ове гомиле људи обичних, а који чине већину друштва, што се само боре за превласт, корист, класу и добит, имали за друштво те несебичне, идеалне људе, који су себе жртвовали земљи.

Али, како изгледа, и самом богу није било по вољи да те људе и даље држи у овом нашем данашњем друштву. Изгледало је и њему више недостојно да остави и даље на овом гадном вашару политичких коцкара, трговаца класа и лиферација, продаваца своје части и достојанства, у досадној вреви разних џамбаса, удворица, сујетних шупљоглаваца, лифераната и масе политичких Цигана и слепаца што пред разним парти[ј]ским шаторима богораде — данас пред једном сутра пред другом, та гомилчина што рекао покојни Митровић што сама за се мора рећи:

Који данка не видимо,
Већ за туђим очицама
По свету се претуцамо.

Заиста, само се тако могу објаснити ове нагле смрти првих наших људи. Бог им је рекао: ходите к мени, и позва из овог друштвеног брлога за кратко време и Јанка и Сремца и Митровића и Кнежевића и Чича-Глишића и Матавуља.

Ти су људи били видело у тами наше земље. И још више: они бејаху со соли земљине, али нажалост њих нема више.

Мир и слава пепелу њиховом!

Један од тих великих људи био је и Чича-Милован. Мени је вечерас пала у део једна тужна дужност да се с тугом у срцу сећам њега, мог доброга стрица.

У један мах перо је застало баш на овоме месту. Што сам се више сећао Чича-Милована, тим су све више оживљавале успомене на све помрле великане и ја сам застао, нисам смео ни могао никуд даље, и одједном ми се чисто створио пред очима Чича-Милован. Насмејан, добродушан као и увек, а као и увек прави се љут. Гледа ме — тако га замишљам — маше главом, па као вели:

— Господе боже, Господе боже, па и оно се замислило, па и оно жали! Јадан синовац, јадан синовац! …

Суза је заврела на око, али место да кане, ја сам се болно насмешио и у себи помислио:

— Опрости, стриче, моменталној клонулости мојој, опрости, али кад год ми пред очи изађе твоје свеже, насмејано, доброћудно лице, увек ће ми дати, снаге за нове напоре у животу. Опрости ми сада!

(Даље)

Прича о томе како је начелнички положај без икаква зазора и стида насрнуо на доброг и ваљаног грађанина г. Ђоку Кара-Јовановића

(Из мојих успомена)

Као што видите, драги читаоци, главни јунак ове приче постоји, жив је и здрав, а може се видети понекад у министарству полиције, а иначе у уредништву Савременика од 8—12 часова пре подне сваког дана. Према томе отпадају сви прекори читалаца и критичара да су приче измишљотине, а ради тога, да бих, дакле, побио то неосновано, нетачно мишљење, и пишем ове редове.

*

Једног дана, а од тог дана до данашњег прошло их је више од пет стотина, сретнем се на улици са г. др Божом Банковићем.

— Потребно је да дођеш довече у 7 часова у Касину, рече ми.

— Је ли што важно?

— Важно. На сваки начин дођи. Треба да се договоримо о покретању једног опозиционог листа. Теби је већ познато да смо о томе и раније говорили.

— Драги Божо, сећам се свега, али ти знаш шта је вечита сметња томе. За такав лист треба имати пара.

— За то не брини, за паре ти ја јамчим, све смо ја и Ђока то удесили.

— Који Ђока?

— Кара-Јовановић.

— Зар је он противан фузији?

— Разуме се, а шта ти мислиш?

— Мислио сам, право да ти кажем, да је и он присталица фузије и да неће радити са самосталним радницима.

— Остави, бога ти.

— Онда сам се варао.

— Ватра је, кад ти кажем!

— Збиља?

— Ватра!

— Ко ће још бити тамо?

— Јаша Продановић, Милорад Драшковић, Миле Павловић, Коста Тимотијевић, Буда Раденковић, Милорад Митровић, Јован Скерлић, Ђока Кара-Јовановић, др Андра Михајловић, др Божа Марковић, Милан Марковић и ја, тако, наши људи.

Увече смо око 7 часова били сви на окупу.

— Говорило се, разуме се, против владе, износиле се погрешке њене. Сви смо били сагласни да је фузија штетна по земљу и да тај наш лист треба да продужи политику чисту радикалну, да управо пође оданде где се стало кад су радикали који су руководили странком напустили чист радикални програм и удружени с напредњацима створили смешну казну, која се зове фузија.

Узе реч и г. Ђока Кара-Јовановић. Говорио је одушевљено, ватрено, са заносом како је фузија велико зло с којим се треба борити свом снагом; осуђивао је кабинет Вујићев и све радикале који су се удружили с напредњацима; називао их је издајницима. Између осталог, вели отприлике ово:

— Ја се нећу примати службе под оваквом владом, а и ви други требало би да се тога опростите. Само, господо, треба добро да отварамо очи с ким радимо и кога примамо у друштво. Томе треба да нас учи раније искуство, јер уђу многи људи у политички рад с намером да ту ћаре. Такви нам не требају. Кад почнемо неки посао, морамо истрајати до краја, па ма шта било, а не после да когод врда и извлачи се у најкритичнијим моментима.

Никад ме говор није више одушевио, а јесте г. Ђока с одушевљењем и са жаром говорио.

— Како би било да и с овим старијима који су у фузији не прекидамо везе. Требаће нам! — рече неко из друштва.

— Никад с њима. Зар се може рачунати на људе који су издали странку и начела, те се везали с напредњацима за љубав плата и положаја. Никад њих. Треба их потпуно одбацити и никад ништа с њима заједнички не радити — цикну г. Ђока и очи му синуше од љутине.

После дужег договарања изабрасмо Јашу Продановића, др Божу Марковића и Ђоку Кара-Јовановића да израде програм листа, управо да направе само нацрт програма и план нашег рада, па да после о томе кроз три дана дебатујемо и претресамо тачку по тачку.

Разишли смо се.

*

Сутрадан сретнем г. Ђоку.

Иде журно, али му на лицу читам неку радост.

— Куда тако журно?

— Журим, здраво!

— Куда?

— До Тилера.

— Треба да пожурите с оним планом. Баците само онако у главним цртама програм, па да што пре то претресемо и почнемо лист. Нема смисла толико развлачити! — рекох му.

Он се нешто збуни, не даде ми никакав одговор, већ пружи руку и понови:

— Журим, здраво!

— Шта ћеш код Тилера? Терају те сигурно на вежбу. Онда је можда то због овог листа. Брука, тако ми бога, дакле и Миша почео као Владан. То је срамота.

— Није вежба, него ми се десио један гори малер. Изненадио сам се и не знаш како ми је непријатно.

Погледам га и на његовом лицу приметим искрену тугу и неспокојство.

— Да ти није умро ко?

— Није, али овај малер ме више тишти, чини ми се, него да ми је рођени брат умро.

— Шта је, реци!

— Замисли само у’ватише ме да будем окружни начелник!

— То је заиста малер!

— Криво ми због овог нашег посла.

— Јест незгодно, баш су угурсузи да ти тако подвале.

Он поћута, па додаде.

— Уосталом добро је да људи с нашим политичким убеђењима заузму важне положаје. Боље могу да раде за општу ствар. Ја ћу као начелник моћи много користити нашој ствари… Здраво!

— Здраво! … Потруди се за нашу ствар!

*

Одмах затим сретох др Банковића.

— Ђока испао чини ми се фузиоиаш!

— Није ваљда?

— Ватра!

— У’ватише га у начелнике?

— У’ватише.

— Зар фузија?

— Она!

Има доста тако малерозних људи и ја их искрено жалим.

„Одјек“
20. октобар 1902. године