Tag Archive | Majka

Краљ Александар по други пут међу Србима (5/23)

(Претходни део)

II
НА НЕБУ

Како је све то другојачије на оном свету. Нигде жандара, нема шпијуна, Бога не прати силна гарда по небесима. Нема трагања за антидинастичарима, нема прокламација, нема изненађења, нема депутација, нема укидања устава.

Једним словом, за Србина веома досадно. Други народи лако подносе ту монотонију, али Срби нису на то навикли.

Би наређено да се Александар и Драга воде у чекаоницу, где ће причекати док и свети Петар не изрекне свој суд над овим душама, а тај суд изриче по вољи самога Бога.

Чекаоница је огроман простор небесни који је подељен у одељења, тако да сваки народ има своју чекаоницу. Александра и Драгу, дакле, оставише у одељењу за Србе.

Ту су сви Срби који су отприлике у то време помрли као и овај краљевски пар. Ту су Срби из Краљевине Србије, Срби из осталих српских крајева, и праведни и грешни. Одатле ће се прво позвати праведни и упутити у рајско насеље, а грешнике ће предати демонској власти и упутити на вечне муке.

При уласку у то српско одељење Драга се исправи, диже гордо и охоло главу и очекиваше буран поздрав, јер она није обична жена већ краљица Србије. То исто, по угледу на краљицу, уради и краљ, али с много мање вештине.

Али и овде претрпеше грдно изненађење. Душе помрлих Срба дочекаше их ’ладно и гледаху на овај краљевски пар с презрењем. Нико ни речи да проговори.

— Срби, драги моји Срби — поче Александар — ја сам се за добро драге ми Отаџбине, за добро милог ми Српства, старао на земљи, а и овде ћу се старати свим силама…

Душа једне бабе гласно се насмеја.

— То ваше старање ме је и довело овде пре времена! — прекиде краља један познат му глас и он се окрете на ону страну одакле глас долажаше.

— А, ви сте, мој председник министар. Откуд ви?

— Што ме питате? — одговори љутито душа председника министра.

— Особито ми је мило што сте опет уз мене.

— Мени није нимало мило. Мене је овде довела служба вама као краљу, а та служба била је грех према земљи и народу. Сад се то јасно види, али, на жалост, сад је доцкан. Још и на земљи сам све то почео увиђати, али ме изненадна смрт препречи да се покајем и да са своје душе скинем грехове које починих служећи таквом краљу! — рече гњевно и срдито душа министра председника.

— Ако израдим помиловање код Бога и ако успем да поништи указ који ме је из оног света преместио у овај, ја ћу то исто тражити и за вас, и ја вам јамчим да ћете ви опет бити мој председник министар.

Председник се презриво насмеја и додаде:

— Та ваљда нисам толики грешник да ме Бог удари на тако страшну муку. Ја радије пристајем да ме Бог метне у пакао него да се поново вратим у Србију под таквим условом.

— Томе се од вас нисам надао, зар сам, генерале, ја, носилац таковске идеје, краљ Србије дочекао да ми ви тако кажете?

— Да сте се надали, као што сте требали да се надате свему што се догодило, ви бисте били бољи краљ и још би владали Србијом! — одврати прекорно и жучно председник, па се иронично, пакосно насмеја и обрати се краљици Драги:

— Како се величанство осећа у благословеном стању?

— Ви сте неучтиви.

— Ама требаше да понесеш неку колевку, знаш за сваки случај, злу не требала! — уплете се у разговор душа једног сиромашног сељака.

Душа једне бабе сељанке удари у смех и рече:

— О, ’натема га била, да се човек и овда од све муке насмеје.

Настаде општи смех.

— Та да, куд би, ваше величанство, брез колевке, може вам, касти, очас затребати! — добаци један Србин из Баната и опет душе ударише у смех.

— Што се смејемо, смејемо, али мени је лакше што видим овде Александра и Драгу — рече један из неослобођеног Српства — то двоје су били убили у нама наду на ослобођење и уједињење васцелог Српства.

— Ујединили би они нас све заједно под Чвабом! — додаде на то сељак из Шумадије. — Ми смо се сељаци овамо код нас то посигурно надали и само чекали час, ал’ оно ви’ш ’де му испаде нешто друго.

— А где су толики моји пријатељи? — рече љутито краљ и погледа оштро генерала.

— Ха, ха, ха, пријатељи! То је врло наивно питање вашег величанства. Где су?! — та на земљи, забога, чекају да постану министри новог режима. Они ће сада аминовати народу и грдити Александра са истом енергијом као што су до ономад грдили народ, а викали: Живео Александар, па ма шта Александар учинио! — рече генерал и опет се насмеја.

— То ваше мишљење веома је интересантно! — опет ће краљ замишљен.

— Нимало интересантно — одговори генерал.

Краљ се окрете од генерала. Разговор који се започе није му се допао, па се обрати једном сељаку из Шумадије и упита:

— А што сте ви умрли?

— Јел’ ја?

— Да, ви.

— Од муке, мој брате. Ти си ми вајно био краљ па се још чудиш што сам умро. Ја се опет чудим како нисам давно и давно умро, још под владом твога оца. Ти мене не познајеш, а ја сам био у депутацији два пута: и кад си објавио преки суд и кад си испросио ту, туна, исту Драгу.

— Драга, ово је наш пријатељ.

— Море, какво те пријатељство снашло — продужи душа сељакова — од муке и невоље сам био и самог себе готово омрзао, него знаш, нареди власт, па се мора. Лакше ми је, ко велим, отићи у Београд да ти викнем: „Живео“ него да лежим у ’апсу, да ме глобе, да ми продаду и волове из јарма. А патио сам ја много, па сам ’тео да све идем на правду, па ми умало кућа не пропаде. И навикаше на мене укућани: „Ћути, видиш какво је време дошло.“ А три пут сам лежао у ’апсу.

— А како је у ’апсу, то мора бити врло занимљиво?

— Јадно ти занимљиво, дабогда ти то занимљиво било теби и твојима. Ево, да ти баш испричам како сам први пут допао ’апсе.

Били смо на жетви, а то је било још за владе твога оца. После ужине одмарамо се. Неки прилегли те заспаше мало, а нас неколико разговарамо. Знаш како је: живи људи, па разговор наиђе о свачему. Слушао ја често кад деца уче из књига, па у књигама ти има триста чуда. Уче деца и неку историју. О, Господе боже, шта ту све нема.

Толкују тамо све по реду како је било од старине, па се помињу сви владари од најстаријих земана, море, од пре хиљаду, каки хиљаду, од памтивека па све до краља Милана. Е, то сам се грдно чудио. Сваком се, брате, зна, који је год био краљ јал’ цар, јал’ жупан — и то, веле, било — ко је, чији син. Ко му је био отац, ко мајка, колико је владао, колико је имао деце, све то редом толкује се у тим књигама и знају боље но ја првог комшију. Зна се чак за Немању, за Душана, за цара Лазара, све то знају за сваког, и за сваког исписали, докле не дође до краља Милана. Једино код њега нема да се толкује ни ко му је отац, ни која му је мајка. А ја то нешто, знаш ки човек, сâм ’нако шацујем у својој памети, па сам се чудио што ли то. Зна се онима од пре ’иљаду година а, велим, овом садашњем краљу то не помињу нити пишу, нити то ко зна. Па јȁ, шта знамо ми прости људи, кад и’ наке књиге то не толкују, што истолковаше све од памтивека.

Ето како сам то ја сам ’нако мислио, а ја ту на жетви на ужини то и рекао.

— Море ћути, рече ми један комшија, да ми мученици гледамо своја посла — кад га ни у књигама нико није истолковао, то онда не помињи.

— Ама, знаш, криво ми, реко’ ја — краљ је наш, брате, па кад знамо ко је отац оног Шула што краде јаловице, треба да знамо, на прилику, рачуњам, и родитеље нашег господара! Велим ја, а чудим се једнако како да то нико не зна.

Поразговарасмо тако на одмору, па опет на посао. Нисам ја, брате, ни сањао да ме због тога снађе неки белај. Ја сам то рачунао у разговор као сваки други разговор.

Кад, не лези враже, а наш ти је Србин несрећан створ, докаже то неко баш онамо где не треба. И сад не знам ко је, ал’ све жалим на оног мог комшију; с њим сам се, знаш, био нешто здрпио око неког превата.

Најзад, ко је, да је, тек мени начини пакост. Једног дана, баш се лепо сећам, секао сам дрва у забрану, дотерао једна кола кући и таман сео крај ватре да се мало огрејем, док тек упаде у кућу баш главом наш капетан и с њим четири џандара.

— Јаој, дабогда их Бог убио, од њи’ сам се баш настра’овала. Нису дали људима ни ону поштену корицу ’леба што је с муком зараде да је бар с миром поједу! — упаде сељаку у реч једна сељанка и уздахну, сетивши се прошлих дана.

— Гле, триста му мука, па то код вас горе било од џандара, него код нас од Маџара! — додаде један пречанин.

— Море, каки Маџари, ако бога знаш, наши капетани и џандари су били гори од Турака.

— То је врло интересантно гледиште! А мени су џандари били врло симпатични. Кад видим џавдара, мени милије него оца да видим! — рече краљ и додаде обрнув се краљици:

— А ти, Драга?

— Имаш право, Саша.

— Еле, где оно стадо’, шта ти поче’ причати — продужи онај сељак из Шумадије — упадоше у кућу капетан и четири џандара, па само док викну капетан:

„А, ту си, издајниче, ти ли се нађе да кујеш завере против нашег краља! Везујте!“

Џандари скочише на мене те везаше, и то крвнички везаше, па онда почеше мувати кундацима. Кукам ја, молим, деца се преплашила те вриште, жена ударила у кукњаву. Море, више ме ожалише него сада кад сам умро. Тако ти они мене дотераше везана до среза, па ту бацише у хапс.

(Даље)

Радикалној демократији (2/3)

(Претходни део)

III

Кад се добро проуче мотиви који су кретали кроз векове толике ускоке да губе главе за слободе, кад се види и зна да је и онај страховити први устанак године 1804. био само продужење те борбе у ширем и јачем облику, онда данашње прилике политичке и најскорија политичка борба могу се оценити тачно и правилно. Тада се, кад се све то има на уму, може разумети што је одмах у почетку свога покрета радикална демократија придобила уз своју заставу толико бораца, готових да гину за убеђење, да гину за поштена права потиштена народа. Та борба није нова, том борбом није наш народ тражио ништа друго него исто оно што је вековима тражио, а излагао се истим опасностима, готов на све жртве, како је кроз векове научио. Деца су се рађала нроз дуге векове робовања и сисала млеко мајчино, отхрањивала се тим светим пићем српске мајке, те мајке коју је задахнула сва свежина народних идеала, која је и сама однијана уз звуке гусала, однегована песмом народне свете туге, народног бола и жудње за слободом.

То су биле мајке и млеко тих матера заиста је било рајско пиће, свето и узвишено. Док су Српчад дојила такво млеко, Срби су имали људе, имали су кроз векове борце који су могли увек за добро народа, за слободе земље погледати смрти у очи. О, када би само данашње мајке могле појмити и разумети значај мајке, кад би оне само могле и назрети шта мушко чедо њихово посиса с млеком материним, колико значаја по срећу земље има материна песма којом се успављивали и будили сви витези слободе народне, онда би много и много другојачије изгледале данашње прилике у земљи. Али данас тога немамо, данас пре имамо свега него што мајке имамо. Њих нарочито немамо овде у Београду, у овој лудници од чаршије, која на жалост намеће сулуде моде целој земљи Србији. Ми сада у ово доба шарлатански врљамо и лутамо, ми сви осећамо да нам није добро, осећамо тежину прилика, па се вечно кавжимо, бијемо и свађамо око тога да пронађемо кривице, да видимо где је извор зла. Крив је био Милан, крив нам за недаће Александар, крива нам јаловица Драга, криви нам завереници, кад већ увек нама радикалима због наше лудости и назаренства мора неко бити крив. Ми у том врљању и тражењу узрока зла дођосмо и до топова, и цела земља, опојена заблудом, дође до убеђења да нам само још топови фале, па да земља буде срећна. Топови, топови! Кад видимо и осећамо да нам није добро, а не знамо откуда нас зло бије, ми онда мислимо да ћемо пуцањем из топова решити питање, да ће се зло наше домаће поплашити од наше пуцњаве па побећи некуд далеко, далеко од нас главом без обзира. У овом случају ми заиста личимо на мало дете, које ништа не зна, које не уме да се помогне, које уме само да плаче и да дреком, која му, да није око њега свесних, ништа не би помогла да од себе отклони незгоду која га мучи.

Добро је имати и топове, али пре него што имамо добре топове, нама су потребне добре мајке. И свима онима који мисле да су све и свја учинили кад викну:

— Топове дајте, топови нам требају! — ја бих одговорио:

— Мајке нам дајте, а не топове! Прво мајке, па топове, јер су нам залуду топови ако мајке не одоје синове да гину на топу, као што је гинуо Рајић у устанку.

Београд, та суманута варош која Србији даје мигове за политичко зло и добро, најчешће зло чини, јер Београд може имати и пушке и топове и прангије, али, на жалост, мајке нема. Београд има даме, има каћиперке, има, што се вели, „начитане женске“, има патронесе и добротворке, има жена што иду у клубове и воде политику, има их што воде литерарне препирке, има госпођа и журова где се гадно и одвратно оговара или се гледа судбина с асталчићима помоћу духова. Београд има сујетне жене што мужеве гурају на зло ради свилених хаљина и помодних шешира; има сплетки високих дама које кабинете министарске обаљују, али јадни наш Београд нема мајке.

Место млека материна, место да Српчад одајају српским мајчиним млеком, којим су одојени Обилићи и Југовићи, у Београду се одајају крављим млеком; место сисе материне имамо цуцле, или Српчад задоје Маџарице и последње блуднице! Место песме материне која витезе ствара, Српче слуша развратна ашиковања својих дадиља; и то је основ домаћег васпитања овог бедног колена што на жалост Србије ниче у лудом Београду, а та ће деца доцније владати и управљати с пуно виших државних разлога још јаднијом нашом Србијом.

IV

Борба радикалне демократије, а то значи борба потиштеног народа коме су одузета права човека, а на њега сваљен сав терет, сва мука народа који је морао чак и знојем, крвавим и мучним знојем, плаћати угњетаче своје није нова борба; та борба добила је само ново име, а име те исте борбе за права и слободе народне мењало се вековима. Исти мотиви који су кретали на борбу радикалну демократију, кретали су и борце нашег првог устанка, кретали и оне ускоке, који нису умели покретањем листова да траже слободе већ су то тражили мачем и пушком. Што вели Његош:

Пâс свакоји своје бреме носи,
Нове нужде рађу нове силе,
Дјеиствија напрежу духове,
Стјесненија сламају громове…
Удар нађе искру у камену
Без њега би у кам очајала.

И заиста свако време, сваки појас имао је своје муке, своју невољу, своје људе, своју борбу. Онако како се бори данас, није се могло борити пре пет стотина година, јер тај начин није био за то време.

Цар Лазар је морао да иде у бој, ту се морало да гине, Косово је морало постати крваво разбојиште, морало је постати велика гробница у коју Србија сахрани најбоље, најплеменитије синове своје, које уплакана Слобода народна и виле, српске посестриме племенитих витезова, отпратише до вечне куће. Тада, у то доба, није могло бити говора о покретању листа у коме би се доказивала права потиштених Срба и варварство турско. Место какве редакције у којој би био главни уредник Милош Обилић, власник цар Лазар, а редакциони одбор девет Југовића, Мусић Стеван, Косанчић Иван и Топлица Милан, морао се бирати други пут. Место уводног чланка, којим ми данас водимо борбу после толико година, Милош је морао да ради друго нешто. И он је написао уводни чланак, ал’ не пером и не мастилом, његов уводни чланак је написан мачем и тиранском крвљу, он је место уводног чланка распорио Мурата усред турског табора, усред његове свеколике војске. Стари Југ-Богдан са својих девет Јутовића нису могли бити репортери, нису могли доносити извештаје из Прес-бироа о страној политици, нити су могли писати преглед стране штампе, већ су оставили господство дома свога и пошли на Косово.

На граду се отвори капија,
И изиђе војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу,
На алату, вас у чисту злату.
Крсташ га је барјак поклопио,
Побратиме, до коња алата.
На барјаку од злата јабука,
На јабуци од злата крстови,
Из крстова златпе ките висе,
Те куцкају Бошка по плећима.
Примиче се царица Милица
Руке склопи брату око врата,
А ухвати за узду алата.
„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мени поклонио…“

Не враћа се Бошко, то је била искрена и поштена борба тога доба, где се за убеђење гинуло. Како је велико, свето и узвишено све што се из племенитих поштених идеала чини, па макар ту борбу водио племић са златним токама, или доцније у устанку „голи синови“ и сиротиња раја.

Југовић Бошко, и као он и сви Југовићи, одговара сестри:

„Иди, сестро, на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руку крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац,
Да ми рече дружина остала:
„Гле страшљивца Бошка Југовића,
Он не смједе на Косово поћи,
За крст часни крвцу прољевати,
За крст часни и слободу златну,
И за вјеру с браћом умријети.“

V

Радикална странка је, иако, дакле, имађаше, као што смо раније напоменули, крвав, страшан и језовит пут, и могла тако брзо ухватити дубока корена у народу, што је народ српски вековима навикнут већ на борбу којом је тражио од угњетача потиштена права и слободе своје, те тако је радикална странка са својим начелима и својим захтевима дошла као продужење борбе.

Власницима и угњетачима није никако ишло у рачун да се начела Радикалне странке шире у народ, те је између власника и људи прикупљених око заставе народних права и слобода настала страшна и очајна борба. И гоњење и глобљење и прогонства и влажне тамнице са оковима и лисицама, и мучење глађу и жеђу, па чак пушкарање и убијање од стране тиранских власти, све то није могло успети да идеје и начела Радикалне странке не бујају све јаче и јаче. И та убеђења, преливена крвљу најбољих својих заступника, постадоше страшило ондашњим опасним власницима; пред Радикалном странком задрхта и сам краљ Милан.

Ако је у тој борби бивало да се борац и смори, ако стукне мало натраг, ако се каткада у љутоме окршају и занија застава радикалних начела, пристизали су одмах одморнији, свежи борци, млађи, које није дуга борба заморила, или су чак и први пут ступали у тај страшни бојни ланац.

Дакле, никакав притисак, нијаква сила није могла застрашити масу храбрих бораца за слободе; сва гоњења су само више и више челичила борце.

*

Радикална странка на крају крајева је победила и једва једном се дочека да се дахне душом, дочека се први пут да радикална демократија одрешених руку, несметана ничим, изводи своје теорије, остварује своје идеале, да усрећи земљу и да створи благостање у народу.

Али Радикална странка, која се опростила и Милана и Александра и Драге и Луњевица и свију крвних њених непријатеља, који су је гонили и који су јој и могли сметати и сметали јој, има сада кад највише и може и треба да ради највећег и најопаснијег непријатеља, а тај је опаки и страшни непријатељ њен у самој странци.

То је онај разорни елеменат који се стварао у странци овда-онда, то су они људи који су са идејама Радикалне странке трговали као с јарећом кожом. Ти су људи упадали у доба кад се Радикалној странци мало срећа осме’не и с највише дреке и галаме гурали се мимо боље, тражили да им се чини, кукали да уши пробију како су они највише гоњени и упропаштени за радикална убеђења. И напредовали су и чињено им, али су они увек умели да осете опасност, увек су, чим се над Радикалном странком навуче ма и најмањи облак, одмах умели да се лагано, постепено повуку и то мотивишу слабим здрављем, домаћим неприликама и већ уобичајеним разним правдањима. И они тако повучени, сигурни за своју главу и за своја леђа, гледају поиздаље из скровитог кутка, меркају прилику, посматрају и чекају овоје време. Чим се развијала ратна застава Радикалне странке, кад труба радикалне демократије одјекне широм земље позивљући све борце да се купе под ратну заставу и кад се започне бој променљиве ратне среће, онда ту нема ниједног шићарџије, из бојног строја они беже, они ће прићи победитељу.

И чим се деси да се у радикалном табору захори радостан усклик, после силних страшних јуриша и ратних мука:

— Ура, победа је наша! Живела слобода!

Тада одједном као да из земље поникну ти одвратни људи и одмах се стану суманутом енергијом тискати међу прве редове, а њихови се гласови највише чују, они најватреније, најсилније вичу да већ и промукну:

— Ми смо победили, доле са тиранијом, живела слобода!

Тада они јуре бесомучно по зборовима, држе ватрене говоре, пишу дописе, пишу чланке пуне слободоумља…

Тај елеменат био је и у последњим данима страшне Александрове реакције притуљен, прикривен, изгледало је да и не постоји, али он је био жив и чекао је згоду гледајући са стране из сигурног положаја шта ће бити с радикалном демократијом. Ради боље сигурности ту је било и изјава и усменог и писменог одрицања од Радикалне странке било тајним било јавним путем.

(Даље)

Успомене из детињства

I

Мој отац је у млађим годинама био страстан ловац. И дан-дањи воли добре пушке, и чим би му се која нова допала, одмах би је купио па ма како било, иако му и иначе неколико њих висе о чивилуку, давно неупотребљиване; такође још држи керове, пази их и храни боље него стоку.

Можете мислити тек како их је пазио док је још ловио. Ја се једва, као кроза сан, опомињем неког старог Трапе, за кога отац још и данас са заносом прича. У Трапу није смео нико дирнути, као, боже ме прости, у икону. То је био узрок те је увек између оца и матере бивало спора због керова, кад би, рецимо, који кер оборио лонац или завукао њушку у шерпу с јелом.

– Керове не дирај; то нису као други пси, с њима треба бити бољи но с неким људима! – одговори он озбиљно, и узме миловати керове, а они скачу около и пењу се шапама уз њега, а он им тепа, и чисто некако разговара с њима. Нарочито је Трапа за мајку био читава напаст у кући. Стотину пута је сирота оплакала „због те проклете псине!“ Обали Трапа нешто у кујни, или одвуче батак од исечене кокоши, и мајка га ћуши ногом, а отац нада викати као да си му око ископао.

– Дође ми да ’ватам бели свет и бежим из своје рођене куће због једне псине! – узвикнула би често у таквој прилици очајно.

– Однео батак, па појео, па ако! А колико си ти зечева појела што сам пред њим уловио, па се то заборавило? А и сад би ти лисице и нос одгризле да није Трапе! – доказује отац, и милује пса као оно кад кажњено дете когод мази и теши да не плаче

Кад сам ја био ђаче још у основној школи, онда не беше дана, нарочито зими, да макар мало не проврља с пушком. Лети, за време школског одмора, водио ме је увек празником и недељом по забранима у лов на голубове. Он лови, а ја уловљену птицу нађем и носим у тканој торби.

Увек се сећам, као данас да гледам, оне припреме његове и полазак у лов раном зором зимских дана.

Пробудим се рано, пре зоре. У соби још мрак; кроз кључаоницу од врата светлуца светлост из кујне и чује се очев и мајкин разговор. Врата се собна отворе и унутра уђе Шуле, наш момак, с ватраљем пуним жара, те заложи плехану пећ. Док он дува и распирује ватру, ја се шћућурим под покривачем од хладноће. Затутњи и запуцкара у пећи, а светлост од пламена трепери, где слабије где јаче, по дуваровима, поду и шашовцима. Чујем како пред вратима од кујне отресају ноге од снега, а знам да су то наши суседи Тоша и Павле навратили на оца. Поред прозора засија светлост од фењера, и преко собе промакне Шулина сенка, а одмах затим чујем како захрже кулаш у ару и лупи неколико пута ногом, јер зна да му се носи зоб.

Петлови већ лупају крилима, и на све стране се разлеже кукурикање. У дворишту настане жагор, и Шуле с фењером промиче час тамо, час тамо. Ја већ, лежећи у топлој соби, знам да се то спремају сонице и извлаче испод трема од коша. То је бивао знак да тога целог дана отац неће долазити кући, те, уколико сам жалио што и ја не могу с њима ићи, мада увек оплачем молећи да ме поведу, утолико се и радујем што ћемо смети јурити по шуми, те гађати камењем веверице и клизати се по низбрдици испод школе до миле воље.

Устанем из постеље, отворим лагано врата и изиђем у кујну, где отац и наши суседи седе крај огњишта. Мати тумара час тамо, час тамо, и припрема у торбу јело и пиће. Отац са Павлом и Тошом седи крај ватре, пију врућу замедљену ракију и пуше дуван. Увек сам најрадије гледао како се према пламену од ватре колута дим од цигара измешан са паром од грејанице. Тоши и Павлу везане уши пешкирима, а чарапе и дизлуци пуни грумуљица од снега, који се према ватри топи, па понегде прелива као роса на сунцу. Крај њих пушке, светле и подмазане, преко рамена ловачке торбе и рог за барут, о бедрима мазалица, за тканицама велики ножеви, а крај њих стоје велике торбе, у којима је јело, чутуре с вином и пљоске пуне препеченице. Пију тако ракију, и разговарају на коју ће страну кренути, код кога ће навратити те оставити сонице док лове: или причају како су се код овога или онога домаћина, где су случајно навратили да се огреју, пили и прочастили се. Керови скиче напољу и гребу шапама по вратима, сигурно од нестрпљења. Све је то мени изгледало тако пуно дражи, да никакве лепоте с тима нисам могао поредити. Једва сам чекао да порастем, па да и сам уживам у свему томе. Тек зора заруди и снег забеласа кроз мали замагљени прозорчић, и једва се назире пун иња велики храст у дворишту и кров од качаре, а сонице већ пред кућом. Кад полазе, а ја се попнем на малу троножну столичицу и стојим уз замагљени прозор, бришем га руком и гледам у двориште. Шуле облеће око соница и намешта час ово, час оно; кулаш, упрегнут, тупка ногама и осврће се на седишта, по леђима му и гриви попао снег, а пара из носа диже се у хладан ваздух. Крупан снег тихо, нечујно промиче и пада. Ловцима се беле од снега шубаре и одело, а и керови снежави циче и скачу час уз једног, час уз другог, те им по оделу остају беле снежаве пруге од псећих шапа. Шуле донесе сламу и метну у сонице, и они се попну на њих, отресу од снега вунене шаренице, којима су прекривена седишта начињена од сламе. Прекрсте се при поласку, и, пошто се обреде препеченицом из пљошчице по два-три пута, кулаш крене. Шуле држи капију док они прођу, керови заћифчу и појуре пред соницама. Замало па се изгубе испред мојих очију, а ја дуго гледам, често кроз сузе, у оне пруге од соница што остану преко дворишта и крупно снежно прамење што промиче поред прозора.

Покадшто оду, а ја се још и не пробудим, па кад изиђем у двориште, видим трагове од шапа псећих и њихових опанака. Тада увек оплачем, ако је отац увече, на моје молбе и салетања, пристао и обећао и мене повести. Соницама су врло ретко ишли, а иначе пешице. Кад год оду соницама, обично дођу увече весели, те се у нашој кући спрема червиш од зечјег меса, и пије до неко доба ноћи.

II

Осталог чега слабо се сећам. Свега ми је још нешто остало живо у памети, да нећу никад заборавити.

Једаред бејаше мајка врло болесна. Преконоћ бејаше пуна соба жена и суседа. Двапут су јој палили свећу. Отац је седео у углу, грлио ме и љубио ћутећи, а ја сам плакао, и у том заспао. Кад сам се изјутра пробудио, а мајци бејаше лакше. Код ње је седела Тошина жена.

Отац је био већ отишао у лов. Није много прошло, а он се, преко обичаја, врати раније него обично.

Изгледао је врло љутит и нешто необично замишљен. Баци крај себе торбу с рамена, пушку прислони уза зид, па седе крај ватре на троножну столичицу и зари главу међу руке, које је лактовима ослонио на колена. Ја узех претурати по торби да видим шта је уловио. Он подиже главу, погледа ме, а, све ми се чини, сузе му беху у очима, па ме некако тихо, што не одговараше његовом обичном гласу, запита:

– Шта ти ради нана, је ли јој боље?

– Сад може и да разговара – одговорим ја весео после оног ноћног плача кад су јој палили свећу.

Отац ме ухвати за руку и привуче себи, па, држећи ме између колена, узе гладити по коси, затим ме пољуби у теме и прошапута:

– Зечићу мој мали, ништа ти не знаш! – Никад ме није тако назвао, али ме је и иначе разноврсно називао кад би ме миловао, те ме то није зачудило. Чак ми је изгледало обично.

Утом уђе у кућу Тоша. Поздрави се, отресе ноге од снега, седе на другу столичицу према оцу и узе лупкати штапом по опанцима да одбије закорушен снег.

– Крете ли шта? – упита оца.

– Мани ме, никад се нисам ражалио као данас. Вајни сам ловац, па ме чисто срамота и да причам.

– Ниси убио, а гађао?

– Нисам гађао, а могао сам гађати на неколико корака…

– Ух, забога, што пропусти?! – узвикну Тоша љутито.

Отац узе причати:

– Трапа тера по брегу, а ја искочим на пут, па пођем онамо кроз Перину њиву да препречим на поток, јер, знаш, обично туда Трапа нагони. Кад поред оне Перине сламе погледам, а нешто се као миче. Сакријем се брзо за ону крушку одмах до сламе, па погледам, а оно маторка лежи на легалу, уз њу два мала зечета, па се згрчили сироти као лоптице. Знаш, рани снег, а они нису још одвркли. Маторка их чисто својим телом загрева, па се смешта час уз једно, час уз друго младунче. Једно јој се попело уз леђа, па трља шапицама преко главе и ушију, а лепо неко зече, да га пољуби човек од милине. Ја у један ма’ дигох пушку и загледам маторку, ал’ ми тек одједном дође некако жао. Сетим се, знаш, Смиље, а и њу ноћас умало не изгубих. Једва је остала жива. Што никад нисам, целу ноћ сам преплакао, жалећи куда ће овај црвић без мајке (ту показа на мене)… Ето, тако ми нешто дође жао. А гледам, знаш, како их она греје, па помислим: „Мајка је и то, брате, као свака мајка!“ А они малишани се искупили око ње као дечица. Е, не могадо’ да пуцам, но кад помислих како би овом малом мом било да му је ноћас умрла мајка, чисто ми сузе ударише на очи, те спустим пушку и уклоним се полако да ме не опази и да не поплашим маторку, чак ми жао да они мали остану сами…

– Е, не бих је гађао, па да ми човек богзна шта да! – заврши отац причање, па ме опет пољуби и протепа:

– Зечићу мој мали, куд би без мајке да је ноћас изгубисмо?!

Ја заплаках а он и Тоша заћуташе.

–  Е, ’вала богу: и то је мајка, као свака мајка, а и жалос’ би била да си пуцао! – рече Тоша после неког ћутања.

Ето, то се свега сећам из свога детињства из ловачког живота мога оца.

Београд, 1899.

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.