Tag Archive | Lov

Писмо Јовану Кангрги (1)

Драги Јово,

Пишем, али и сам не знам шта ће испасти. Желим да одговорим твојој вољи, да ти све тајне откријем. Одакле да почнем? Шта да узмем? Не знам. — Хтео бих цео свој живот да ти пред очи изнесем, па да гледаш, да ме испитујеш. Најволео бих кад бих то могао учинити. Ти би читао живот чудноватог младића, чудио би се, можда би уздахнуо тужно, можда би ти се и суза у оку завртела. — Далеко сам, није то тако страшна биографија. Насмејао би се, веруј ми, драги Јово, ти би се слатко смејао.

Замислио сам се, а мисли ме носе и куд бих хтео и куд не бих. Донеле ме ето у једну јеврејску одају. И ја гледам стару погрбљену Јеврејку са смежураним лицем и испалим зубима како се смеје младоме Јеврејчету што се играјући спотаче о неку „асуру“. Гледам опет једнога постаријег Јеврејина до прозора како се смеши и животињски ждере неку питу. Ја стојим, нити ме ко што пита, нити ме ко нуди, а нико ме и не тера. Нико на мене не обраћа пажњу као на какву ствар или ниже нешто. Све ми то излази пред очи, ту су ме мисли донеле. Али шта ћу ја тамо, о чему мислим? — Тргнем се из мисли, узмем са стола допола изгорелу цигару, припалим, тргнем два-три дима; дим се колута и развија, а ја га дирам и гледам у њега, и тако се ето нехотице занесем у нове мисли…

Сад сам на горњем боју једне куће Кондине улице. То су, мој драги Јово, грозне и тужне успомене. Хладна соба а кроз „рабатан патос“ пири још хладнија струја. Напољу звижди ветар као помаман — све се трескају прозори, а једна крпа којом је једно око запушено лепрша тамо-амо. На столу стоји лампа која осветљава сто за којим седим и тапшем ногама од зиме. Сваки час извучем лампи фитиљ, светлост ојача мало, па опет утрне и чкиљи као малопре — нема гаса. Крај пећи, из које тек помало светлуцају два, три угљичка, седи на малој клупи моја бивша газдарица. — Сува као авет. Лактовима се одупрла о колено, а главу метнула међу кошчате суве руке. Крај ње, опет, на поду седи ћерчица јој од своје 3-4 године — лепа као анђелче. Лупа ножицама о патос, плаче, све јој сузе котрљају се низ пуне обрашчиће. Дрма мајку и моли да јој да хлеба. „’Леба, мама! ’Леба!“ па опет у плач, а мајка нéма, као да је од камена изрезана. Ал’ како је њој било — слушала је глас свога љубимчета, своје једине утехе, слуша и чује да оно иште хлеба, једну корицу сува хлеба и ништа више. Сигурно је желела да оглуви, да је нестане — да — — — не знам. Ах, тешко је то, жалосно, страшно! Где је ближњи и где су ти људи, тај бог, има ли њега? — Ја сам био најближи, ја сам то слушао, чуо сам плач, чуо сам тежак уздах материног бола. Јесам ли помогао? Био сам као камен, нисам се могао маћи с места, гледао сам само ту тужну слику. — Нисам могао мислити. — Да ми је да ти кажем, да ти речима опишем, да видиш само; овако не. — Сећам се тога па мисли појуре, крв узаври. — Повлачим перо, али се оно устеже, неће, не може — јест, не може. — И ја сам тада био гладан и ја сам осећао бол. — Тада сам се осећао код толиких људи — сам. — Ал’ ја сам крив. Нико други — сам ја. Ено их, гадни ласкавци. Гле како се смеше, како ме тапшу руком по рамену — говоре, труде се да сав глас претворе у нежност, да ме увере у своју искреност. Могао сам се преварити, тј. преварили су ме они, јер су учинили своје, али ја сам видео онај поглед, осетио сам дах гладне злобе, из речи њихових чуо сам само ласку, хвалу — обману; то нисам тражио. Ја сам их куповао — и купио, ал’ ме је скупо стало. — Они су ми се светили, правили се да ме не познају. Истина су ме, као бајаги, и жалили, то ме је вређало. Ја сам се правио весео — смејао сам се — горко. И они су се насмејали кад сам од њих полазио, али злобно. Најзлобнији хтеде да ме и даље гледа, не из сажаљења, не из оданости, него да гледа жртву своје злобе, да се свети, да се злобно смеши. И — — —

Слуш’о сам га кад говори
о љубави наспрам друга,
слушао сам га кад се злоби
и пакости светској руга.
Ал’ у том сам глед’о часу
израз лица шта му вели,
глед’о сам га и шта видех —
у том часу зла ми жели.

Дрхте злобно усне модре,
стиснути су јако зуби,
с уста с’ ласкав осмех вине
па се затим одмах губи
на ономе ’ладном лицу,
где се клета пакост шири,
где прозоре видиш пакла
што кроза њих демон вири.

Све сам то претрпео. Увек сам се смејао, трудио сам се да упркос свима будем весео и успео сам. — У своме горком смеху, а то је плач, само плач којим се одзива прекорно саучешће, а оно горе уједа за срце него отворена освета или злобно кињење. Ја сам се смејао, многи су ме држали „за животињу без осећања“, то сам чуо, знам — али ништа — прошло је. Сад сам у бољим приликама. Опет иду за „животињом без осећања“, труде се да и по други пут играју своје подле улоге. — Знај да им неће упалити. Ето тако лутам мислима сад у овоме часу. Сетим се дивних вечери летњих, сетим се баба-Јекине баште, цвећа. — Оне дивне шале, Лиона, свију милина из тога доба. О ала то беше красота! Тада сам сигурно био у крилу среће, у њеном загрљају, склоњен од бурног живота светског у коме влада неправда, неверство, превара, лицемерство, кад бејах у тим данима и у данима кад живљах крај својих родитеља, обасипан њиховом нежном љубављу. То су можда за мене била два острвца у бурном мору светске злобе. Па шта мислиш? Да ли због тога тужим? Боже сачувај! Мора се проћи кроз све, пре или после. — Ја сам уграбио, рано сам прошао. — Видео сам и познао прави живот земног човека. па сад? — Ето, сада ћу да мислим што друго, да се успоменама занимам.

Био сам код моје куће у селу. Знаш, запамтио си сигурно да има две собе, једна мања и једна већа. Мања је она у којој је Шишко јео млеко знаш да смо се смејали како је био опкорачио велику чинију ногама, па куса великом дрвеном кашиком. Зимус је у тој соби седео Павле, јер у великој нема фуруне. Били смо увек заједно. После вечере, одем ја код њега — узмемо вина, па разговарамо и накрећемо литар (без чаше). Вино точимо из нашег подрума, али кад пређе време, завлада поноћ — онда не иде да се лупа у буре. — Ми, већ весели, шиљи момке код Наума, донеси — пи’ — Вичи Јевту, пушке, барут. — „Овамо, штрудло божја!“ — виче Павле. — Узбуна. — Ја сам био ћутљив кад више пијем, а Павле је грдио и само хоће боја и мегдана. — Прелама руку — маше, стеже песницу — па се тек гласно насмеје. Труди се да озбиљно разговара, али то је тек смешно. — Језик изда, усне се обесе, а речи (глас) пролазе кроз зубе са великом муком. — Ја имам страст да пуцам. Избацим некад по 50—60 пушака за ноћ. Зими и није уживање, али како не би лети? — Знаш већ на каквом је месту наша кућа. Изађем мало више, седнем крај оних шумарица, горе, на рудину. — Вече лепо како се тек да замислити. — Са свију страна чујеш песме прељске и жагор, које од ветра које од рада другога. Живота вреди таква једна ноћ. Седим па пливам у чистини, певам јер морам, сама ме природа гони. — Нисам певач, то већ знаш, то ме једи. Слушам како се силно простиру други гласови. — Не једи ме то као што се обично једи, него је то као да се дете бенави у крилу материном, па од радости цвили као да плаче. — Положим пушку по земљи, плане — засветли, а глас јој одјекне по брдима, па још ако после тога као одзив чујем какво „јао“ или опет по три-четири пушке, то је још веће задовољство. Помислиш да си у рају а не на земљи. Замисли јаку зиму као што је у Београду. Ветрина хуче, па те „брија“ и сипа снег у очи. — Замотао си се, натукао капу, савијеш главу, па хиташ као смушен, а такав је сваки ко мимо тебе прође. Све мирно, невесело — итд. а сад упореди то с оном вечери.

Писао сам ти готово читав табак и опет ти нисам ништа написао, још ако те ово задеси у каквом послу, лепа парада.

Држим да ћемо се скоро видети. Пиши ми хоћеш ли долазити амо о Ускрсу. Ако ми пођемо у Грчку, онда ћемо се састати. — Могуће да ћу баш и онако доћи у Ниш за два-три дана.

Био сам у селу — седео сам у баштици под једним великим орахом. — Дивно вече, месец обасјао, и звезде трепере на небу, чини ти се да се играју, да су веселе, па те маме чисто. Запалио сам цигару, лаки ветрић разноси лагано дим који се чаробно шири према зрацима пуног месеца. Цвеће мирише, а славуји и косови певају вечерње песме, поздрављају тиху ноћ. По целом селу дигао се жамор од смешне збрке разних гласова. Груди ми беху испуњене милином. Осећао сам се срећан. Свуд около шума, обасјана слабом светлошћу месеца, па још чаробнија изгледа него иначе. — Све се почне утишавати. И лавеж паса и песме радника који се повраћају кући, све тише, тише. Тако дође права ноћ. — Још каткад кос или славуј јаве се умилном песмом из свога гнезда, и покоји будан пас лане. Али са свију страна сад почињу допирати звуци од клапар-ветрењача — дивота. Почињу светлуцати по брежуљцима ватре. Па тек дивне песме чујеш — то су прела. Хори се песма, а груди се надимају од неког задовољства. „Сјај, месече, сјај“. Та песма као да ми је за срце прирасла. Узмем пушку и остало, па хајде. — Али тамо кад добро, кад рђаво, али ма како, тек то су слатки часови. — Ето видиш да просто не могу и немам времена да то полако, пажљиво и природно све пишем. — А мисли прелете много, — час овде, час тамо — час видиш себе окружена срећом и задовољством, а час у злоби и невољи; све то мисао прође, ал’ ко ће све то исписати? Рђаво си приметио, нисам зловољан, бар сада, а кад пишем зловољно, то се сетим несрећних тренутака. — О, да ми је да ти изређам само све жалосне сцене из мога живота! — А има их доста. — Истина је да лепи дани претежу. — Па зар онда могу бити љут на своју судбу, на свој живот, на свет? Свет је као свет, а зар ја нисам можда у очима каквог сиромаха такав? Сигурно јесам. — Седим гдегод крај чаше пива, пушим скупоцен дуван, чашћавам итд. Нисам приметио, али бар у једној од таквих прилика гледао ме је какав сиромашак, коме је 10 пара потребно да најнужнију потребу — глад подмири. И он је био огорчен, мрзео ме можда. — Само ја не бих мрзео тако без узрока. Ја бих био луд кад бих се усудио да исправим „криву Дрину“.

Могуће је да помислиш: заљубљен сам. То ако си пре помислио него што ово прочиташ, сад се разувери. Никад нисам љубио. Још не знам шта је љубав, иако толики свет од ње пати и толики писци испунише своја пера пишући о љубави.

Као што видиш, тј. уверавам те да ја нисам огорчен на свет, а већ објаснио сам ти зашто по каткад тако пишем. Још бих много и много могао о тим стварима да ти пишем, али немам времена.

Желим да ти пишем што опширније о Павлу и Владимиру. Право да ти кажем Владимир није као што је био. Нешто се уозбиљио, ништа, можда баш то се теби и допада. — Е али није тако. — Ја волим озбиљна човека, али стари познаник — друг, кад је озбиљан и све озбиљно и „мудро“ прича своме другу, то је онда ’ладноћа, то више није озбиљност у правоме смислу те речи. Напослетку, па правдам то, јер човек је ожењен, а иначе има своје дужности учитељске да врши, па мора да остави оно старо понашање. — Опет ме нећеш разумети; не мислим да човек треба (да има) детињско или младићско понашање целога века, јер то је противно карактеру свакога човека. Павле је стари Павле. — Пије прилично, али му не шкоди ништа. Павле је добричина. Тај човек пропада од добра. — Његова доброта сигурно је учинила те је постао „мек“, „млак“, како да се изразим. Бивало је прилика да га нападну у његовој рођеној кући, и он само слеже раменима. Можда је то и бојажљивост, али на сваки начин није. Додуше, није баш ни куражан, јер је то у више прилика посведочио. Павле је добар друг и искрен, само је сувише према безобразком и увредљивом понашању „млак“.

Твој,
Рад. М. Домановић

(Без датума; из времена око 1892. год.)

Поред ватре (1/2)

Бејаше ведар зимски дан, а мраз, што веле, „пуца дрво и камен“. Ја сам се враћао из лова. Нигде живе душе да видим; све пусто и немо, само што чујах шкрипање снега под ногама и бесно звиждање ветра, које ми тада, озеблом, уморном, и љутом због рђавог лова, изгледаше као погребна песма мртвој природи у белом покрову. Решим се да свратим у кућу неког Мате Илића да се мало огрејем и одморим. — Уђем у двориште: под једним колима стајаху два пса, који се окретаху у вези скичећи од мраза; кад ме спазише, лануше по два-три пут’, а затим опет продужише своју стару песму; под тремом од коша угледао сам повише кокошака, које беху по једну ногу подигле и завукле у перје; накострешиле се, повиле главе једна под другу, па мирно сносе своју судбину. Прошавши тако кроз двориште дођем до кућњих врата, где закуцам, а на то ми један глас изнутра одговори: „слободно“.

Био сам већ у кући. Једна велика дрвена клупа на којој су стајали бакрачи с водом; у једном углу гломазни орман (долап), на коме беху две-три дебеле проје; о зиду неколико полутака сланине, сланица и још неколико венаца лука и паприке: то је било све што се на први мах може видети од ствари. На среди је горела велика ватра, око које су на троножним столичицама седела четири сељака. Сви су били у сукненим гуњама, чакширама и дебелим вуненим марамама око врата. Пошто се са свима поздравих, понудише и мени једну троножну столичицу, те седох и ја крај ватре. — Мало што слађе и пријатније може бити него озеблом ловцу или путнику лепа ватра поред које се одмара и греје озебле удове, а гледа како се весело извија пламен и слуша пуцкарање дрва у њему.

— А одакле идеш, вере ти? — запита ме газда Таса, који сеђаше с увијеним ушима белим пешкиром, раширеним рукама према ватри и мало на страну окренутом главом због дима.

— Из лова.

— Е пропао си, знам зацело! — додаде опет газда Таса.

— Како, човече, ово је зло! — рече и газда Мата пружајући тикву с ракијом газда Мијаилу.

— Море мани се, отпоче и газда Марко, једва, брате дођох од моје куће довде, умало се не смрзох на путу! — Пошто то изговори, саже се и стаде намештати опанак на левој нози.

— Да бог сачува! — додаде газда Мијаило пошто одујми тикву од уста.

— Несрећа вала са сваке сваке стране, а шума готово сва исечена — рече газда Мата, а затим, погледавши у ватру, додаде — чарни де, бога ти, Мијаило, тај угарак: ближи си тамо.

— Настале, брате, велике дације, па посекоше људи гору! Мора се, шта да се чини! — рече газда Мијаило чарајући ватру.

— Јаком ће; ово је цвеће! — умеша се и газдa Таса.

— Право велиш, Тасо, јаком ће, како се свет обрнуо натрашке, предузе газда Марко чешући се по затиљку.

— Вала, док смо ми живи, биће дрва, па после шта буде! — додаде газда Мата и погледа у мене.

Тај разговор прекиде Никола Цукић, ушавши у кућу. Човек око четрдесет година: обична раста, широких прсију, висока чела, правилна лица, густих малих бркова и црних светлих очију. На њему беху чакшире с великим туром, чохана памуклија и јелек, а поврх овога дебео вунени шал.

— Помаже бог — рече овај улазећи.

— Бог помогао, Никола.

— Како сте сви тако, шта радите?

— Ето, хвала богу! Шта ти радиш?

— Нека! Хвала богу…

Понудише и њему једну столичицу те седе крај ватре, па пошто се поновише разговори слични онима као кад сам ја ушао, отпоче он окренувши се мени:

— Кад си ти отуд дошао?

— Пре неколико дана.

— А је л’ тешка тамо наука, вере ти? — упита ме за тим газда Таса.

— Па… — одговорих ја слегавши раменима, не знајући шта ћу друго.

— Е вала богу, како да није тешка! — умеша се газда Мата.

— Наука је брате! — додаде и газда Мијаило, а затим пљуну на страну.

— Ситна памет ту треба! — додаде и газда Марко загледајући до ноката догорелу цигару, коју је држао између палца и кажипрста баш пред самим устима.

— Па, мислим, умео би ти сад да певаш у цркви? — упита газда Мата.

— Како да не би умео! — одговори газда Марко, док ја смишљах одговор.

— Па не би ја то умео; ми то не учимо — одговорих му ја.

Сви се некако чудно згледаше, а на лицима им се читало велико изненађење!

— Па, овај — једва се поврати газда Мaта — ја шта ви учите?

— Друге науке — одговорих му ја на то чудно питање.

— Друге су то науке, Мато; шта ти питаш за певање! — рече газда Мијаило погледавши у газда Мату.

— Ма знам ја то, но тек ’нако питам.

— Пита само човек; није то рђаво питати — додаде газда Марко.

— А још колико имаш да учиш? — упита ме опет газда Мата.

— Још једну годину.

— Дадено, брате, понеком те може да учи! — додаде газда Таса.

— Е вала богу, природ’ човека вуче! — рекоше остали.

— Вала да сам ја отишао у чколе, жестоко би изучио — поче газда Мијаило.

— Изучио би ти да ’оће буре за тобом! — дирну га газда Марко.

— Био би досад капетан! — примети газда Таса.

— Хо!… Хо!… Хо!… Хо!… — сви ударише у гласно смејање.

Наста мало ћутање. Тиква с ракијом кружила је од руке до руке; дрва су на ватри пуцала, а ветар је напољу звиждао. Ћутање је прекидано само речима: „спасај се“, „на спасеније“ и доста јаким узвицима „О, хо… хо!“

— Шта каже, био би капетан! — отпоче први газда Марко и намигну на Николу.

— Вала, нисам учио, а да сам учио, не би ме носили у чколу на чабрењаку! — одговори газда Мијаило.

Опет се сви на то гласно насмејаше.

— Да ли је истина то било? — упитах ја радознало.

— Како да није истина, питај све што су учили чколу.

— Е то је да бог сачува! — повикаше остали једва изговарајући од смеха.

— Е људи, што јес’, јес’, носили су ме на чабрењаку, али то није било до моје кривице — започе озбиљно газда Марко — сви смо пропадали као кучке! … Ето, брате, овога Животу из нашег села окова учитељ у коњске букагије, па кад иде по школи, оно само чини: врр … врр … врр…! Шта ће човек да чини, мора да трпи шта га снашло, а човек је тврд као псето! Много може да трпи и да подноси!… И Живота је много бегао… Сви смо бегали, али морали смо; учитељ да побије по школи као говеда!

— А зашто, зашто си ти бежао? — упитах га ја.

— Био ме много учитељ, па сам морао. Ево како је то било: имали смо за алексију баш катикизис; дође учитељ да слишава, те ме упита за колико је дана бог створио свет? Ја реко’ „за шест дана“, а он ме потеже шамаром колико је игда могао, а ја главом па о таблу: сву главу разби! … Каже: не одговара се тако, него се лепо каже: „Бог је створио свет за шест дана.“ Ударим ја у плач, а он викну: „Шта ми слиниш? Нисам ти ја нана да ти дам сисе“, па мени још један шамар и остави ме без ручка. Ништа богами, кад увече почесмо да учимо, а ми смо, знаш, онда и ноћу учили. Сваки мора да купи по литру свећа лојаних па то стоји код вамилијаза, па кад потрошимо, ми купимо опет… Учимо ми, све то ћути, нико не сме да зуцне, а учитељ шета по школи и држи штап, па и ко погледа на другу страну, он штапом па по глави!… Док мени испаде плајваз и ја се сагнем да доватим, таман се ја подиго, а штап ме стиже: лепо сву главу ми разби… Не смем да кукам но гледам у књигу, а суза само капље на ону књигу. Припрети, богами, он мени како ћу сутра да повучем мачка за реп, а сад, вели ми, плачи колико хоћеш… Сутрадан ја потегнем, па чим се сване, а ја побежи кући… Дође сутрадан вамилијаз, сирома’ покојни Јова и још два ђака да ме воде, а ја побежим у шљивар; окупе они мене те у’вате, али ја легнем па ни да макнем, док они отпасаше канице па ме увезаше и протну чабрењак па понеше тако донекле, а ја их после моли, кука, те ме пустише и одведоше онако у школу… После је тек било зло! — заврши газда Марко.

— То је онда пропас’! — додадоше остали.

— Море, да станем ја да причам моје муке — започео Никола.

— Деде, вала, и онако смо залудни, шта ћемо друго овде поред ватре, додаде газда Мата.

Никола се понамести мало на столичици, трже два-три дима, и започе:

— Баш смо били у трећем разреду овде у овој школи. Умирили се ми сви па чекамо учитеља да дође да „не“ пусти кућама, а ми онда нисмо ишли кућама сваки дан но кад не пусти учитељ; у недељи дана кад пусти по једанпут, кад не пусти… Кад ето ти учитеља, па на врата; седе он на столицу па рече: „Ко ’оће кући, нека дигне руку увис.“ Ми деца, ка’ деца, једва чекамо да идемо кући, па сви подижемо руке!

— Е, вала богу, деца су, брате, к’о свака деца — примети газда Мијаило пошто одујми тикву од уста.

— Уђем ја у школу, оста мој отац напољу, а учитељ те за мном у школу, па узе пред ђацима да ме пита:

— Је ли ти тешка читанка, је ли рачуница, је ли катихизис, што бежиш?

Ја само ћутим.

— Наплатићемо се ми — рече опет учитељ и пође вратима — а ви старији ђаци спремите добар прут.

— Оде он с мојим оцом у мејану, а ја стадо те гледам на прозор док они замакоше; чим их изгуби испред очију, а ја викнем па напоље, па оданде све у трк до Међица. Заборавим у школи и торбу и фес нов новцат. Останем у Међицама цео тај дан, ту и ноћим, па пред зору а ја се открадем до куће па полако отворим млекар, те украдем скорупа и сира, напијем се млека, па опет натраг. Тако ја проведем два дана, трећи дан таман ја дођем до у ону ливаду испод наше куће, па сам оданде опет мислио да идем да украдем што за јело, кад, ту беше нека бара, а по њој жабе вичу кре-кре-кре-кре-кре-кре, а мени не даде ђаво мира, но накупим камења па почнем да гађам оне жабе по бари.

— Оно што кажу онај куси нит’ оре нит копа — примети газда Таса и сви се насмејаше.

— Гађам ја ту жабе, продужи Никола, док одједанпут чу где ме неко викну „О, Никола“. Погледам ја, кад мој отац стоји пред нашом капијом па ме лепо види. „О, Никола“ — викну он опет. Одзовем се ја. „А шта радиш ту несретниче?“ — „Ништа — реко му — ја гађам жабе.“

— Зар те то учи учитељ, закон ти твој — викну он, а ја испусти оно камење из руку.

— О, Анице — викну он моју мајку.

— Чујем!

— Не чула, кукавице, пушку ми дај да убијем пса — рече он па отвори капију и викну на псе „О Белов, уват’, држи, држи, уват’ Зеља, ху, а да ху, Мурга, уват!“ Ја сирома’ помислим истина, пси ће да га послушају те да ме увате, побежи ја што сам могао, а они за мном док ме они стигоше и протрчаше поред мене лајући, а ја онда надам за њима трк, почнем и ја да их туткам. Бежа’ ја тако сирома’ чак до Крчмаре; сломих се лепо; пређем воду па онда обиђем около и дођем баш уз плот наше куће. Сакријем се ту за један дуд па ћутим. Повирим ја иза дуда, а мој отац се спрема да иде у виноград, чујем да нешто наређује шта ће они да раде док се он не врати. Диже се он па на капију, оде у виноград да види шта раде копачи; чим он замаче, а ја прескочим плот па уђем у авлију. Мајке се нисам бојао, а мој старији брат Стева и сви снажнији отишли у виноград; код куће остала само мајка и ситна деца, мој један брат млађи и две сестре. Уђем у кућу а деца седе совром и једу млеко; узмем и ја једну кашику па седнем уз њих да једем; гледају ме деца као ’ајдука из шуме па их чисто стра’ од мене, док ће моја сестра Дика, она беше од свију њих понајстарија, рећи: „Што болан, Нико, бежиш“, а мени то дође криво, па дете кашиком те по глави: так, а оно удари у плач. Дође моја мајка споља па стаде на врата. Једем ја, а све погледам у њу, а она једнако на вратима. Пошто једо’, пођем ја вратима; таман дођох до ње, а она мене па преко среде у’вати а превика „држите га, децо“. Салетеше ме сви они: једно за руку једно за ногу, једно за леђа, мајка преко среде, ал’ ја опет јачи од њих, повучемо се по кући па падосмо, умало те нисмо у ватру; скочим ја брзо па таман да изиђем на врата а они ме пристигоше па ухватише остраг за кошуљу; вуци ја натраг, а ухватио се рукама за дирек, ал’ они не пуштају, док моја мајка викну неког Мату терзију, што шијаше мом оцу одело и нама, а седео у истој авлији у нашој кући; дотрча Мата, а носи конопац везао би десет људи у њега; ја некако до’ватим од њега један крај конопца те га ударим по носу, лину крв, а он пусти конопац па хтеде да се врати натраг, но моја мајка превика: „Држи Мато, побогу брате, ’оће опет да утекне.“ Врати се он опет те ме у’вати преко руку, а мајка са децом држе опет за кошуљу, те мене затворе у подрум.

— Да мене сад оће ко да затворе у подрум, добро би било — прекиде му причање газда Таса и сви ударише у смеј.

— И ја се не би љутио, додаде газда Марко, још кад има добра вина.

— Пружиде ми, Мијаило, тај угарчић да запалим цигару — рече Никола.

Пошто запали, продужи опет своју причу.

(Даље)

Ловчев записник (4/4)

(Претходни део)

IV

Целог дана провео сам у лову, и кад се спушташе вече, био сам далеко од куће, на гумну код свог стрица.

Гумно је у једном крају велика забрана до пута. Нарочито је зато и искрчено. Вечерњи ветрић шушкара кроз лишће високих церова, клопарају суви огранци, а цела шума као да гори благом, нежном, руменом, рајском светлошћу, коју просипа сунце на умору. Из забрана, даље од гумна, чује се гукање голубова и гркање грлица, и што запад постаје блеђи, гукање све јаче. Путем се дижу облаци прашине. Чобани терају овце и говеда. Разлеже се рика и блејање. Чобанчад на каквом мршавом кљусету, без седла и узде. Кљусе чупаво, зауларено, тромо, чобанче босо, удара га голим ногама, вуче улар и псује, а кљусе тек забрљи главом у какав трњак да чупне још мало траве, онако узред, или да откине бурјан. На гумну сређено жито с плевом, око стожера зденута слама, чека се да изгреје месец па да почне ветрењање. У крају ветрењача, о једном клену повешане торбе и лонци. Под њим седи жена и доји дете, а један мушкарчић од неколико година вежба се да плете шешир од сламе. С другог краја, мало даље у забрану, дремају коњи, испрегнути из вршаја, по сапима и телу бели се скорео зној, као сапуница. Крај њих кола, и за јарам везани волови, леже мирно, преживају, помере се каткад те крцне јарам и зазвоне меденице што им висе о врату. Преко пута њива, из ње полазе жетеоци кући, жене с обрамницама преко рамена, о којима су празни чанци и лонци у торбама, а по некој и дете у љуљци на леђима. Девојке са пребаченим белим марамама преко главе, а једним крајем сукње придевене за појас, те се види дебела, тежињава, бела кошуља, иду загрљене две и две. О рамену им српови, а оне певају у том дивном вечерњем руменилу:

Мој јаране, боле ли те ране?

Ућуте, а момци са гуњићима преко рамена и срповима закаченим за појас иду за њима у својим сламним шеширима са широким ободом; знојава кошуља се залепила на плећима, а прашина и осаћ попали по знојаву лицу. Они одговоре девојкама, пуним мушким, некако болним гласом:

Да не боле, не б’ се ране звале.

Старији још мало застали, дошли амо код стрица, седе сви на трави у забрану.

Запад све блеђи, већ се кроз први сумрак укрштају слепи мишеви, пућне каква препелица и прне, голубови гучу све јаче. Стриц растреса о груди знојаву кошуљу, која се лепи о тело, а поцрнела од прашине и осаћа. Коса, бркови и брада му пуни прашине, а по лицу се зној измешао с прашином, па се слива. Обриса се крајем широка рукава дебеле кошуље. Ветрић га расхлађује:

— Дајте, децо, бардак.

Донесоше бардак пун ракије.

Он узе бардак, заглади проседе бркове, отпљусну мало из бардака, пошто извади из њега запушач од растова лишћа, прекрсти се неколико пута, и поче:

— Помози, боже, и овесели, помози сваком брату и вредном раднику, сељаку који ’рани, и црва и мрава и тицу из горе и чиновника. Ти га, боже једини, подржи и окрепи. Здрав си, Милоје! — наздрави свом суседу.

И онај се тако исто прекрсти, отпљусну из бардака, па благослови:

— Боже, помози и овесели, и дај нама свако добро и здравље!

Сутон све јаче хвата. Све се више губи из вида одређен облик даљих предмета, и мало-помало наста мрак. Ветрић све јаче пири и шушти кроз шуму. Једва се назире ветрењача у крају, коњи и они волови крај гумна, чује се само кад коњ фркне на нос, или зазвони меденица и крцне јарам.

Наста ноћ. На гумну остала два моја брата од стрица. Ту ће да ноће у слами. Остао и ја са њима. Полегали смо у сламу чим вечерасмо, и они поспаше чим легоше.

Ја легао на леђа, гледам звезде што се осуле по плаву небу и слушам оно тајанствено шуштање лишћа. Замало, па се појави пун месец иза шуме и заброди у висини звезданог неба, блеснуше његови сребрнасти зраци, те посребрише околину. Путем крцкају натоварена кола, из даљине се чује како лупају ветрењаче, уз крцкање кола бију меденице и плачу двојнице, и изви се песма уз двојнице:

Тамна ноћи, пуна ти си мрака…

Губи се песма у даљини и једва допире до мене те чујем:

Јад јадујем…

Изгуби се у ноћи. Док одједном груну прељска песма, снажна и силна, и потресе тишину ноћну:

Сјај месече, сјај ладе!

Груди ми се надимају од милине. Док одједном дрекну нешто у јарузи близу гумна, све јаче, јаче, све ближе, и најзад чух и шушкарање.

Подиђоше ме жмарци. Глас исто као оно што причају за дрекала.

Сва моја ученост оде без трага и осетих страх. Гурнух Лику, који спаваше до мене дубоким сном.

Он се презну, ослушну и препаде се, па ће тихо шапатом:

— То је дрекало. Јес’, тако ми бога!

И мени нешто хладно око срца, а све ми коса у дубац.

— Да пробудим бату?

— Пробуди.

Он га продрма. Скочи онај иза сна, ослушну, па скочи:

— Куд је она твоја пушка? — упита ме тихо.

Казах му, и он је узе. Нама рече да не мрднемо и да не проговоримо.

Загледа капслу на пушци, па тихо, нечујно, оде у шуму. Ми ћутимо и јежимо се од стра’, приљубљени један уз другог, а оно страшило са чудним гласом још дречи, и то све силније.

Одједном плану пушка, одјекнуше јаруге, и наста тајац. Мало после чусмо кораке, иде Гаро (тако се звао старији брат) и нешто вуче.

— Ево вам дрекала! — рече кроза смех, и баци пред нас кад дође лисца.

— Ама, зар му тако страшан глас?

— Ја мислим ви у школи учите нешто, а ти код толике школе не знаш ни какав је глас у лисице!

— Да ми је дуката колико сам их побио, био бих богат човек! — вели Гаро.

— Како је нађе?

— Знам им ја где мора да прође, зар ми је то сефте!

Гаро је заиста био у целој околини познат као први и најбољи ловац лисица.

Ловчев записник (2/4)

(Претходни део)

II

У вишим разредима гимназије отац ми је дозвољавао да носим пушку, ал’ тад сам се, опет, морао крити од наставника. Кад сам хтео празником с друговима изићи у лов, то смо се по неколико дана морали о томе договарати и утврдити план како да пронесемо пушке кроз варош, а да нас нико не спази; баш као да вршимо какав највећи злочин. Терали, смо чак толико да смо цев од пушке увлачили у ногавицу од панталона, те нам једна нога при ходу изгледа као укочена, а кундак метемо под капут. Тек зора. На улици нигде живе душе, а ми се тако лагано прикрадамо и зверамо неће ли тек однекуд искрснути наставник латинског језика. Тај је, управо, једини и волео да хвата ко пуши, ко иде у меану, ко у лов, и у томе се толико извежбао да смо ми, и кад код куће запалимо цигару, загледали прво под кревет и по свима ћошковима да се осигурамо да и одатле не искрсне тај опасни наставник, и да не викне своје грозно:

— Е, наздравље ти, синко!… Посркао ти је ђаво чорбицу!

А коме год објави да му је чорбица посркана, тај више од јединице не може добити. Тако сам и ја, као и сви, морао врло пажљиво чувати оно мало своје веселе чорбице.

Тако са страхом, лагано, са по једном укрућеном ногом, пролазимо варош и зверамо на све стране, а као одбрану од опасности носимо у рукама латинску граматику и прибелешке, где беху нарочито чувени изузетци за трећу деклинацију.

Чим кога сусретнемо, а ми га сумњиво погледамо да ли је какав познаник тог наставника, те за сваки случај отворимо прибелешке и отпочнемо на глас читати изузетке.

Тако смо из обазривости готово поред сваког пролазили.

Кад тако срећно прођемо варош и изиђемо у поље, осетимо како нам неки терет спадне с леђа.

У пољу се распашемо, извадимо пушке, обесимо их о раме, и пођемо даље весело, с песмом.

Врљамо вазда, пушимо слободно, до миле воље, поносимо се пушкама о рамену, пуцамо сваки час, на свашта: на чворка, на косића, на сврачка, на врапца, на најмању ’тичицу божју, а пушке пунимо као за курјаке, те и кад убијемо по коју злосретну ’тичицу, од ње ништа не остане.

Све, све, али тек повратак увече бејаше страшан, јер изјутра кад смо пролазили, све спава, а с вечери, до неко доба ноћи, будни су сви у граду, свет врви улицама. Кад дођемо пред саму варош, осетимо страх, као да ћемо да скачемо у непријатељски шанац. Опет метнемо цев од пушке у ногавицу од панталона, озго опашемо каиш, а преко кундака закопчамо капуте. Идемо с латинском граматиком у рукама, и ко би нас год погледао, нама се одсеку ноге од стра’, и запрепашћени очекујемо питање:

— Куд сте били с пушкама?

Једном испаде тако пред кас онај страшни наставник.

— Наздравље вам! — рече, а ми скидосмо капе.

— Место да учите, а ви врљате у ово доба! — викну он толико да се поче около скупљати свет.

— Оде ми чорбица! — помислих у страху, и промуцам:

— Били смо у пољу, господине, учили латински.

Показах му књигу и прибелешке, а он побеђен и чисто застиђен промрмља:

— Добро, добро, децо, само се тако трудите! Лаку ноћ, синци!…

Измаче он, а ми осетисмо милину, као да смо се спасли од смрти.

Зато ми после положене матуре беше највећа срећа да смем јавно, усред бела дана, проћи кроз варош с пушком о рамену, и још водити кера, и то, замислите, ићи без икаквих изузетака за трећу деклинацију, сасвим као слободан човек.

Први дан, дакле, после положеног испита зрелости, кад примисмо сведоџбе, нас тројица се опремимо за лов. Свет врви улицама, а ми јавно, безикаква презања, носимо пушке, ловачке торбице, водимо керове о ланцу, и гледамо победоносно. Чисто ми беше криво што на нас нико не обраћа пажњу и што нас нико не пита:

— Куда с тим пушкама?

Чак, као за пакост, нигде да се намеримо на наставника латинског језика, иако смо нарочито седели пред једном ме’аном према његовој кући, и ту као ловци пили каву, договарали се на коју ћемо страну, и то све натенани, са запаљеним цигарама.

Млађи ђаци прођу, па нас гледају завидно, чудно, као да смо постигли рај, остварили крајње идеале људске тежње.

А нама чисто расте срце од милине.

Готово нам се и не иде сад у лов, већ бисмо да овако непрестано крстаримо по вароши с пушкама и запаљеним цигаретама.

–––

Лето, по свршетку гимназије, провео сам у селу код родитеља.

Никад нисам осећао више задовољства него тада. Пре неколико дана страховање, ноћна неспавања, глава као од олова; идем улицом, па завидим целом свету који нема испите. Завидео сам чак и псу мога газде код кога сам био у стану. Ја неиспаван, бунован, с леденом зебњом и страховањем: „Ако не положим?!” и још поред тога морам да учим сто чуда, а пас се отегао под хладом ора’овим, па спава слатко, мирно. Зазврје кола, а он тек погледа закрвављеним очима на улицу, па чак не сматра за дужност ни да лане, већ простење од задовољства, отегне се још лепше, и спава даље. Кад му се досади, устане, почеше се шапом по врату, отрчи до карлице с водом, налоче се слатко, како само куче уме, и врати се опет у хлад. Срамота је, али морам признати да сам био у стању да се у таквим тренутцима мењам с Лиском. само да ми изиђе онај метеж свију предмета нз главе и страховање из душе. По глави ми се мотљају без реда и везе сва могућа светска чуда: римске папе, Цезарови коњи, квадратни корени, торичелијеве цеви, па све могуће камење по свету, па животиње, па разни пресеци, па шта је јела покојна стрина Гундулићева. Све се то смешало, и камење и историјске личности и хемијске формуле и све могуће животиње, па чак и звезде. Изгледало ми је као да се сви људи који су год постојали искупили у мојој глави на вашар, па повукли са собом све могуће ствари на свету и подоводили све животиње, па то само ври и бруји.

Тако, дакле, пре тога на неколико дана, па, ето, по испиту све то као руком однето. Свршио се вашар и врева, све је отишло на своје место, а ја осећах необичну срећу и блаженство, као никад пре тога, што могу мирно спавати, устати кад хоћу, не бринути уз ручак докле је владао Карло Велики, и где се налази серпентин, и како се плоде пољски мишеви, и после колико би времена чули ми на земљи кад данас пукне топ на сунцу, и за колико би времена стигла тетка нама у госте да је, рецимо, јуче у подне тачно пошла железничким брзим возом с Марса. Од свега тога сад ништа, осећам се нормално, гледам на све ствари онако какве су. А сећам се чисто са стидом како сам разговарао с мајком, једном о ручку, кад ми је долазила за време испита.

Она руча, ја мућкам по тањиру, и замислио се.

— Једи, сине, благо мајци!

Ја не одговорих да не покварим мисао.

— Једи, лудо, не брини толико. Шта буде, буде. Убио ти бог и те науке!

Ја сркнух и, заборавив да скинем кашику с уста, забленут кроз прозор мишљах даље.

— Једи, сине, а дабогда све књиге изгореле! Нек си ми ти, рано моја, здрав!… Једи, благо мајци, видиш да ми оста као биљчица од те проклете науке! Једи, не мисли ништа кад је мама с тобом.

— Онако, нешто мислим.

— Па шта мислиш, сине, кажи твојој мајци, не кри од мене. Све ћу ти ја помоћи.

— Мислим се нешто, мајко, кад би ти била на месецу, а ја овде, па да си данас пошла к мени железницом, кад би стигла?

Мајка се прво прекрсти, па онда заплака. Слише јој се крупне сузе низ смежуране образе, а погледом пуним молбе, страха и очајања, погледа у мене, и ухвати ми главу, те ме пољуби у чело.

— Остави све… све… си… и.. не, па а-ај-де с мајком!…

И ја се заплаках.

Ето, дотле ме беше довела мука од науке и страх од испита, те ми баш зато тако слатко паде тих живот, дубок одмор, пуна слобода.

Да не дуљим вазда, што бисте ми рекли ви читаоци: „Шта нас, брате, гњавиш и мучиш тим лудоријама, већ ако умеш, причај што си почео!”

Право ми и кажете. Дакле, што је главно, постадох слободан човек, свој човек, који је смео и пушити и ићи у ме’ану, и, што је најлепше, јавно носити пушку, а не бојати се наставника латинског језика.

(Даље)

Ловчев записник (1/4)

I

Био сам већ ђак у првом разреду гимназије. Ипак ми нису допуштали да носим пушку. Али, можда још и зато што ми је то задовољство забрањено, чежња моја према лову бивала је све јача и јача, неодољива.

Морао сам прибећи лукавству. Салетим молбама нашег момка да он понесе пушку кад пође у забран свињама, а ја да га тамо чекам и узмем пушку. Наравно да сам му за ту услугу морао дати неколико цигара од очева дувана.

Ја већ у забрану. Чекам с нестрпљењем; љутим се на свиње што досадно скиче око мене, мислећи ваљда да сам им донео храну, јурим их љутито од себе и тучем ногама, штапом, као да су ми оне криве што момак не долази с пушком.

После дугог чекања појави се и он. Пушка му о рамену, а у руци носи торбу с кукурузом. Мучно да се заљубљени може више обрадовати својој драгој, која му долази на састанак, него ја момку.

— Камо оно? — пита он прекорачујући врљике, а руку наместио код уста као кад се држи цигара при пушењу.

Извадим из џепа дуван завијен у хартију од неких старих новина, и дадох му. Он најпре растера свише, те разбаца кукуруз на неколико гомилица, па седе на пањ, метну пушку крај себе и узе завијати дуван. Пошто запали, метну остатак дувана у оној хартијици у недра, а папир за шајкачу, па ће рећи задовољан, као човек који је достигао своју жељу:

— Ево, бре, пушка, ја је доне’, но пази, несретниче, да не погинеш!… Зло, бог и душа, да што буде рђаво!…

— Што? — питам, прилично поплашен том напоменом.

— Што, е мој брајко, што? То, што прсне цев, па удари онај крљомак по глави, па уби наместо! Тако је Лука Вилипов погинуо наместо, још матор човек!

— Била можда рђава, напрсла пушка? — питам ја да бих се утешио.

Среја (тако смо звали тог момка) трже задовољно два-три дима из цигаре, пусти дим лагано из уста у танком млазу, као да га штеди, изгледаше ми да му је жао да га раскошно, одједном пусти, па ће рећи:

— Ђаво је пушка!… Како напрсла?! Здрава здравцита пушка као срче, но тако прште баш сама. Зар му судбина да погине од пушке!

Мене још више уплаши ово објашњење.

— Море, ’ајде то опет да каже човек била пуна пушка, па прсла од пука, а можда је и олово много био набио. Него шта ћеш ти кад се сама самцата откине. Лепо стоји ’вако одапета, нико је не дира, па тек кад ’оће да буде несрећа, а она сама упали: Трееес! Као гром, боже ме прости!

— Зар се угреје барут од сунца, ил’ ако је близу ватре? — питам.

— Јок, молим те, но усред зиме иде Милисав путем, и носи пушку у руци, држи је ’вако по среди, а пред њим ишао неки Живко. Ја с Милисавом раме уз раме, а и ја носим пушку. Док тек тресну пушка, Живко паде као свећа, и закука. Ја се и Милисав окретосмо тек ’вако унаоколо, реко’, уби га неко, славу му, из пизме. Док тек погледам, а Милисављева се пушка пуши…

Ја га не питах шта би даље, а и он прекиде мисао и овако заврши, после кратког предаха:

— Кажем ти, пушка је ђаво! Неки пут кад ти треба, неће да упали најбоља пушка, па усред ватре да је бациш, а негде, кад је за зло, пукне сама, као да је ђаво окине. Оно, што кажу, ђаво нити оре, нити копа, но спрема зло. Празну празнијату пушку напуни ђаво за несрећу, па груне као свети Илија!

Исприча ми затим неколико случајева где је празна пушка, баш празна, без зрна и барута, пукла и убила човека наместо.

— Судбина је то — опет понови. — Судбина, кажем ти, па кад дође онај час, сам ђаво напуни пушку.

Кад ме Среја тако лепо охрабри, остави ми пушку, па се диже и оде.

Остадох сам. Седнем на онај пањ, где он сеђаше, па покушам да самог себе убедим како нема пикакве опасности пуцати из пушке. Али не иде. Увртело ми се у главу оно што рече Среја: „Ђаво нити оре, нити копа, но ради о злу!” па никако да ту страшну реченицу одагнам од себе. Узмем пушку у руке, па ме нека језа прође, као да сам змију пипнуо, а све на пушци изгледаше ми злокобно, пуно слутње. Стадох мислити како толики људи, па сви војници, па и отац, повазда с пушком, па се ником ништа зло не догоди, а то ће мени први пут! Таквим мислима охрабрен, прегледам добро да пушка није запета, па је, решен на све, обесим о раме. Пођем уском стазом дубље у забран, трудећи се да не мислим на Луку што је погинуо, и остале несрећне случајеве, већ мислећи иа толики број људи којима се никад ништа није десило. Али мало-помало, па ми тек кресне кроз главу она Срејина реченица:

— Кад ’оће зло да буде, оно сама самцата пушка пукне као гром!

После такве мисли увек загледам пушку да је „сам ђаво није запео”, што рекао Среја, и како овако црне мисли, пуне слутње, надвлађиваху све више и више моје утешно резоновање, то нађем за боље да скинем пушку с рамена и да је носим у руци.

Борећи се тако у мислима и храбрећи себе од неког чудног страха што ме обузео, стигнем чак на други крај забрана. Да није било врљика, не бих, без сумње, ни ту застао, а све дотле није ми ни пало на ум да мотрим где ће пасти који голуб да га гађам, или грлица. Застадох. Више мене прошушта један голуб крилима и одлете далеко, те паде на дрво у једној њивици. Мени као би криво што да падне тако далеко од мене да не могу пуцати, а, с друге стране, и мило ми што се тако десило, иако се трудим да ово друго осећање сузбијем и да тврдо верујем у то како бих пуцао, само да ми дође на згоду.

Свеже летње јутро. Сунце се тек помаља на истоку, а зраци му златни, румени, благи. Роса још није спала, па прелива, и чини се као да се цела природа, умивена после ноћног сна, освежена и поруменела, смеши пуна среће и задовољства, а и ’тице као да својом песмом потпомажу ту радост своје мајке природе, те не могу да се сите напевају. Одмах до забрана је једна пожњевена њива, по којој се жуте крстине у које су сложени снопови. Даље мало, по њивама на обрешку, расути су радници, шарене се сукње и беле мушке кошуље од тежине; сви повијени, са срповима у руци; жању, и тек, с времена на време, девојке се усправе, и захори се песма, отпевају једну строфу, па се опет повију за радом, а момци се усправе те продуже другу строфу, и тако наизменце, док тек неко не направи шалу и разлегне се смеј и узврискивање, и нада се граја и ларма, те на то чак из друге њиве стану други радници одговарати још већом лармом. Тако људи, што ’но веле, „ударају муку на весеље”. С леве стране је један крај села. Из зелених шљивара провирују бели димњаци, из којих се извија дим у провидан свеж мирисав ваздух тако тихо, крадом, као да се не миче, те да је само насликан, као да није дим.

Овај свежи дах јутра и лепота околине и оне песме жетелачке утицаше на мене повољно. Разведрих се, разбеже се слутња, неста страха, осетих у грудима неку милину и храброст.

Наједаред чух у близини гркање грлице, тако јасно, као да ми стоји на рамену. Погледам десно, кад на једној крстини близу врљика грлица, окренута мени репом. Грче и извија главом час тамо, час амо.

Дакле, дошла ми на згоду. Грлица, леп лов! Мени закуца срце јаче, узех пушку храбро, а ипак с мало неке тајне зебње. Клекнем уз врљике, кроз које провукох пушку, па је тако ослоњену на једну врљику из тог чатала притегнем уз раме, приљубим уз образ, држећи је чврсто у рукама, као што треба кад се нишани. Гледам тако грлицу преко нишана, меркам је, а од неког узбуђења осећам да ми се тело чисто тресе. Дакле, сад треба запети ороз, узети баш истински на нишан и окинути.

У тренутку се решим на све. Запнем ороз, наместим се као и малопре, само сад толико стегох пушку да ме је раме болело. Гледам грлицу, а она весело грче и извија главицом, гледам, гледам, али кад помислим да је довољно нишањења и да треба окинути, осетих неку језу, срце удара јако, а руке ми се тресу. Најзад сам у себи назвао Среју будалом, јер ништа не зна, наљутим се на сама себе што сам кукавица, зажмурим, и почех помицати прст ка обарачи. Додирну прст обарачу, и ја као да се од ње опекох, учини ми се да ће се све оне приче Срејине на мени испунити, да ми је дошао онај час, што вели Среја, и у силном узбуђењу тргнем главу назад и одгурнем пушку од себе у десну страну. Пушка удари у ону другу врљику што се са овом укршта у чаталу, и звекну, а грлица поплашено прну и изви се високо, па одлете некуд далеко.

Правим се на силу, у мислима, како ми је криво што ми лов умаче, али сам у ствари осећао и радости, као човек који се спасао какве напасти.

Наједаред чух гласно смејање из најближе њиве. Радници се окренули мени и смеју се како испустих сигуран лов.

— Па што не пуцаш, бре? — довикну један.

Један младић од двадесетину година остави срп, па се у трку упути мени.

— Одлети ми! — одговорим.

— Па што си чекао?

— Не знам како је напуњена пушка, стра’ ме прснуће.

— Ето га тај, трчи да ти избаци пушку! — довикну други. — Не дај му!…

— Подај, жи’ ми, нек погине он! — виче други, и опет се разлеже смех.

Онај, зајапурен, допаде до врљика, прескочи их, па приђе мени.

— Кам’, бре, кака ти је та пукчица… (узе је, и стаде загледати и узимати је на нишан!) … Аи, лака ли је, зачин јој њен!… Ово може да се тргне, па сву вилицу на један ма’ да ти однесе!

— Лаже те, море, пуцај сам! — виче опет онај из њиве, нагађајући шта ми говоримо.

— Не слушај га, жи’ ми, лаже те он! — вели овај, и стаде запињати да види како јој ради ороз.

— Чувај се, богами, лака је, знаш, пушка!

— Зар боља тешка?

— Боља, не трже се!… Додуше, не знам овој нарав док не бих пробао.

— Па пробај.

Он одшуња с пушком у забран. Изгуби се из вида. Један голуб гуче на врху сувара једног цера у забрану. И ја и радници гледамо у њега, очекујући с нестрпљењем резултат.

Док пуче пушка. Полете много тица, извише се неке високо над забраном, неке са оштрим фијуком одлетеше у даљину, замириса барут, и са шуме као да нешто покапа по земљи, такав се шум чу. Онај голуб полете у висину, па тек обори земљи. Све ниже, ниже, косије, и паде у стрњику близу оних радника. Два-три чобанчета потрчаше и стадоше се гурати кад стигоше голубу, ко ће да га узме.

— Уби га, бог и душа! — викнуше неки од радника, који су све ово непрестано с пажњом пратили.

Утом и ловац испаде на чистину, остави ми пушку, па потрча голубу, псујући чобане. Узе од њих голуба, загледа га, и са задовољством стаде причати како је имао муку да му се прикаде.

Ја одох радницима да бих разабрао од Арсенија (тако је име било оном што је убио голуба) да ли се пушка много тргла.

— Море, мука је мени да се прикрадем њему, а кад га узмем на око, он је већ у мом лонцу.

— Трже ли се? — прекидох га.

— Трже, па много! Рекох, вере ми, однесе ми образ!

Остали се насмејаше, а ои продужи:

— Дај ту пушку мени да је носим по лову. За тебе је нека што се не трже много.

— Подај му голуба кад је његов метак! — вели му један.

— ’Оћу, ал’ да ми да двајес’ пара.

Ја извадим двадесет пара.

— Пази! ’Оће истина да му да. Не дај, жи’ ми, но кад имаш барута и олова, дођи негде свецем код мене да ти убијем неколико. Падају код нас тамо на поток, па једним пуком мож’ да обалиш десет и више.

На крају крајева ја дадох двадесет пара, узмем голуба, обесим га на пушку и пођем тамо на други крај забрана да чекам Среју онде где сам га дочекао кад је донео пушку.

Среја седи на оном пању и, кад ме угледа, запита:

— Ко ти то убио?

— Шта, ко ми убио?

— Не умеш ти да убијеш, није то лако!

— Баш сам га ја сам убио! — преварим га, јер ми беше криво што ме потцењује.

Среја се доброћудно насмеја.

(Даље)