Дивна економија
Некакав Господин Тричко, који управља дворском економијом изгледа да је за управљање узео мустру из министарства привреде и да се школовао у државним економијама. Господин министар привреде не треба да оклева, не сме пропустити ову ретку прилику, већ треба што пре да употреби способности овог Господина Тричка на „ползу“ државних интереса. О његовом ретком дару круже по чаршији читаве легенде, које нити можемо, нити имамо места, да их све донесемо, али ћемо прибележити једну од последњих. Кажу и причају да је направио диван пазар.
Поручио је 8 гарнитура точкова по дуплу цену. Наши мајстори Срби израдили би тај посао готово у пола цене са гаранцијом од годину дана, али он то није хтео, већ је поруџбину учинио код Браће Пинкас Штајн и платио 48.000 динара посао, који се могао свршити за 20, до 22.000 динара.
— На први поглед ово изгледа расипање, распикућство, или лудост, али кад паметан, крштен човек мете прст на чело, доћи ће до убеђења да ово има свог смисла и дубљег значаја. Сад се закључује трговински уговор са Немачком, и име Пинкас Штајн мало му другојачије звучи него неки на ић.
То ће за уговор и за топове, много да нам вреди. Просто је дошло као поручено!
Све у своје време!
„Страдија“
13. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Пријатељство – па пријатељство!
Цењка се приватан човек, не баца лудо крваво стечене паре, гледа кад што купује да не преплати, да му ко не подвали, а у нас је подвала у великој моди. Тако исто цењка се и општина, гледа и она да уштеди где се год може која пара, цењка се и држава. Ето, колико лома, колико времена и путних трошкова око топова; пипка се то, мерка, цењка, па кад и поред тога добричина држава штети 100.000 или пола милиона, а она, као свака мудра, штедљива и економна држава, одмах гледа да с друге стране попуни ту штету, и онда отпусти једног или два практиканта, или смањи плату једном или двојици момака од 100 на 80 динара месечно. Мора се, богами, водити рачуна о свакој народној цркавици ако се хоће напредак земље и ако мислимо једном средити овако разорене државне финансије.
Тако и Београдска општина. Не да она ни паре више где не мора, јер треба на сто страна, потребе су велике, често се и диже овде-онде, па се то морају добро отворити очи, не једне, него четворе.
Београдској општини су потребне табле са називом улица и бројеви кућа. Потреба је, мора се купити; не можемо ми бити мимо свет.
Али наша општина ради мудро, не баца се у луксуз. Да је то нека друга луда општина, купила би табле од челика, бакра, сребра или злата, а то је распикућство. Наша Београдска мудра општина, лепо и скромно задовољава се таблама од печене земље, а то је јевтино.
Те табле, мудра општина нашла ђаволски јевтино. Сваки други би преплатио, а она набавља однекуд то за багателу. Изненадићете се!
Табла од печене земље кошта општину само 20 динара у злату![1]
Тако и треба, шта ће нама табле од сребра, врши и ово посао за јевтине паре. Бројеви се плаћају од 1,50 дин. па до 5 динара. Просто џабе! Намештање, разуме се, плаћа се обашка. Е, већ куда би више, макар поред толике јевтиноће да траже још и у готову.
Мора бити кад је овако јевтино, управо џабе, да неко из општине стоји у присним везама и пријатељству са друштвом које лиферује општини ове табле и бројеве.
Бадава! Све, све ал’ ништа без пријатељства!
„Страдија“
24. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] Имајте у виду да су у време штампања овог чланка дневне новине коштале око 5 пара динарских, а 100 динара је била месечна плата нижег чиновника, и за те новце могла су се купити, на пример, четири пара волова. Монета у вредности двадесет динара у злату, искована је у част проглашења Србије за краљевину 1882. године, и популарно се назива „миландор“ (Милан од злата). Прим. В.Ж.
Окрени, Боже, набоље!
Кад видите какву било установу која постоји на штету онога чија је — знајте да је то установа наше мудре државе. Имамо Сењски рудник и, разуме се, — штете; имамо Љубичево и од њега — штету. Топчидерску економију, опет ради штете, Државну штампарију — и од ње штету.
Па ипак, као и свуда, и овде има изузетака. Да видите једну вајду, па не знате шта пре да радите, да л’ да плачете ил’ да се смејете, ил’ да кукате изгласа.
Дивна вајда!
У Мајданпеку постоји државно имање које је велико 25.000 хектара. Наша мудра држава умела је… Шта мислите? Умела је, Србине брате, да има прихода од тог имања, на коме је по несрећи још око педесет кућа, и ме’ана, и још мајдан отворен, елем, поред толико неприлика, умела је чак да има вајде, чистог прихода, а да не утроши ни аспре да се то имање обдржи.
И то није приход одскора и није мали. Ни мање ни више, држава од тих двадесет и пет хиљада хектара, од тог рудника, од толиких кућа могла је да исхрани за годину дана једног државног саветника, ем’ да јој претекне нека пара. Имала је прихода 12.000 дин. годишње.
Како смо навикли на штете, ово чисто изгледа неверица.
А тај закупник? Добро је кад је странац, да бар не подваљујемо нашем човеку.
Тај се лепо упропастио. Једва на једвине јаде узео човек од мајдана за седам година 1,300.000 динара, за попашу неких тричавих 111.000 динара, за кирију 26.000 динара и одсекао нешто мало дрваца, тако око 350.000 кубних метара.
Ђаво држава, како да подвали човеку.
Пошто се држава није могла дојанити са толиким имањем, то дође једна паметна Скупштина, па од тог имања поклони краљу Александру 8.700 хектара, тек колико и он да има неку бригу. (Ко ли сад с тим мучи муку?!)
И, шта мислите, шта је сад?
Остатак тога имања даје опет држава под закуп, па ипак штете нема! Има прихода 10.000 динара за годину. Опет може да исхрани једног саветника и једног коња. А да би закупнику што више напакостила, дала њему што више бриге, а са себе бригу отарасила, те је томе јаднику дала још 800 хектара државне шуме.
Ако ми нисмо мудри и досетљиви, не знам ко је.
Свака друга држава би овде имала штете, а ми ђаволи ћаримо.
Окрени, боже, набоље!
„Страдија“
16. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 