Tag Archive | Ljubav

Љубавно писмо милој публици

Драга и мила публико моја, ево дошло је време да се опет разговарамо, само што овај наш разговор неће дуго трајати. Ја смо се и ти, хвала милостивом богу, довољно објаснили, па није више потребе да се џаб-џабе кавџимо и крвимо. Ето, као што видиш, ја ти и данас нећу дати продужење приповетке „Александар по други пут међу Србима“. Можда ти то читаш, а можда и не читаш, а то је мени потпуно свеједно. Ја знам шта хоћу, а ти не знаш. Ти, публико, врљаш и тамо и тамо и амо, ти си час овоме, час ономе наклоњена без икаква смисла и разлога, а ја сам све док те не познадох био сталан. Али сада ћу и ја да се обрнем твојим путем, хоћу и ја да правим глупости и лудости као и ти, хоћу и ја да вичем на оно на шта не треба, хоћу и ја из моде да радим оно што не треба.

Ево, видиш, драга и мила моја публико, ја хоћу заједно с тобом, на твој начин, без икаквих задњих намера, с тобом заједно да оговарам самога себе. Зашто и не бих. Ти, публико, глупа наша добричино, не питаш и не разбираш, ти чак и најрадије читаш оно што је и против тебе и против мене. Ти чак, мало-помало, примаш све измишљотине као поуздану ствар, само ако се оне стално понављају. Кад је тако, кад ја то добро знам, онда није никакво чудо што ево хоћу да ти помогнем у лудости твојој, јер ја се тебе не бојим. Ти, драга моја некадашња публико, изгледа да изневери нашу стару љубав. Зар нисам ја теби, мила моја, дао срце своје, а зар ми ти ниси вратила истим жаром свете љубави? А сада? Сад ја, који за кратко време бејах далеко од очију твојих, одох даље, још даље, управо одох у невидиш, од срца твојега.

Љубав је наша пукла, ми смо се раздвојили, а то си крива ти. Ти си некад грлила и љубила идеале моје, а сада си постала непоштена, па грлиш и љубиш нитковлуке; ти се сада, пропала љубави моја, повлачиш по срамним редакцијама последњег олоша; ти сада пљујеш на све идеале наше из старог доба наше заједничке узвишене љубави; ти се сада церекаш на све лажи које ми подмећу непријатељи наши.

Мила моја, ја ти праштам, ја сам остао стари, ја тебе никад омрзнути нећу, јер сам уверен да ти не знаш шта радиш, али ја ћу ти заслепљен оном старом љубављу принети и последњу жртву. Ево видиш, ја ти помажем, публико, злато моје, да се боље насмејеш и разгалиш.

Ја ћу, видиш, душо, продужити онај фељтон из листа За Отаџбину. Не читам га стално, некад је и одвратан, али нећу да ми те глупостима муче, мила публико, слатко јагње моје. Ја ћу продужити онде где су они, тамо они, стали, а исписујем пун њихов наслов. Сад читај како се и ја сам грдим, да не слушаш уста друга, јер, веруј, не умеју ни да ме изгрде, јер не знају слабе стране моје.

„Нови покрет“
9. април 1906. године

Сасушен лист

Ich weiß nicht was soll es bedeuten,
Da ich so traurig bin;
Ein Märchen aus alten Zeiten,
Das kommt mir nicht aus dem Sinn.[1]
Heine

Прелиставајући Хајнеову Књигу песама, из које увек када мноме овлада суморност по штогод прочитам, наиђем на један сасушен лист остављен мојом руком међу листове те књиге. Тај листић је у мени одмах пробудио успомену на тебе, јер он је тврдо скопчан са твојим именом. Тај сасушени листић од лаворике као да ми одједанпут забрани да читам даље и ја се и нехотице упустих у размишљање.

Било је јутро у половини последњег месеца зиме. Снег је густо падао и засипао очи да се није ништа могло видети од њега. Јак, хладан ветар обесно се заигравао и дизао снег са земље на супрот ономе што је из облака падао.

Тог јутра сам испраћао тебе која си већ била спремна и полазила на пут, далек, недогледан пут са кога се још нико није вратио. Поред мртвачких кола, на којима је био мали, узан сандук, обојен крем бојом, ишао сам са осталим пратиоцима и ја, погружен и потонуно у мисли, у сећања на тебе…

…Сећао сам се једног зимског вечера, ускоро по нашем упознавању, кад смо сами стајали на доксату куће твога оца. Била је ведра, хладна зимска ноћ. Снег, који је тек пре једног сата престао падати, нападао је доста високо. Под нама се белила снегом преплављена земља. Оголело дрвеће као окречено тужно је савијало своје гране под тежином свога белог покривача. Кровови се нису могли распознати. Њихова белина изједначавала се са белином земље. Мало подаље пред нама се уздизала стрма коса белим застрта. Чиста бела светлост месеца и звезда одбијала се од овог снежног огледала и чинила да и небо изгледа бело. На овој белој пучини није се чуо ниједан глас. Владала је тишина смрти, тишина ноћи.

Ми смо тако жудно гледали ову безграничну, раскошно расуту светлост, као да смо дуго, врло дуго били само у мраку. Ћеретали смо; управо, ја сам ћеретао, а ти си ме слушала осмешкујући се. Иако тек што смо се упознали, ја нисам имао тајне за тебе. Али твој смех није био весео. Штавише, постао је тужан. Твоја сета зарази и мене и ја заћутах. Твоје крупне црне, иначе веселе очи имале су тада у себи нечега меланхоличног, нечега што подсећа на зиму. Црна, на средини главе раздељена коса уоквиривала је твоје нежно лишце, које ми је, ни сам не знам откуд, личило на лице Магдалене Покајнице. Ја сам те страшљиво гледао. Ти ме најпосле узе за руку, привуче себи и унесавши ми се у очи, са сузним погледом рече ми:

— Видите! Mоја душа и моје срце исто су овако пуни пустоши као ова хладна зимска ноћ. Само, ова зимска ноћ је ведра, а моја душа је мрачна. Ја се још тешим њеним особинама, јер нико бар неће прозрети у њу.

У исто време отворише се позади нас сниска врата и на њима се указа твој отац.

— Хајдете у кућу, рече, шта ћете тако доцкан напољу?

Ми се покорисмо ћутећи…

*

… Било је око половине последњег месеца лета. Требало је да први пут отпутујем из места свога рођења. Дошао сам да се опростим с тобом. Седели смо у твојој кући једући зелене шљиве које си ти својом руком убрала. Ја сам се тужио на то што морам одлазити. Ти си се осмехнула са пуно бола и приметила:

— Ох! Ви сте срећни јер ћете бар колико бити слободни. А ја? Ја никад не могу из она четири зида међу које сам по цео дан затворена. Моји родитељи ми никад не дају да се макнем слободна. Њихове строге, пуне претње очи вечито ме прате. Забрањују ми да се дружим, да разговарам са својим најбољим пријатељима. Кад би ме отац видео сад да говорим с вама, ако ме не би отерао одавде, погледао би ме тако да бих ја сама морала отићи… Ох! Да је проклет мој отац! …

— Не, вама није крив ваш отац, већ једино ви сами сте криви том положају вашем — рекох ја глупо-аукторативно… — Ви сте се сами затворили у собу и не излазите никуда.

И дадох се у саветовање као какав глупи апостол.

— Шта! — повика ти запрепашћена. — Дакле тако, и ви нећете да ме појмите? Преварила сам се у вама! … у вама! …

И поток суза просу се низ твоје лице, тако мило и тако лепо… Дуго си плакала и јецала, али то на мене није ни мало утицало. Ја нисам знао у чему те нисам појмио, а нисам ни хтео знати. Ја сам се сатански смешио на твоје сузе обузет неком злурадошћу, неком себичношћу, јер ту међу нама било је и биће које сам ја безгранично љубио и које ми је срећу причињавало својим присуством… Ја сам тада био срећан и нисам се обазирао на туђу несрећу…

Ти си ми на растанку дала бели каранфил који сам ја доцније бацио, јер сам више волео црвену ружу што ми је дала моја љубљена.

О, како сам је љубио!

*

… Било је туробно јесење јутро. Од магле се није могло видети више од три корака око себе. Пролазећи поред твоје куће спазих те у соби како си наслонила чело на прозорско окно и посматрала маглу. Приметивши ме, отворила си прозор. Ја сам пришао да те запитам за здравље јер од неког времена прилично си била болешљива и много си кашљала.

Како сам био пренеражен кад сам изблиза видео: прсти на рукама као тршчице, лице смршало, бледоцрно, земљасто, усне модре, очи, оне некад дивне, ватрене очи, угасле и утонуле у главу!

Чим сам пришао теби, осмехнула си се и запитала:

— Је л’ те да сад врло добро изгледам, не? Сад, на пример, не кашљем много, мало сам у лицу свежија, а и осећам се нешто лакше него пре.

Ја још једном погледах то тужно лице које се на силу правило ведрим, ту густу црну косу, још и сад дељену на средини главе, лабаво везану на потиљку, тако да су власи у нереду падале по челу и лицу, и с усиљеним осмехом одговорих:

— Да, да, сад много боље изгледате; чувајте се за неко време и потпуно ћете оздравити.

Ми обадвоје заћутасмо мало.

— Да ли се сећате оног дана кад сте одлазили у Београд, не? — прекиде ти прва ћутање.

— Сећам се.

— И свега што је тог дана било? — додаде она несигурно.

Ти си сигурно подразумевала своје сузе. Било те је можда стид од њих и волела би да сам их ја заборавио. Али ја никад нећу заборавити те тако искрене сузе, јер најискреније су сузе бола, сопственог бола душе.

— Свега! — одговорих кратко.

— Мислите ли и сад да сте онда имали право, не?

— Па, не мислим да сам имао потпуно право… али збогом сад, затворите прозор да не бисте озебли, јер ће вам сад и најмања хладноћа шкодити.

И брзо побегох безобзирце, посрамљен тим подсећањем на своје свирепство.

То је био и последњи наш разговор. Више те нисам видео.

Од тог дана учинио се читав преокрет у моме животу. Између осталог и моја љубљена, којој сам више веровао него самоме себи, оставила ме је. Био сам потпуно сам, усамљен, растајући се и са последњим пријатељем.

*

Из тих сањарија трже ме глас који ме је нудио да одменим носачицу венца, дивног зеленог венца са лаворовим лишћем.

Зар бих мотао одбити ту последњу, можда и једину услугу теби?

Носећи венац, пала ми је на памет мисао да откинем, да украдем од њега један лист те да га сачувам…

У том тренутку смо били крај гроба у који је требало спустити твоје некад тако дивно тело…

Тужна, ојађена твоја мајка превијала се од болова.

А твој отац, кога си на самртном часу проклињала…

Ја сам дуго стајао крај твога гроба укочен, нем, а сузе су се сливале низ образе као бујица која, дуго задржавана на врху какве стрмени, прокрчи једанпут себи пролаз и стрмоглави се доле.

Готово сваког вечера сам походио твој гроб. Чим су први пупољци љубичице исклијали из траве, ја сам пожурио да их уберем и однесем теби.

Често сам стајао дуго и непомично поред твога вечног стана, ноћу док ветар клопара малом гробљанском капијом, док разглобљене крстаче на гробовима шкрипућу, док вода испод мене хучећи разбија своје таласе о стене — стајао сам сам и очекивао да се појавиш. Не знам зашто, али сам једнако веровао да ћеш ми се ти једном појавити; желео сам загрлити те и у једном дугом, страсном, грозничавом загрљају сасвим постати твојим и не враћати се више овамо где никога нема, где су ме сви оставили, али сви…

Београд, 1. фебр. 1905.

[1]
Ја не знам шта треба да значи,
та тако тугујем
о некој старинској причи
једнако умујем.
Хајнрих Хајне, „Лорелај“

Ја сам Србин (1/2)

Тек прехладило после јаке припеке летњег дана. Ветрић ћарлија, а сунце са запада посипа свет меким, благим зраком и све позлаћује, као да се тиме жели извинити што нас преко дан намучи жегом.

У то доба изиђе из куће Иван Томић и седе на клупу под великом лиснатом липом у своме дворишту. То је омален, пун човек са округлим лицем, широким меснатим носем и плавим, малим очима. Према проседој коси и брковима могло би се рећи да је претурио четрдесет година.

Зевну неколико пута гласно, протрља лице и очи шакама, а затим откопча кошуљу на грудима и поче је растресати, пирећи себи у недра да се боље расхлади. Мало постаја, па дође девојчица око својих четрнаест година, са пуним крчагом хладне воде. То му је кћи Живка. Она поли оцу, те се уми. Затим он пружи голе ноге, те му изасу на њих све оно хладне воде што преостаде у крчагу од умивања.

— Је л’ се вратио Драгутин? — упита он Живку, пошто се тако освежи хладном водом.

— Није никуд ни ишао! Ено га где спава под орахом!

Иван се окрете, те сада тек угледа сина где лежи на једној шареници под орахом, на неколико корака далеко од њега.

Драгутин је младић око својих двадесет година, висока, протегљаста раста, црних очију и црнпурасте масти лица: сушта противност оцу. Лежао је на леђима, а руке забацио више главе.

— Е, мој синко, не кући се тако кућа! — изговори Иван више за себе, машући забринутом главом.

Драгутин није спавао. Лежи ту већ читава два часа удубљен у своје чудне мисли. Његов је положај врло тежак и мучан. Његови у кући то не могаху разумети, а он је осећање своје крио готово и од себе сама. До пре неколико месеци бејаше жив, весео и разговоран младић, а сада ћутљив, замишљен, раздражљив и лењ. Ниједну наредбу очеву не испуни како треба. Родитељи су његови пали у бригу шта се учини од детета, и често су тумачили такво понашање каквом болешћу, те су му обично чинили више него иначе, само да им првенцу, првој родитељској радости, буде боље, да оздрави.

Међутим, други узрок беше свему томе.

*

Отприлике пре годину дана прешао је амо у Србију неки Маџар са својом породицом и настанио се у истом граду где живљаше и газда-Иван, отац Драгутинов. У овом га месту знађаху под именом мајстор-Имре. Чим дође, узме под кирију од Ивана једну малену кућу на крају града, где у једној половини пространога дворишта бејаху и обори Иванови за свиње, које Иван храњаше за извоз као марвени трговац. Имре је ту радио коларски занат.

Драгутин је сваког дана морао два-три пута одлазити оборима да обиђе свиње и однесе им хране.

Одмах првих дана сусретне се Драгутин са Аном, ћерком мајстор-Имрином, на вратницама дворишта.

То је омалена, пуна, и добро развијена девојка, бела, нежна лица, плавих, враголастих очију и смеђе, бујне, ковржасте косе.

Драгутин јој назва бога. Она га погледа ватреним, страсним погледом, напући враголасто уста, и насмеје се, па одговори нешто маџарски.

„Не зна наш језик!“ — била је прва мисао Драгутинова. Томе се чудио, и побуди се у њему радозналост: шта ли значе оне речи што му их рече. Пробао је да их понови, размишљао је дуго и труђаше се да према погледу њеном и изразу лица објасни те непознате речи. Слика лепе Маџарице, са оном ковржавом косом, нежним, округлим образима, а страсним ватреним погледом и враголастим смешњем, беше пред очима Драгутиновим и кад кући дође после тог првог сусрета.

„Не зна наш језик?“ … — чуди се он непрестано. — „Шта ли је оно рекла? … То овде нико не разуме! …“

Опет њена слика пред његовим очима и звук њена гласа.

„Па лепа је!“ — помисли у себи.

Сутрадан кад пође свињама, мишљаше хоће ли је опет срести и шта ли ће му сад рећи.

Опет је видео у дворишту. Опет га она погледа оним ватреним погледом, насмеши се, и опет му рече нешто оним — неразумљивим за њега — језиком. Опет он узе понављати њене речи, а сад му се учинише већ лакше за изговор, па чак и разумљивије.

„Чудан говор!“ — мишљаше Драгутин. — „Како ли га она разуме?! … Мора бити да оно баш за мене нешто вели… (Њено лице опет бејаше пред његовим очима.) Ал’ ко зна шта вели?! … Кад бих и ја умео тако говорити, ала би се сви ови наши дивили! … Може бити она ме баш грди?! … Ал’ што се онда смеје? …“ — Удубљен у такве мисли враћаше се кући.

Топао зимски дан, па снег одјужио. Цело место оживело. Грудају се и по двориштима и улици. Весела граја и смех разлеже се на све стране.

У пролазу се сусрете са Драгом Николином, за коју га дирају код куће да ће је узети.

Упиташе се као и увек и промакоше једно мимо другог. Драгутин поче у памети поредити Драгу са Маџарицом.

„Ето, откад познајем ову Драгу; заједно смо готово и одрасли, па ме љуцки и не погледа. Упита се, па обори очи и ћути као да ме није никад видела. Уозбиљила се као нека баба: као да није девојка!“

У таквом поређењу уђе у мислима Драгутин а пред очима му беху обе слике: и Драгина и Анина. Гледа час једну, час другу, пореди сваку цртицу. То беху две крајности: Драга висока, сувоњава, а Ана крупна, пуна. Драга озбиљна, строга погледа и стидљива израза, а Ана страсна, отворена погледа и враголаста, дрска израза лица.

„Лепша је она, па иако не зна да говори као ми!“ — закључи Драгутин своје поређење.

„А што се смеје на мене?“ — опет му се бејаше натурило на ум питање.

„Можда ми се подсмева!? … Е, али како ме лепо гледа! … Сигурно сам јој се допао, па не уме да ми каже, него ми само онако очима вели… Која вајда Драги што уме да каже кад неће ништа да каже, па ме још и не погледа… А кад би ова знала да говори српски?! … Или, кад бих ја знао онако као она, па да говоримо, и само би ми разумели!“

У таквим мислима Драгутин зажеле да научи тај непознат језик којим говори лепа Маџарица.

После тога бејаше прошло читавих три дана и Драгутин је не виде. Осећаше неку празнину без ње. Бејаше се силно зажелео да га опет погледа оним заношљивим, страсним погледом, да се опет насмеши на њега и да му опет каже неколико оних неразумљивих речи. Чисто је почео мрзети све речи које он разуме, речи обичне, које увек слуша у кући и на улици; бејаше жељан оних речи што их лепа Маџарица изговара.

Четврти је дан опет видео у дворишту, али је био збуњен, те је не смеде ни погледати честито. То га је љутило, те чим се врати кући, обузме га жеља да иде опет свињама. Тога дана је ишао неколико пута.

Дани су тако пролазили, а у срцу се Драгутинову зачела силна љубав, која из дана у дан биваше све јача и силнија.

Драгутин је леп младић, те је и Ана њега радо гледала. Уосталом, можда лепота његова и не бејаше баш прави узрок да се љубав према њему развије у срцу Анином. Мајстор-Имре је сиромашан човек. Невоља га је и нагнала да напусти своју постојбину и да се са породицом вине у свет за комадом хлеба. Сем Ане имађаше још две девојчице и три мушкарца. Мати Анина је увидела Драгутиново осећање према њеној кћери, те је код ове огледала да што више љубави развије према Драгутину, а, као искусна жена у тим љубавним пословима, умела је поучити Ану да Драгутина што више за се придобије. Цела та игра њу није ништа стајала, и ако из ње не извуче користи, рачунаше да ни у ком случају штете не може бити.

Ани чак не бејаше ни потребно давати упутства у том послу. Понашање њено према Драгутину и иначе бејаше и сувише довољно, па да га одмах освоји. И он, као што видимо, бејаше на јуриш освојен и побеђен.

На неколико месеци Ана је у српском месту научила понешто натуцати српски, те је Драгутин могао с њом по штошта и проговорити. Она је Драгутина опет научила неколико израза маџарских, што он с необичним задовољством ихзговараше исто тако погрешно као и она српске речи.

Чудна је љубав, њу не деле међе народности, нити јој сметају верске разлике, она је општа за цео свет, она има нарочити заједнички говор, којим говоре заљубљени свију народа, она пољупцима и откуцајем срца разговара.

И Драгутин је с Аном отпочео разговарати тим вишим, општим љубавским језиком, којим владаше исто тако добро Србин као и Маџарица.

За Драгутина не беше више ни вере! Једини идол његов постаде Ана, и он је живео за њу, и клањаше идолу своме као светињи, као божанству.

До пре неколико дана не бејаше ничега што би срећу љубави његове мутило. Али пре неколико дана дозна он како ће га отац на јесен оженити, а јуче је то исто чуо и од мајке.

I

Од јуче тек он поче озбиљно мислити на шта ће се свести љубав његова. Заслепљен љубављу, он је чисто осећао како ће се тако вечито састајати с Аном и у љубави проводити слатке часове. Њему ничега више није требало, и ни на шта друго није мислио. Тек од јуче се на хоризонту среће његове појавио страшан, мрачан облак, који му сумњом и чудном слутњом притиште душу. Никад он није могао ни помислити да ће се доћи до тако одсудног корака, који мораше да учини, или да љубав своју презре. Он је из часа у час, из дана у дан постепено улазио у љубав и све више и више газио ка највећој дубини, да и не мишљаше никада на повратак, или да може наићи на такву дубину која ће га повући себи и прогутати.

Глас о женидби његовој отвори пред њим читав свет нових страшних мисли, којих се он никад пре тога не дотаче.

*

Ето, то је узрок његовој малаксалости. Зато он овог дана лежи већ читава два часа под орахом, занет чудним мислима, зато он и целе прошле ноћи није заспао. То је дакле болест која га је савладала и онеспособила за сваки рад.

— Не кући се тако кућа, мој синко! — понови Иван још једном ту исту реченицу машући једнако забринутом главом.

Утом изиђе из куће и мати Драгутинова. И по стасу и расту и лицу одмах би сваки познао да му је то мати. Јако је био налик на њу.

Приђе Драгутину и, мислећи да спава, узе га будити.

— ’Ајде, устани, благо мајци, да те не зађе сунце, па довече спавај!

Драгутин се окрете насатке и промрмља нешто за се.

— Устани море, зар хоће мати да те жени, а ти спаваш до ова доба?! … Ако чује Драга, неће за тебе поћи. Неће она да има лењо момче — поче га укоравати мати меким, нежним гласом.

— Еј, јадна младост твоја! … Кад сам, синко, био твојих година, бејах лак као јелен — вели Иван, па устаде и поче љутито ходати тамо-амо.

Ове речи „жени“, „неће Драга за тебе поћи“ — ударише Драгутина у срце као ножеви.

„Хоће да ме жене! …“ — мишљаше он — „да ми узму Драгу?“

Драгина му слика изиђе пред очи.

Никада му се у веку нико не учини тако гадан и одвратан као она. Он се сав стресе, а у памети му се створи стална одлука: „То не може бити, ја је не могу узети!“ Пред очима му се указа слика Анина, и он чисто хтеде раширити руке да је загрли. Осећаше неодољиву силу која га њој вуче и жељу да крај ње вечито буде. Али он се бојао и да мисли: како ће он вечито бити с њом заједно? А изгледаше му то ипак могућно, па чак и природно.

„Па хоћу ли се ја женити?“ — натури му се питање на ум. Он се уплаши тога питања, труђаше се да га претрпа другим мислима…

„Морам се, ваљда, некад оженити, као и сви други!“ — кресну му друга мисао, и он се згрози кад помисли на Драгу. Није смео мислити ни да Ану треба да узме за жену, па ипак му при свем том изгледаше највероватније да ће он, на неки чудан, чак и њему непознат начин, морати бити увек с њом заједно.

— Јеси ли слаб, благо мајци? — упита га мати и помилова по црној, светлој коси.

Драгутин и нехотице дубоко уздахну, и јекну као болесник.

— Да ти простре мајка у соби?

— Простри ми — једва процеди Драгутин кроза зубе.

— Е, шта се учини од детета! — вели мати кроз плач.

— Сутра га поведи у цркву, па нека му попа очита молитву — вели Иван забринут, а у себи помисли: „Е, не да се човеку да је весео! Ја мислим да га женим, а оно сад баш удари болест!“

„Да идем у цркву“ — мисли Драгутин. — „И кад бих се венчавао, морао бих ићи у цркву с Драгом?! … Не то не може бити, ја је нећу узети… А Ана не иде у нашу цркву: она није наше вере! …“ — креену му мисао кроз памет, и он сав уздрхта…

„Па зар се ја с њом не бих могао венчати?! …“

Крв му јурну у главу, уши му зазујаше, и он осети несвестицу. Таман се бејаше подигао да пође, па чисто посрну.

Мати га поли по глави хладном водом и поможе отићи до куће.

Чудна и силна мржња га обузе према Драги. Изгледаше му да је она узрок тој његовој несрећи.

„Да ње није, ништа сад ово не би било!“ — мишљаше улазећи у собу.

II

Драгутин, који иначе не бејаше слабе воље, ипак се није могао одупрети силној страсти своје љубави. Он је слепо корачао стазом којом га љубав и срце води. У души се његовој разви несавладљива жеља да се Аном ожени, да она његова буде, па ма по коју цену купио то задовољство. Бејаше у стању све учинити, све бацити под ноге и доспети тој цељи.

*

Једног дана пуче глас по граду како је Иванов син Драгутин одбегао са мајстор-Имрином ћерком.

То је био необичан догађај за све мештане, те се тога дана готово ништа друго није говорило, до о томе. Сви су се упропастили од чуда: Србин, па да узме Маџарицу, другу веру! Нико чак не могаше ни схватити тако страшан поступак Драгутинов, који „за љубав белосветске девојчуре која ни у цркву не иде, а ни српски не зна“ остави оца и кућу своју, напусти своје место и потури сву родбину и пријатеље. Многи су тумачили да су му „маџарске вештице“ натуриле чини, те га омађијале, а памет му завртиле.

„Мора да је памећу скренуо“ — бејаше готово опште мишљење јавног мњења.

Стари Иван бејаше тога дана као бесан. Одјурио је мајстор-Имру и претио му да ће га убити ако не каже куд му је кћи одвела Драгутина.

Имра и његова жена су се клели да и сами не знају, чак су кукали и они што се тако десило.

Иван је у јарости ошамарио Имрину жену, потукао се са Имром и изјурио га из свога дућана.

Иван је викао и претио, Маџар тако исто. Силан се свет слегао, па гледа нечувен призор, какав се никада није ту гледао, нити ће се икада више гледати, као што мишљаху суграђани Иванови.

Тако у граји и ларми прође Ивану дан. Кад паде ноћ и усами се са својом женом у кући, осети сву тежину свога положаја као бедна и несрећна оца. Осећаше се као закопан и потпуно сахрањен. Више него сахрањен. Та он је једино и живео за свога првенца, једино своје мушко чедо, а сада, када помишљаше на најсретнији дан, на дан када ће дочекати прво родитељско весеље: ето шта се догодило! Онда, када мишљаше да прошири породицу своју и да стекне добре пријатеље, којима ће отићи и који ће му доћи, он, ето изгуби и сина, изгуби све наде своје. Више је то него умрети, него бити сахрањен. Слободно је он смео мислити о смрти својој кад зна да кућа његова остаје да живи, када се огњиште његово неће угасити, кад има ко примити славу његову и поменути му за душу, прелити гроб вином и свећу му запалити. Таква смрт не би била страшна за њега, он је и не осећаше, јер у сину своме, који остаје у дому његову да слави славу и колач сече, да му име помиње и презиме чува, а гроб нагледа, јес’, у њему би он гледао продужење живота свога. Али чему се сада надаше. Женска деца ће се разудати и кућити туђе куће, а огњиште његово биће пусто… Умрла је кућа његова! Он не осећаше више да има живота, не разумеваше зашто да живи…

Страшне су мисле биле у које Иван паде. Поразише га, дакле, толико да се он осећаше горе него да је умро, сахрањен.

Седи крај огњишта. Глава му клонула на груди. Лице му као у мртваца, непомично, бледо. Не миче ниједним делом тела: изгледа као камена статуа. Према њему седи му жена. Читава два часа како се не мичу, као два камена. Ватра на огњишту догорева, а они је не подстичу.

Ноћ је доста хладна, али ведра. Месец просипа бледе зраке кроз прозор кућни и озарава ова два скамењена живота у истом часу кад истим зраком посипа и Драгутина у страсном, ватреном загрљају младе Маџарице.

*

На три дана после овога догађаја, одсели се и мајстор-Имре са својом породицом.

(Даље)

 

Под храстом

I

Жубори река преко цветне ливаде, а над њом шири гране столетни храст, те се шумором својим с реком разговара. Ту, под његовим хладом, проведоше детињство момче и девојче, чувајући стада. Све од пролећа па до позне јесени, из године у годину, сваким даном од зоре до заранка.

Били су деца. Зора тек зазорила, а они већ под храстом, кроз чије се гране зора смеши на њихова весела, ведра лица и злати им плаве детиње косице што лепршају од јутарњег поветарца. У ручицама им комадић сира и ’леба, а под пазухом дугачки чобански прутови; уз дебло од храста прислоњене шарене ткане торбице и тиквице с водом заптивене зеленим лишћем. После таквог доручка до подне се трчи за овцама да не би зашле у туђе усеве, а кад се у подне овце окупе и полежу под храстом те пландују, и чобани добију времена за играње. Праве свирајке од врбе, бацају камичке у воду и броје колутове; љуљају се на љуљашци, која виси готово над самом реком о храстовој грани; беру цвеће; посматрају како мравићи вуку мрвице што заостану од њихова јела; милују јагањце и оплећу им венце од цвећа око врата; певају; смеју се кадшто свачему; воде невине детиње разговоре, а понеки пут се деси те обоје плачу ако се ма чије јагње или овца изгуби. Тад се лију искрене сузе, које се крупним капљама котрљају низ зажарене, свеже детиње обрашчиће.

Таквом невољом једаред зближени, заверише се деца да ће се узети.

Очице блистају, на трепавицама трепере још према сунцу заостале капи суза и деца гледају у реку, пуна нејасне наде детиње, па желе да порасту и да испуне своју реч.

Река жубори и протиче, пенуше се таласи и прште из њих бисер-капљице, а храст и даље шумори тихо и шумором својим с реком разговара.

II

Прођоше дани и године. Од чобанчади, од деце, порастоше момак и девојка.

Пала ноћ — летња, заносна, страсна ноћ. Путем крцкају натоварена кола и према корачању волова одмерено звоне меденице што им висе о врату; двојнице, путничке и прељске песме, клепет ветрењача — све се то измешало, па се слило са жубором реке, шумором шуме и мирисом липа у неку чудну, снажну драж, од које и ноћ трепери и страсно, узбуркано дише дахом пуним чежње, љубави, милине, дахом топлим, који опија, заноси, умара.

Момак и девојка што се грле у тој ноћи, озарени бледом месечином, која провирује кроз лиснате храстове гране, осећају целим телом како их задише тај силни дах. Срца јако бију, шапућу љубав своју нејасно, тихо, да ни ноћ не чује; сањају будућност пуну среће, пуну заносне дражи. И славуј са гране пева о срећи њиховој. И жеље њихове уз оне сребрнасте, пенушаве вале теку журно даље, даље — у будућност пуну среће, коју с нестрпљењем, са силном чежњом чекају пуни нада.

III

И опет протекоше дани и године. Река и даље жубори, а над њом храст шумори, али под његовим хладом више не седи момак са девојком у страсноме загрљају, већ озбиљан, брачни пар одмара се ту после тешког пољског рада. Лица доста изнурена, сунцем опаљена, препланула; црте оштре, а мучан живот избраздао мужу боре по челу. За храстове гране привезана љуљка, у којој плаче и праћка се ножицама дете тек од године, а један мушкарчић од осам година љуља „малог бату“ једном руком, а у другој држи чобански прут, којим враћа стоку да не оде даље са стрњике. Живот је мучан, напори тешки; њихови су погледи одмерени, хладни, уморни. Сиротиња их уз мучан рад прати толико година, али они су још млади, још душа није клонула. Ветрић им расхлађује знојаво чело, а тај исти жубор реке улива им нову наду и мисао мами собом, за током својим, за пенушавим таласима, некуд даље, даље — у будућност пуну среће. Погледају на децу, на ту потпору своју, па се надају, и жеље опет јуре за таласима, а срца се испуњавају надом на будућност.

И река жубори даље, искачу бисер-капљице из сребрнастих таласа, а храст шумори тихо и шумором својим с реком разговара и уљушкује уморне раднике у слатке снове срећне будућности.

IV

Опет прођоше многи дани и многе године.

Настала позна јесен. Кроз хладан ваздух диже се пара са влажне, раскаљане земље. Небо ниско, тмурно без сјаја, претиснуто тамним облацима; са истока се једва назире, кроз поцепане облаке, бледуњава, хладна румен сунца на умору; магла обмотала предмете и не да да погледаш у даљину — све ти пред оком затворено, стегнуто, и душа се стеже од нејасне туге; над главом тупо шуште гавранова крила и чујеш његов гробни грокот; река мутна, надошла, хучи страшно, пенуше мутни таласи. Под храстом, наслоњен на штап, стоји погрбљен изнемогао старац, збрчкана лица, угашена погледа; седу као снег браду и косу повија му јесењи ветар, а хладна измаглица бије га по лицу и меша се с последњом, можда, сузом што му се низ смежуране образе слива. Њу је сигурно сачувао да је ту пролије под храстом, испод кога је толике наде и жеље сновао и снивао слатке снове среће, ношен уз тај шумор и жубор реке на крилима наде даље, даље у будућност пуну среће. Храст оголео и почео се сушити, па тужно клопарају суви огранци.

То је будућност у себи крила — изнемогла, слаба старца који је покопао све мило и драго, те више жеља нема — до што смрт жели; а мисао не јури више у чаробну будућност, већ далеко, далеко у срећну — прошлост.

И река даље хучи, срдито пенуше мутни таласи, јесењи ветар јечи, а храст тужно клопара сувим огранцима, те с реком прошлост препричава; крила гавранова тупо шуште кроз влажни ваздух над старчевом главом, а кроз процепане облаке и маглу једва се назире блеђани зрачак умрлог сунца.

 

На месечини (слика из живота)

Милица је осамнаест година. Дакле, у годинама је када снови девојачког заноса уводе душу у неке нове, непознате светове, препуне чари и милина; пред очима се рађају слике примамљивије за примамљивијом; чудни, смешани осећаји и јато жеља у грудима гоне се, стижу, ломе и стапају једно с другим као таласи узбурканог мора.

Може се мислити како је Милици кад у тим годинама мора проводити лето чувајући овце, а зиму у обичним домаћим пословима.

Али, тако мора да буде. Има старију сестру за читавих десет година, а још је неудата. Њу родитељи као старију изводе на саборе, где се скупљају момци и девојке из целе околине; облаче је у лепо одело; пуштају је на прела, комишања, мобе и разне сеоске игре; заклањају је од других послова да би што више могла нарадити дара и спреме за удају. Јако је воле и непрестано се журе и раде да је удоме; то им је постала прва и најважнија брига.

Пометени тако родитељи Миличини недаћом и „злом судбином“ прве своје ћери, а заузети послом око њене спреме и удаје, врло се мало обазиру на Милицу.

Давно су се пробудили девојачки осећаји у њеној души, давно се почела заносити тихим и слатким мислима о свом срећном животу, који је негде у будућности сијао пред њеним очима. Нада је била силна у њеној души. Када би увече враћала овце кући, она би сред пурпурног руменила залазећег сунца, посред вечерње вреве и жагора, запевала звучним и милим гласом какву песму, која би била одговор на тихе звуке двојница и свирала што би до њеног уха допирали, а јасни удари звона на стаду чисто јој ојачаваху наду.

Али откако се пре годину дана поче сумња уплетати у њене мисли, откако поче слутити да ће и она остати због старије сестре неудата, поче се из дана у дан губити веселост с лица, уступајући све више и више места тузи и сети.

Сад више не гони своје стадо ведра и весела, певајући, већ оборене главе, сетно и замишљено. Они исти предели са лепотом и зеленилом, они исти тичији гласови, они исти звуци звона на стаду, исте оне овце које гони јутром и вечером: све јој сад изгледа другојачије, све јој то сад предсказује јад и несрећу, а не, као пре, срећу и милину.

Колико ли је пута седећи усамљена међу овцама, које около чупкају зелену траву, плакала дуго и дуго, а сва природа што је окружава плива у радости.

У кући је збуњена, ћутљива и невесела. Родитеље и старију сестру погледа каткад крадом испод ока, мислећи о свом тешком положају. У таквом случају се још више збуни и узнемири: обори главу, образи јој се зажаре и као да чује речи: „Знамо шта ти мислиш.“

Због мисли да је родитељи не воле, све више почиње тужити. Обичне домаће ситне неприлике толико је понекад узнемире да по читаве ноћи не заспи, већ изађе у двориште под велику липу, те плаче и уздише до воље! … – Донеси, Милице, благо мајци, мало воде, па терај овце, нека Мара (њена старија сестра) ради. Срамота је да оде неспремљена! – рекла би јој понекад мајка.

„А мени не треба радити“ – помисли тада Милица – „сеја се спрема откад ја знам за себе, а ја још не знам ваљано ни да плетем.“ Што би јој којекаквих мисли, све тужнијих и тужнијих, јурнуло у главу, а врло често и помисао да она није права сестра Марина, већ само узета у ту кућу као своје, прохујала би као муња кроз збрку осталих мисли, и одмах се изгубила!

Никоме се никад није пожалила. Труди се увек да нико не примети њене мисли, а нарочито сестра и родитељи.

–––

Дани би јој били још тежи и досаднији да тугу своју није блажила понекад у разговору са Стевом, младим и лепим момком из истог села.

За њу су најсретнији часови када би се, терајући овце, срела с њим. Он је својим речима блажио њене јаде и она је убеђена да је само он воли и води рачуна о њој.

Мада Стеву воли из све душе, ипак се није смела усудити ни да помисли на удају пре сестре бекством из куће, како јој то он једном као у шали напомену. Увек би се у таквој прилици сетила неизмерне љубави сестрине, којом је обасипаше још од првог детињства па до последњих дана; такве би јој се мисли учиниле гадне и грешне! „Нећу, сејо, тако шта урадити, па ако ћу довек чувати овце!“ – решила би се у памети, а сузе би јој се завртеле у очима.

Пошто се исплака, Милица подиже главу и бојажљиво погледа око себе.

Час је у мислима одобравала свој поступак, а мало после љути се на саму себе што је тако учинила.

„Требала сам да му кажем да ћу побећи, мисли она, јер је овако много горе! – Погледа и на овце и, одманув руком љутито, додаде: – опростила бих се и њих једаред у своме животу!…“

При том је једно повеће црно јагње опомену на речи очеве:

– Ово ћемо јагње заклати за славу. Ако се не уда Мара, сви ћемо се заједно провести, ако бог да здравља. – Сети се како је и њу тапнуо тада по рамену и додао: – Ја и моја чобаница још дуго ћемо заједно живети!… Хоћемо ли, благо оцу?

То је јако узнемири, и стаде и даље мислити.

„Јест, они и не помишљају на моју удају, али ме воле, а ја се спремам да утекнем!“

Досад је непрестано гледала у оно црно јагње, а сад окрете главу на другу страну. Љутила се што да јој дођу такве грешне мисли у главу. Представља затим у памети каква би забуна настала у кући по њеном одласку на такав начин. Мислила је највише о томе како би јој тек сестри било. Наново се растужи и узнемири.

Кад јој поглед случајно падне на путању којом је Стева дошао, опет стаде мислити о њему и мисли јој за часак променише правац. Неки други осећаји обузеше је, и крв јој узавре у жилама!…

Дуго се борила у мислима. Кад сунце већ поче тонути у своје румено море, крену она овце и упути се кући.

Мисли јој се прилично разведрише док стиже до куће. Затвори овце у тор и ушавши у двориште седе под липу.

Родитељи јој још нису дошли. У том њеном чекању већ се и ноћ спустила.

Лепа је ведра летња ноћ. Месец се пун и светао ваља преко неба осутог безбројним звездама. Његови бледи зраци једва продиру кроз густо липово грање.

Ноћна свежина својом тајанственошћу и благим духом као да је освежи… Жагор селски није се стишао, на све стране разлеже се рика говеди, блејање стада и лавеж паса, а са пута допиру звуци девојачких песама и свирала.

Милица се осети слободна, те сад пусти на вољу својим мислима, које опет почеше лутати с предмета на предмет и у часу се јако збркаше. Слутња јој наново обави душу, али је одмах помисао, ако је одиста у рђавом положају, може одбећи за Стеву, надахну издржљивошћу и свежином.

Мало затим стаде се љутити што да и она не буде на сабору, па да се с осталим девојкама и момцима враћа сад кући с песмом, шалом и смехом, али, сетивши се да је Стева, кога она једино љуби, остао због ње и сам код куће, лице јој се разведри а мисли умирише.

Стаде слушати тајанствено шушкарање лишћа и звуке двојница који долажаху с пута. Све јој више и више звуци освајаху душу, а затим као да је узнеше собом некуд високо изнад земље, изнад свега, тамо где највише звезде трепере и љубе једна другу.

Она их гледа, а ове као да се смеше и саопштавају јој своју срећу и радост, а месец се величанствено и тихо ваља преко неба.

Њене се груди испунише тихом радошћу. Звуци је све више и више освајаше, а при том и мисао да то можда Стева свира даде јој моћи и слободе.

Срце јој јако закуца, и крв све јаче и јаче стаде кружити телом. Из груди се изви, први пут после толиког времена, најпре тупа, неразумљива, а затим све јаснија и јаснија, док се не претвори у размуљиву у звонку песму:

На тихој, ведрој ноћи
на јасној месечини…

Груди јој се као у заносу све више надимају, а јасан глас све силније и силније дрхти кроз тајанствену ноћ. Желела је да песмом одагна све јаде са своје душе, да звуке песме слије са чарима и свежином ноћном, па да их узнесе тако до самих звезда, којима ће саопштити да се и на Стеву онако мило и слатко смеше.

Дуго је певала и не примећујући да су јој родитељи и сестра давно ушли у двориште па је гледе препуни радости.

 Јарушице, августа 1893. године