Форма нам је најпреча
Како сам извештаван усмено и писмено, било је врло много оваквих случајева како у унутрашњости тако и у Београду.
Деси се у школи заразна болест. Шта ће друго учитељ, већ одмах јави надлежном лекару. Лекар учини своју дужност, изврши преглед и да мишљење да се појавила заразна болест, рецимо шарлах. Да би се преношење болести од болесне на здраву децу предупредило, лекар је, рецимо, мишљења да се школа (или школе) распусти за двадасет дана. Шта сад бива? По одређеној процедури, тај акт с нумером, наравно, иде санитету. Санитет заводи и разводи акт три-четири дана, па потом акт иде Министарству просвете. Чиновник отвара пошту, скупља с коверата брижљиво поштанске марке, даје акта на деловодни протокол и акта се заводе, затим се акта поделе. Акт о распуштању те дотичне школе у којој је зараза иде референту за основну наставу. Е, али није само то његов посао. Има тамо и других прешних ствари и он ради редом. Наиђе и на тај акт о распуштању школе.
Од дана кад је лекар констатовао заразу, прошло је, рецимо, осам дана док је акт стигао до референта. За то време школа ради, деца се разбољевају и умиру, а учитељ чека наредбе претпостављене власти.
Е, сад ако се референт потрефи видра човек, па не да да га нико вуче за нос, он онда сам кроји и резонира како је најбоље.
— А ха! Двадесет дана! Е, брацо мој, то је много! Доста је петнаест дана. И напише акт да се одобрава петнаест дана, а не двадесет. И тих петнаест дана рачунају се од дана кад је преглед извршен. Сад акт чека на министров потпис, па се онда редовним путем експедира, па док пандур однесе из среза у село прође опет неколико дана, ако је школа удаљена. И док је акт стигао, дотле је већ истекло готово време распуста од петнаест дана. Многа деца помрла, а многа се изразбољевала, али не мари то ништа, нека деца умиру, само нека је администрација како ваља.
Оваква чуда ја не разумем. Зашто да школски лекар нема права да школу одмах распусти, па да се накнадно тражи одобрење и шаљу акта санитету и министарству, па ако је лекар погрешио, нека га казне.
И, откуд референт боље зна из своје канцеларије из Београда колико ће болест трајати, као нестручан, него лекар, коме је то једини посао.
Е, онда, знате, не би имало прописне форме!
„Страдија“
24. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Привредни пацијенти
Свашта је било на свету, па што се и ово не би могло десити. На пример, министар народне привреде г. Ђока Николић познат је као човек који хоће да проникне у ствар и да је добро процени. И он једнога дана испрати расписе државним економима да му они убудуће своје месечне извештаје шаљу тако написане, да би их и — он могао разумети.
Тада му какав несташко испрати овакав извештај:
„Господину Министру народне привреде Ђоки Николићу, доктору медецине.
Част ми је учтиво известити Господина Министра да је стање здравља код поврћа и пољских усева у месецу септембру било доста повољно. Изузетак су учинили патлиџани, купус и кукуруз. Патлиџани су боловали од лаког назеба, купус је услед изненадне слане добио инфлуенцу са кијавицом, а код кукуруза се примећују симптоми јехтике, јер је почео да жути.
У исто време умољава се Господин Министар да нареди да се за овдашњи расадник пошаље неколико кила кинина противу пер[o]носпоре.“
„Одјек“
9. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 