Tag Archive | Lav

Краљ Александар по други пут међу Србима (17/23)

(Претходни део)

Путујући кроз васељену Александар је врљао, јер се никако није умео вратити истим путем којим су га са земље одвели на онај свет. Њему је увек својствено да пута не зна и да најпре избере најгори пут. У времену томе натрапа на Марс.

— Је ли ово кугла земљина, молим лепо? — запита Александар неку чудну прилику, каквих на Земљи није виђао. То је било створење планете Марса, које одговара створењима што се зову људи на вашој Земљи.

То биће само је разумело реч Земља. Загледа се у Александра, поче га мерити од главе до пете, па узе тужно махати главом, као да тиме сажаљева нашу јадну планету.

— Ја сам бивши краљ Србије Александар. Погинуо сам пре извесног времена и сада по наређењу Вишњег морам да путујем натраг за нашу планету.

Кад оно Марсово биће чу те две речи: Александар и Србија, одједном прште у смех и изговори неке Александру занимљиве речи. Чак се на Марсу била чула чуда Александрова и овај се становник, те опет за нас смешне планете, није могао уздржати а да се слатко не насмеје.

— Вала баш и изгледаш као да си са Земље пао, што веле! — понавља једва кроза смех становник Марса.

— За многе моје министре говорили су људи: нашао министре све нека чуда као да нису са Земље већ као да их је на Марсу тражио и нашао! — сети се Александар, како је чуо да се говори још кад је он краљевао у Србији, па и он удари у гласан смех.

— На Марсу нема Александра. То чудо о коме смо слушали да је само на једној јединој планети, Земљи, постојало, а и на тој планети се само могло у једној јединој земљи Србији одгајити, на Марсу нити може бити нити је тог чуда било!! — мисли за се становник Марса и лепо да се отегне од смеја.

Дало се тако на смеј и Александру, па и он да пукне од силна смеја. Само што он друго мисли. Он је загледао и све више и више посматрао оног чудноватог становника с Марса, и све му више и више долази сличан с многима од његових бивших министара.

— Интересантно! — говори он опет кроза смех за свој рачун — како се то чешће догађало да има министре што личе на овога с Марса. Па добро су неки из опозиције и погађали. Чудновато само како им је то падало на ум.

Такве је чудновате малере имао Александар на путу своме кад се враћао на земљу да опет види „свој драги народ“.

То није био један малер, они су се прилично догађали, а није било само на Марсу, већ и на неким другим планетама.

Највише се забавио на Месецу. Ту се пријатно осећао и Месец је заволео, што кажу, као да му је на Месецу пупак одсечен.

Најзад како тако, тек он је стигао, а и морао је стићи по највишој наредби.

Душа његова пала је на аустроугарску обалу, баш на обали где се Сава и Дунав састају.

Била је ноћ, лепа летња ноћ. Пун месец плива преко звезданога неба и зрацима својим посребрава две тихе велике реке, а за зрацима, са тим сребром месечева одсјаја, меша се и светлост запаљених сијалица на обали српској у Београду. А овде онде пада сенка разних предмета, дрвећа и зграда, и та тамнина, пуна неке тајанствености, даје још више чари. Александар није гледао равницу која је пукла иза њега, већ се био обрнуо Београду.

— Београд, моја престоница! — прошапута — и ја је не умедох сачувати.

Никад му се Београд није учинио тако поносит и велики, тако узвишен и сјајан. Из њега допире потмуо шум још будна становништва.

Са прозора и од сијалица бљешти светлост, па у ноћи издаље изгледа као да је престоница у неком свечаном руху. Тврђава београдска баца тамну сенку на вале Дунава и заклања онај дивни одсјај месечев, што трепери и плива по њему, и као да том језивом тамом хоће да улије у душу неки чудан страх, као да оне тамне и горде зидине његове, што поносно стоје кроз многе и дуге крваве векове, чувају страшне тајне минулих векова, али ипак са презрењем гледају све гнусобе, и ругају се ништавилу живота и сићушним пролазним сујетама људским, и због којих су се често, врло често, стародревне зидине његове умивале крвљу невиних и честитих људи. И Дунав као да с пажњом, с неким поштовањем спира крв разних народа и разних векова с тих зидина, али ни он не одаје тајну, и он је нем иако би знао да прича чуда из стародревних времена и скоре прошлости.

Александар се загледа у град, гледао га је дуго, гледао у Дунав, и она тамна страна Дунава, којом он запљускује зидине града, ули му у душу неки страх, осети како га издаје снага.

Иако је Дунав ћутао, иако је ћутала и тврђава, тај вековни споменик крвавих прозора, зала и добра, Александрова душа је разумела, осећала страх, осећала како му тамнина оне воде неким тајанственим шумом говори:

— Знам ја све, овде су твоје жртве.

Александар окрете главу од Србије и погледа дуж банатских и сремских равница.

Равни банатске и сремске, те српске равни, кроз које се хоре српске песме, у којима живе подјармљени Срби — ћуте ове ноћи као и Дунав, и Александар опет устрепта. Он та поља никад није гледао, никад није осетио тајну ноћну, никад није могао разумети како нéма широка поља, обасјана, посребрена месечином, прошарана сенкама овде онде, како неке нејасне контуре и нема тишина говоре, говоре много одређеније, много силније него најјачи говорници. И Александар навикнут да слуша само кретенске вицеве своје околине, навикнут на подла ласкања бивших људи, навикнут на пљескање глупе масе, која одобрава још глупље ствари његове, навикнут да му двоножна створења што се људима зову одобравају све суманутости његове, први пут је осетио, како нéма, пространа и широка природа, као пукло звездано небо над њим, и широка поља пред њим, и тишина Дунава, и оне зидине градске, суморне и поносне, како све то говори другим језиком. Небо и пространство бесконачно не лажу, не лаже Дунав, не лаже ноћ, није лажно ни оно осећање што га ноћ тајанственошћу улива у душу; лажни су људи, они су дволични, они једино кваре природу, кваре вечну истину.

И морало је бити страшно осећање у души Александровој, у души тога човека, који је само људе, само рђаве људе, само лаж имао пред очима целог свог века.

Погледај биљку, и ти одмах знаш и како је никла, и како се развијала, и одмах унапред знаш кад ће да цвета, кад ће и тачно у које доба да плодом уроди, и, што је главно, знаш и каквим плодом. Биљка не прави изненађења, она је доследна, откад никне, па док не увене, својој природи. Камен је вечно камен, па и животиња, и ако је животиња, бар је целог свог века животиња. Свему се зна шта је, свему се може ухватити крсна имена, али човеку никако. Крушка неће никад покушавати да игра улогу камена, нити ће се камен хвалити како на њему рађају јагоде, нити ће скромна јагода икад зажелети да представља кедар ливански, нити ће кедар ливански хтети, нити може, бити татула. Магарац се не прави лавом, нити је лав кадгод у свету играо улогу миша, нити се миш пријављивао као конкурент волу, да он вуче кола.

Али, човек, грешни и неосвешћени човек, он је све; то биће природно, природа је изгубила.

(Даље)

Разговор с демократијом (4/4)

(Претходни део)

VII
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
I

Вечна сметња и вечна невоља за нас радикале. Има једна пословица народна врло духовита која би најлепше објаснила узрок овим нашим сметњама, али је, на жалост, речена незгодним речима те је не могу овде употребити.

Па, откуд све то? Ствар страшна, ствар необјашњива! Огромна, велика странка, странка какве свет није запамтио, странка која се борила лавовском снагом, управо титанском снагом за време опозиције; у доба када си ти, Демократијо, господару наш, била без силе и власти краљевске твоје; та страшна сила, од чијег се гласа, као од гласа трубе јерихонске дрмао, тресао и претурио престо Миланов а скршио и ишчезао, развејао се у прах горди трон горег краља Александра, који је наследио на престолу Србије рђавог оца свога… ето, та страшна сила из доба реакције, ето тај силни ветар што је у праведној помами својој чупао из корена престоле, који су, благодарећи полтронству времена, пустили онако дубоко жиле у земљу Србији, чији је корен био онако јак — ето, то се претворило у немоћ данас, данас кад сметње нема, када свет рачуна, када изгледа да је Демократија победила.

Колико су, помисли Демократијо, господару наш, влажних тамничких слама испушили борци за победу твоју, апостоли твоји; колико је ногу вукло тешке ланце за идеале твоје, колико је руку хватало се за оштро гвожђе, а колико се груди набадало на бајонете и издисали верни твоји падајући у борби са џелатима твојим узвикујући последње речи:

„Кад ми не дадоше да дам глас за тебе, Демократијо, вечна правдо овога света, ја ето дадох живот место гласа!“

Сећаш ли се само, опомени се, Демократијо, свега што је прошло, зар не видиш како се страшно разликују данашњи људи и обичаји од негдашње врлине. Зар ти не памтиш кад си као Молох гутала на жртвенику децу Правде и Врлине, зар се не сећаш да си као Хронос, ти праведна Богињо, морала гутати и децу своју, ради добра ове земље; када си се причешћивала из путира напуњена праведничком крвљу што се пролила из праведничког срца разапета народа, који као и Христос има своју Голготу, али, али — запамтите ви, џелати правде — има и своје васкрсење.

Зар се ти, Демократијо, не сећаш Краљевице, зар се не сећаш страшнога Горачића?

Сељаци, верни твоји, бране права своја, народ стоји пред судницом и не брани се мачем, већ се брани Уставом, брани се законима земаљским!

И када наперише пушке, када груба сила позва народ да напусти права своја, тада народ, место да сили силом одговори, усправи се гордо, стаде праведнички као Христос у врту Гетсиманском и рече: „ко ножем ради, од ножа ће и погинути!“ И кад погледа дивље непријатеље своје узвикну:

„Демократијо, боже мој, нека ме мимоиђе ова чаша, али ако је воља твоја нека ту горчину отрова живота испијем до краја!“

И народ као Христос не хтеде силу да одбије оружјем, већ се заклони законима. Сељаци су пред оружаним војницима, пред напереним пушкама истакли Устав, подигли га високо, држећи у десној руци, и узвикнули:

— Пуцајте, али ви не пуцате на нас, ви пуцате на наша права, ви пуцате на Устав ове земље, на законе земаљске!

Припуцале су пушке, крв се запушила, пали су борци држећи штампан Устав попрскан крвљу срца свог.

Ето, то су били борци, то су били твоји верни, Демократијо, и пре него што продужимо разговор, устанимо на ноге да скинемо капу, да клекнемо на колена и да одамо достојну пошту изгинулима за свето право своје, за слободе ове земље!

Кад још пропратим многе догађаје прошлости, тек онда могу објаснити шта су одговорни, а шта неодговорни чиниоци.

VIII
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
II

Откуда долази то, мора се чудити цео паметан свет, да лав који се бори за права своја постане магарац, кад права извојује.

Од силне рике лава, каква је била Демократија у опозицији, тресла се цела земља, дрхтао у животињском страху цео режим, цео систем владавине, тресли се и скрхавали престоли страшних тирана од тог моћног гласа, и од те рике моћног лава — одједном постаје њакање магарца.

У Србији је свако чудо обична ствар, па ни то није никога зачудило што се за ноћ лав претворио у магарца, али се морао зачудити српски свет што је тај магарац добио вољу да и даље игра своју стару улогу, да представља страшног лава. И као што је пре Радикална странка била страшна, уливала у душу страхопоштовање, тако сада постаде смешна за противнике своје. Њаче, а тражи да то зовемо риком лава.

Откуда то да Радикална странка постане бојажљива, да преза од сваког шума, да не сме да влада иако има за собом стотинама хиљада гласача. Кабинет радикални, разним својим лудостима, место да импонира ауторитетом, преза и онда кад се и последња будала продере на њих.

Радикални министри и једног и другог крила често изгледају, боже ме опрости, не као људи од власти већ као Цигани који су покрали коње на вашару, па се боје да њих власт не похвата за јаку и не похапси. Дотле су дотерали они својом сулудом тактиком, својим, такозваним, вишим државним разлозима; а самосталци ће још мало, кад су на власти, позивати, конкурсом контраће да их све окују и по’апсе „из виших, државних разлога“.

Радикална странка, радикали „неће да се замере“, „неће да им се пребаци“, а непријатељи употребљавају већ три године ту слабост и исто тако сметају напретку земље као и под Александром. Ти назадни и наказни елементи мрака умеју врло вешто да искористе будалу која има силу. Пре је та будала био Александар и они су га експлоатисали до тоталне пропасти његове. Данас је место Александра у највишој сили целокупна Радикална странка са својих 270.000 гласача и с том огромном, снажном будалом, с тим лудаком терају данас комендију и ординарну спрдњу кепеца.

Александру су помогли да се скр’а, али они се труде да истим путем скр’ају Демократију.

Али то не сме бити, јер, иако нико не види, ја видим и бићу целога свога века искрена, верна, одана стража на улазу у дворе Демократије. Ту се неће моћи упасти, а има мајка Србија још хиљадама будних стражара, који су верна стража господара Демократије, који су у стању да умиру са узвиком:

— Живела Демократија!

IX
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
III

Радикална демократија постала је бојажљива зато, што су врхови њени натрули и што се целога века радило и агитовало демагошки, а не строго демократски. С демагоштвом се мора једном престати, свет не треба лагати, јер никад лаж није могла уродити плодом истине, лаж је вечно рађала плодовима штете и назатка. Међутим ми, на жалост, имамо једну несрећну особину да своје погрешке кријемо, да не дамо никоме зинути чим отвори уста да нам истину каже, и одмах закукамо и захучемо као какве кукумавке:

— Ћути, брате, шта ти је сада, није сада време да се тако говори. Истина је, али су политички разлози да се данас ћути!

Три деценије ми радикали се ћуткамо и једнако понављамо једно те једно:

— Ћути, није сад време!

Ћути данас, ћути сутра, ћути тридесет година. Па кад је за нас време да говоримо, бестрага му глава и том нашем времену! Једни седимо, а многи су помрли чекајући то проклето време и не дочекаше га да рекну истину својим пријатељима, својој странци, којој су искрено служили.

Ја немам кад, нити волим тако глуп шпорт да чекам то време радикалско, већ хоћу да разговарам баш сада, мени је опет време за разговор.

Догод је радикална демократија била у опозицији, дотле је заиста гоњена, имала је сметње, она је и викала на те сметње, одговарала се тиме, и прилике су биле такве да се томе морало веровати.

— Краљ Милан! … не можемо ништа учинити док је он жив; Милан кочи точак напретка, Милан је гробар Србије и аустријски измећар!

Умре Милан, и ми, као о сваком мртвом, рекосмо „Бог да га прости“, а у себи помислимо: „Срећа је за земљу што је умро!“ И шта би, опет ништа. Елем, опет ми радикали нисмо криви, крив је Александар, крива је Драга, криве су Луњевице, криви су лични режими, а у ствари криве су оне огромне депутације демократске. Јест, њих се нико није сећао, то чудовиште нико и не спомену, нико не рече крива је она сулуда маса, јер онда беше у моди, као и данас, да се подлост масе крсти као: „Глас народа, глас сина Божија!“

Александар окује и по’апси најбоље људе, а драги народ се креће „од истока паке до запада“, креће се из целе земље у депутације да честитају „мудром господару“. Кад тај „мудри господар“ пусти те људе из затвора путем милости (о, јадна земљо!), онда драги народ опет долази да честита мудром владару. Па да је радио то само народ, да су то радили збиља најнеодговорнији чиниоци ове земље, орачи и копачи! И заиста често су се држали боље они вечни патници, којима је лично потпуно једнак био 28. и 29. мај. 28. маја су јели лук и сирће и отишли на њиву, а у почаст 29. мају могли су променити јеловник те јести сирће и лук. Али вајна интелигенција, вајни борци за демократска начела, и они су претекли народ. Они су први почели давати рђаве примере. Они су, на жалост, почели честитати све и свја.

Ако се укине устав:

— Честитамо, господару!

Ако се врати устав:

— Живео, господару!

Ако се људи ’апсе: „Живео!“; ако се пусте: „Живео“! И што год сулудом Александру падне на ум, што год, и какву год глупост учини, увек се нађе интелигентних демократа, који све то одушевљено поздрављају са „Живео! Бог да чува Србију!“

Па добро, ко је сада крив? Ко сноси одговорност? Сада немамо ни Милана, ни Александра, ни Драге, ни Луњевица, нема ни оне моде изјава, нити полиција ’вата за јаку народ и шиље га да честита укидање устава, па опет на сав глас виче Радикална странка, час једно, час друго крило:

— Не може да се ради, сметају нам неодговорни чиниоци!

И тог чудовишта што се зову неодговорни чиниоци, капиџици, камарила, код нас браће радикала час има, час нема.

О тој интересантној појави, о томе волшебију, рећи ћу идући пут опширније, а за сада напомињем само једно:

Тога чудовишта или има, или га никако нема. Ако га нема, онда је нитковлук што се клевета други да се само своја немоћ оправда; а ако га има, онда је Радикална странка целокупна, са свих својих 270.000 гласача, гора од магарца, кад са том силном снагом нема куражи да са тим бауком рашчисти.

Ако је ово друго, напомињем за сада, онда би народ боље урадио да је место 270.000 гласова, што их је дао радикалним демократама, оломио о своје прваке по Београду 270.000 мотака.

270.000 мотака држим да би имале јаче дејство него куглице.