Tag Archive | Kralj Milan

Краљ Александар по други пут међу Србима (13/23)

(Претходни део)

Муке се видело с Александром, јер су га морали водити из одељења у одељење, али нико га не прима, и таман се сетише да би још по најбоље било да га некако прошверцују у бугарско одељење, а у том већ дође и час суда.

Почеше одабирати праведнике од грешника. Праведници свију народа одвојени су на једну страну, а сви грешници на другу.

Праведницима отворише рајска врата, где ће вечним блаженством засладити све муке и невоље привременог и кратког живота, а грешнике дадоше демонима да их у паклу муче према броју и величини грехова њихових. Драга је, разуме се, била међу најтежим и највећим грешницима.

— Александре, — рече краљу свети Петар кад је дошао ред на њега — ти си велики грешник. Мало је владара који су те у греховима својим надмашили. Ти си грешио и као човек и владар. За личне твоје грехове одговараћеш сам, сам ћеш искусити сву праведну казну. Али грехови твоји као владара, нису само грехови твоји; те грехове чинио си зато што је било врло много грешника, који су ти у злу помогли, те грехове без тих помагача, ти не би могао учинити, зато ће казна велика и претешка за те твоје грехове бити раздељена на све који су ти били саучесници. Ту ћеш казну поднети заједно с њима.

— Пре него што те упутимо у пакао, ти мораш издржати једну нарочиту казну — продужи даље светац говорити — ти мораш и овде на небу бити десет година владар.

— То је интересантно, а после се без сумње заједно са мојом милом Драгом враћам у Србију. Је л’ те, господине Светитељу, а и Драга ће бити са мном — прекиде Александар светог Петра.

— Неће Драга бити с тобом — беше Светитељев одговор.

— Како, молим вас, зар не?

— Не.

Александрова се душа заборави и он плану старим својим земаљским гњевом и одврати упорно и осорљиво:

— То мора бити, ја само могу бити владар под тим условом да и узвишена моја краљица буде поред мене.

— Слушај даље — продужи свети Петар, мирно и хладно — ти ћеш, као што ти рекох…

— Али ја хоћу да краљица буде поред мене, а ви знате да кад ја нешто хоћу, да тако мора бити! — опет прекиде Александар свеца осорљиво и нервозно као да разговара са својим министром председником, који у народу нема никога уза се.

Свети Петар га строгим погледом опомену да је била и прошла његова земаљска власт и сила, и да његове ћуди не вреде ништа на небу, где владају закони вечите правде.

Александрову душу обузе страх и она се стресе пред том страшном истином.

— Осуђен си, дакле — продужи свети Петар да владаш и овде на небу десет пуних година. То је прва казна коју имаш да издржиш.

— Врло интересантна казна! — промрмља Александар.

— А знаш ли како ћеш владати и ко ће бити твоји поданици? — упита га Светитељ и посмехну се знајући унапред шта ће Александар да одговори.

— Знам, зашто не. Моји ће поданици бити сви Срби који су на небу… то ће заиста бити врло лепо и занимљиво. Ја ћу бити краљ, а Стеван Немања, цар Душан и сви остали бивши српски владари моји поданици. Занимљиво, је л’ те, веома занимљиво… мој поданик и Кара-Ђорђе и кнез Милош и кнез Михаило, а већ папа (отац) ми је био поданик и на земљи… а хоћете да знате како ћу владати? — ту Александар застаде, замисли се дубоко, па после дуже паузе одговори:

— Прво и прво, побио бих све бивше владаре, јер су све то претенденти на српски престо, па би’ то исто учинио и са свима њиховим приврженицима, јер то су антидинастичари.

Свети Петар се слатко засмеја и преко свога обичаја, јер се он никад не смеје. Смејао се толико да му сузе ударише на очи и једва кроза смех изговори:

— Па онда ти нико не би ни остао, грешниче у Бога, коме би онда био до врага могао и бити владар, макар твојој Драги? Али зар ти мислиш да и она не би гледала ког бољег, она би бацила око на цара Душана.

— Па коме ћу онда бити владар и зашто је то казна? — упита Александар кроз плач.

— Ти мораш бити владар само оним Србима које сте ти и твој отац мучили, које сте, као праведнике окивали, ’апсили, тровали и убијали. Ето тим Србима ти ћеш бити владар, и то владар какав треба да буде прави владар! — рече Светац мирно.

— Е онда ја разумем своју дужност — прекиде га у говору Александар. — То значи, ја ћу имати дужност да их и овде мучим као и на земљи као што смо ја и папа радили. Онда молим вас да ми дате довољан број жандарма.

— Неће бити ни једног јединог жандарма. Ту ће бити све сами бивши честити борци за своја поштена и праведна убеђења. Између осталих, навешћу ти ова имена: Адам Богосављевић, Светозар Марковић, Љуба Дидић, Кнежевић, поп-Маринко и сви они остали стрељани и гоњени за време Краљевице; па онда Јеврем Марковић, Коста Таушановић а и Ранко Тајсић и сви остали њихови приврженици.

Александар се стресе од грозе и поче муцати:

— Али, ја, ја не могу без жандарма и без… Драге и без… — Ту Александар заплака горко.

— Ти ћеш бити и без жандарма и без Драге и без оне твоје покварене околине. Ти мораш владати уставно.

— То је немогућно, то се не да издржати. А хоћу ли имати бар пет-шест Устава на расположењу?

— Само један једини.

Александар зину од чуда и чисто механично изговори:

— Један Устав, то је немогућно владати! — па брже додаде:

— А сад знам, тај се један може сваки час обарати и враћати, а може се владати и мимо њега и ако он на хартији постоји!

— Не, строго по том Уставу и по законима мораш владати. Ти се мораш строго придржавати парламента и саветовати се са Светозаром Марковићем, Адамом Богосављевићем, Љубом Дидићем, поп-Маринком, Јевремом Марковићем, Таушановићем, Ранком и осталим првацима из те групе.

— Они ће да ме муче, они ће да се свете! — завапи Александар — то ће бити страшне муке, онда ја волим у пакао, ако сам згрешио. Да ли сам ја доиста грешио?

— Много!

— А зар ја не би’ могао владати над ђаволима?

— Не, тамо влада Мефистофело, то је његово право.

— Онда ме пошљите Мефистофелу, можда бисмо се ја и он могли споразумети!

— Биће онако као што је наређено! — заврши строго разговор свети Петар.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (11/23)

(Претходни део)

Александра уведоше у румунско одељење.

— Ко је то — почеше запиткивати са свих страна. — Каква је то вера?

— Ко је тога послао овамо?

— То је бивши краљ Србије Александар!

Настаде једна страшна, урнебесна граја. Плануше Румуни као ватра жива и зачу се са свих страна:

— Кад је српски краљ, што ће онда међу нас, наопако нам било?!

— Провели се с њим и Срби па сад и ми да се проведемо.

— Напоље с њим!

— Водите га међу Србе, па нека они трљају главу с њим како су вешти. Шта ће нама та напаст на врат?

— Он је Румун, човек ваше народности, зато је и упућен овамо. Прво је био погрешно упућен у српско одељење.

— Није он Румун! — бране се Румуни, вичу, псују, грде, али све то не помаже, јер добише одговор да Александар мора остати ту да с њима чека док буду позвани на суд да им се суди за дела њихова.

Александар се нашао у чуду. Унезверено је гледао око себе, слушао те јавне протесте, видео како га Срби цене и шта они о њему мисле. Осећао је и тугу што су га од његове миле Драге раздвојили. Он се више није бринуо шта ће радити његов драги народ без њега кад он није међу њима. Он се о томе није ни на земљи старао, његова душа осетила је силну, неизмерну тугу што је одвојена од Драгине душе. И душа његова не могаде издржати ту жалост и он заплака, заплака горко и кроз плач завапи:

— Доведите бар и Драгу у ово одељење.

Румуни се још горе узбунише.

— Нећемо ми ни тебе, и ти нам не требаш, а камоли да нам доводиш твоју Драгу. Слушали смо ми Румуни много чуда и о теби, а о твојој Драги још много и много више! —виче љутито један Румун.

— Ми смо Румуни, колико-толико, имали среће, те се за живота твога забашурило твоје порекло, те нам ти и твој отац нисте на земљи брукали име наше. Ми смо срећни што сте и један и други били ван нас, а сада као душе које стоје пред вечним судом правде, где престаје земаљско ситничарство, пакост и злоба, ми искрено и дубоко жалимо јадни српски народ, који је толико пропатио и процвилио од људи наше крви. Нека милостиви Бог не упише те грехе Миланове и Александрове у грех племена нашег — проговори искрено и болно један стари и честити Румун, гласом уздрхталим и побожним.

— Онда да умолимо Бога да Александра води у које друго одељење! — викнуше сви углас Румуни.

— Да иде Богу једна депутација од одабраних праведних Румуна, која ће Богу изложити праведне тежње овог нашег румунског одељења и да умоли да Александра пошто-пото уклони од нас и нека га остави у неком одељењу међу људима који га никако не знају. Александар нека ћути и нека не говори ништа па тако нико неће ни знати ни ко је он, ни које је вере, ни какав је.

УМЕТАК

Деси се то често да се писац и публика заваде, па ето и ја сад морам овако изненадно, неочекивано, да урадим то исто и баш овде, на овом месту, усред ове приповетке.

Има неколико дана како чујем да ти, драго моје моје јавно мњење, ти добричино наша, зуцкаш или кажеш овда-онда како ти се не допада овај подлистак, јер, велиш, не придpжавам се правила.

— Е, извини, јавно мњење, ти наше јавно мњење, али од тебе је то и сувише дрско. Откуда ти то паде на ум да ти сад тражиш нека правила, неки ред, неке законе, по којима ја, а по твоме благословењу, треба да пишем. И то тражиш, што је још смешније, у овој ствари о краљу Александру.

Пред тобом је Александар чинио разна чуда, без икаква смисла и плана, и ти, јавно мњење, гледаш све то и измишљаш депутације и честиташ краљу. Александар укине Устав и све законе, а ти, добричино наша, ти јавно мњење, мртво од смеја. Каквих се само ти прокламација Александрових не наслуша, па баш да си ама прстом мрднуло. А те многе прокламације биле су тако променљиве садржине као време у марту месецу, нарочито овде у Београду.

Ето, видиш! — то си ти све гледало својим рођеним очима и слушало својим рођеним ушима и пљескало својим рођеним рукама.

Па ко је тебе, наше јавно мњење, реци ми, икад навикавао на какав ред?

Није само Александар који је злоупотребљавао до крајњих граница ту твоју глупу доброту. Тебе, какво си, може залуђивати и вући за нос ко год хоће, коме год се допадне тај шпорт. Видиш да ја све добро знам и добро памтим шта је све с тобом рађено, и онда се баш због тога и чудим шта ти би одједном да се као нешто преда мном нарогушиш?! Да те не знам ко си и шта си, онда би ти ђене-ђене, упалио тај виц, ал’ овако, ич се ја нисам уплашио.

Шта би ти, добричино наша, радила кад бих ја узео да пишем онако, оним редом, по онаквим правилима по којима је Александар управљао Србијом? Шта би онда рекло? Погледаш, а ја почео нешто у слободоумном правцу писати. То би представљало први април. Па таман се ти осмехнеш и разведриш лице, кад ја већ на идућој страни доказујем како сваки жандарм има богомдана права да обеси по неколико грађана. Ти се као почнеш нешто мало мешкољити и мрштити, а ја већ распалио на трећој страни:

ЈА
ПИСАЦ ОВЕ СТВАРИ

Укидам сва правила о писању романа и прича и узимам сву власт у своје руке. То чиним у интересу моје миле и драге публике.

Таман ти то примиш к знању, а ја већ проглашавам да то што пишем неће бити убудуће приповетка, већ се закунем да ће то убудуће стално и непоколебљиво бити логаритамске таблице. Таман ти да ово решиш са таблицама, а ја потегнем неку лирску песму, па за њом преписао један одељак из хемије, па потом ударио у неке текстове из хрисовуља, па затим једну Бранкову песмицу.

Ето такав каламбур, таква чуда ти си, публико, гледала у политици, од тога метежа и нереда страдала је дуго и дуго ова наша земља. Све си ти то гледало, слатко моје јавно мњење, па ником ништа, ту не ропћеш јавно, него сад баш нађе мене да се преда мном правиш нека сила.

А, видиш, ја баш за инат нећу како ти хоћеш.

Ти се буниш.

— Шта то значи, како се то пише, што Александра води по небу? То више није занимљиво. Треба да га већ једном писац доведе на земљу.

О драго моје јавно мњење, просто ли си да знаш. Како ми по свему изгледа, ти и не знаш, нити си то до сада могло закључити из овог почетка, што ја мислим. Видим сад јасно да ти и не знаш ко је тај краљ Александар о коме ја пишем приповетке.

Ти, ваљда мислиш, кад он дође натраг на земљу, да се искривиш од смеја; шта ли кога врага мислиш, нисам ни ја начисто.

Али се љуто вараш, и ја ћу ти скоро доказати да си се преварило. Не пишем да ово теби, драго моје јавно мњeње, што баш хоћу да те забавим и да те насмејем, нити да се с тобом заједно церекам глупостима мртвога краља Александра. Боже сачувај, нека је далеко то од мене!

Између мене и тебе, јавно мњење, мучно да може доћи до споразума, па да смо обоје задовољни.

Ти хоћеш да те ја, као писац, клот на клот насмејем, ти хоћеш да се церекаш на туђ рачун, а ја опет хоћу нешто сасвим противно томе, ја хоћу, простићеш, моје красно јавно мњење, да се насмејем теби.

Како ти се то допада?

А ти мислиш да то ниси заслужило? Ти си, видим, уобразило како си суво злато, како ти имаш права на све, како те нико не сме ни ружно погледати, а црно му да ти коју опору рекне. Па не само што ти, како ми изгледа, и не сањаш да ко сме теби шта ружно и да зуцне, већ тако надувено и уображено, тражиш с правом, тражиш од сваког писца да је обавезан да ти још прави чапраздиван, да те голица на смеј, да те забавља што боље. И ако он то неће, или баш, сирома’, и поред најбоље воље не уме, а ти се одмах намрштиш и у стању си таквога да каменујеш.

Али се ја не бојим и не плашим суда твога. Ја хоћу да се с тобом, јавно мњење, понесем, па, што рекли стари, ком’ опанци, коме обојци.

Ја не само што не мислим да ти ласкам, већ ја хоћу теби да кажем искрено у очи.

Од тебе, слушај дично наше јавно мњење, горе рђе нема на свету, и због тога си заслужило, не да те ја засмејавам, него да ти се у очи смејем. А то теби, чини ми се, нити је сефте, нити ће ти то бити последњи пут. Ако будем и ја исте среће, као и сви други пре мене који су се теби слатко смејали, који су те грдили за све сметености и лудости твоје, онда ћу, надам се, дочекати да и мени пљескаш, да ми изашиљеш депутације, да ми честиташ и да ми пробијаш уши твојом досадном и неразмишљеном дреком:

— Живео писац!

— Живео!

Зато не радуј се много и не жури ме да што пре доведем Александра на земљу. Довешћу га, али на јаде твоје. Запамти, да ти на мало кажем, нисам сео да тебе забављам и да се с тобом заједно церекам мртвом човеку, а грешном краљу Александру, него ово пишем тебе ради, да се теби насмејем, јер ти си тај Александар, ти си тај највећи грешник, драго моје јавно мњење.

Нисам ни ја сам баш неко злато од створења; казаћу управо и почећу са собом, и кад будеш, јавно мњење, видело да ни себе нећу штедети, онда се добро узимај на ум шта ће тебе да снађе.

Претрпи се, добричино наша, доћи ће скоро Александар на земљу. Ја сад продужујем ствар онде где сам стао у причи а ти продужи читати, па се прави лудо, као што умеш, као да овога нашег објашњења није ни било…

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (10/23)

(Претходни део)

И ти си, као син тога Румуна, наследио престо, па си и ти као Румун исто онако као и твој отац говорио како ћеш очувати традицију дома свога, како ћеш под срећном звездом Обреновића водити Србију путем среће, ти као носилац таковске идеје.

И та твоја такосвска идеја, којом си лажно парадирао, била ти је као страшни Дамаклов мач, који је висио над главама твојих поданика! — чу се неки небески глас.

— Молим вас, лепо, ја сам, знате, за живота често употребљавао тај израз „носилац таковске идеје“, али, ако је то грех због кога Бог неће да ме рехабилитира, ја свечано изјављујем и дајем своју краљевску реч да ни појма немам о тој фрази. Мене су научили да ја треба тако да кажем и ја сам тако говорио. Ја бих молио да ми се та идеја објасни, шта то значи таковска идеја. Ја сам био у Такову по традицији предака, али ја нисам о традицији ни размишљао… Шта ви, господине анђеле, мислите о мојој традицији и моме праву као „носиоца таковске идеје“? — проговори Александар.

Анђео га погледа с болом, с изразом дубоког жаљења: чиста, анђелска душа ни овде не устрепта гњевом, већ се благо осмехну на ову грешну душу и рече:

— Александре, по наредби мојих претпостављених имам да те спроведем у румунско одељење.

— Али, молим, ви ми нисте објаснили ни традицију ни таковску идеју, а велите да сам ја Румун — промуца Александар.

— Е, видите, величанство, проговори Ранко с презривим осмехом — ви ћете то туденака по паклу размишљати о тој вашој традицији и таковској идеји, као што је овај овде поштени радник, живомученик и живопаћеник, са мном заједно размишљао цијела свог вијека ко је отац краљу Милану, а ко је твој деда. Е, вала, овде ти не вриједи господару увијати. Ја молим, ево, овога овдје свијеца да саслуша и нас каљогаже, нас који једемо коприве ка’ ћурад, нас, брате, који спавамо под колима, којима је цијела вијека жљичкала вода из поцијепаних опанака, којима је ова овдје Драга још тражила да јој мимо кулук доносимо још и колијевке. Еве, тај брат сељак је тамновао и робовао зато што је хтео дознати ко су наши нраљеви. Е, је л’ тако, браћо гуњаши, а ако и ође на небу не дочекамо правду, онда ћемо опет у опозицију. Бићемо, вала, свече, и овде ка’ радикали.

— Ранко — рече светац благо, блажије много него што са Александром разговара — умири се, све ће се то видети, ко је прав а ко је крив. Моја дужност овде није да одвајам праведнике од грешника, већ је мени једино стављено у дужност да Александра одведем у румунско одељење и ништа више.

— Вала, светитељу, ми потпомажемо Ранка! — викну онај Шумадинац што је био у’апшен због разабирања ко је био отац краљу Милану.

— Сви ми гуњаши помажемо! — викнуше сви сељаци.

— Та не лајте, небо вам сервијанско! — цикну један Лала — слушајте шта овде свети говори.

— Ћути, Лало, ми морамо овдјенака рећи нашу муку и невољу, кад се то никада на земљи није смело.

— Та да, право велиду, рече оном првом Лали један друти — ко ће на земљи све смети и касти. Код нас што оно пева Чика-Јова били Мађари, а код њих џандари. Та зар не видиш да то није био никакав Пијемонт.

— Ћутите ви тамо, Чвабе, шта ви причате, ми помажемо Ранка. Ми смо сви с њим! — викну један српски сељак.

— Е, сунце им паорско, сервијанско, што ти лажеду. Та зар сад се нађосте да браните Ранка. Њега и ’апсиду и протеруједу и окиваду и гониду и претресаду, а ви ћутите к’о кере… Виш ти њи’, сад они говориду, а сви сте за живота радили друго. Ми се наслушасмо чуда из Сервије: паори идеду у депутације. Паори честитаду, паори одобраваду, касти, једно непоштено венчање, једнога, рећи, краља, паори. Та све ви…

— Е, јесу и многи наши сељаци били, што вели овај брат из прека, како не треба — поче опет Ранко — али ево то свијетац зна. Сељака су лагали сви. Лагао га, брате, краљ, лагао га митрополит, лагао га министер, лагали га сви, па су многи и попустили, па куда ће јадни сељак по неки, но кад га слети мука, да и он удари у лаж.

— Е, погађа, вала Ранко, баш ’нако како је, нема ту да кажеш ово ни оно, додаде један од сељака. — Оно има, знаш, и од наши’ па се тако одмету у те политике, па трче око капетана и око начелника да добију за председника, ал’ то је друго, то ми и не рачуњамо. Боже, шта не чине ти људи, и то све за тај пусти кметски штап. Напусте и кућу и жену и децу, напусте и батале свој посао, па кад погледаш, они само трче ки бесомучни час капетану, час начелнику. Па ти тако заврзу и цело село, те и ми после од све муке и невоље једни уз једног, други уз другог.

Ето, баш у нашем селу Дишко и Панта изгибоше због тог несрећног кметства. Добар газда један, добар газда други, а капетану добро дошло, па и’ лаже обојицу. Тек само погледаш, а из Дишкове авлије крећу сабајле пуна кола овса, тера капетану на поклон, ал’ се не да ни Панта, тера он одма’ двоја, чим овај једна. А капетан и’ лага, лага тако из дана у дан док не дадоше по једну летину и један и други. Кукају њине жене као кукавице. Ја сам баш био код Панте кад му једног дана подвикну жена. Оно знаш, жена је жена, женска памет, што веле, ал’ она њему очита жестоко и паметно, говори ки неки мушкарац.

— Шта ти, бога ти, узео ук, ки луди човек. Срећни људи куће кућу, а ти раскућаваш и оно што ти отац оставио. Целу летину с имања даде оној капетанчини, па сад му и паре носиш. Једну њиву си продао, па ћеш и ово друго. И тебе и оног лудог Дишка ја бих везала па отерала у луду кућу.

И истина је жива. Тај наш капетан, како се зуцкало, био је жандар, ал’, веле краљ га овај исти наместио ту. Кад је дошао у наш срез, није имао пас за шта да га уједе, а за годину дана он газда, па још каки. Купио и вијакер и два коња ки виле, па кад прође кроз срез, грми, боже ме прости, ки свети Илија. Шта ћеш, сила бога не моли. Ко само зуцне, а капетан одма викне како је то противу краља, па човека још у окове. Окује понеког који је добар газда па и да не каже ништа, само да му дигне сто, двеста банки, бајаги да забашури ствар.

И тако Дишко и Панта док се тераше код капетана, тераше, па окупише после код начелника. Јао, мајко, кад се онај поче да мешка. Онај ти не зна на ситно, но им за час оде по једна њива к’о на златан крс’, па их после начелник, кад напуни џакове, посла код министра. Оно, ти знаш, ми смо сељаци прости људи, ал’ по својој памети видели смо све како је то везано. Кад капетан диже, начелник ћути, зна он да онај њему мора да преда већи тал. Па онда диже начелник, а министер ћути, зна и он да начелник не сме њега да остави без исета. Свет к’о свет, зуцкало се и шапутало да се и овај исти краљ био с њима везао, па и он трпи министера, зна да и његово исе не вали. И онда ког у’вате да черупају, томе нема лека. Тужи се коме ’оћеш, терај од пандура до краља, па ти не помаже. Све се то везало једно с другим, па једно друго брани и не сме се дирнути ки у очи…

— И добро је, светитељу, што га водиш у Влахе, овог нашег Александра, но те молимо и кумимо да некако завлаињи Бог и ову Драгу његову, па нека иду обоје да бар на овом свету данемо од њих душом.

— Али ви ми ништа не говорите о мојој „таковској идеји“ — пресече говор сељаков краљ.

Анђео се довољно наслушао српске галаме, није га то више занимало, а он сам је знао унеколико шта се ради у чудној земљи Србији. Прекиде даљи разговор, јер се Срби не би умели зауставити, узе строго хладно и одлучно држање и нареди:

— Доста је разговора. Александре, излази!

Александар погледа Драгу сузним очима, видећи да је дошао час растанку. Заборавио је и традицију и идеју, па болно, затушеним гласом викну:

— Драга!

— Ах, Сашо! — одазва се она.

— Да се пољубимо, мила моја!

— Е, виш’ ти њи’. Сад ћете се ту на небесима и цмакати пред једним, касти, светим! — изговори јетко душа једног Лале.

У том тренутку ишчезе и анђео, а нестаде одмах и Александра у српском одељењу.

Сви су очекивали да краљица заплаче од туге, а она се окрете Ранку и рече кокетно:

— Добро се ми Срби, брат-Ранко, опростисмо ове будале Саше. Чисто ми нешто лакну на души.

На те речи краљичине Ранко се мало подругљиво насмеши, груну мало лактом једног Шумадинца до себе, па одговори:

— Е, вјере ми, што веле оне новине „Ловац“, баш је Александар био најбољи ловац у Србији кад је, могао такав лов да улови, такву слатку грличицу као што си ти.

— Ох, што сам ја несрећна цела века. Мени је судбина доделила да у цвету своје младости проведем последње дане с тим гадом као што је Саша! — опет ће Драга плачним гласом, а погледа Ранка да код њега освоји срце.

— Ниси имала више од четерес’ и пешес’ година, а то је, вјере ми, цвијет младости, јакако — додаде Ранко лукаво.

— Но, како да није младос’ мој брате, то је, што веле, девојчица! — умеша се у разговор један Шумадинац, и околина прсну у смех.

Драга се уједе за усну од љутине, али јој је било потребно да се уздржи, и она не рече ништа.

— Баш се сав свијет чудио и крстио шта ти би да пођеш за Александра. Просили те, чујем, седам краљева и седам царева, а већ за кнежеве и да не говоримо. И ти одби руку силнијех царева, па пође за нашег Александра. Мора да те је вјешто некако преварио. Куд би ти тако млада и лијепа, а кажу од соја…

Драга се учини као да су је ове речи дубоко потресле, па уздахну и прошапута:

— Ах, сад је доцкан!

— Сој је то, брате, није шала, а то много вриједи, то и ми вако сељаци, живопаћеници божији, па гледамо на сој…

— Ама ја те нешто и не питах: кога оно цара, вјере ти, бјеше ти ћерка. Ето, опрости, ама ја од своје муке и невоље, па нешто то и заборавио.

Драга обори поглед и осети истински стид и срамоту пред тим сељаком, јучерашњим њеним подаником.

— Ама неће бит’, газда Ранко, гријешиш. Она је ћерка оног Панте Луњевице. Каки цар, пио сам с њиме ракију сто пута по ме’анама — уплете се у разговор један Драгачевац.

— О, шта ми каза човек, а ја то нијесам знао! — рече Ранко правећи се зачуђен.

— Царска ћерка к’о и ја. Заједно смо носили воду с Тоскине чесме — рече заједљиво душа једне сиромашне Београђанке.

Лакше би ми било и у паклу него да слушам овакве разговоре и да трпим овај подругљив сељачки смех — мишљаше Драга у себи. — Ако останемо још дуже овде, мораћу употребити све силе и све своје лукавство да придобијем Ранка уза се и онда ће престати сви са овим неиздржљивим заједањем.

Сад се свете за све оно што су ми за живота морали викати: — Живела краљица Српкиња!

Сад искрено и слободно говоре оно што су за живота мислили и осећали.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (9/23)

(Претходни део)

Праведну жељу народну да и даље води борбу са Кара-Ђорћем пресекао је Милош. И он је у сујети својој и амбицији за власт лукавством успео да се у његов конак донесе глава Вождова. И тај Вожд, био је кум кнезу Милошу. Ваш српски народ зна добро шта је кум, како се кумство поштује, и Љубица, чиста душа непокварене српске сељанке, коју су однеговале муке и невоље поштеног српског народа и оне дивне песме Србинове, цикнула је престрављена кад је видела у конаку крваву главу свога кума и кроз плач и кукање викнула Милошу:

— Зар тако, Милоше, да видим кумову главу у нашој кући? Знај добро да ће та крв поштена, крв кумова, пасти на наш пород као клетва божија. Шта уради, Милоше! Затреће се племе твоје и име дома твога. Тешко је носити на души крв праведну.

И оно што је тада Љубица рекла, стекло се.

Михаило је погинуо, а после себе није оставио законитог порода, није оставио наследника престола од лозе Обреновића.

Ондашњим влаcницима било је, ради њихових личних добитака, потребно да пошто-пото измисле продужење лозе Обреновића, да измисле неког који ће бити немоћна фигура на престолу Србије, а да они управљају земљом на штету њену, а на корист своју. Гладан људски ум у стању је све измислити, јавно мњење лако је за извесно време обманути, и они су то успели, они су донекле обманули наивно јавно мњење. Ако се и нашао ко на земљи да је тој лажи ушао у траг, њега је или нестало, или је провео век свој у муци. Пред неправедним земаљским судовима у Србији, ту је истину смела само шапатом да збори сиротиња, а госпоштина да се каткад насмеши.

Ти, Александре, син си Милана Обреновића, Румуна, и Наталије Кешко, Рускиње. То си знао и ти ко ти је отац, ко ти је мајка, то је знала и цела земља, али цела земља, твоји поданици, нити су знали, нити су питали, нити су смели питати о пореклу твога оца Милана.

За њега су рекли да је потомак Обреновића, да су му преци Милош, Михаило и Милан, да је он веран традицији предака, а уствари, ничега од тога у истини нема.

Ево порекла твога оца Милана:

Он је син влашкога бојара Разнована и Влахиње Марије.

После смрти Разнованове, тадашњи румунски кнез Куза узео је Марију за дворску даму, која је у исто време била и метреса његова. То је познато целом румунском народу а утврђено и доказано оне историјске ноћи кад је буном народном кнез Куза морао потписати оставку на престо.

Али кнез Куза није знао да његова дворска дама Марија има дете, нити је она то кнезу, а своме милоснику, о томе шта причала. Њој је изгледало да ће љубав Кузина према њој бити јача и силнија ако он не зна да она има дете. Њен је рачун био погрешан. Куза је волео децу, а није их имао.

Једног дана, враћајући се у двор из подуже шетње, сврати се кући своје милоснице Марије. На тај корак нагнала га је љубав према тој жени.

Марију затекне са једним дечком од седам година и при изненадном, намерном уласку чује њен глас, који је са пуно страсне љубави мајчине, љубећи лепог мушкарчића, изговарао:

— Слатко чедо моје!

Куза је био изненађен, а Марија, не надајући се тој неочекиваној посети, збунила се. Место поздрава наступило је ћутање и немио разговор погледима.

Дечко је такође збуњен овим призором, гледао час мајку, час непозната човека, који им поремети срећан мир домаћи.

Ми овде на небу — продужи анђео даље — не морамо да детаљно описујемо те сцене љубавне као што то ви на земљи у романима радите.

Дете је после објашњења Кузина и његове матере пришло руци кнезу Кузи.

Куза га је тада помиловао по коси и запитао ко му је мама.

Дете погледа у матер, а Марија одговори уместо њега.

Дете је удаљено у другу одају, и тада је настало објашњење између кнеза и њетове метресе Марије. Кнез, који по природи необично вољаше децу, најоштрије је осудио Марију што му никада није казала да је са Разнованом имала сина. Леп дечко, са правим именом Емил (доцније Милан), необично интелигентна израза, веома је повољан утисак учинио на кнеза Кузу и он одлучи да Емила, сина своје милоснице, узме у двор код себе.

Одмах ускоро пошаље га као свога питомца у један париски колеж да се тамо школује и образује. Ту је млади Румун и био у први мах уписан под својим правим именом Емил Разнован. Ево ту, у француском одељењу, има и својих школских другова, који су малочас причали како су свога школског друга дирали и говорили му: Le pot de chambre cassée.

Али Куза, који је и иначе због своје владавине стајао рђаво у народу, морао је како тако да забашури своје односе љубавне са својом дворском дамом Маријом, удовицом Разновановом, а мајком Емиловом.

Сви су Срби слушали с напрегнутом пажњом ове за њих нове ствари.

— Чисто ми је сад нешто лакше за све оне муке што сам поднео у затвору због тога што сам хтео да разаберем који је отац краља Милана. Сад ја тек, јадан, видим што је он онако гонио нас Србе, и како смо дочули, рекао је једанпут, кад је полазио из Србије: „Ох, хвала богу, чим оставим ову погану свињску земљу Србију па пређем у другу земљу, одма’ ми лакше на души.“

— А оно виш’ ти, мој брате, он био Вла’, па зато је нас тако и гонио, зато ми и претрпесмо онолика зла и покоре под владавином његовом и владом његова сина, овога овде Александра. Слушали смо ми то тако нешто где се зуцка по селу, свет к’о свет говори и разабира се за свашта, али ко је, брате, смео то поменути и рећи. Ко само припита, тог скр’ају на робију, к’о, прибогу, мене. Морао си да ћутиш и да трпиш, да се крстиш и камениш од чуда шта се ради по земљи, па то ти је — мислила је за се душа оног шумадијског сељака кад је анђео почео објашњавати порекло Миланово и Александрово.

— Та тај нам је звани наш Пијемонт, био, касти, к’о нека влашка земља. Ми овамо робовали Чваби и Мађару, а они тамо Власима. Но тек сада видим шта се то све радило — мисли се за се душа оног Лале у истом том тренутку.

Тужна Босна и Херцеговина погледала је сузним очима на плаву Авалу, на Пијемонт Српства, да нас отуда сунце огреје, па с плаве Авале заруди зора слободе и озари и нас у пустој и тешкој тами туђинскога притиска.

И место тога, ми дочекасмо да српски краљ Александар, краљ ослобођене Србије, краљ нашега Пијемонта награди највишим одликовањем, највишим орденом баш нашега угњетача, човека који зверски ради на уништењу српскога имена, награђује се Калај; Пијемонт му одаје захвалност што угњетава нас Србе, нас бедну рају, која је сву наду своју положила на Србију. Сада, кад чујем, јасно разумем све што је тако било. То је и морало тако бити када је на престолу ослобођене Србије, на престолу Пијемонта седео Милан, Румун, и седео његов син Александар, Румун по крви. Они нису ни могли осећати и искрено саосећати српски, нису ни могли осетити бол косовске погибије, ни осећати тугу за пропашћу царства српског. Они су били глуви према јауку поданика својих, слепи пред љутом невољом народа којим владају, а камоли да пусте сузу над невољом Македонаца, Старо-Србијанаца, Примораца, Босанаца или Херцеговаца; шта се њих тицали толики Срби преко Саве и Дунава. За њих је земља Србија, цео српски народ те краљевине био само средство за њихове личне потребе. Целу Србију, ту за њих туђу и одвратну земљу, сматрали су за свој спахилук, са кога збирају приходе да могу водити свој пустоловни живот, да се могу коцкати, проводити разблудне дане и давати крупне бакшише својим слугама, који су им помагали у послу. Сваки који се с тим није слагао, оглашен је одмах за издајника земље, за антидинастичара, и такав је свршио као изганик, или премлаћен кесама напуњеним песком у тамници, или је стрељан… Тако је у том истом тренутку размишљао за се један честити Херцеговац.

Анђео продужи даље:

— На двору кнеза Кузе био је ађутант капетан Милош Обреновић, рођак кнеза Михаила. То је био човек већ јако оболео од тешке бољетице јехтике и његови дани већ су у то време били, како се то вели, избројани.

Али баш такав човек, неотресит и иначе по природи болестан и једном ногом већ у гробу, слабе душе и повитљива карактера, а одан прекомерном пићу — и био је као наручен кнезу Кузи да своје односе са дворском дамом Маријом привидно прикрије пред народом, који и иначе негодује на његову управу земљом.

И Куза употреби свог ађутанта капетана Милоша Обреновића и учини да се за њега венча његова милосница Марија. И Кузина метреса донесе као неки мираз своме мужу и своје дете, које је родила као чиста Влахиња са пунокрвним Влахом, бојаром Разнованом.

— Кад је српским власницима ради њихових личних прљавих смерова требало пошто-пото измислити некога из лозе Обреновића, они нађоше Емила Разнована, сина Разнованова, па му име Емил претворише у Милан, а место правог презимена Разнован додадоше му преправљено име и презиме његова очуха: Обреновића.

И тако од чистог Влаха направише и измислише Србина, од Емила Милана, од Разнована Обреновића.

Све је то наметнуто српском јавном мњењу и кнезу Михаилу. Једног дана српски народ видео је једног дечка у Саборној цркви поред кнеза Михаила, а тај дечко био је млади Румун, Емил, доцније краљ Србије Милан Обреновић.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (6/23)

(Претходни део)

И молио сам, и кумио, и преклињао, ал’ што ја више молим, они све више бију. Кад ја видо’ шта је и како је, што рекли наши стари: Сила Бога не моли, ја стего’ срце, па трпи. Шта знаш друго: шта буде, буде, из ове се, реко’, коже не може у другу.

Држаше ме неко време у среској ’апсани, па ме после спроведоше суду.

Отуд, одовуд, те мене лепо осуде пет година тамнице.

— Заиста је то било занимљиво! — прекиде га краљ.

— Вала, ја сам то занимљиво желео да снађе тебе и твога оца — продужи сељак — сад шта му би, би, — кад ми изрекоше пресуду, а ја кажем судијама:

„Хвала суду! Ви ме, господо судије, осудисте, и видим већ да ћу на правди бога лежати у ’апсу и да ће ми кућа пропасти, али, ето, бар ми сад кажите ко су отац и мајка нашег краља. Ви сте чколовани људи, учили сте многе науке, па рачуњам да то ви знате. Кад знамо за сваког нашег цара и краља из старих времена, што да не знамо за данашњег нашег гослодара. Ето, ја ве молим да ми ви то бар сад кажете пошто сам осуђен; да бар то сазнам кад због тога лежим у ’апсу.“

Преседник ме гледа, мери ме од главе до пете, па ми тек рече:

— Е, пријатељу, сад имаш доста времена, па ти то сам у ‘апсу мисли, и сетићеш се.

— И ја, истина, мисли, размишља, обрта од сваке руке па…

— А јесте ли се сетили? — упаде му у реч радознало краљ.

— Јок, брате, каки се црни сетио, то се ни ђаво, мислим, не може сетити. Што се више сећам, све горе и горе не знам. И ево, умре’, и остаде ми жао што не дознадо’. Још док сам био доле на земљи, решавао сам се сто пута да се дигнем, па право код тебе у двор.

— А шта сте хтели да ми честитате? — упита нервозно Александар.

— Па венчање, Саша! — додаде краљица кокетно и као с прекором погледа краља, како и да се таког чега не сети.

— Море, како честитање, него да тебе баш лично питам ко је отац и мајка краљу Милану, па не смедо’, а и сви ми рекоше:

— Не шали се главом, несрећниче црни. Пре те под Миланом за то у’апсише, а как’и је Александар, главу ће ти откинути као врапцу. То ти је — веле ми — њему час посла, као попити чашу воде.

И ја не смедо’ да ти дођем, и тако, ево, и умре’, а не сазнадо’ ни ко је био отац краља Милана, нити ико сазнаде ко је деда твој. Ево, сад право да ти кажем, били смо задобили џаса од тебе, па ти нико није смео доћи ни да се пожали, ни да каже да што не ваља. Ако сељак рекне: капетан прима мито, он је свршио. Одмах га капетан окује као човека који ради против краља. Ако не поклоним писару бар једног вепрића, опет сам пропао, опет ме ’апсе као човека који је опасан по поредак у земљи.

Море, и практиканту мораш метанисати ка’ пред иконом, што веле. Па, богами, и њему треба што дати на пиво, иначе зло. А пандур, он кад дође у село, он ти је први. Чак ни Наум Цинцарин, што је држао нашу ме’ану, није смео пандуру да наплати трошак. Капетан куд иде по путу, обаљује људима пуна кола све у ’ендек, бије бичем ко се са товарним брзо не склони кад његов вијакер пролази друмом. А он је дош’о го, голцат. Знамо га и кад је био џандар, и шта није било, па се за годину огазди. Купио вијакер, па как’и коњи, ка’ виле, па брате мој, и кућу начини, купи неко имање. Начелнику већ не смеш ни очи да сагледаш, а камоли да му се пожалиш. Е, онда видиш како ти је било, и ко је смео доћи краљу да га пита ко му је деда, кад, брате, ни последњег пандура нисам смео ружно погледати. А бар пандуре смо знали. Они су крали пологе по селу па отишли у пандуре, и ми то све знамо, ал’ опет, сила бога не моли, те смо морали и њега да чествујемо. Лакше је и то, но страдати од те напасти. Ко ће, брате, онда пред краља, деде, је ли га мајка родила. Што рекли наши, теби смо смели доћи кад ни пандури нареде да ти честитамо оно што ти ’оћеш, ал’ ’нако ко сме да ти дође, ту је глава играла. А слушали смо за тебе много. Чује се тако по селу како краљ ’оће да покоље, како ’оће да окива пола земље, како и свог родитеља ’оће да убије чим га види да је ’вамо дошао, како си рекао да се радикалцима прже очи усијаним гвожђем, како ћеш на Карабурму бесне псе радикалске, како си спремио коље. Куда ћеш, брате, куд сам ти смео и доћи, ко ће на те муке ударити. Волео сам и не знати ко ти је деда, него да гинем на таквим мукама

Али, молим те, кад онога света пропати’ по ’апсама, а то не дознадо’, молим те да ми бар сад кажеш. Бар да знам то на овом свету, па нека су просте све муке онога земаљског света.

— А зар сте ви о томе размишљали? То је интересантно, врло интересантно. Је ли, Драга, да је то веома занимљиво кад је он и о томе мислио.

— Заиста чудна мисао! — одговори Драга, и као да се и сама нешто замисли.

— Деде, молим те, кажи ми то, ти то знаш насигурно. Кад ми нико у Србији то није протолковао, рачуњам, ти ћеш то знати опет ће радознало душа сељакова.

— Ја, видите, о томе нисам никад мислио! — одговори Александар, па се и сам замисли.

— Ама шта, брате, имаш ти бар да мислиш. Сваки човек, па чак и ми прости сељаци што нас зову геаци и каљогаже, па, што се каже, водимо тај ред, па и последњи надничар и биров, па чак и они што краду јаловице, знаду ко им је отац и ко им је деда. А то се наше порекло не пише у књиге, па, ко велимо, вама се краљевима води све то у књиге, списује и толкује сваком још од чукун-чукун деда! — опет ће сељак.

— То ми нису професори историје предавали, а папу (оца) нисам питао. Видите, и мене је цела ствар почела интересовати. Баш занимљиво. То је, видите, заиста чудновато, откуда да о томе мислите, а ја о томе, као што вам кажем и јамчим краљевском речју, нисам мислио. То ћу баш питати…

— Саша, ти се нећеш с њим састајати — цикну Драга и прекиде краљу реч. — Ти знаш да је твој отац заклети наш непријатељ!

— Па зар ни ти то не знаш? О, Господе боже, сад ја тек видим да сам на правди бога робијао — рече сељак с уздахом.

— Ја сам, као носилац таковске идеје, под срећном звездом мојих врлих предака поклонио сву своју бригу и старање око бољитка миле нам Србије, која ми је била преча од свега. Ја сам се старао да мој драги српски народ проживи бољим животом, да у земљи оснажим привредно и економско благостање.

— Хееј, што ме изеде нека мука и на овом свету — уздахну једна баба — јадна ти и несрећна наша привреда што ти за њу бринеш, а не знаш ни деда како ти се зове.

Неколико сељака ударише у гласан смех: — O, хо, хо, хо! Е, погађа, баба, тако ми бога! — чу се кроз смех да рече неко.

— Простаци! — изговори јетко Драга, али шапатом обрати се краљу.

— Врло је досадан овај наш драги народ — додаде нервозно краљ краљици.

На то ће му рећи један грађанин:

— Е, да си нешто, кад доле на земљи бејасмо, објавио своме драгом народу како си у интересу миле ти и напаћене отаџбине заборавио како ти се зове деда, или како то ниси никад ни знао, Боже господе, што би било лома од депутација, крша једног од честитања. Полиција би и за то слала депутације из разних крајева Србије. Предводници депутација које си извадио са робије осуђене за прљава дела, па их понамештао за председнике општине и одликовао за грађанске заслуге, држали би ти дугачке говоре и честитали у име срећног народа под мудром управом твојом.

А ти би с балкона одговарао на те поздраве и као и обично додавао:

„Однесите поздравље моме драгом и милом народу и нека и убудуће има тврдо и непоколебљиво уверење да ћу ја до краја свога живота остати веран традицијама дома мога и предака мојих. Ја, за сада, верни и врли поданици, не знам ко ми је деда, али ја вам дајем своју витешку краљевску реч да ћу своје незиање — чим то интереси земље буду налагали, а руковођен једино сталном својом мишљу о добру народа, то своје незнање које је уродило златним плодом за добро свих вас, за добро Србије, која ми је преча од свега — проширити. По симпатијама и одобравању целе земље увиђам јасно да сам погодио жељу мога драгог народа, видео сам да сви моји врли поданици желе да Србију и даље водим овим путем. Ја као краљ прихватам ту жељу и радећи у том правцу, који је једини спасоносан излаз из економских и привредних незгода у којима се налазимо, дајем поштену реч да нећу стати у овом зачетку, нека сваки мој поданик тврдо и непоколебљиво верује да ја нећу остати само на томе да не знам ко ми је деда, ја ћу енергично и брзо дотерати дотле да ћу вам скоро са овог места у интересу отаџбнпе моћи објавити да не знам ни ко сам ја, краљ ваш!“

— Саша, врло је досадно. Зашто не предложиш да се играмо венчања! — додаде краљица, и направи израз лица као да се мало застиде, како би то учинила каква наивна шипарица.

— Хајде најпре да свршимо ову депутацију — рећи ће један окачењак, обраћајући се краљу.

— А после ћемо учинити краљици по вољи, па да играмо венчања.

— Јес’, јес’, после ћемо се и то играти! — додадоше многи.

— Ајде, кажи ти оно што ти рече грађанин.

— Досадно је, Саша, немој све, него на брзу руку одиграј ту политичку ствар, ти знаш како то иде, понови само завршетак! — рече му Драга.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (5/23)

(Претходни део)

II
НА НЕБУ

Како је све то другојачије на оном свету. Нигде жандара, нема шпијуна, Бога не прати силна гарда по небесима. Нема трагања за антидинастичарима, нема прокламација, нема изненађења, нема депутација, нема укидања устава.

Једним словом, за Србина веома досадно. Други народи лако подносе ту монотонију, али Срби нису на то навикли.

Би наређено да се Александар и Драга воде у чекаоницу, где ће причекати док и свети Петар не изрекне свој суд над овим душама, а тај суд изриче по вољи самога Бога.

Чекаоница је огроман простор небесни који је подељен у одељења, тако да сваки народ има своју чекаоницу. Александра и Драгу, дакле, оставише у одељењу за Србе.

Ту су сви Срби који су отприлике у то време помрли као и овај краљевски пар. Ту су Срби из Краљевине Србије, Срби из осталих српских крајева, и праведни и грешни. Одатле ће се прво позвати праведни и упутити у рајско насеље, а грешнике ће предати демонској власти и упутити на вечне муке.

При уласку у то српско одељење Драга се исправи, диже гордо и охоло главу и очекиваше буран поздрав, јер она није обична жена већ краљица Србије. То исто, по угледу на краљицу, уради и краљ, али с много мање вештине.

Али и овде претрпеше грдно изненађење. Душе помрлих Срба дочекаше их ’ладно и гледаху на овај краљевски пар с презрењем. Нико ни речи да проговори.

— Срби, драги моји Срби — поче Александар — ја сам се за добро драге ми Отаџбине, за добро милог ми Српства, старао на земљи, а и овде ћу се старати свим силама…

Душа једне бабе гласно се насмеја.

— То ваше старање ме је и довело овде пре времена! — прекиде краља један познат му глас и он се окрете на ону страну одакле глас долажаше.

— А, ви сте, мој председник министар. Откуд ви?

— Што ме питате? — одговори љутито душа председника министра.

— Особито ми је мило што сте опет уз мене.

— Мени није нимало мило. Мене је овде довела служба вама као краљу, а та служба била је грех према земљи и народу. Сад се то јасно види, али, на жалост, сад је доцкан. Још и на земљи сам све то почео увиђати, али ме изненадна смрт препречи да се покајем и да са своје душе скинем грехове које починих служећи таквом краљу! — рече гњевно и срдито душа министра председника.

— Ако израдим помиловање код Бога и ако успем да поништи указ који ме је из оног света преместио у овај, ја ћу то исто тражити и за вас, и ја вам јамчим да ћете ви опет бити мој председник министар.

Председник се презриво насмеја и додаде:

— Та ваљда нисам толики грешник да ме Бог удари на тако страшну муку. Ја радије пристајем да ме Бог метне у пакао него да се поново вратим у Србију под таквим условом.

— Томе се од вас нисам надао, зар сам, генерале, ја, носилац таковске идеје, краљ Србије дочекао да ми ви тако кажете?

— Да сте се надали, као што сте требали да се надате свему што се догодило, ви бисте били бољи краљ и још би владали Србијом! — одврати прекорно и жучно председник, па се иронично, пакосно насмеја и обрати се краљици Драги:

— Како се величанство осећа у благословеном стању?

— Ви сте неучтиви.

— Ама требаше да понесеш неку колевку, знаш за сваки случај, злу не требала! — уплете се у разговор душа једног сиромашног сељака.

Душа једне бабе сељанке удари у смех и рече:

— О, ’натема га била, да се човек и овда од све муке насмеје.

Настаде општи смех.

— Та да, куд би, ваше величанство, брез колевке, може вам, касти, очас затребати! — добаци један Србин из Баната и опет душе ударише у смех.

— Што се смејемо, смејемо, али мени је лакше што видим овде Александра и Драгу — рече један из неослобођеног Српства — то двоје су били убили у нама наду на ослобођење и уједињење васцелог Српства.

— Ујединили би они нас све заједно под Чвабом! — додаде на то сељак из Шумадије. — Ми смо се сељаци овамо код нас то посигурно надали и само чекали час, ал’ оно ви’ш ’де му испаде нешто друго.

— А где су толики моји пријатељи? — рече љутито краљ и погледа оштро генерала.

— Ха, ха, ха, пријатељи! То је врло наивно питање вашег величанства. Где су?! — та на земљи, забога, чекају да постану министри новог режима. Они ће сада аминовати народу и грдити Александра са истом енергијом као што су до ономад грдили народ, а викали: Живео Александар, па ма шта Александар учинио! — рече генерал и опет се насмеја.

— То ваше мишљење веома је интересантно! — опет ће краљ замишљен.

— Нимало интересантно — одговори генерал.

Краљ се окрете од генерала. Разговор који се започе није му се допао, па се обрати једном сељаку из Шумадије и упита:

— А што сте ви умрли?

— Јел’ ја?

— Да, ви.

— Од муке, мој брате. Ти си ми вајно био краљ па се још чудиш што сам умро. Ја се опет чудим како нисам давно и давно умро, још под владом твога оца. Ти мене не познајеш, а ја сам био у депутацији два пута: и кад си објавио преки суд и кад си испросио ту, туна, исту Драгу.

— Драга, ово је наш пријатељ.

— Море, какво те пријатељство снашло — продужи душа сељакова — од муке и невоље сам био и самог себе готово омрзао, него знаш, нареди власт, па се мора. Лакше ми је, ко велим, отићи у Београд да ти викнем: „Живео“ него да лежим у ’апсу, да ме глобе, да ми продаду и волове из јарма. А патио сам ја много, па сам ’тео да све идем на правду, па ми умало кућа не пропаде. И навикаше на мене укућани: „Ћути, видиш какво је време дошло.“ А три пут сам лежао у ’апсу.

— А како је у ’апсу, то мора бити врло занимљиво?

— Јадно ти занимљиво, дабогда ти то занимљиво било теби и твојима. Ево, да ти баш испричам како сам први пут допао ’апсе.

Били смо на жетви, а то је било још за владе твога оца. После ужине одмарамо се. Неки прилегли те заспаше мало, а нас неколико разговарамо. Знаш како је: живи људи, па разговор наиђе о свачему. Слушао ја често кад деца уче из књига, па у књигама ти има триста чуда. Уче деца и неку историју. О, Господе боже, шта ту све нема.

Толкују тамо све по реду како је било од старине, па се помињу сви владари од најстаријих земана, море, од пре хиљаду, каки хиљаду, од памтивека па све до краља Милана. Е, то сам се грдно чудио. Сваком се, брате, зна, који је год био краљ јал’ цар, јал’ жупан — и то, веле, било — ко је, чији син. Ко му је био отац, ко мајка, колико је владао, колико је имао деце, све то редом толкује се у тим књигама и знају боље но ја првог комшију. Зна се чак за Немању, за Душана, за цара Лазара, све то знају за сваког, и за сваког исписали, докле не дође до краља Милана. Једино код њега нема да се толкује ни ко му је отац, ни која му је мајка. А ја то нешто, знаш ки човек, сâм ’нако шацујем у својој памети, па сам се чудио што ли то. Зна се онима од пре ’иљаду година а, велим, овом садашњем краљу то не помињу нити пишу, нити то ко зна. Па јȁ, шта знамо ми прости људи, кад и’ наке књиге то не толкују, што истолковаше све од памтивека.

Ето како сам то ја сам ’нако мислио, а ја ту на жетви на ужини то и рекао.

— Море ћути, рече ми један комшија, да ми мученици гледамо своја посла — кад га ни у књигама нико није истолковао, то онда не помињи.

— Ама, знаш, криво ми, реко’ ја — краљ је наш, брате, па кад знамо ко је отац оног Шула што краде јаловице, треба да знамо, на прилику, рачуњам, и родитеље нашег господара! Велим ја, а чудим се једнако како да то нико не зна.

Поразговарасмо тако на одмору, па опет на посао. Нисам ја, брате, ни сањао да ме због тога снађе неки белај. Ја сам то рачунао у разговор као сваки други разговор.

Кад, не лези враже, а наш ти је Србин несрећан створ, докаже то неко баш онамо где не треба. И сад не знам ко је, ал’ све жалим на оног мог комшију; с њим сам се, знаш, био нешто здрпио око неког превата.

Најзад, ко је, да је, тек мени начини пакост. Једног дана, баш се лепо сећам, секао сам дрва у забрану, дотерао једна кола кући и таман сео крај ватре да се мало огрејем, док тек упаде у кућу баш главом наш капетан и с њим четири џандара.

— Јаој, дабогда их Бог убио, од њи’ сам се баш настра’овала. Нису дали људима ни ону поштену корицу ’леба што је с муком зараде да је бар с миром поједу! — упаде сељаку у реч једна сељанка и уздахну, сетивши се прошлих дана.

— Гле, триста му мука, па то код вас горе било од џандара, него код нас од Маџара! — додаде један пречанин.

— Море, каки Маџари, ако бога знаш, наши капетани и џандари су били гори од Турака.

— То је врло интересантно гледиште! А мени су џандари били врло симпатични. Кад видим џавдара, мени милије него оца да видим! — рече краљ и додаде обрнув се краљици:

— А ти, Драга?

— Имаш право, Саша.

— Еле, где оно стадо’, шта ти поче’ причати — продужи онај сељак из Шумадије — упадоше у кућу капетан и четири џандара, па само док викну капетан:

„А, ту си, издајниче, ти ли се нађе да кујеш завере против нашег краља! Везујте!“

Џандари скочише на мене те везаше, и то крвнички везаше, па онда почеше мувати кундацима. Кукам ја, молим, деца се преплашила те вриште, жена ударила у кукњаву. Море, више ме ожалише него сада кад сам умро. Тако ти они мене дотераше везана до среза, па ту бацише у хапс.

(Даље)

Сигурна добит

Чика Јанчић из Параћина овако је оценио Србију за краљевања краља Милана.

„Србија — велики вашар. Шатру на томе вашару држи Јован Ристић. За коцкарским столом седе краљ Милан и митрополит Михаило. Први игра за рачун Аустрије; други игра за рачун Русије; паре даје Србија, а у пикслу меће шаторџија Јова. Како коме, тек шаторџији најбоље!“

Тачно!

„Страдија“
22. мај 1905. године