Tag Archive | Kosta Taušanović

„Трула грађа“

Ономад увече, враћајући се својој кући кад сам дошао близу трамвајске станице код Славије чујем неку велику дечију вику: „Уа! … Уа! …“ орило се по улици.

Неки дечаци весело и несташно почеше се гурати, затим трчати средином улице у правцу од Славије идући ка Цветном тргу. Мало затим сви дечаци стадоше у неки ред и пођоше улицом певајући:

„Труј, труј!
Трула грађа
потопи се лађа…“

Већина ових дечака слабо одевени, ношаху неке књижице [и] таблице; мрак је био те нисам могао добро видети.

Многи се грађани зауставише и посматраху ову веселу и живахну децу.

Упитам – која су то деца? Јесу ли то ђаци?

Неки мимопролазећи одговорише ми: то су ученици из вечерње занатлијске школе.

– А тако! – рекох и пођох даље својој кући. Помислих у себи како су они „шегрчићи“ много живљи и бујнији од наше деце из основних школа, а поред тога и много враголастији. Шта ћеш? Деца, како деца.

И нехотично ми се низаху мисли о нашим занатлијским школама. Сетих се како је још 1891. год. донет „Закон о занатлијским школама“, којим се законом предвиђа: да држава организује стручне, занатлијске школе, па уместо тих, добисмо нешто површно – „вечерње занатлијске школе“ где деца уче само читати, писати, рачунати, да добију опште појмове.

Упитах се: а где су наше стручне занатске школе? Где одлете тај „сапунски мехур“ који је онда хтео да организује пок. Коста Таушановић? Зашто смо ми Срби проклети да вечито остајемо „полутани“, што не оремо нашу привредну њиву дубље, већ „бауљамо по површини“?!

Донесмо закон, 1891. г.; али наши државници не хтедоше да га такну, чини ми се да су још и листови овог језгровитог закона неисечени. Тај је закон био срећан! Помислих, да су знали за њега наши државници пређе, они би га, ако ништа, барем изиграли, или погазили по својој навици. Али овај закон остао је „целац“ – нетакнут! …

Хеј, наши привредници и државници, шта учинисте? Зашто се наше Министарство нар[одне] привреде налази још у тако дугој летаргији?

„Страдија“
10. и 13. фебруар 1905. године

Краљ Александар по други пут међу Србима (13/23)

(Претходни део)

Муке се видело с Александром, јер су га морали водити из одељења у одељење, али нико га не прима, и таман се сетише да би још по најбоље било да га некако прошверцују у бугарско одељење, а у том већ дође и час суда.

Почеше одабирати праведнике од грешника. Праведници свију народа одвојени су на једну страну, а сви грешници на другу.

Праведницима отворише рајска врата, где ће вечним блаженством засладити све муке и невоље привременог и кратког живота, а грешнике дадоше демонима да их у паклу муче према броју и величини грехова њихових. Драга је, разуме се, била међу најтежим и највећим грешницима.

— Александре, — рече краљу свети Петар кад је дошао ред на њега — ти си велики грешник. Мало је владара који су те у греховима својим надмашили. Ти си грешио и као човек и владар. За личне твоје грехове одговараћеш сам, сам ћеш искусити сву праведну казну. Али грехови твоји као владара, нису само грехови твоји; те грехове чинио си зато што је било врло много грешника, који су ти у злу помогли, те грехове без тих помагача, ти не би могао учинити, зато ће казна велика и претешка за те твоје грехове бити раздељена на све који су ти били саучесници. Ту ћеш казну поднети заједно с њима.

— Пре него што те упутимо у пакао, ти мораш издржати једну нарочиту казну — продужи даље светац говорити — ти мораш и овде на небу бити десет година владар.

— То је интересантно, а после се без сумње заједно са мојом милом Драгом враћам у Србију. Је л’ те, господине Светитељу, а и Драга ће бити са мном — прекиде Александар светог Петра.

— Неће Драга бити с тобом — беше Светитељев одговор.

— Како, молим вас, зар не?

— Не.

Александрова се душа заборави и он плану старим својим земаљским гњевом и одврати упорно и осорљиво:

— То мора бити, ја само могу бити владар под тим условом да и узвишена моја краљица буде поред мене.

— Слушај даље — продужи свети Петар, мирно и хладно — ти ћеш, као што ти рекох…

— Али ја хоћу да краљица буде поред мене, а ви знате да кад ја нешто хоћу, да тако мора бити! — опет прекиде Александар свеца осорљиво и нервозно као да разговара са својим министром председником, који у народу нема никога уза се.

Свети Петар га строгим погледом опомену да је била и прошла његова земаљска власт и сила, и да његове ћуди не вреде ништа на небу, где владају закони вечите правде.

Александрову душу обузе страх и она се стресе пред том страшном истином.

— Осуђен си, дакле — продужи свети Петар да владаш и овде на небу десет пуних година. То је прва казна коју имаш да издржиш.

— Врло интересантна казна! — промрмља Александар.

— А знаш ли како ћеш владати и ко ће бити твоји поданици? — упита га Светитељ и посмехну се знајући унапред шта ће Александар да одговори.

— Знам, зашто не. Моји ће поданици бити сви Срби који су на небу… то ће заиста бити врло лепо и занимљиво. Ја ћу бити краљ, а Стеван Немања, цар Душан и сви остали бивши српски владари моји поданици. Занимљиво, је л’ те, веома занимљиво… мој поданик и Кара-Ђорђе и кнез Милош и кнез Михаило, а већ папа (отац) ми је био поданик и на земљи… а хоћете да знате како ћу владати? — ту Александар застаде, замисли се дубоко, па после дуже паузе одговори:

— Прво и прво, побио бих све бивше владаре, јер су све то претенденти на српски престо, па би’ то исто учинио и са свима њиховим приврженицима, јер то су антидинастичари.

Свети Петар се слатко засмеја и преко свога обичаја, јер се он никад не смеје. Смејао се толико да му сузе ударише на очи и једва кроза смех изговори:

— Па онда ти нико не би ни остао, грешниче у Бога, коме би онда био до врага могао и бити владар, макар твојој Драги? Али зар ти мислиш да и она не би гледала ког бољег, она би бацила око на цара Душана.

— Па коме ћу онда бити владар и зашто је то казна? — упита Александар кроз плач.

— Ти мораш бити владар само оним Србима које сте ти и твој отац мучили, које сте, као праведнике окивали, ’апсили, тровали и убијали. Ето тим Србима ти ћеш бити владар, и то владар какав треба да буде прави владар! — рече Светац мирно.

— Е онда ја разумем своју дужност — прекиде га у говору Александар. — То значи, ја ћу имати дужност да их и овде мучим као и на земљи као што смо ја и папа радили. Онда молим вас да ми дате довољан број жандарма.

— Неће бити ни једног јединог жандарма. Ту ће бити све сами бивши честити борци за своја поштена и праведна убеђења. Између осталих, навешћу ти ова имена: Адам Богосављевић, Светозар Марковић, Љуба Дидић, Кнежевић, поп-Маринко и сви они остали стрељани и гоњени за време Краљевице; па онда Јеврем Марковић, Коста Таушановић а и Ранко Тајсић и сви остали њихови приврженици.

Александар се стресе од грозе и поче муцати:

— Али, ја, ја не могу без жандарма и без… Драге и без… — Ту Александар заплака горко.

— Ти ћеш бити и без жандарма и без Драге и без оне твоје покварене околине. Ти мораш владати уставно.

— То је немогућно, то се не да издржати. А хоћу ли имати бар пет-шест Устава на расположењу?

— Само један једини.

Александар зину од чуда и чисто механично изговори:

— Један Устав, то је немогућно владати! — па брже додаде:

— А сад знам, тај се један може сваки час обарати и враћати, а може се владати и мимо њега и ако он на хартији постоји!

— Не, строго по том Уставу и по законима мораш владати. Ти се мораш строго придржавати парламента и саветовати се са Светозаром Марковићем, Адамом Богосављевићем, Љубом Дидићем, поп-Маринком, Јевремом Марковићем, Таушановићем, Ранком и осталим првацима из те групе.

— Они ће да ме муче, они ће да се свете! — завапи Александар — то ће бити страшне муке, онда ја волим у пакао, ако сам згрешио. Да ли сам ја доиста грешио?

— Много!

— А зар ја не би’ могао владати над ђаволима?

— Не, тамо влада Мефистофело, то је његово право.

— Онда ме пошљите Мефистофелу, можда бисмо се ја и он могли споразумети!

— Биће онако као што је наређено! — заврши строго разговор свети Петар.

(Даље)

Говор на Таушановићевом вечеру

Поштовани посетиоци,

Ви без сваке сумње знате ону народну песму: Женидба од Задра Тодора. Кад знате ту песму, онда знате и Јерославац Марка, „који јунак за бога не знаде. Да га молиш, умолит’ не мореш, да се бијеш помоћи ти нема, а да бјежиш утећи му нећеш“. То је давно било, па се помињало. Е, али, дан дањи има говорника који јунаци за бога не знаду. Замислите ви овако свиреп случај: Дошли ви на концерат, дошли да учините добро дело и да пријатно проведете вече, и не сањајући каква вас опасност може снаћи. Седите, ви као то сад, сербес — слушате певање, свирање, декламовање, и очекујете даље тачке програма, док, тек, испадне однекуд неко намрштено, надувено лице, вуче под пазухом некакав дењак хартије, и то биће упутило се право столу застртом чохом, и на столу чаша воде. Таман помислите: „Куд ли ће ово чудо, бого мој!?“ — а оно биће па за сто. Накашља се два-три пута важно, тресне дењак хартије преда се, избрише наочаре, па започне: „Поштоване госпође, госпођице и господо, ја сам веома срећан што је баш мени пала у део та почасна дужност да вас вечерас позабавим. Ја ћу вам вечерас говорити о утицају кисеоника на тело. Пре него што пређем на то, потребно је да вас мало изближе упознам са оним стварима које су потребне за разумевање овог предавања… Е, хвала им лепо!

Мислите ли да сам ово изимислио? Има пуно оваквих, далеко им лепа кућа, и ја вам од срца желим да вас овако зло никад у животу не снађе. Испричаћу вам само један овакав случај кога сам био очевидац.

Елем, у једној паланци у унутрашњости забава са игранком. То је било o Светом Сави. Свет к’о свет, искупио се да се мало забави, да приложи коју пару за сиромашне ученике. Једним словом, добри људи. Сала којекако декорисана, намештене столице. У првим редовима даме, даље мушки. Отпеваше деца: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“. Дивота! Наједном, појави се стари директор, строг и намрштен, мету један дењак хатрије преда се, промери публику два-три пута, искашља се, сркну мало воде, понамести се на столици, засука рукаве, па поче тупо, промукло: „Поштовани гости…“ Ту превуче руком по оном дењку, узе један лист с гомиле, поново промери публику, па продужи:

„Овога вечера, господо, ја сам рад да се мало позабавимо на прошлости Србиновој“. Неки мирно чекају, једни изговорише. „Ако, ако, тешто!“ и не слутећи шта ће бити, а нас неке прође језа целим телом. Један мој друг из задњих клупа подиже се, пропе се на прсте, и кад угледа дењак хартије, изговори очајно „Аууу-у“, и сруши се на седиште.

„Пре свега, поштовани гости, да бацимо летимичан поглед на оно доба кад су сви људи живели у заједничкој својој постојбини, у колевци људског рода, која се налази у Азији, тамо негде у подножју Хималаја…“

Лепо нам иде! — помислих у себи.

Читав сат баца човек летимичан поглед на заједничку постојбину, а затим пређе на пресељавање у два правца.

Погледам, а онај женски свет оборио главу, зној их облио и очајно гледају у онај дењак хартије. Није им лако. Неке добре домаћице вечерале ђувече, па сад, стегнуте у нове фистане, морају да слушају стару постојбину, девојке дошле да играју, да се позабаве са каваљерима. Носи ђаво и старог директора и његову постојбину и Хималаје! До тога ми, тек, није. Али горка чаша мора се испити до краја. Многи мушкарци већ гунђају, пропињу се и загледају колико је табака још остало, и с очајним болом узвикну: „Брука, ово је тек почетак!“

После дугих мука невине и добре публике, промешкољи се директор, пину мало воде, погледа по клонулој, увелој публици, али га не тронуше очајни погледи којима женски свет проси милости, јер он јунак за бога не знаде. „С овим смо, поштовани гости, свршили овај део…“ — На ту реч свршили освежи се публика, прену из клонулости, али радост би кратка, јер говорник продужи даље:

„А сад да пређемо на словенску заједницу, да видимо њихову стару веру, обичаје, начин живота и остало“.

Уздаси се чуше, и публика, та безлобива жртва, клону.

Кад се сврши са заједницом, дође на ред сеоба Срба, па прво доба, па жупани. Публика ни жива ни мртва.

„Е, сад господо, кад смо завршили са овим периодом…“ „А, хи! …“ чуше се узвици као да бацисмо терете с леђа, пренуше даме, почеше људи устајати, али одједном немилосрдни говорник додаде. „А сад, господо, долазимо на Немању. Важност рада Немањина веома је велика и ми се ту морамо — („Одложити” — вичу неки) подуже задржати“.

Настаде метеж. Једни кашљу, једни узеше шкрипати столицама, једни гласно почеше протестовати, док стари директор устаде:

„Шта је, срам вас било? Шта хоћете? Зар сте ви Срби и Српкиње, не било вас! Е, нећете тако. Хтели бисте да ђускате, да играте. Нећете. Хоћете да чујете прошлост Србинову. Давно ја вас чекам да вас овако на куп похватам. Елем, слушајте: важност Немањина рада огромна је и, као што малочас рекох, ту ћемо се мало дуже задржати…“

Даље можете замислити. — „Којом муком најволиш мучити“, што вели песма.

Други један говорник кидисао је, опет, у једној паланци на добру и мирну публику усред бела дана, пре подне. Тај нас је, опет, морио „ферментним гљивицама пливајућим у ваздуху“.

Верујем да му је и спомен на ове претрпљене муке непријатан, а рад сам да и вас поштедим.

Ја имам срца, и знам за бога. Ви сте добри људи, дошли сте овде да учините добро дело, па куд би ми душа кад бих вам то добро злим вратио? Не, то никако! Ја нисам рад да ви овде паднете као жртва мог дугачког говора, те би се после морао образовати нов одбор, коме би био задатак:

„Прикупљање прилога за споменик невино изгинулим жртвама на Таушановићевом вечеру од успомена г. Домановића“.

Боље да се овако на леп начин сврши.

18. децембар 1904. године

Коста Таушановић

Ко је злокера, свуд га оно тера. За живота је био рђаве среће, а после смрти исто тако. Некаки Пешић, ко ли, изложио бисту његову. Дугме је погођено, крагна испеглана, а Коста? Јадни Коста! Коса као резанци, брада и бркови тако исто, а што је најлепше, уста изрецкана, имају чарк као динари. Уметник ваљда хоће да бар нису уста компромитована.

Ми смо куражан сој, али за ово је требало нарочите куражи и цинизма, па да се сме овако нешто изнети пред публику.

Најлепша оцена овога вајног уметничког дела је оцена г. Ђорђевића, сина д-ра Владана.

Наврати случајно, погледа, насмеја се и упита:

— Да ли је ово мој отац или Коста Таушановић?

„Страдија“
5. мај 1905. године

Прим. ур. Пуних 110 година касније Владан Ђорђевић и Коста Таушановић познати су само историчарима, тако да ова новинска белешка савременом читаоцу не значи много. Стога смо читаоцима блога „Радоје Домановић“ омогућили да сами упореде:

Лево: споменик Кости Таушановићу на Калемегдану. Десно горе: Коста Таушановић. Десно доле: Владан Ђорђевић. Слике преузете с Интернета.

Лево: биста Косте Таушановића на Калемегдану. Десно горе: Коста Таушановић. Десно доле: Владан Ђорђевић. Фотографије преузете с Интернета.