Краљ Александар по други пут међу Србима (10/23)
И ти си, као син тога Румуна, наследио престо, па си и ти као Румун исто онако као и твој отац говорио како ћеш очувати традицију дома свога, како ћеш под срећном звездом Обреновића водити Србију путем среће, ти као носилац таковске идеје.
И та твоја такосвска идеја, којом си лажно парадирао, била ти је као страшни Дамаклов мач, који је висио над главама твојих поданика! — чу се неки небески глас.
— Молим вас, лепо, ја сам, знате, за живота често употребљавао тај израз „носилац таковске идеје“, али, ако је то грех због кога Бог неће да ме рехабилитира, ја свечано изјављујем и дајем своју краљевску реч да ни појма немам о тој фрази. Мене су научили да ја треба тако да кажем и ја сам тако говорио. Ја бих молио да ми се та идеја објасни, шта то значи таковска идеја. Ја сам био у Такову по традицији предака, али ја нисам о традицији ни размишљао… Шта ви, господине анђеле, мислите о мојој традицији и моме праву као „носиоца таковске идеје“? — проговори Александар.
Анђео га погледа с болом, с изразом дубоког жаљења: чиста, анђелска душа ни овде не устрепта гњевом, већ се благо осмехну на ову грешну душу и рече:
— Александре, по наредби мојих претпостављених имам да те спроведем у румунско одељење.
— Али, молим, ви ми нисте објаснили ни традицију ни таковску идеју, а велите да сам ја Румун — промуца Александар.
— Е, видите, величанство, проговори Ранко с презривим осмехом — ви ћете то туденака по паклу размишљати о тој вашој традицији и таковској идеји, као што је овај овде поштени радник, живомученик и живопаћеник, са мном заједно размишљао цијела свог вијека ко је отац краљу Милану, а ко је твој деда. Е, вала, овде ти не вриједи господару увијати. Ја молим, ево, овога овдје свијеца да саслуша и нас каљогаже, нас који једемо коприве ка’ ћурад, нас, брате, који спавамо под колима, којима је цијела вијека жљичкала вода из поцијепаних опанака, којима је ова овдје Драга још тражила да јој мимо кулук доносимо још и колијевке. Еве, тај брат сељак је тамновао и робовао зато што је хтео дознати ко су наши нраљеви. Е, је л’ тако, браћо гуњаши, а ако и ође на небу не дочекамо правду, онда ћемо опет у опозицију. Бићемо, вала, свече, и овде ка’ радикали.
— Ранко — рече светац благо, блажије много него што са Александром разговара — умири се, све ће се то видети, ко је прав а ко је крив. Моја дужност овде није да одвајам праведнике од грешника, већ је мени једино стављено у дужност да Александра одведем у румунско одељење и ништа више.
— Вала, светитељу, ми потпомажемо Ранка! — викну онај Шумадинац што је био у’апшен због разабирања ко је био отац краљу Милану.
— Сви ми гуњаши помажемо! — викнуше сви сељаци.
— Та не лајте, небо вам сервијанско! — цикну један Лала — слушајте шта овде свети говори.
— Ћути, Лало, ми морамо овдјенака рећи нашу муку и невољу, кад се то никада на земљи није смело.
— Та да, право велиду, рече оном првом Лали један друти — ко ће на земљи све смети и касти. Код нас што оно пева Чика-Јова били Мађари, а код њих џандари. Та зар не видиш да то није био никакав Пијемонт.
— Ћутите ви тамо, Чвабе, шта ви причате, ми помажемо Ранка. Ми смо сви с њим! — викну један српски сељак.
— Е, сунце им паорско, сервијанско, што ти лажеду. Та зар сад се нађосте да браните Ранка. Њега и ’апсиду и протеруједу и окиваду и гониду и претресаду, а ви ћутите к’о кере… Виш ти њи’, сад они говориду, а сви сте за живота радили друго. Ми се наслушасмо чуда из Сервије: паори идеду у депутације. Паори честитаду, паори одобраваду, касти, једно непоштено венчање, једнога, рећи, краља, паори. Та све ви…
— Е, јесу и многи наши сељаци били, што вели овај брат из прека, како не треба — поче опет Ранко — али ево то свијетац зна. Сељака су лагали сви. Лагао га, брате, краљ, лагао га митрополит, лагао га министер, лагали га сви, па су многи и попустили, па куда ће јадни сељак по неки, но кад га слети мука, да и он удари у лаж.
— Е, погађа, вала Ранко, баш ’нако како је, нема ту да кажеш ово ни оно, додаде један од сељака. — Оно има, знаш, и од наши’ па се тако одмету у те политике, па трче око капетана и око начелника да добију за председника, ал’ то је друго, то ми и не рачуњамо. Боже, шта не чине ти људи, и то све за тај пусти кметски штап. Напусте и кућу и жену и децу, напусте и батале свој посао, па кад погледаш, они само трче ки бесомучни час капетану, час начелнику. Па ти тако заврзу и цело село, те и ми после од све муке и невоље једни уз једног, други уз другог.
Ето, баш у нашем селу Дишко и Панта изгибоше због тог несрећног кметства. Добар газда један, добар газда други, а капетану добро дошло, па и’ лаже обојицу. Тек само погледаш, а из Дишкове авлије крећу сабајле пуна кола овса, тера капетану на поклон, ал’ се не да ни Панта, тера он одма’ двоја, чим овај једна. А капетан и’ лага, лага тако из дана у дан док не дадоше по једну летину и један и други. Кукају њине жене као кукавице. Ја сам баш био код Панте кад му једног дана подвикну жена. Оно знаш, жена је жена, женска памет, што веле, ал’ она њему очита жестоко и паметно, говори ки неки мушкарац.
— Шта ти, бога ти, узео ук, ки луди човек. Срећни људи куће кућу, а ти раскућаваш и оно што ти отац оставио. Целу летину с имања даде оној капетанчини, па сад му и паре носиш. Једну њиву си продао, па ћеш и ово друго. И тебе и оног лудог Дишка ја бих везала па отерала у луду кућу.
И истина је жива. Тај наш капетан, како се зуцкало, био је жандар, ал’, веле краљ га овај исти наместио ту. Кад је дошао у наш срез, није имао пас за шта да га уједе, а за годину дана он газда, па још каки. Купио и вијакер и два коња ки виле, па кад прође кроз срез, грми, боже ме прости, ки свети Илија. Шта ћеш, сила бога не моли. Ко само зуцне, а капетан одма викне како је то противу краља, па човека још у окове. Окује понеког који је добар газда па и да не каже ништа, само да му дигне сто, двеста банки, бајаги да забашури ствар.
И тако Дишко и Панта док се тераше код капетана, тераше, па окупише после код начелника. Јао, мајко, кад се онај поче да мешка. Онај ти не зна на ситно, но им за час оде по једна њива к’о на златан крс’, па их после начелник, кад напуни џакове, посла код министра. Оно, ти знаш, ми смо сељаци прости људи, ал’ по својој памети видели смо све како је то везано. Кад капетан диже, начелник ћути, зна он да онај њему мора да преда већи тал. Па онда диже начелник, а министер ћути, зна и он да начелник не сме њега да остави без исета. Свет к’о свет, зуцкало се и шапутало да се и овај исти краљ био с њима везао, па и он трпи министера, зна да и његово исе не вали. И онда ког у’вате да черупају, томе нема лека. Тужи се коме ’оћеш, терај од пандура до краља, па ти не помаже. Све се то везало једно с другим, па једно друго брани и не сме се дирнути ки у очи…
— И добро је, светитељу, што га водиш у Влахе, овог нашег Александра, но те молимо и кумимо да некако завлаињи Бог и ову Драгу његову, па нека иду обоје да бар на овом свету данемо од њих душом.
— Али ви ми ништа не говорите о мојој „таковској идеји“ — пресече говор сељаков краљ.
Анђео се довољно наслушао српске галаме, није га то више занимало, а он сам је знао унеколико шта се ради у чудној земљи Србији. Прекиде даљи разговор, јер се Срби не би умели зауставити, узе строго хладно и одлучно држање и нареди:
— Доста је разговора. Александре, излази!
Александар погледа Драгу сузним очима, видећи да је дошао час растанку. Заборавио је и традицију и идеју, па болно, затушеним гласом викну:
— Драга!
— Ах, Сашо! — одазва се она.
— Да се пољубимо, мила моја!
— Е, виш’ ти њи’. Сад ћете се ту на небесима и цмакати пред једним, касти, светим! — изговори јетко душа једног Лале.
У том тренутку ишчезе и анђео, а нестаде одмах и Александра у српском одељењу.
Сви су очекивали да краљица заплаче од туге, а она се окрете Ранку и рече кокетно:
— Добро се ми Срби, брат-Ранко, опростисмо ове будале Саше. Чисто ми нешто лакну на души.
На те речи краљичине Ранко се мало подругљиво насмеши, груну мало лактом једног Шумадинца до себе, па одговори:
— Е, вјере ми, што веле оне новине „Ловац“, баш је Александар био најбољи ловац у Србији кад је, могао такав лов да улови, такву слатку грличицу као што си ти.
— Ох, што сам ја несрећна цела века. Мени је судбина доделила да у цвету своје младости проведем последње дане с тим гадом као што је Саша! — опет ће Драга плачним гласом, а погледа Ранка да код њега освоји срце.
— Ниси имала више од четерес’ и пешес’ година, а то је, вјере ми, цвијет младости, јакако — додаде Ранко лукаво.
— Но, како да није младос’ мој брате, то је, што веле, девојчица! — умеша се у разговор један Шумадинац, и околина прсну у смех.
Драга се уједе за усну од љутине, али јој је било потребно да се уздржи, и она не рече ништа.
— Баш се сав свијет чудио и крстио шта ти би да пођеш за Александра. Просили те, чујем, седам краљева и седам царева, а већ за кнежеве и да не говоримо. И ти одби руку силнијех царева, па пође за нашег Александра. Мора да те је вјешто некако преварио. Куд би ти тако млада и лијепа, а кажу од соја…
Драга се учини као да су је ове речи дубоко потресле, па уздахну и прошапута:
— Ах, сад је доцкан!
— Сој је то, брате, није шала, а то много вриједи, то и ми вако сељаци, живопаћеници божији, па гледамо на сој…
— Ама ја те нешто и не питах: кога оно цара, вјере ти, бјеше ти ћерка. Ето, опрости, ама ја од своје муке и невоље, па нешто то и заборавио.
Драга обори поглед и осети истински стид и срамоту пред тим сељаком, јучерашњим њеним подаником.
— Ама неће бит’, газда Ранко, гријешиш. Она је ћерка оног Панте Луњевице. Каки цар, пио сам с њиме ракију сто пута по ме’анама — уплете се у разговор један Драгачевац.
— О, шта ми каза човек, а ја то нијесам знао! — рече Ранко правећи се зачуђен.
— Царска ћерка к’о и ја. Заједно смо носили воду с Тоскине чесме — рече заједљиво душа једне сиромашне Београђанке.
Лакше би ми било и у паклу него да слушам овакве разговоре и да трпим овај подругљив сељачки смех — мишљаше Драга у себи. — Ако останемо још дуже овде, мораћу употребити све силе и све своје лукавство да придобијем Ранка уза се и онда ће престати сви са овим неиздржљивим заједањем.
Сад се свете за све оно што су ми за живота морали викати: — Живела краљица Српкиња!
Сад искрено и слободно говоре оно што су за живота мислили и осећали.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (7/23)
Краљ понови:
— Ја ћу енергично и брзо дотерати дотле да ћу вам наскоро са овога места у интересу отаџбине моћи објавити да не знам ни ко сам ја, краљ ваш!
— Вичите живео! — прошишта један полицајац по старој навици.
По старој навици два-три жандарма почеше мувати душе сељака.
По старој навици те душе дрекнуше колико их грло доноси:
— Живео!
— Такви нам и требају за данашње време!
— Живео!
По старој навици шану краљу председник министар:
— А поверење владе?
По старој навици краљ додаде:
— А моја влада, којој сам дао своје пуно поверење… — почне краљ.
— А краљичино, Саша? — прекиде га Драга опет по старој навици.
— Поверење моје и краљичино — додаде краљ.
— Краљичино и моје! — прекоре га Драга.
— Поверење краљичино и моје, дупло поверење — та моја влада, убеђен сам, умеће да потпуно изведе ту моју спасоносну и корисну мисао да заборавим ко сам ја.
— Живео краљ, живела влада, живела краљица Српкиња!
— Живели!
По старој навици уздахну једна поштена душа:
— Тешко нама с тобом!
— Е, куд сам се патио и мучио цела века, па сад на овај белај удари’. Куд то да се несрећно потреви да умрем кад и краљ и краљица. Оставите, људи, те спрдње, ако бога знате, јер смо се мало доле шегачили и играли се тих комендија, но сад и овде да се с тим млатимо! — рећи ће опет једна поштена сељачка душа.
— Само, чико, да одиграмо још венчање.
— Одиграла си ти то вешто — чу се нечији глас; а у исто време рећи ће једна сељанка:
— Как’и те чика нашао, а човек млађи од тебе.
— Саша, само једно венчање! — моли краљица.
— Чудо не одиграш један порођај! — пецну је један грађанин.
— Дол’ на земљи ’теде, ал’ не могаде, дед’ сад одиграј!
— ’Натема и’ била шта чине — изговори и доброћудно се насмеја једна баба.
— Ела, бога ти, одиграј тај порођај што ти веле — окупиле краљицу сељанке.
— Дȅла, море — рече један сељак и намигну на првог до себе — дȅла, а ево ова баба је много вешта за порођаје.
— О, порађали тамо њу ђаволи у паклу, дабогда! Што је са мном мешаш, далеко јој лепа кућа! — одговори баба осорљиво.
И осу се гласан смех, нарочито сељака и сељанки, баш као оно на копању или жетви кад неког узму на поћек. Онај сељак што је разбиривао за оца краља Милана ћутао је снужден, сећајући се како су њега задиркивали тако при раду. Па се тек само погурне двоје, намигну један другом кришом и њега као озбиљно запитају:
— Ама, да л’ се, бога ти, разабра нешто ко беше краљев отац?
Е, тако је прошао овај краљевски пар овом приликом. А и шта би друго могле и радити праведне грешне душе, измешане све заједно у тој небеској чекаоници. Нестало је ту земаљске муке и невоље, па кад се и ту на земљи, крај све муке и невоље земаљске стигне да се мало прошали, а зашто тек не на небу, у небеској чекаоници, и то пре него што је изречена пресуда ко ће у рај, а ко на вечне, мање или веће муке.
— О, о, Господе боже, та шта се ово све чини. Па је л’ то био наш Пијемонт свеца вам сервијанског! — умеша се у разговор један Лала.
— Та не псуј свеца, крст ти твој, та то је, касти, гре’ота. На земљи смо се баш напсовали, да нам је доста и за овај свет. А гле ти њега, та тај пцује и на небу!
— Држи га рампаш! — додаде неко.
— Та иди врагу, шта нећу пцовати кад се ево ова овде на небесима, простиће ко слуша, порађа.
— Ћути, сунце ти небеско! — дрекну опет један из Срема — шта такве речи утпотребљавате овде на небесима. Та сад смо, ваљда, пред Богом, а умете да кушујете и повијете реп ко кере пред једним солгабировом! — додаде опет један земљак.
— А што ти псујеш сунце?
— Како ћеш не пцовати сва сунца, боже ми прости, кад ето шта радиду ови Сервијанци, небо им калајисано.
— Мене баш интересује шта ми то баш радимо? — упита радознало Александар.
— Мене баш интересује ваше гледиште на наше прилике.
— Јадне наше прилике! — добаци душа једног шумадијског сељака.
— Та ми мислимо они тамо преко радиду нешто и, касти, бриниду и за нас под несрећним Швабом, кад оно, гле шта они и овде изиграваду по небесима! — одгови Лала Шумадинцу и не обраћајући се краљу.
— Е мој, брајко, изигравали смо, вала, па смо и целу земљу изиграли.
— Та виш’, ти, шерета Сервијански’, како се ти забављаду. А ми само знали за тамбуру и биртију. А они ти тако.
— Е, ми се вала, јадна ни мајка, баш напроводисмо. Ко шта ради, ми тако ки што видиш! — опет ће Шумадинац.
— Па гледам ја шта се све то чини. То, касти, један театер, па ту се престављаду једнако све нова и нова парћад. Хо, хо, хо, хо, сунце вам сервијанско… а, хо, хо, хо! Свеца вам вашега, пуко’ лепо, касти, од смеја… Хо, хо, хо, хо, што ми то смешно, па све касти, сад гледам к’о један, рећи, театер. А тамо код вас преко све тако. Све тако прокламације, па после, касти, депутације, па се порађаду а не родиду… О, хо, хо, хо, хо, (засмеја се). Бога вам сервијанског, па се укидаду и гутаду устави, па честитаду, па се опет, касти, враћаду, па опет се честита… Хо, свеца вам сервијанског… Хо, хо, хо, баш се само чудим. Па зар код вас у Сервији све тако… Хо, хо, хо, хо, свеца вам сервијанског! — једва кроз смех изговори Лала питајући Шумадинца.
— Е, ми, вала, шта ко рађаше да рађаше, ми ти то. Остави њиву и посао па сваки час мораш у депутацију. Кулук је кулук, то су знали и наши стари, знали и за порез, знали и за десетак, за рат, за све дације, ал’ после измислише и неке ђавоље депутације и нека честитања. Ајде што травимо друмове под кулук, но, мој брате, измислише и да правимо колевке, па правимо колевке и носимо их под кулук краљици за њено дете, а детета нигде од корова.
— Хо, хо, хо, свеца вам с отим вашим пијемонтом, а ми нисмо ни знали шта ви све тамо изигравате комендије, па се још, касти, јадни на вас нешто надали. Па нешто и да чујемо да не ваља, ал’ ко’ велимо то све пакосан Швабо па измишља.
— Богами ти, ми, несрећниче, и са мном, навукосмо овој овде виш’ краљици под кулук колевки, било би доста свој деци ћесареве царевине. Дочекасмо ми, брате слатки, и таки зулум, што ни наши стари од Јерине проклете нису дочекали.
— Па све фурт тако? — опет ће Лала.
— Тако! — уздахну Шумадинац.
— Саша, овде је врло досадно! — обрати се краљица краљу.
— Мора бити да свети Петар не зна да си ти ту, иначе би оставио сва друга посла и дотрчао овамо у српско одељење да те узме под руку, па с тобом право у рај! — додаде заједљиво један грађанин.
— Чудновато како се толико чека! — рече Александар као одобравајући Драги.
— Море, чекам ја по два дана док ме прими срески писар, а камоли да не чекам светога Петра! — додаде један сељак.
— Е мој брате, шта велиш, чекаш по два дана да изађеш пред среског писара. Па зар ниси видео да је писар код нас доле у Србији већа сила и од светог Петра. Има их по неки па се начинио, боже ме прости, као сам Бог, па још жешће — допуњује други сељак.
— А што то двоје нешто као ’итају, као да ће баш право у рај. А то ће, богами, мучно бити — додаде опет један грађанин и показа руком краља и краљицу.
— Па јȁ што се она удесила ’вако у ’аљине царице Милице. Куд би се она, брате, што се, чули само, купала све у млеку, па још у таквим ’аљинама да се прља по паклу. Пакао, рачуњам, и није ’вако за велику господу, но за нас сиротињу. Наше аљине иако изгоре тамо, оне ништа и не вреде! — одговори заједљиво сељак и намигну на грађанина.
Утом се прогура до Александра душа једног Македонца.
— Гле, Саша, ето једног Бугарина — рече краљица.
— Интересантно, откуда он овде — рече расејано и немарно краљ, па зену гласно.
— На земљи ме записали у Бугаре (говори Македонац својим дијалектом), ви из Србије рекли сте да сам Бугарин, па сам и ја тако мислио. И тако сам ја дуго времена био у Бугарској комитској чети и борио се против Срба. Ја сам живео само с том мишљу да што више Срба побијем и најзад, пошто сам неколико њих послао с онога света на овај, погибох и ја. Кад сам стигао овамо и сваки народ почео се одвајати у своје одељење, то и ја, куда ћу већ у бугарско одељење. Али ме одмах врати један светац и прочита ми божију наредбу да дођем овамо у српско одељење.
— Је ли њихов владар тамо са њима? — упита краљица.
— Није — одговори Македонац.
— А шта ви кажете кад су вам прочитали наредбу — упита краљ.
— Кажем: ја сам, молим вас, Бугарин био целог века и као Бугарин сам се борио са Србима и трудио се да их истребим са земље до једнога.
— Ето видиш да си грешио — одговори светитељ — ти сатирао своју рођену браћу, ти си радио против свога народа.
— Па и сами Срби ми говорили да сам Бугарин.
— Та какви Срби. Зар су они знали шта раде. Ето, тамо је у српском одељењу њихов краљ, па ћеш, кад њега видиш, одмах знати све шта је било и како је било. И ја баш ево дођох да видим тебе.
— Јесте ли ви родом из Цариграда?
— Нисам, ја сам рођен у Македонији.
— Па Цариград је у Македонији.
Македонац се гласно насмеја.
— О, пардон, то сам ја случајно погрешио. Смирна је главно место у Македонији! — поправљао се брзо краљ, па одмах затим још брже додаде нову поправку:
— Управо, Македонија је у Малој Азији.
Македонац се опет насмеја, а један Херцеговац плану:
— Красан си ми ти био краљ пијемонта српског и врховни заповедник српске војске. Ево, главу дајем — заврши Херцеговац — ако тај човек зна тачно где је Мостар. Он сигурно, какав је, мисли да је Мостар неко село у Шпанији.
— Та ди ће он врага знати твој Мостар кад видиш да човек не зна ни ко му је деда. Он је тачно обећао своме народу да ће заборавити све, па најзад да ће заборавити и ко је он сам. Он, ете, и сад само пиљи у ову његову Драгу, а ти га ту напао с Македонијом и Мостаром. Мари ти он за твој Мостар! — додаде јетко један из Срема.
— Тако смо ми били једанпут код овог истог краља да молимо нешто због извоза свиња.
Ми му се жалимо како ће бити штете, а он, ево га ту нека прича сам, мало, мало, па тек прекине с нама разговор:
— Молим вас мало, само да видим шта ради краљица.
Кад смо изишли, а један ће чича рећи:
— Ама, људи, лепо сам вам ја говорио и да не долазимо. Кад он сваки час трчкара да види шта му ради Драга, тај ти на наше свиње не мисли.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (5/23)
II
НА НЕБУ
Како је све то другојачије на оном свету. Нигде жандара, нема шпијуна, Бога не прати силна гарда по небесима. Нема трагања за антидинастичарима, нема прокламација, нема изненађења, нема депутација, нема укидања устава.
Једним словом, за Србина веома досадно. Други народи лако подносе ту монотонију, али Срби нису на то навикли.
Би наређено да се Александар и Драга воде у чекаоницу, где ће причекати док и свети Петар не изрекне свој суд над овим душама, а тај суд изриче по вољи самога Бога.
Чекаоница је огроман простор небесни који је подељен у одељења, тако да сваки народ има своју чекаоницу. Александра и Драгу, дакле, оставише у одељењу за Србе.
Ту су сви Срби који су отприлике у то време помрли као и овај краљевски пар. Ту су Срби из Краљевине Србије, Срби из осталих српских крајева, и праведни и грешни. Одатле ће се прво позвати праведни и упутити у рајско насеље, а грешнике ће предати демонској власти и упутити на вечне муке.
При уласку у то српско одељење Драга се исправи, диже гордо и охоло главу и очекиваше буран поздрав, јер она није обична жена већ краљица Србије. То исто, по угледу на краљицу, уради и краљ, али с много мање вештине.
Али и овде претрпеше грдно изненађење. Душе помрлих Срба дочекаше их ’ладно и гледаху на овај краљевски пар с презрењем. Нико ни речи да проговори.
— Срби, драги моји Срби — поче Александар — ја сам се за добро драге ми Отаџбине, за добро милог ми Српства, старао на земљи, а и овде ћу се старати свим силама…
Душа једне бабе гласно се насмеја.
— То ваше старање ме је и довело овде пре времена! — прекиде краља један познат му глас и он се окрете на ону страну одакле глас долажаше.
— А, ви сте, мој председник министар. Откуд ви?
— Што ме питате? — одговори љутито душа председника министра.
— Особито ми је мило што сте опет уз мене.
— Мени није нимало мило. Мене је овде довела служба вама као краљу, а та служба била је грех према земљи и народу. Сад се то јасно види, али, на жалост, сад је доцкан. Још и на земљи сам све то почео увиђати, али ме изненадна смрт препречи да се покајем и да са своје душе скинем грехове које починих служећи таквом краљу! — рече гњевно и срдито душа министра председника.
— Ако израдим помиловање код Бога и ако успем да поништи указ који ме је из оног света преместио у овај, ја ћу то исто тражити и за вас, и ја вам јамчим да ћете ви опет бити мој председник министар.
Председник се презриво насмеја и додаде:
— Та ваљда нисам толики грешник да ме Бог удари на тако страшну муку. Ја радије пристајем да ме Бог метне у пакао него да се поново вратим у Србију под таквим условом.
— Томе се од вас нисам надао, зар сам, генерале, ја, носилац таковске идеје, краљ Србије дочекао да ми ви тако кажете?
— Да сте се надали, као што сте требали да се надате свему што се догодило, ви бисте били бољи краљ и још би владали Србијом! — одврати прекорно и жучно председник, па се иронично, пакосно насмеја и обрати се краљици Драги:
— Како се величанство осећа у благословеном стању?
— Ви сте неучтиви.
— Ама требаше да понесеш неку колевку, знаш за сваки случај, злу не требала! — уплете се у разговор душа једног сиромашног сељака.
Душа једне бабе сељанке удари у смех и рече:
— О, ’натема га била, да се човек и овда од све муке насмеје.
Настаде општи смех.
— Та да, куд би, ваше величанство, брез колевке, може вам, касти, очас затребати! — добаци један Србин из Баната и опет душе ударише у смех.
— Што се смејемо, смејемо, али мени је лакше што видим овде Александра и Драгу — рече један из неослобођеног Српства — то двоје су били убили у нама наду на ослобођење и уједињење васцелог Српства.
— Ујединили би они нас све заједно под Чвабом! — додаде на то сељак из Шумадије. — Ми смо се сељаци овамо код нас то посигурно надали и само чекали час, ал’ оно ви’ш ’де му испаде нешто друго.
— А где су толики моји пријатељи? — рече љутито краљ и погледа оштро генерала.
— Ха, ха, ха, пријатељи! То је врло наивно питање вашег величанства. Где су?! — та на земљи, забога, чекају да постану министри новог режима. Они ће сада аминовати народу и грдити Александра са истом енергијом као што су до ономад грдили народ, а викали: Живео Александар, па ма шта Александар учинио! — рече генерал и опет се насмеја.
— То ваше мишљење веома је интересантно! — опет ће краљ замишљен.
— Нимало интересантно — одговори генерал.
Краљ се окрете од генерала. Разговор који се започе није му се допао, па се обрати једном сељаку из Шумадије и упита:
— А што сте ви умрли?
— Јел’ ја?
— Да, ви.
— Од муке, мој брате. Ти си ми вајно био краљ па се још чудиш што сам умро. Ја се опет чудим како нисам давно и давно умро, још под владом твога оца. Ти мене не познајеш, а ја сам био у депутацији два пута: и кад си објавио преки суд и кад си испросио ту, туна, исту Драгу.
— Драга, ово је наш пријатељ.
— Море, какво те пријатељство снашло — продужи душа сељакова — од муке и невоље сам био и самог себе готово омрзао, него знаш, нареди власт, па се мора. Лакше ми је, ко велим, отићи у Београд да ти викнем: „Живео“ него да лежим у ’апсу, да ме глобе, да ми продаду и волове из јарма. А патио сам ја много, па сам ’тео да све идем на правду, па ми умало кућа не пропаде. И навикаше на мене укућани: „Ћути, видиш какво је време дошло.“ А три пут сам лежао у ’апсу.
— А како је у ’апсу, то мора бити врло занимљиво?
— Јадно ти занимљиво, дабогда ти то занимљиво било теби и твојима. Ево, да ти баш испричам како сам први пут допао ’апсе.
Били смо на жетви, а то је било још за владе твога оца. После ужине одмарамо се. Неки прилегли те заспаше мало, а нас неколико разговарамо. Знаш како је: живи људи, па разговор наиђе о свачему. Слушао ја често кад деца уче из књига, па у књигама ти има триста чуда. Уче деца и неку историју. О, Господе боже, шта ту све нема.
Толкују тамо све по реду како је било од старине, па се помињу сви владари од најстаријих земана, море, од пре хиљаду, каки хиљаду, од памтивека па све до краља Милана. Е, то сам се грдно чудио. Сваком се, брате, зна, који је год био краљ јал’ цар, јал’ жупан — и то, веле, било — ко је, чији син. Ко му је био отац, ко мајка, колико је владао, колико је имао деце, све то редом толкује се у тим књигама и знају боље но ја првог комшију. Зна се чак за Немању, за Душана, за цара Лазара, све то знају за сваког, и за сваког исписали, докле не дође до краља Милана. Једино код њега нема да се толкује ни ко му је отац, ни која му је мајка. А ја то нешто, знаш ки човек, сâм ’нако шацујем у својој памети, па сам се чудио што ли то. Зна се онима од пре ’иљаду година а, велим, овом садашњем краљу то не помињу нити пишу, нити то ко зна. Па јȁ, шта знамо ми прости људи, кад и’ наке књиге то не толкују, што истолковаше све од памтивека.
Ето како сам то ја сам ’нако мислио, а ја ту на жетви на ужини то и рекао.
— Море ћути, рече ми један комшија, да ми мученици гледамо своја посла — кад га ни у књигама нико није истолковао, то онда не помињи.
— Ама, знаш, криво ми, реко’ ја — краљ је наш, брате, па кад знамо ко је отац оног Шула што краде јаловице, треба да знамо, на прилику, рачуњам, и родитеље нашег господара! Велим ја, а чудим се једнако како да то нико не зна.
Поразговарасмо тако на одмору, па опет на посао. Нисам ја, брате, ни сањао да ме због тога снађе неки белај. Ја сам то рачунао у разговор као сваки други разговор.
Кад, не лези враже, а наш ти је Србин несрећан створ, докаже то неко баш онамо где не треба. И сад не знам ко је, ал’ све жалим на оног мог комшију; с њим сам се, знаш, био нешто здрпио око неког превата.
Најзад, ко је, да је, тек мени начини пакост. Једног дана, баш се лепо сећам, секао сам дрва у забрану, дотерао једна кола кући и таман сео крај ватре да се мало огрејем, док тек упаде у кућу баш главом наш капетан и с њим четири џандара.
— Јаој, дабогда их Бог убио, од њи’ сам се баш настра’овала. Нису дали људима ни ону поштену корицу ’леба што је с муком зараде да је бар с миром поједу! — упаде сељаку у реч једна сељанка и уздахну, сетивши се прошлих дана.
— Гле, триста му мука, па то код вас горе било од џандара, него код нас од Маџара! — додаде један пречанин.
— Море, каки Маџари, ако бога знаш, наши капетани и џандари су били гори од Турака.
— То је врло интересантно гледиште! А мени су џандари били врло симпатични. Кад видим џавдара, мени милије него оца да видим! — рече краљ и додаде обрнув се краљици:
— А ти, Драга?
— Имаш право, Саша.
— Еле, где оно стадо’, шта ти поче’ причати — продужи онај сељак из Шумадије — упадоше у кућу капетан и четири џандара, па само док викну капетан:
„А, ту си, издајниче, ти ли се нађе да кујеш завере против нашег краља! Везујте!“
Џандари скочише на мене те везаше, и то крвнички везаше, па онда почеше мувати кундацима. Кукам ја, молим, деца се преплашила те вриште, жена ударила у кукњаву. Море, више ме ожалише него сада кад сам умро. Тако ти они мене дотераше везана до среза, па ту бацише у хапс.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (4/23)
На улици се чује граја.
— Слушај, Саша, народ се побунио што су нас убили. Зар не чујеш како се цео Београд тресе.
Ове две душе се ућуташе и стадоше ослушкивати узвике што долазе с улице:
— Живела слобода!
— Живела!
— Живела наша војска!
— Смрт тиранији!
— Живео народ!
То су прво чули, ти усклици потресли су ваздух престонице српске.
— Саша, да ли се то на нас односи: живела слобода?
— Слобода не може да живи. Ја сам добро научио српски језик, и знам добро да та реч слобода означава мртву ствар. Устав, на пример, може да живи, али не дуго, његов је век најдужи неколико месеци, а најчешће се догађа да Устав који се данас роди, премине после неколико сати — објашњава Александар.
— Живела слобода!
— Живела! — опет одјекнуше громки гласови.
— Чудновато, тако што нисам чуо никад у животу! — прошапта Александар.
— Знаш шта, Саша, то сад сигурно прави народ нама изненађења. Ми смо измишљали непрестано изненађење за изненађењем, чудо за чудом, па се и народ одао на тај шпорт. Али сад видим да је и народ духовит! — вели Драга.
— Живела слобода!
— Живела!
— Будибокснама, откуд сад да се тако што измисли. Све до сада разумем, али то ми никако не иде у главу. Кад с балкона кажем:
— Драги народе, ја као носилац таковске идеје…
— Живео! — проломи се кроз ваздух.
— И краљица која ми донела спокојство…
— Живела краљица Српкиња! — опет проламају ваздух бурни усклици…
— А то спокојство — продужујем ја с балкона — ујемчено ми је највише и тиме што могу моме драгом народу јавити да ће ускоро добити престолонаследника, јер је милошћу Божијом, а по вољи народа, Њено Величанство у благословеном стању.
— Живео престолонаследник!
— Живео!
— Живело благословено стање!
— Живело стање!
— Ето, то разумем — продужује Александар, али откуд сад измислише:
— Живела слобода!
Да је народ умео и имао обичај да пише прокламације, он би без сумње ово изненађење, које даје као уздарје краљу за многа и многа изненађења која је од њега свакодневно добијао, овако објавио:
„Ја, Српски Народ, носилац великосрпске идеје, објављујем свом драгом Краљу Александру да ми је милошћу Божијом а вољом својом, осигуран мир и спокојство, те могу убудуће све своје старање употребити на добро Србије. Премилостиви Бог учинио је да сам од пре неколико месеца у благословеном стању и да ћу родити нашој Отаџбини давно очекивану ћерку што се зове Слобода. Ја ћу тада, драги Александре, укинути сва права твоја, јер ми то налаже љубав према Отаџбини.“
Ето, дакле, у чему је била ствар. Краљ је пpиређивао изненађења, а народ је спремао изненађења краљу. Краљ је измислио „благословено стање“ краљичино и објавио „своме драгом народу“ да ће добити наследиика престола, али драги народ, чекајући да га и то изненађење снађе, породи се пре краљице. Само, добричина народ није причао да је и он у благословеном стању и да ће на радост свог „драгог краља“ родити Слободу.
— Живела Слобода!
— Живела! — грме гласови.
— Живео народ!
— Живео!
— Чујеш ли? — упита краљица.
— Чујем.
— Цео Београд се весели, песма бруји на све стране, опет ће краљица.
— И то ме чуди — рече скрушено душа Александрова. — Зар и то није једно изненађење? Зар баш нема никога од толиких мојих пријатеља да дође и да пролије сузу над мртвим мојим телом? Ко је год дошао да види мртво тело моје и краљичино, гледао је презриво, с гнушањем, па чак и с радошћу што сам мртав. Нико ме не сажали, нико и не уздахну, а камоли да пролије сузу. Како је све оно било само притворство, лаж и обмана. Како је страшна и горка истина коју тек сад видим.
И Александар се стаде сећати свога рада у прошлости, сећао се свега до најмањих ситница. Сећао се и људи који су га окружавали, који су га храбрили на свако зло, који га умедоше обманути како је све мудро, добро и племенито што чини.
Ако укине Устав, Београд прекриле силне депутације, које му у име народа честитају на тако мудром и спасоносном кораку по земљу и народ.
Кад врати Устав, опет то исто, над се жени, тако исто, кад ствара преки суд, тако исто.
Кад објављује „благословено стање“ краљичино, опет депутације. Па оне силне колевке и разни поклони „краљици Српкињи“, томе анђелу милосрђа, и будућем наследнику престола српског. Изгледало је да се народ свију крајева Србије просто граби и утркује ко ће пре стићи на честитање краљу за сваки његов поступак и ко ће пре послати колевку будућем краљевићу.
„Народ (тога и тога) краја, прожет најдубљим осећањем неисказане радости што је премилостиви Вог излио своју милост на нашу земљу Србију, те је наша племенита и узвишена краљица Српкиња у благословеном стању, и што ће ускоро наш љубљени витешки краљ добити сина а наша земља наследника престола…“
Тако су отприлике почињали кад шаљу колевке.
Сада тек види да је све то било лажно удешено.
Он је лагао, народ исто тако. Само што је он лагао народ зато што је био такве природе и што су га на то соколили људи који су били око њега, а народ није лагао што је то хтео, што је у томе налазио задовољства, већ се то лагало по наредби полицијској.
Увек има доста људи слаба карактера и полиција је вешто употребљавала тај елеменат и њиме комендијашки одигравала улогу воље, одушевљења и одобравања народног.
Да је Александар објавио народу како је из виших државних разлога продао ћесару Београд, престоницу српску, и то за неколико гроша, полиција Александрова опет би послала тај елеменат у виду депутација из свију крајева Србије да се и на томе честита мудром владару.
Сад је тек душа Александрова почела назирати страшну горчину истине да је само онда било искрене речи кад се говорило:
— Не ваља управа земље. Србија пропада, народ стење под теретом реакционарних власти и под теретом дуга.
И душа Александрова се стресе.
— Саша, шта ли ће они чинити с оноликим колевкама? — упита краљица.
Краљ је ћутао занет у мислима које су му душу мучиле.
— Можда се варам? — рече за се — без сумње ће моји пријатељи изгинути због мене.
*
Дошло је било време да народ проговори, дошло је било време, што вели Иго, да из црних облака неправде и насиља, што су се били навукли над земљом Србијом, пукне гром правде божије. И тај гром је пукао и погодио Александра.
Народ је трпио, сносио и невољу, и муку, и тамницу, и прогонства, па је ћутком све то сносио и надао се да једном буде боље.
Али бољег није било, и народ је морао проговорити, морао је да гласом моћним и снажним, гласом грома, гласом правде вечне дâ израза своме дубоком болу.
Над рушевинама скрхана престола кривоклетног и блудног краља одјекнула је песма слободе, весеље целокупног народа.
*
Дошао је час поласка. Две ове душе које су задавале страх и трепет целој својој земљи и целом свом народу морају поћи на суд вечно праведног Бога.
Из оног густог црног облака што је окружио ове две душе, зашушта прво страшан глас:
— Александре и Драга, сад полазите пред вечног судију.
— Саша, Саша, ја се бојим, ја тамо не смем!
— Душо, не бој се, ти мене знаш. Ја сам посумњао у своје пријатеље, али су они сигурно сви изгинули бранећи нас, нас који смо их целог века обасипали частима, достојанствима, изгинули су без сумње сви они који су уживали с нама заједно кад је цео народ патио. Ако нас Бог не помилује, онда ћемо горе на небу образовати колонију и ја ћу, ма и у паклу, бити краљ наших Срба који су наши били. И тамо ћу имати јаку опозицију свију изгинулих и оних који пропатише под мојим ћирицама, али ја сам, душо, и навикао на опозицију. Ја ни на земљи нисам имао већину, па сам ипак могао владати. Тамо ће нас дочекати стари сват, „честита старина“. Он ће предводити депутацију свију наших присталица, и ја ћу и тамо бити краљ. А на земљи, у Србији, има их још којима не остаје ништа друго до да буду поданици моји на оном свету.
Кроз густи облак што је обмотао ове две душе просија пламени мач архистратига Архангела. Он стаде пред њих, пламени мач осветли мрачан простор светлошћу страшне вечне правде, и он очима, оним страшним очима што вечност гледају, проговори:
— Напред на суд вечног Бога!
Утом се појавише четири ђавола и четири анђела.
— Шта ћете ви? — упита анђеле небесне Архистратиг неба.
— Па ако смо потребни. Ову жену овде звали су анђео милосрђа! — рекоше они и показаше на Драгино тело.
Шуштање оног тамног облака као да се претвори у подругљив смех, а Архангел им рече:
— Ви нисте потребни.
— Мефистофело, они су твоји — рече он једном од четири демона који их предвођаше.
Мачем пламеним удари крст по ваздуху и ишчезе светитељ.
Онај црни облак се стеже јаче око њихових душа и крете их небесима, из облака одјекну страшан смех:
— Ха, ха, ха, ха, како се вози „анђео милосрђа“.
(Даље)
Радоје Домановић 