Tag Archive | Knez-Mihailova

Писмо Јовану Кангрги (2)

Драги Јово,

Данас ми пре подне није нешто добро. Истина, само сам осећао да ме боли десна рука, и то није ме болела кад мирно стоји, но кад хоћу да је дигнем, али то сам приписивао синоћници. Синоћ је било код мене 5–6 другова, те смо се мало веселили. Покладе, знаш, па смо хтели да се мало провеселимо и поиграмо: прстена, фоте и осталих игара, ти већ знаш, како то иде. Седели смо до једног после поноћи. Пошто они оду, отворим ја прозоре од собе, да уђе мало чиста ваздуха, јер смо били запушили дуваном и запрашили — а ја седнем, да читам нешто, док се ваздух прочисти — и сигурно сам тако назебао. Пре подне и није ми било тешко све до ручка, али чим ручах, одмах ме поче нека језа подузимати, почех да се протежем — све ми изгледа као да ми је мало ваздуха — једном речи, није ми добро… Чекај, молим те, ја горе рекох ти да сам „синоћници“ приписивао то што ме боли рука — чини ми се да би сад требало да нађем прави узрок мом стању — а он је баш сав у томе што сам прозор отварао, ето, видиш, да ти нисам писао, и ја бих се чудио, откуд ће да ми буде зло, кад сам се чувао.

После подне требао сам да идем на час руског језика, али сад већ не могу. Мислим се, шта ћу да радим, аја, не ради ми се ништа. Лежах мало на кревету, претурах се, протезах се, ништа, ништа — све ми се чини, недостаје ми нешто. Дигнем се, те запалим цигару, повучем два-три дима, ништа, човече, није ми по вољи. Опет се завалим на кревет, мислим, али не могу ни то. Што год почнем да мислим, све ми Београд поквари. Ја почнем да замишљам моје село — ливаде, поља, шуме, цвеће, јагањце, пастире, девојке, песме — веселост. Не могу никако — све, све, па ето ти ми Београда. Идем као ја (почнем да замишљам) кроз једну ливаду. А тамо мало даље види се брег, обучен зеленом шумом, цвркућу тице по њој, а сунце просипа зраке, па ти се чини, тамо је рај, а није шума. Тамо опет као виде се радници по њивама, измешано мушких и женских, повили се, па жању жито, а песме из њихових уста само се разлежу, па кикот, па шала, па смеј; — тамо опет чује се жубор — о, проклето нека је све — ено сад одједаред: варошка врева, тандарање кола, вика, ларма, смешани сви могући гласови и многи језици — гомиле непознатих људи, прашина, београдски ветар итд. Што год почнем да мислим, Београд поквари све — одмах тек, као оно у сну, кад се човеку предмети чудновато размењују — људи, животиње, околина и остало — сањао си — сањаш неки пут, као да си у некој царској палати, па се чудиш ономе блеску и сјају, па тек, као, одједаред видиш ту неког свог познаника, и то ти ништа није чудно, све ти то изгледа природно. Па те он тек позове у другу неку одају, кад тамо, учини ти се да си код своје куће, познајеш онај распоред и сваки знак, и то ти опет није чудно — опет ти то изглада сасвим природно.

Тако мени од неке околине у мом селу одједјаред почну да се стварају улице: Кнез Михаилова, Дубровачка, Поштанска — и да журим кроз њих кући, и то ми се учини врло правилан развој мисли, па тек доцније, док ми све појединости изиђу пред очи, увидим да су ме мисли одвеле тамо (овде), одакле бих бежао. — Тако ме страшно Београд наљути, да одједаред добих неку ужасну вољу, да вичем и да грдим. — Да грдим дакле Београд! Како ћу и шта ћу? Погледам случајно кроз прозор — натуштило се небо, ветар дува, а ситне капљице „измаглице“ бију о прозоре. Још гаднији ми се учини, него што је — устанем, не знам ни сам зашто, почнем нешто да тражим, не знам шта тражим (а изгледа ми, као да нема онога предмета који тражим); вратим се натраг и седнем на кревет. Све ми Београд на путу — добио сам вољу само да вичем на Београд, да вичем, да грдим, па то ти је. Одједном некако падне ми на памет да пишем, али шта? како? — Да пишем, да исмевам Београд, да га грдим. Баш ћу да седнем, мислим тако, па ћу једну приповетку из београдског живота. Ала ћу да оспем мржњу против Београда! Или не, једну нотицу за какав лист, па да вичем на владу, што се не стара о чистоти и реду београдском. И то ми се не чини најпаметније — што су ми људи криви, шта ми је крива влада? Мени је крив Београд, њега треба да нападам. Сетим се Бранкове песме, тј. места из његовог „Пута“ „Београде, мој бели лабуде“, учини ми се да бих и ја најбоље то учинио, ако у каквој сатиричној песми исмејем „весели“ (није од весео, -ла, -ло, него весели — несрећни, или још боље, кад неко неког ни крива ни дужна напада, а он не може да се брани, у тако некаком смислу се та реч употребљава) Београд… Све ми се тако врзу мисли по памети, а све смишљам на који ћу начин да се осветим „безобразном“ Београду, што ми нарушава лепе слатке снове срећних дана и својом појавом подсећа на беде и невоље. — Паде ми најпосле на памет да пишем коме писмо, па да се и јадам и тужим на тако дрске поступке — и још да грдим, да вичем све на тај проклети Београд. Коме ћу да пишем, помислим, хајде баш Јови, да му дам посла, да чита којекакве моје будалаштине… Та реч „будалаштине“ као да ме трже из неког заноса. почнем да расуђујем о свом пређашњем мишљењу и мислима и видим да сам, да сам — не знам просто како да самог себе назовем. Како би ме ти назвао, молим те, кажи ми? И ето, драги Јово, тим поводом седох да ти напишем ово писмо. Баш сам смешан. Шта имам да ти пишем глупости? Ето већ тиме и свршавам писмо и шта сам ти писао — ништа. Пиши ми, молим те, јер нисам давно добио писмо од тебе. И ономад сам ти једно испратио, можда га сад у овом тренутку читаш, или си већ прочитао, али и не сањаш да одговараш — дакле ево ти и другог писма, доста дугачког и опет врло кратког. Не знам ни сам шта хоћу, хтео сам нешто нарочито, па ми не иде од руке… „Ништа“.

Београд,
17/II 1892. године.

Прими искрено прздравље
Твој друг
Р. М. Домановић

У идућем писму послаћу ти за успомену једну песмицу. Сад бих то учинио, али право да ти кажем, ако и није лепо — просто ме мрзи — ништа ми се не мисли, а учинићу и оно, што сам у прошлом писму обећао — муку ћеш имати, док и ово прочиташ, јер сам врло брзо писао, па ми се чини да је нечитко — морам да се „одважим“, како ти велиш, да штампам неке песме, ако их ко хтедне примити.

Р. М. Домановић

Наш Београд — мoдерна Абдера

Нешто о чиновништву

Сујета и полутанство, шарлатани и шићарџије, саставни су делови „беспрекорне“ државне службе.

Састав комплетан, једно без другог не бива.

Као и свака друга општина, и модерна Абдера Страдије има свог чиновништва и оно де факто стоји према државном чиновништву, тзв. чиновништву општинама „претпостављене власти“, у односу као пандур према бирову. У том односу испољава се безгранична сујета државног чиновништва тако да оно у раскалашном свом несташлуку не зна ни за какве границе.

Али то је увек само израз беса и голог незнања. — Може се погдегде прозрети и котеријска шпекулативна тактика извесних државних службеника, којом су се они до сада веома успешно препоручивали за разне општинске одборе и комисије, или са добрим дијурнама, или из „почасти“, како би иза такве бусије адвоцирали за приватне интересе. Ова техника је веома проста (има ослонца чак и у Закону о општинама) — јер ништа лакше од тога: генијалним главешинама представити општинско чиновништво као неспособно, а котеријско државно као неопходно потребно у радовима општинским. Просвета тактике ове заснива се и на томе што општинско чиновништво стоји још нераздрешено, бутум у једној гужви, без протекција и зато без уважења, по некима чак као нека врста општинске сиротиње, која ужива милостињу; међутим, државном чиновништву, у ствари често веома неугледном, добро је дошло такво схватање и оно, у својој сопственој беди и невољи, налази регреса у томе да и оно може некоме да прописује „меродавне“ захтеве. Што од тих „меродавних“ захтева у ствари постаје башибозучко командовање, од тога имају само штете радови модерне Абдере; — дакле, незнатна штета!

Из великог броја примера, као доказ горе наведеном, доносимо следеће:

1) Плочник око споменика кнеза Михаила

Општина је имала намеру да начини плочник око споменика скромно, али према нашим приликама уљудно, за суму од 3.174 динара.

Министарство грађевина замера тој скромности и тражи да овај плочник кошта најмање 7.500 динара.

Општина задовољи ту жељу Министарства, али оно у року од два месеца промени сасвим своје мишљење и донесе друго по коме би било и сувише раскошно толику суму издати за ту цељ; стога тражи „да се исти (плочник) замени са парком од траве и ониског дрвећа, као нпр. шимшира, који би се у виду геометријских фигура поређао…“

Пошто општина није умела да направи парк на тротоарској ширини од 3 метра око споменика, нити има поњатија о томе како ће помоћу шимшира, траве и ониског дрвећа — „који би се у виду геометријских фигура поређао“ — начинити парк, то и данас плочник око споменика стоји мурдарски недовршен.

2) Калемегданске степенице

Општински баштован Франц Копта, десна рука украситеља модерне Адбере покреће ово питање овим словом: „Да се не би и убудуће дала прилика да овдашњи журналисте преко јавних листова пишу противу општине…“ итд.

Општински инжињер саставља потом план за степенице, по коме би општина имала издатка од непуних осам хиљада динара. Министарству грађевина, по обичају, није се тај план допадао и наређује други начин. Општина правда свој начин наводећи како би из поднесеног плана поступно могле да се изведу те степенице у доста богатом облику а како би оне чиниле одговарајући завршетак главној калемегданској шосеји. Општини је главно било да се тај посао поступно изводи како не би за ту, доста потчињену потребу у једној години одједном издала велику суму новаца. Међутим, Министарство грађевина било је противног мишљења и зато је општина морала за те недовршене степенице одмах да изда суму од 20.000 динара.

План за ове степенице израдили су г. г. инжињери из Министарства грађевина после огромног натезања и тумарања. То натезање огледа се у следећа четири датума: 13/III 1900. г. када је г. баштован Франц Копта покренуо ово питање; 4/XII 1901. г. када је Управа града Београда у нестрпљењу питала: „… Шта је до сада урађено односно грађења калемегданских степеница…“ 9/VIII 1902. г. када је одбор општински решио да се уступи израда степеница фирми Голумховског за суму од 20.030 динара и 78 пара — и најзад априла 1903. г. када је отпочето грађење ових степеница.

Али тиме није све натезање исцрпљено, јер ће још и 1904. г. а можда и пете и шесте да се прича о спору између општине и предузимача ових степеница.

Када је за ове богате трице, назване Калемегданским степеницама, требало толико новаца и времена, нека чаршија сама суди колико ће проћи још годиница до извршења тзв. великих општинских радова?! — Чаршијо — мотку…!!!

3) Регулација Кнез-Михаиловог венца од „Национала“ до Савске улице, терасирање Косанчићевог венца и друге абдеритске регулације

Модерна Абдера има и свој некакав регулациони план и то утврђен законом и снабдевен са тридесет и шест потписа одборника из 1891. г. Али ни закон, ни одборски потписи нису сметали да се утврђени план сваки час не мења по захтеву Петра, Павла, Јанка и Марка. Штавише, пре кратког је времена установљена једна комисија од одборника општинских, са звучним именом „Комисија за ревизију регулационог плана“, којој је искључиво стављено у дужност да такве чаршилијске захтеве достојно узима у поступак.

Дакле, тзв. „утврђеном“ регулационом плану, који је постао у игрању, без иоле озбиљније помисли на његову остварљивост, потенцира се његова неостварљивост још и тиме што се сваки час мења.

Људство ће пре дочекати да се скине месец са неба но што ће модерна Абдера условити догледан рок за остварење свог, колико толико одговарајућег регулационог плана!

Кнез-Михаилов венац од „Национала“ до Савске улице још је у таквом стању као што беше у времену мазги и сепета; истина, по њему шкрипе и трескају, циче и праскају електрични трамваји, али је стварнија истина да га засипа од времена на време брег калемегдански и да се из дана у дан ломе кола, сатире стока.

Општина београдска хтела је ову другу стварну истину да радикално победи, али најенергичније томе је стало на пут Министарство грађевина у естетској својој бојазни да се не би „унаказио цео овај крај вароши“.

Да ли ће још за дуго красити ломњава Кнез-Михаилов венац, или ће неке „папрене“ наказе — по мустри калемегданских степеница — у скорој будућности искрснути на том месту, то ће знати одвећ осетљиви естетичари из Министарства грађевина, а по томе тим жешће и — кеса општине…

4) Инжињерство се утркује

Тако са терасирањем Косанчићевог венца, најновији план из општине конкурисао је са планом једног пензионисаног инспектора, и када је ту ствар већ била решена у корист плана општинског, долази она фамозна комисија за ревизију регулационог плана и тражи још „да се узме у оцену пројекат који је за то израђен у 1891. години“ и који нема апсолутно никакве везе са терасирањем Косанчићевог венца.

Један члан „ревизионе“ комисије успео је тиме да изнесе на утакмицу и свој неки план кога је израдио пре пуних дванаест година као општински инжињер, па ето после тог дугог времена даде му се прилика као одборнику општине да из прашине изнесе на светлост и видело виспрену своју умотворину.

Дне 16-ог, месеца децембра, године 1903. навршило се равних годину дана како је овај некадашњи општински инжињер, а доскорашњи одборник протоколарно дао завести ту своју сујету, па све до данас општини није познат исход ове жалосне утакмице! Косанчићев венац је тзв. „тераса за лепи изглед“. Међутим, још и данас служи као сметиште.

Горња три-четири примера указују јасно на активан званичан рад само у пометњама. У минулом периоду разврата, уосталом, тако је и морало бити, и мило нам је, што насупорт тому, можемо констатовати да огромна већина истинских стручњака није подлегла владајућем шарлатанству.

*

…Ово су само бледе слике из саме инжињерске кућице. Кад се томе дода и љубазно баратање полиције по том лому — оне полиције чија је била најсветија дужност да помаже фалсификате, да штити разбојнике и лопуже — тада ће се добити кулор-слика у свима дугиним бојама.

Далеко би нас одвело колорисање ове слике и зато наводимо оно од чега највише пати наша модерна Абдера.

Г. Министар грађевина се спрема за пут; дозива свог начелника па му наређује: „Чујеш, сутра одлазим за Ниш у Скупштину; спремићеш ми закон грађевински за варош Београд, да га Скупштина благослови.“ Сиромах начелник нађе се у чуду: „Ама, господине Министре, такав закон не саставља се преконоћ!“ — Господин Министар цикну: „Сутра хоћу да буде закон готов да га поднесем Скупштини! Јеси разумео?! Налево круг, — марш!“ — И: „…разумем…!“ Тако доби модерна Адбера свој грађевински закон.

После две године формалног опстанка ове ноћне ’тице, тај грађевински закон добија своје измене и допуне. Те измене и допуне веома су карактеристичне; наиме, оне ни у један члан закона не уносе одредбе које би ишле у корист лепоте престоничких грађевина и у прилог здравствености станова, већ се занимају искључиво голим формалностима.

„Дупло голо“, самохрано, јадно и жалосно, то нешто звано Закон грађевински, штавише, овим изменама и допунама призива у помоћ целу интелигентну војску престоничке жандармерије. Једним словом: сва власт Министарства грађевина пренета је на Управу града Београда.

Празнине законске, баш са тог формалног гледишта, пуне џепове г. г. жандармима и полицијском чиновништву тако да на крају крајева данас после дугогодишњег практиковања по овом закону стојимо пред следећим сликама и приликама:

1) Ван реона престонице зидају се куће без дозволе, а искључиво је полиција надлежна да то предупреди. „Селиште“, „Чубура“, „Розентовац“, „Булбулдере“, „Седам кућа“, „Ђурђево“, све су то нове колоније око Београда и у њима свако по цену највише од једне банке г. жандарму зида како где, и ко хоће.

2) Г. Министар унутрашњих дела је надлежан да даје месно ме’анско право. Кроз то право прошверцовало се укупно насељење београдске колоније „Ђурђево“.

3) У реону зидају се куће опет без грађевинско-правне дозволе, Јер када грађевински одбор и Управа града Београда — ускрате ту дозволу, а министар грађевина ипак изда дозволу за зидање — без икаквих скрупула и обзира на претходна стручна решења, то се — најблаже речено — зида без дозволе. — Али ово су веома ретки случајеви, јер грађанство врло добра зна да се лакше свршава пазар са Управом града Београда но са тако великим господином, као што је министар грађевина.

Члан 8. грађевинског закона одређује: Грађевински одбор подноси предлог Управи града Београда на решење; Управа решава, против тога има места жалби министру грађевина, чије је решење извршно.

Дакле, грађевински одбор је једно велико ништа; Управа града Београда првостепени суд и апелација, а Министарство грађевина обично касирана касација.

И тако инжињерство је и најновијим својим законом документовало своју слабост давши полицији неограничено право да у име његово уцењује грађанство и врши сва могућа незакоња и насиља.

4) Члан 16. грађевинског закона гласи: „Изглед зграде (фасада) са лица улице мора бити укусан. Управа града Београда може, према важности улица, наредити како ће се пројектовани изглед полепшати.“

„De gustibus non est disputandum“, али за велеважну полицију модерне Адбере, а по саизвољењу српског инжињерства, ова древна пословица губи сваку важност.

„Бре, мора бити изглед укусан!” — издере се жандарица.

Sapienti sat!

Античка Абдера била је далеко поштенија, па богме паметнија и питомија од модерне Абдере!

„Што ма[x]нити свежу, сто мудријех не развежу.“

Већ од дужег времена дигла се ужасна граја и повика на Грађевинско одељење општинско.

Чаршија, новине, кметови, одборници општине — све се то сложило у тој повици. За све недаће модерне Абдере оно је криво!

Грађевинско одељење општине, пак, може бити задовољно — у том свом изузетном положају.

„Страдија“
17. фебруар 1905. године