Мита и Јана су стари брачни пар. Венчали су се пре тридесет и две године. Њега сви готово знају само под именом ’ча-Мита, сем Јане и неколико старих другова, који га зову Димитрије. Презиме његово се чује само при чисто званичним пословима, а иначе га ретко ко зна. Кад би ко запитао за Димитрија Станимировића, трговца — баш овде где је он рођен и где живи — многи би рекли да тога не познају, или чак и да не постоји у том месту трговац са тим именом. А упитајте за ’ча-Миту, одмах ће вам сваки рећи: „Како не бих знао за ’ча-Миту?!“ Некако људима и необично и неприродно изгледа кад ко уз његово име дода још и презиме.

У своме дугогодишњем браку имађаху доста деце, али им у животу остаде само Стева, на кога пренеше сву љубав родитељску и положише све наде своје.

Али Јана се ипак сећа своје помрле деце са сузама, чувајући брижљиво неке њихове ствари у ормару. Ту су књиге њеног најстаријег сина, које она преврће често све лист по лист, задржавајући се дуго на свакој страни, те би чисто рекао човек да и сама зна читати. Свака мрљица и свако слово као да јој прича много и много о њеном сину, и она пажљиво слуша, па заплаче. Она, дакле, на особити начин умеђаше читати те књиге. Много је имала разних спомена, међу којима јој беше најмилија нека лепезица од сребрних листића, за коју вели да је правио неки Лаза кујунџија и дао њеној покојној Савки (најстарија кћи) кад бејаше проходала. Она је Лазу кујунџију волела кад је девојком била, те јој је та лепеза била двоструки спомен. Али, тешко је и замислити колико је остало још спомена на ту стару љубав пре толиког низа година, каква је та љубав била и зашто јој је, па ма и најблеђа успомена, сачувана као слатка и пријатна у Јаниној души. То нико не зна, нити ће ко знати! Баба ће умрети и из мале лепезе нико више неће видети какве то везе беху између Јане и Лазе.

Мита је ређе код куће, а Јана кад се усами, скупља око себе суседску децу. Наређа их једно до друго на дугачки миндерлук у својој спаваћој соби и тако је могла провести читаве часове.

— Чевљају деца, па ми некако веселија кућа! — каже она сама.

У кући носи увек чисту цицану реклу и сукњу, плаву кецељу (најчешће), и беличасту мараму укрсти преко рекле. Кад где изиђе, она метне фес са ћилибарским иглама, а обуче фистан и „либаде са шкуртељком“.

О својој младости ређе прича, али онда прича опширно, најчешће поредећи старе девојке са садашњим, и заврши како сад девојке нити имају стида ни образа, већ се „шетају са младићима и разговарају на прозорима, а пре није смела девојка ни да погледа на улицу“.

Кад јој дође нека жена у посету „са радом“ (кад плете или рецимо шије), онда би и Јана примакла из учтивости малу плетену корпу, која се с врха већ почела осипати, а у којој су маказе и клубад и чарапе поцепане; разни крпчићи (које при кројењу оставља да се нађе за закрпу) и замотуљци у којима је семе од цвећа, или, још чешће, од лубеница; а понекад се нађе у корпи и неки ексер, или ма што друго, склоњено да се не изгуби. Примакне, дакле, корпу, метне наочаре, те и она „протиње иглама“ и, поред кафе, претреса са гостом прошлост и садашњост, расплећући разна замршена питања о сродству. У таквој се прилици изређа безброј много биографија најнезнатнијих личности и исприча хиљадама сцена из породичног живота разних кућа. О свему се даје мишљење без много размишљања.

Док се Јана занима тако код куће, дотле Мита проводи у кафани. Наравно, он је муж и онда нема код куће посла, нити може да разговара „са женама њихова ситна, женска посла“. Он оде те се мало разговара са људима. Седи у кафани и пре подне чита новине и разговара са Миланом, бившим среским начелником. Све њега интересује: и колико који европски двор прима годишње плате, и како су односи Енглеске и Русије затегнути, и шта је рекао Бизмарк (претресајући са Миланом да ли је добро рекао), и како је руски цар казао да ће Србима помоћи. Све он разбере и докучи, као на пример: колико Турска има коњице, где је који научник држао предавање о пропасти света, које су пушке најбоље, где се претурила железница или утопила лађа, у ком се месту родило дете без уста, носа и очију („јадно“ рекла би Јана кад јој он то прича), како је негде нека жена родила „пола псето пола дете“. (У таквом се случају баба крсти и захваљује богу што се на њу смиловао.) Сем тога, унутрашњу нашу политику претреса Мита много опширније и темељније. Говори о свему и осуђује готово све, жалећи често што за новинаре не постоји закон, „чим нешто „рђаво“ каже, одмах на мацке, па фуска по туру, па ожежи бре, па ’ајд’ пиши сад опет!“ Често говори како је „брука“ што су сад изашли млади чиновници! „Како то? Ја стар, па пред једним балавчетом да се клањам“. Него до тридесет и неколико година, вели, да се нико не прими у службу. Једанпут опет доказиваше ватрено да за крађу треба да постоји смртна казна: „Чим украде, ’ајде кочић, па ће да се смире људи, а не ово: он краде, а држава га ’рани.“

Дакле, у многим стварима он се чак пуштао у „стручно оцењивање“ и додавао како неће бити среће у земљи докле све тако не буде као што он мисли.

„Политика се бистри“ пре ручка, а после ручка игра с Миланом домина или жандара у кафу или чашу вина.

Осем свега тога, њему остаје времена и за ствари чисто локалне.

Баба се никад не љути што он готово по цео дан није код куће. Још неки пут, кад код ње дођу жене у посету, а Мита се случајно ту задржи, она га сама тера од куће: „’Ајде ти гледај твоје мушке ствари, не слушај шта ми жене говоримо!“ То она не ради из љубоморе, већ само зато што не воли да јој муж буде „женски Петко“.

О ручку седе једно спрам другог и онда час Мита прича шта је читао у новинама, час опет она њему прича како се удавило, рецимо, пиле у сплачинама или како је Стана (или која друга) рекла да ће се Митино имање продавати на добош. Ућуте, и онда се само чује пљескање, док Јана не поведе говор о Стеви (сину), разговарају о томе и ућуте, па ће тек, Јана рећи:

— Ето, баш слађе једо’ сира него да ми је човек донео оку печења!

Мита би, рецимо, казао сасвим нешто девето после те њене реченице, као на пример:

— Ето, данас већ шести, а Тома (седи у његовом стану) још не доноси кирију!

— Данас баш бројим кол’ко је направио шубара! Чини ми се осам.

— Осам шубара по два динара… — отпочео би Мита рачунати.

— Не може, богами, по два! — рекла би Јана.

— Е па кад је добра цена… Ето, опет ниси со мет’ула на сто, а то треба прво метнути — прекинуо би Мита прву реченицу…

— Де сад, шта је било. Заборавим! — одговори Јана.

— Е, кад је добра цена може по два: то су, то су шеснаест динара — доврши Мита.

— Баш Стева не пише никако! — изговори Јана више за се, и замисли се.

— Израдио шеснаест динара, а има да плати тридесет! — рекао би Мита.

— Била данас прија Боса код мене. Жали се на зета, жали, каже рђаво живи с Персом — прича Јана.

— Зар Стева мари за оца? … А, чекај синко, док затражиш паре! — љути се Мита на сина, а и не узима Јанино причање.

II

Иако Мита вољаше проводити време у кафани, ипак ноћу није ишао никуд од куће. Али се деси често, и преко његове воље, да се пре вечере заседи с друштвом, те дође кући око девет или девет и по часова. То по Јанином мишљењу беше једина његова мана, те би се на њега љутила и називала га „лумпачем“, нарочито кад још дође мало више загрејан од вина. (Мита је пре и после јела пио само вина.) Уосталом, по Јаниним појмовима је лумповање чим би се ко задржао у кафани ма и сахат ноћи.

Тако се и овог пута задржао Мита у механи до десет часова увече. Па и морало је тако бити, јер је тог вечера обновио пријатељство с Павлом Васићем, који бејаше прекинуо дружење с Митом још лани, кад се овај завади с Љубом кметом. Управо, Павле се дружио с Митом док Мита бејаше кмет, а чим се Љуба окмети, он поче ређе долазити Митиној кући, а Љубиној чешће. Утом се некако завадише Мита и Љуба, те Павле пређе на Љубину страну, а с Митом се чак није хтео ни здравити. Љуби је причао како га воли и цени и како је он прави кмет, а Миту је пред њим грдио што је горе умео.

Све је ово Павле чинио у намери да му Љуба помогне као кмет да се њему уступи зидање нове школе и општинске зграде, на чему би се дало зарадити доста новаца. Тако је некад облетао и око Мите и Милана, среског начелника, те су му као ондашњи пријатељи учинили да му се уступе неколике лиферације разних предмета за државну потребу, а и зидање касарне. Е, али код Љубе није могао извући ћара тако лако. Место свега тога. Љуба му једног дана рече да касарну није сазидао по уговору и да ће морати уговор испунити. Павле је давао Љуби двадесет дуката, те да ту ствар забашури и не потрже, али Љуба ни да чује, већ најодсудније тражаше да се уговор испуни или ће подићи тужбу против њега. Павле је видео да ту нема помоћи и никаква рачуна живети у пријатељству, те се с Љубом завади.

Тог истог вечера стане он викати у кафани како је Љуба глобаџија и није никакав кмет, и како га треба променити, јер ће упропастити општинску готовину. За Миту није могло бити повољнијих речи, те приђе Павлу, и тако се старо пријатељство обнови, па уз куцање чаша почну обојица грдити Љубу. Павле се, поред тога, исповедао како је увек говорио да је он најбољи кмет био и жалио се како га је Љуба наговарао да прекине с њиме дружење и како он тек сад види да од Мите нема бољег човека.

Утом дођу још неки добри пријатељи Митини из Неготина, те разговор постаде још пријатнији.

Ето тако, добро друштво, а згодна тема за разговор, и Мита се задржи до десет часова.

Враћајући се кући иђаше средином улице и, кривудајући час на једну, час на другу страну, прављаше крупне кораке.

Десну руку држао је у џепу од панталона, а левом запаљену цигару спрам уста. Црна шубара од јагњеће коже, коју Мита носи увек право и добро натучену на главу, стајаше му овог пута накривљена, по чему се може закључити ,,да нису чиста посла“, што је то врло лепо уочила његова домаћица.

Сем ноћног стражара, који дремаше врло ревносно наслоњен уза зид Периног дућана, није већ у ово доба никог било на улици, те би много јаче падало у очи спотицање и корачање газда Митино по рђавој калдрми, а јасније се чуло његово гунђање.

— То су свиње, то нису кметови! — Ову реченицу говори докле се не спотакне на какав камен, а чим се спотакне, или иначе посрне, онда псује оца свима кметовима на свету и додаје:

— Нека казни ко сме!

То је рекао баш кад беше спрам куће неког Јеше бакалина, а како су прозори његовог стана због врућине отворени, то је овај све лепо чуо, па одмах назу на ноге неке гломазне папуче и са страшним клопарањем изиђе у гаћама и кошуљи пред кућу.

Мита то ништа није осетио и продужи даље за свој рачун критиковати општинску власт.

— Ја, ћути данас, ћути сутра, па тако они вешти да гуле свет!

Опет му нога клецну и он опет скреса кмету оца.

— Зар баш оца, ’ча-Мито? — јави му се Јеша, кога он хтеде проћи.

— А није него ћу да му опростим? — одговори Мита брзо, као да се надао овом питању, и тек после загледа да види ко то говори, а кад угледа Јешу, чисто се збуни, али му ипак приђе ближе и метну једну руку на раме, а другом одмахну неколико пута, па се засмеја. На тај начин као да је хтео рећи како се добро провео.

Пошто се накашља и пљуну далеко од себе, поче поверљиво причати шапатом:

— Знаш, нађо’ се с неким Неготинцима, па ’ајде (ту показа руком као кад се испија чаша…). Знаш… ја волим… Ал’ ми један посао испао… Павле сад види шта је Љуба… Моја баба треба да ћути… Сутра, знаш, имам госте, па узео мало кафе (извади кафу из џепа и показа је Јеши). Ја сам зарадио, ја ћу да трошим… Мој Стева нека ради! … Данас ја… а чекај да ти кажем: све ће кметове у апс, па гвожђа на ноге, па по врату, па по врату… Нема више да се чувају лопови; сви ће на робију… Па и ове главешине, све ће катанац, па по врату (те последње реченице изговорио је јаким гласом)… Нема више, пропали су!

Митина је кућа тако близу Јешине, да је баба (његова домаћица) чула све ово са теферича, и кад виде да он не мисли престати с причањем тако брзо, прекиде га речима:

— ’Ајде, море, кући, не брини — све ће их поклати!

— Чује моја баба! — рече Мита и звизну устима као изненађено, и тек сад остави Јешу и пође кући.

— Камо кафа и сланина? — беше прво бабино питање кад већ Мита уђе у кућу.

— Ево кафе, све лепо, поштено!

— А сланина?

— Е, није него ротква! — љути се Мита, једва изговорив реч: ротква.

— Море, што ћу ја тебе по тој маторој тикви — ту баба принесе стегнуту песницу његовом челу, а кад је он озбиљно погледа, она се насмеја, пљесну га мало шаком по шубари и додаде растегнуто, као тепајући:

— Е, мој шамуто, што да заборавиш?

— Ти бабо, знаш, да будеш мирна или ћу ја други лист! — шали се Мита.

— Ух! — викну баба, почучну мало и рашири обе руке спрам његовог лица, а своју главу окрете на другу страну.

— Да се владаш као свака домаћица, бабо, а кад ја зенем, како знаш! — На крају Мита изговори нешто непристојно и баба га опет туцну по глави и додаде:

— Што ћу да ти подрежем језик што пред млађима лапараш! — (Баш у тај пар кад је он то рекао бејаше ушла служавка, да постави вечеру.)

Сели су за вечеру, и Мита започе опет причати жени врло опширно како се Љуба и Павле завадили, и како Павле тек сад види шта је Мита! …

— Е па доста сад, ’ајде вечерај, не мути сву ноћ с том кашиком по чанку!

— Лепо! — рече Мита развучено, поћути мало, сркну једаред чорбе, и одмах започе причати о гостима из Неготина и, мало помало, опет пређе на кметове и свађу Павлову са Љубом.

— Е па казао си; ћути сад па једи — љути се баба.

— Ћути, бабо, или ћу те за краке па кроз прозор! Ти знаш… А, чекај да ти причам (скрену говор), једна се лађа утопила и многи се људи подавили.

— Јадни! … који ли су, боже, да л’ се зна? — упита баба тужно, заинтересована овом новошћу.

— Ти, бабо, уживај овде на теферичу као голубица! — одговори јој Мита и поче опет мутити кашиком по чорби изговарајући: „Сад се тек види ко је Мита, а ко Љуба!“

Ућути за часак, те поче јести.

Замало, па тек опет поче причати о свему што му падне на ум. Прво је корео бабу како је гад, а затим говорио о некој својој, како он каже, ,,швалерци из младости“. После овог, поче жалити што му је мајка умрла, затим о свом наредничком животу, па о кнезу Милошу (и како је пио кафу у његовом дворцу). Ту неосетно пређе у говору на руског цара, и, после неколико анегдота из његовог живота, изведе закључак како је руски цар ваљан човек, а није гад и глобаџија као Љуба кмет! Затим опет поче говорити о Љуби, па о Павлу, и најзад заврши извињавањем како није могао наћи сланине.

Те исте ноћи пробуди се Мита после тешког сна.

Крај његове постеље увек стоји велика дрвена столица и на њој свећа, жигице, дуван и „вечити календар са сановником и рождаником“.

Напипа у мраку жигице и кресну једну, те упали свећу, зави дуван и припали, па замишљен гледаше у свећу, пуштајући кроз нос дебеле млазеве дима.

Ћути тако, мисли, мисли, па тек уздахне. Погледа Јану, а она спава мирно с полуотвореним устима.

— Јано! — викну он гласно, а она скочи уплашено са своје постеље.

— Шта ти је, бога ти, те не спаваш по сву ноћ као вештица? — љути се Јана, и додаде пошто зе’ну:

— Ти знаш како сам ја гадна кад ми се сан разбије, па после сву ноћ не могу да заспим.

Мита уздахну дубоко и не одговори ништа, а Јана, пошто опет два-три пута гласно зе’ну и протеже се, рече забринуто:

— Шта ли ради наш Стева сам сирома’?

Мита сад поче причати како је снио да је као „у некој великој кући, па кроз њу тече мутна, мутна вода као орање, и као у тој води његов Стева у белој кошуљи, па се као смеје и пева нешто“.

Сад и Јана уздахну и замисли се нешто.

— Не ваља! — додаде Мита после краће паузе. Ућуташе. Чуло се како кишне капљице ударају силно у прозоре.

— Опет киша! — изговори Јана и зевну, а затим замишљена рече:

— И ја сањам као неки свет, па неку воду велику и мутну, па као неке врапце хватамо по тој води ја и покојна Боса Тошина.

Опет ућуташе.

— Шта ти човеку не дође на сан! — додаде Јана и прекрсти се.

Мита узе сановник и поче претурати вичући гласно:

— Р… р… р… рака у сну видети… руже брати значи…

Претура натраг и говори даље: — н… н… н… Ноге дрвене имати… Ногаре… Новац наћи… Новце изгубити…

Чита даље чита, а баба га прекида речима:

— Новци! … Боже, а ја сањам неке беле паре! Он је погледа и продужи даље претурати.

— Хм! — изговори Мита и метну прст код речи вода. — Видиш, продужи он даље, воду мутну видети предсказује болест.

Јани су већ очи засузиле, а Мита само дубоко уздахну и трже два-три дима из цигаре, ћуташе дуго, и одједном поче викати:

— Никад не пише! Зар је то добар син? Да пише бар две речи, па да каже: Здрав сам, с поштовањем твој син Стева; ал’ он ни то неће, син, већ пише само за паре, кад хоће да измами!

— И чарапе је ја мислим поцепао, а ништа не јавља — рече више за свој рачун Јана и намести се у постељи.

Дуго су још били будни; разговарали се, тумачили снове једно другоме, и напослетку Мита угаси свећу и обоје заспаше.

Кишне капљице ударају и даље у стакла од прозора, те им то у неколико даје такт хркању и све их боље и боље успављује.

(Даље)