Tag Archive | Kiša

Доброчинство

Два суседа путују на коњима у варош да сврше своје послове. Кад су били на пола пута, наоблачи се јако и почну прскати крупне капље, као предзнак великог пљуска.

— Баш си срећан! — рече први сусед другоме и узе откопчавати кајиш на теркијама.

— Срећан, а нисам ни јапунџе понео! — рече други, забринут због скорог пљуска што га очекиваше.

— Баш зато, јер сам ја пре неки дан узео у вароши једно на послугу, па га сад враћам натраг, а и своје сам понео — опет ће први и извади једно јапунџе и пружи га суседу, а и сам се једним огрну.

Заиста, пљусак је био необично јак, али њима са јапунџићима није могао нашкодити.

Дуго је пљусак трајао. Најзад морао је престати, као и свака мука, ветар разби облаке и сунце обасја умивену зелену шуму крај пута.

Скидоше јапунџиће.

— Баш би грдно покисао да не беше мог јапунџета! — рећи ће поносито први оном другом суседу.

— Много бих покисао, баш ти хвала! — вели други захвално.

Прође неколико минута у ћутању, па ће опет први:

— А велиш, комшија, грдно би покисао!?

— Како да не бих, хвала ти!

Опет ућуташе и опет први прекиде ћутање.

— О, комшија!

— Чујем!

— А велиш био би ти као миш мокар?!

— Мани се, као миш, баш ти хвала!

Мало после опет ће први поносно:

— Е, срећа твоја што сам имао два јапунџега!

— Баш добро, хвала ти као брату!

Мало прође, па тек онај први добричина опет опомену свог суседа:

— До костију би ти покисао!

— И би, хвала ти! — вели нервозно други.

Не прође пет минута, а први опет:

— И озебао би!

— Би, хвала ти!

Још неколико пута се понови овакав пријатан разговор, и утом дођоше до једне реке.

— Е, што би ти покисао! — опет понови први хвалисао своје доброчинство.

Онај други уздахну, скиде се с коња, па очајно онако у хаљинама потеже па усред вира: пљус!

— Би ли, брате, горе покисао?

— Не би!

— Е, па доста, молим те, доста, ако ко бога зна!

Шта ће човек кад му напаст учини добро?!

Ово ме подсећа на многе оне који сад сваки час, и кад рђаво раде, набијају људима на нос:

— Ја сам се борио за слободе!

Мало, мало, па опет:

— Ја сам се борио за слободе!

Е, то досади. Онај је човек од те муке скочио у вир, а мени неки пут од оваквих дође, само да могу да повампирим Александра, а он би се већ брже боље постарао да сви скачемо у вир!

„Страдија“
3. април 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Божје сузе

Отац седи под тремом, пред кућом, с ћерчицом од четири године. Небо се наоблачило, црни кишни облаци гоне се, оморина; земља сува, испуцала од суше, ожеднела очекује ма и кап воде; живина се склања у сувоту, осећа да ће бити јаке кише. Дете упрло очице, па бојажљиво посматра све око себе, гледа облаке, предосећа промену времена и приљубљује се уз оца. Загрме, и гром страховито одјекну. Дете заплака уплашено и зари своју плавокосу главицу оцу у крило. Отац га умири и охрабри, и дете са страхом, кроз сузе, гледаше даље у мутне облаке, а кад наново загрме силно, страховито, дете опет зари главицу оцу у крило и бојажљиво протепа:

— Бóга!

— Бога, сине!

Дете мало подиже главицу и упре поглед у мутно, облачно небо. Киша лину у млазевима. Замириса земља. Дете поче слободније гледати. Загледа се у оца и, мислећи на грмљавину, упита:

— Оно Бога кара?!

— Бога кара!

— Љути се?

— Љути.

— Је ли, тата, људи су неваљали, па се Бога љути?

— Јесте.

— А што га љуте? Они нису добри.

Отац ништа не одговори.

Дете упре поглед бојажљив, замишљен, у млазеве кише, па упита кроз плач, с напућеним усташцима:

— Плаче Бога?

— Плаче.

— А што га љуте, па сирома Бога плаче; је ли, тата?

Отац се замисли; не одговори нипгга.

И отац и дете, ћутећи, пригрљени, гледаху како киша пада.

*

Бога плаче, расрдио се на неваљале, искварене људе и сузе гњева божјега падају на грешну земљу, и, гле, од тих суза гњева његова бујају усеви и грешним људима добра доносе, добра неизмерна.

О, колико ли само добра доноси осмех преблагог Бога!?

Оригинална илустрација уз приповетку из књиге „Три приче за омладину“ из 1903. године. Аутор непознат.

Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.