Илија, удри!
…Занет дубоким, тешким и грдним сном, спаваше на једној дрвеној клупи, са сламним узглавником добри, вредни, и правични Бог. Спавао је мирно, спокојно… Било је подне! А преко чистога и безоблачнога неба лагано један за другим почеше да се купе црни као мрак облаци. Муње, грмљавина, и намах сложи град, тако крупан, тако велики. — Преко широких поља, доле на засејаној, обрађеној земљи, намах се навуче дебео плашт леда; све поломи, све покрха! … Разбуђен праском и хуком устаде стари и добри Бог, и убрисав руком знојно чело, хукну тако дубоко, тако жалосно: „Докле ћеш тако још увек, о ти громовни Илија“… Намах се створи Илија преда њ. „Ево ме“ — рече — „Господе, ево! Но не мисли да је Илија више стари Илија, не бије он више твој верни народ, он туче само врага и пустош“, — и изговорив то такну се руком за џеп на зубуну, извади једну карту — карту земаља и показав прстом рече: „Ево, Господе, добри Илија ову пустош туче! …“ Загледа стари и добри Бог карту, а то је била наша Србија. Благе црте лица његовог развукоше се тужно, тако жалосно! Он виде, истина, празнину на карти Илијиној, али авај! То беше лажна карта, то беше подвала!
„Ко ти је даде, Илија?“ — запита Бог. — „Андреја, мој добри Господе“, — рече Илија. „Иди га зови“ — рече му Бог. Илија оде… И није дуго прошло, а ето Андреје, поклони се и стаде… „А је ли болан, Андреја, што уради, тако ти Господа твога, зашто избаци народ овај.“ И ту му Господ показа прстом на карти. „Чуј ме, вели, Господе, истину ћу ти казати па ма ме одмах посекао! Чувао сам ја тај народ, бранио сам га, али зашто?! Дао сам му најлепше место, одвојио сам га светлом бојом на карти од осталих земаља, опет му није помогло! Гложио је се, крвио је се, изрод је био! … Брат на брата, син на оца, отимали су и пљачкали један од другог, никада слоге није било! То их је увек убило, то их је упропастило! … А што да их други туче кад већ пропасти мора, нека их туче Илија, он је бар жешћи, а што пре, то боље!“
Мисли се Бог дуго, мисли, па ће рећи:
— Превуци, Илија, то место златном бојом, превуци и чувај, па да ако се одсада и они једном опамете! …
Стадоше громови, стаде пуцњава, стадоше муње…
Одједном граја, свађа, псовка и ларма проломише ваздух.
— Шта је сад то!? — викну Бог љутито.
— Свађају се Срби; неке кризе, неки избори; самосталци, фузионаши, очи ће да поваде.
— Та то су неке будале! — викну Бог. — Илија, удри!
„Страдија“
6. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Тежак задатак
За време рата наређено је да известан број пекара у Нишу, Белој Паланци и Пироту пеку ’леб само за војску. Тако је и било.
У Нишу се договарају у генералштабу како ће да тај хлеб спроведу на границу. Узели карту Србије, раширили, намрштили лица, па се важно и озбиљно договарају које је најпречи пут. После свестраног испитивања, решавања и договарања које је трајало читав дан, дозову коморџије и нареде:
— Ићи ћете одавде, па на то село, па онда на то, па тако редом до места где већ треба.
— Не може туда — вели један од коморџија — довде може, ал’ даље се не може ни на кози, а камоли с колима. Не може ни лети, а сад су нарочито сметови, па ни сам ђаво не може проћи!
— А, ууу-у! — узвикнуше господа. — Шта сад да се ради. Удри у ново размишљање, у тражење новог пута. Нађоше. Опет зову коморџије, опет им саопштише нову одлуку, опет ће један од коморџија:
— Не може ни ту!
— Што, брате?!
— Брдовито, камењар, не може ту ни мачка да прође!
Опет узеше брљати по мапи, док ће један коморџија из Лесковца, и мимо правила, иако се толико устручавао да не наруши дисциплину која је нарочито несретна за време рата. Оде глава за једну реч. Али човек не може равнодушно да гледа како се толики људи муче ни око чега. Заболе га срце па проговори:
— Ако ли, господо, да прозборим и ја једну?
— Говори, брате, говори! — викнуше очајно.
— Да л’ би могло, рачунам, да испошљемо те ’лебове на железницу.
— Па разуме се да може! — дрекну најстарији и удари се руком по челу. — А што не лајеш одма’ магарче један, него ћутиш. Па имамо железницу, шта се ваздан млатимо!
— Тхи, их! — узвикнуше остали. — Железница, разуме се, а ми ту ваздан млатимо празну сламу.
И тако се реши то важно питање.
„Страдија“
23. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 