Tag Archive | Jaša Prodanović

Поводом инцидента у „Такову“

  • 21. маја 1902. године, дошло је у кафани „Таково“ до свађе између Домановића и Јаше Продановића, приликом које је случајно лакше повређен Бранислав Нушић. Новине су тај догађај претвориле у скандал и сензацију, те је Министарство захтевало њихово изјашњење:

Рађено у Министарству просвете и црквених дела 25. маја 1902. године

У неким београдским листовима од ових дана излазиле су нотице како се г. Радоје Домановић, писар Министарства просвете 21. овог месеца посвађао са г. Јаковом Продановићем, проф. Гимназије краља Александра I, у пивници „Таково“[1] и том је приликом г. Домановић потегао чашу на г. Продановића, те њега не погоди већ г. Бранислава Нушића, управника Народног позоришта у пензији, и нанео му тешку телесну повреду.

С тога наређујем г. Домановићу да одмах поднесе своје опширно изјашњење свему овоме.

П. бр. 5421
25. маја 1902. год.

По Наредби Министра просвете
Начелник
Ст. Лалевић, с.р.

  • Домановићево изјашњење:

Рађено у Министарству просвете и црквених послова 27. маја 1902. год. у Београду.

Према акту г. Министра просвете од 25. маја о. г. П. бр. 5421. част ми је одговорити ово:

21. маја ове године у 8 часова увече отишао сам на седницу оснивача књижевно-уметничког удружења, ради избора редовних чланова. Наш је састанак и овом приликом, као и пре тога, био у засебном локалу гостионице код „Такова“. Међу осталим члановима био је и г. Ј. Продановић, проф. гимназије краља Александра I. У нашој узајамној препирци дошло је до сукоба између мене и г. Продановића због извесног питања, које је расправљано у нашем ужем кругу пријатеља, и које га као интимну ствар не желим ни у ком случају провлачити кроз званична акта. Та препирка је чудним случајем узела нервозан карактер и г. Продановић је том приликом један мој израз – који је у свакој прилици дотадашњег нашег јаког личног пријатељства могао бити свакојако протумачен, него као израз злонамеран, бачен против њега у намери да га увредим – моментално у раздражењу рђаво схватио у том тренутку, те се и њему, као што се дешава и многим другим људима, десио необјашњив психички моменат у коме је учинио један нервозан испад, који ни он не може, као паметан човек, одобрити сада када о свему хладно мисли. Али дешавају се многи тренуци у којима човек ради нешто без узрока, што је у толико пропуштених прилика требало да учини са много и много оправданих разлога.

Г. Продановић је том приликом ударио мени шамар и после тога је, што је врло природно, морало доћи до онога што сам ја учинио. У таквом тренутку човек са иоле осећања не може остати хладан, па чак и онда кад доцније, при хладном размишљању, нађе оправдање за човека који га понизи. Ни ја нисам могао остати хладан у таквом тренутку и морао сам учинити оно што истински часу и осетљиву човеку дужност налаже, бранио сам се, а у таквим приликама никад не може да буде ни речју ни штампом, нити човек од поноса може у моменту када добије шамар мислити, управо не може му на првом месту, прва помисао у том тренутку бити, како ће прилепити марке на тужбу – тако је и са мном било и ја сам због тога шамара гађао чашом г. Продановића у намери да га ударим што јаче и казним тим путем што више, и по срећи тај ударац није погодио г. Продановића, јер је њему непосредно и био намењен, већ је само закачио г. Нушића ни крива ни дужна. Удар је тај мени причинио више бола него све друго, иако није био јак, непосредан, већ га је само чаша закачила овлаш.

Све је ово изазвало нешто граје у нашем локалу и неки који су ваљда нешто начули од иначе непосвећених довољно момака, што су нас служили, протурише кроз публику, што је седела у башти гласове, како сам ја Нушића убио и како су га однели на сецирање у болницу. Радознала публика не могући од завесе да види шта се чини у нашем локалу, из кога се распростреше чудне, тајанствена узрока, приче о убиству, не могаше се савладати већ да своју радозналост задовољи почеше улазити у локал. Ми смо у то време, узбуђени тако немилним случајем седели без речи на својим местима и не осврћући се на ту масу доколичара. Полиција је одмах наредила публици да се удаљи. Двојица од нас смо отпратили г. Нушића кући, а сви смо се потом разишли својим кућама.

Тако је текла ствар и на томе је све свршено.

Новине су, као и увек готово, донеле погрешне нотице о целој ствари, а вечно склоне да праве сензације у јавном мнењу измислише како г. Нушић пада у несвест и како ће тешко остати жив јер му је мозак повређен. Нушић је врло лако ударен, без моје намере, случајно. С њим сам заједно седео у његовој кући и он је разговарао и шалио се на рачун тако сулудих нотица у истоме тренутку када су многи из јавног мнења заједно с новинарима оплакивали његову прерану смрт, констатујући тиме губитак за нашу књижевност.

Ово што се десило међу нама, дешава се и међу чиновницима у канцеларији и међу свештеницима у цркви и међу браћом у кући и међу посланицима у парламенту и где се још не може десити међу људима, па иако паметним, кад су од крви и меса. То се десило између мене и г. Продановића, између два најбоља пријатеља, у затвореном кругу, међу осталим нашим интимним пријатељима. Ни мени ни њему данас то не може бити мило, ни поносно, ни паметно, али се десило и ми поправити не можемо.

Ако г. Министар нађе да је ова непријатна случајност унизила мој чиновнички углед, ја молим да се према мени учини све што би закон захтевао за све случајеве ове врсте, исто као према свима другима, који се зову чиновници и који примају плату из државне касе у нашој земљи, па чак нека се јавни и засебни локал и све друге разноврсне околности разна значаја идентификују.

Понизан,
Радоје Домановић

  • Продановићево изјашњење:

Према наредби Господина Министра П. бр. 5421 од 25. маја о. г. подносим ово изјашњење:

У животу се чешће дешава да и најтактичнији човек преступи правила такозване друштвене „пристојности“, да би одбранио свој образ. То се догађа људима од части па били они необразовани или највише интелигенције, незнатни или на највишим друштвеним положајима. То бива и овде на Истоку и тамо на Западу; бивало је у прошлости, па ће, несумњиво, бити и у будућности. Непосвећеној у ствар гомили може изгледати једна појава као неред, док непосредним учесницима те ствари није друго до једна дужност извршена према себи. Уосталом има тако незгодних прилика да би уздржљивост и кад би је могло бити, била једна врста слабости карактера. Такве природе је био и судар о коме Господин Министар тражи изјашњење: нас обојица завађених радили смо како нам је диктовало наше поимање части. Београдска штампа појмила је деликатет ствари те је ћутала готово сва, изузев један квалитативно и квантитативно незнатан део њен. Данас, готово је немогућно изнети целу ствар подробно и непристрасно, јер се не може никако обележити оно осећање које је претходило акцији, јачина његова као и она духовна атмосфера која би једино и могла бити тумач акција. А без тога ма са колико тачности да се исприча цео ток ствари, то ипак не би било верно у правом смислу речи.

30. маја 1902. год.
Београд

С одличним поштовањем
Јаша М. Продановић, проф. с. р.

  • На саслушањима је министар записао:

Нити је г. Домановић у свом изјашњењу могао да се оправда што га је г. Продановић ошамарио, нити опет овај што је ту увреду најпре оћутао, па се тек после присетио да г. Продановића чашом гађа а да погоди и повреди ни кривог ни дужног г. Нушића.

Скандал који су они изазвали и који није могао остати тајна већ је у јавност избио, баца ружну светлост на њихово васпитање, једнога као професора и наставника омладине, а другог као чиновника Министарства. Они би за ово требали бити кажњени по Закону о чиновницима грађанског реда, али пошто су због овога премештени из Београда то нека им ово као казна буде.

Оставити овај предмет у архиву.

2. јуна 1902. год.
Београд

Министар просвете и црквених дела
Драг. Стаменковић, с. р.

  • Домановић је тим поводом упутио Министарству молбу:

Господину Министру просвете и црквених послова

Да бих могао своје приватне послове уредити, неопходно ми је потребно да још месец дана останем у Београду. Молим Господина Министра просвете да ми за ово време изволи одобрити одсуство од дужности.

10. августа 1902. год.
Београд

Понизан,
Радоје Домановић,
Суплент гимназије св. Саве

  • Пошто Домановићу није одобрено одсуство, он је поднео оставку на државну службу:

Господину Министру просвете и црквених послова

Пошто ми Господин Министар просвете није изволео уважити молбу, којом сам тражио месец дана одсуства ради уређења својих приватних послова, а мени није могућно одмах отићи у Пирот, где сам неправедно премештен, принуђен сам да овим актом поднесем оставку на државну службу.

12. августа 1902.
Београд

С одличним поштовањем
Радоје Домановић,
Супл. гимназије св. Саве

  • Домановић је након овога, указом од 17. августа 1902. отпуштен из државне службе.

 

[1] Кафана се налазила на углу Таковске и Војводе Добрњца.

Писмо г. Сави Шибалићу

Драги Саво,

Прочитао сам у твом Народном Листу ону белешку у којој велиш да је Јаша Продановић, главни уредник Одјека, добио и другу рату од 10.000 динара од неког великог господина, као хонорар за цепање Радикалне странке, јер, велиш, томе великом господину то иде у рачун.

Ја тебе, Саво, добро знам, и кад си ти бацио такву тешку реч о Јаши (кога и ја и ти добро знамо), верујем да то није у ветар.

Цео наш народ полаже на то што ћеш ти рећи, ти наш Бизмарк. Али ти и пазиш шта говориш. Ниси ти од оних људи који лапарају о свему, па знали ствар, не знали, има ли смисла рећи, или не.

Ти о свакој ствари, о свему мислиш дубоко. Кад хоћеш о чему свој суд да даш, ти добро промислиш, гледаш ствар са сваке стране, размислиш о последицама, испитујеш, па пошто дођеш до тачног закључка, а ти опет пустиш ствар времену да би могао још посматрања чинити, управо прокоитролисати свој суд, јер, на крају крајева, и сам си свестан тежине свога суда, знаш и сам шта то значи кад ти нешто тврдиш. Пошто све то свршиш, опет ти је тешко рећи, бојиш се да те која околност на коју си, случајно, у силном твом политичком послу заборавио, није одвела на погрешан закључак. И, разуме се, као одмерен, разуман и дубок човек, контролишеш наново свој суд; метеш на једну страну разлоге који веле да треба то и јавности саопштити, на другу страну који би противно тврдили. Кад тако све одмериш као на најосетљивијим теразијама, а ти онда рекнеш, проговориш, управо загрмиш кроз „Народни Лист“, и та твоја реч (гром, каква реч!) онда је заиста реч, твој суд је о нечем суд, а то се вековима не може оборити. Страна дипломација кад хоће о Србјиј и приликама на Балкану да има тачно мишљење, непристрасно, свестрано, дубоко, онда узима Народни Лист, а богме поприлично се обзиру и на твоје мишљење о светској политици. Кад је Тан[1] са Тајмсом[2] полемисао о приликама на Истоку, сећам се како је Тан у једном чланку рекао: ,,А да ствари овако, и никако друкше, стоје доказ је што и сам Сава Шибалић тако мисли као и ми. А ваљда ће Тајмсу то бити довољно да се увери да је на погрешном путу.“ Тајмс онда одговори на то: „Нека нам Тан докаже да Шибалић тако мисли, јер ми у то не верујемо. Тан хоће своје будалаштине да прошверцује под фирмом тако великог ауторитета. Ми смело тврдимо да Тан лаже.“ Али Тан на то развуче у преводу онај твој чланак из Народног Листа тааап, и Енглези умукоше.

Дакле, као што видиш, морам и ја полагати на твоје мишљење кад цео свет полаже. И кад си ти бацио тако тешку реч о Јаши, онда то није у ветар! Не, мој брате!

Из почетка ми изгледаше неверица, и да је то ко други рекао а не ти, прешао бих преко тога као будаласто бачене речи, али овако сам морао дуго размишљати док сам и сам дошао до извесних закључака, те хоћу да о тој ствари с тобом овако, искрено, разговорим.

Сад тек разумем неке ствари које су ми од неког времена биле загонетне.

Јашу сам знао као поштена човека, а знам и његове приходе колики су и откуд су. То су скромни приходи, да се тек једва може везивати крај с крајем. Једва да се набави оно што је најпотребније, а о ма и најмањем луксузу да и не говоримо. То си и ти знао, и знаш врло добро. Али пре неког времана… (Чекај, кад то беше? … А, ха, знам, баш онда кад оно Душан Спасић тврђаше да Одјек има помоћ из диспозиционог фонда) приметим ја код Јаше неку промену. Расипа новац, троши, прави скупоцене поклоне, купује златне и сребрне ствари за кућу, избацио цео свој стари, скромни намештај, па се удесио као оно Лека Капетан из песме. Гледам ја то, гледају и други, па се почесмо и бринути за његов карактер, те га једног дана насамо припитам:

— Море, Јашо, шта чиниш ти то?

— Како, шта чиним? — вели ми он равнодушно.

— Откуд теби толике паре, откуд то сребро и злато, тај ситан бисер и драго камење, тај чисти скерлет и чоха венедичка, откуд та свила, диба и кадива? Право да ти кажем, мени се то не допада, и свет свашта говори!

Ућута Јаша, промисли, па ми рече:

— Не брини ништа, добио сам главни згодитак на лозу, па к’о велим да ми се паре не измакну, ја уложио у ствари. Да ти, какав си, не поверова Спасићу да сам угазио у диспозициони фонд?!

Извиних му се што сам и смео посумњати и на том прође.

Прође неко време — кад Јаша купи четворокатну кућу на Теразијама.

— Море, Јашо, — велим ја њему — каква је то сад кућа?

— То ми је поклон од једног мог тече из Лондона.

— Па ти никад не рече да имаш тако богатог течу у Лондону?

— Тхе, што да се тим хвалим… Случајно нисмо на то дошли у говору.

Прође још мало времена, а Јаша купи опет две четворокатнице (за једну од тих необавештен свет мисли да је Јоце Јовановића).

— Откуд то, Јашо?

— То ми купио један ујка из Америке!

— А, па ти, дакле, имаш и ујку у Америци?!

— Разуме се!

Ајде све то ништа, али у последње време пређе дара меру.

Купио Јаша три-четири пољска добра у Србији, једну вилу у Дрезди, неке замке у Француској. Код њега све у злату трепти. Ту су ливрејисане слуге, ту фијакери, ту читава ергела коња арапског и енглеског соја. Па како се тек живи код њега! Ни Лукул није тако раскошне ручкове и гозбе давао, као Јаша.

Чудим се ја свему томе, па га опет припитам:

— Море, шта је то све, откуд толике паре?

— Наследио сам чику из Индије.

— А, имаш и чику у Индији?!

— Разуме се; што да опет немам чику.

Ућутао сам, али почех сумњати.

Размишљам, чудим се, ал’ никако да му ухватим трага. Све што сам дознао, то је да нити има течу у Лондону, нити ујку у Америци, нити чику у Индији (каже још да је тај његов чика неки раџа тамо). Откуд му онда новци?

Никад му ја не бих похватао трагове, али како ти изађе с оном белешком у Народном Листу, сад ми је све јасно, сад тек видим с ким имам посла.

*

Хвала ти, драги Саво, што ми очи отвори да не радим заједно с таквим проблематичним човеком.

Ти си му добро траг потерао, продужи само даље, те му све конце похватај, да не обмањује овај свет.

А вала, кад си га ти узео на душу, неће добро проћи. Твом бистром оку није ништа могло умаћи из вида.

Не клони.

Хвала ти много.

С одличним поштовањем и поздравом,

Један сарадник Одјека

„Одјек“
24. фебруар 1903. године

[1] Le Temps, једне од најзначајнијих дневних новина у Француској XIX и XX века, излазиле су у Паризу од 1861. до 1942. године.
[2] The Times, утицајне британске дневне новине, излазе у Лондону од 1785. године без прекида.

Прича о томе како је начелнички положај без икаква зазора и стида насрнуо на доброг и ваљаног грађанина г. Ђоку Кара-Јовановића

(Из мојих успомена)

Као што видите, драги читаоци, главни јунак ове приче постоји, жив је и здрав, а може се видети понекад у министарству полиције, а иначе у уредништву Савременика од 8—12 часова пре подне сваког дана. Према томе отпадају сви прекори читалаца и критичара да су приче измишљотине, а ради тога, да бих, дакле, побио то неосновано, нетачно мишљење, и пишем ове редове.

*

Једног дана, а од тог дана до данашњег прошло их је више од пет стотина, сретнем се на улици са г. др Божом Банковићем.

— Потребно је да дођеш довече у 7 часова у Касину, рече ми.

— Је ли што важно?

— Важно. На сваки начин дођи. Треба да се договоримо о покретању једног опозиционог листа. Теби је већ познато да смо о томе и раније говорили.

— Драги Божо, сећам се свега, али ти знаш шта је вечита сметња томе. За такав лист треба имати пара.

— За то не брини, за паре ти ја јамчим, све смо ја и Ђока то удесили.

— Који Ђока?

— Кара-Јовановић.

— Зар је он противан фузији?

— Разуме се, а шта ти мислиш?

— Мислио сам, право да ти кажем, да је и он присталица фузије и да неће радити са самосталним радницима.

— Остави, бога ти.

— Онда сам се варао.

— Ватра је, кад ти кажем!

— Збиља?

— Ватра!

— Ко ће још бити тамо?

— Јаша Продановић, Милорад Драшковић, Миле Павловић, Коста Тимотијевић, Буда Раденковић, Милорад Митровић, Јован Скерлић, Ђока Кара-Јовановић, др Андра Михајловић, др Божа Марковић, Милан Марковић и ја, тако, наши људи.

Увече смо око 7 часова били сви на окупу.

— Говорило се, разуме се, против владе, износиле се погрешке њене. Сви смо били сагласни да је фузија штетна по земљу и да тај наш лист треба да продужи политику чисту радикалну, да управо пође оданде где се стало кад су радикали који су руководили странком напустили чист радикални програм и удружени с напредњацима створили смешну казну, која се зове фузија.

Узе реч и г. Ђока Кара-Јовановић. Говорио је одушевљено, ватрено, са заносом како је фузија велико зло с којим се треба борити свом снагом; осуђивао је кабинет Вујићев и све радикале који су се удружили с напредњацима; називао их је издајницима. Између осталог, вели отприлике ово:

— Ја се нећу примати службе под оваквом владом, а и ви други требало би да се тога опростите. Само, господо, треба добро да отварамо очи с ким радимо и кога примамо у друштво. Томе треба да нас учи раније искуство, јер уђу многи људи у политички рад с намером да ту ћаре. Такви нам не требају. Кад почнемо неки посао, морамо истрајати до краја, па ма шта било, а не после да когод врда и извлачи се у најкритичнијим моментима.

Никад ме говор није више одушевио, а јесте г. Ђока с одушевљењем и са жаром говорио.

— Како би било да и с овим старијима који су у фузији не прекидамо везе. Требаће нам! — рече неко из друштва.

— Никад с њима. Зар се може рачунати на људе који су издали странку и начела, те се везали с напредњацима за љубав плата и положаја. Никад њих. Треба их потпуно одбацити и никад ништа с њима заједнички не радити — цикну г. Ђока и очи му синуше од љутине.

После дужег договарања изабрасмо Јашу Продановића, др Божу Марковића и Ђоку Кара-Јовановића да израде програм листа, управо да направе само нацрт програма и план нашег рада, па да после о томе кроз три дана дебатујемо и претресамо тачку по тачку.

Разишли смо се.

*

Сутрадан сретнем г. Ђоку.

Иде журно, али му на лицу читам неку радост.

— Куда тако журно?

— Журим, здраво!

— Куда?

— До Тилера.

— Треба да пожурите с оним планом. Баците само онако у главним цртама програм, па да што пре то претресемо и почнемо лист. Нема смисла толико развлачити! — рекох му.

Он се нешто збуни, не даде ми никакав одговор, већ пружи руку и понови:

— Журим, здраво!

— Шта ћеш код Тилера? Терају те сигурно на вежбу. Онда је можда то због овог листа. Брука, тако ми бога, дакле и Миша почео као Владан. То је срамота.

— Није вежба, него ми се десио један гори малер. Изненадио сам се и не знаш како ми је непријатно.

Погледам га и на његовом лицу приметим искрену тугу и неспокојство.

— Да ти није умро ко?

— Није, али овај малер ме више тишти, чини ми се, него да ми је рођени брат умро.

— Шта је, реци!

— Замисли само у’ватише ме да будем окружни начелник!

— То је заиста малер!

— Криво ми због овог нашег посла.

— Јест незгодно, баш су угурсузи да ти тако подвале.

Он поћута, па додаде.

— Уосталом добро је да људи с нашим политичким убеђењима заузму важне положаје. Боље могу да раде за општу ствар. Ја ћу као начелник моћи много користити нашој ствари… Здраво!

— Здраво! … Потруди се за нашу ствар!

*

Одмах затим сретох др Банковића.

— Ђока испао чини ми се фузиоиаш!

— Није ваљда?

— Ватра!

— У’ватише га у начелнике?

— У’ватише.

— Зар фузија?

— Она!

Има доста тако малерозних људи и ја их искрено жалим.

„Одјек“
20. октобар 1902. године