Сећање на Милована Глишића (1/3)
Читано на Глишићевом вечеру у Народном позоришту, 4. марта 1908. године
С болом, с тешким болом, сећам се скоре прошлости. Још свеже успомене, и чисто ми неверица да више нема људи у чијем сам друштву провео тако пријатне часове. Још као да чујем Јанкову песму како силно звони: „Мој облаче, немој на ораче“. Као да гледам Митровића како у редакцији „Звезде“ седи затурен на десну страну, а леву ногу метнуо на другу столицу, налакћен на десну руку, шешир натурио на очи, и док Јанко певуши или шта пише, пушећи и кашљући, он прочитава песме за „Звезду“. Мрмља нервозно, цепа, сваки час мења страну, навали се на леву, па кроз минут опет на десну; а шешир његов муку мучи, час га затури, час још јаче набије на очи, иако нема шта да отресе с рукава, док тек скочи:
— О, молим, молим, пречасни, извин’те ви то, неће то Миле ни да чита. Читајте ви, госпо’н попо, песме вашој попадији, — и тресну песме нечитане о под. — Изеде ме, за сваки број шаље по десет песама! То је страшно!
— Каха – искашља се Јанко — баци па гледај пос’о; шта се ждереш?
— Па докле ће да ме дави! ’Оћу да му одговорим да се више не усуђује да ме малтретира.
— Ха, јок море, кад га не мрзи нек пише, шта те се тиче, а ти бацај па ћути.
Утом се појави Чича-Милован, насмејан, крепак, затурио намерно руке на леђа, улази без поздрава, стоји насред редакције, загледа смешећи се сваког од нас, управо мери нас од главе до пете, па ће тек као за се:
— О, Господе боже, да ли да им кажем: Помози бог.
Јанко се накашља, па ће равнодушно:
— Вала, ако и нећеш, стриче.
— Ето, па овај мој матори синовац сасвим поиспропадао. Видиш како се то покварило, па не поштује овога старијега, — вели Чича-Милован, па се окрете Милораду:
— А шта ми се овај синовац љути?
— Будала — вели Јанко равнодушно — љути се на попа што пише песме.
Милорад се жучно и нервозно жали како му се тај поп спопео на врх главе, и да ће због тога раскинути са „Звездом“.
— Уосталом, нисам ја ово мало здрављица нашао на путу!
Чича-Милован га као слуша са саучешћем, а на лицу му лебди осмејак, па ће тек:
— Господе боже, опака некаког попа! Па шта ’оће тај поп? Чудна и зла попа, где ће да ми умори овако синовца! — узе као тужно махати главом и узвикивати: „Јадан синовац, јадан синовац!“
— Па камо, синовче, да видимо шта ’оће тај поп?
— Не, не… – виче Милован нервозно и шорну ногом оне рукописе. — Нисам ни читао, ја чим видим његов потпис, мени се црева претуре, обневидим господине мој! …
— Куку зла попа, будибоксанама! Чекај да видим шта се најмио тај поп, шта ’оће он? — и подиже једну песмицу (свака је на засебној хартији). Мету наочаре, рашири ноге, са лица му блиста задовољство, спремио се унапред на смех, и то му се на лицу осећа. Чита песму попову:
Родољубно срце моје
На Косово мене мами
Јер род мој мили
Не може виш’ у тами.
— Па лепо, болан, каже поп! Немој болан, синовче да вичеш на попу. Види како он каже: родољубно. Нека пева попа. То је попа читао и попадији, па су се здоговорили да то даду у цајтунг, па после сељаци да читају, па попи мило како веле: „Наш попа списује у књиге“. Ето, видиш, синовче, а ти га бацио на патос. Јадан поп, јадан поп! — понавља једва изговарајући речи од смеха. Толико се смејао да су му све сузе лиле низ образе. Кад се исмеја, окрете се вратима и рече:
— Е, то је славно, е то је славно! Е ’ајд уздрављу, синовци. Изиђе на улицу и с улице допре његов гласан смех и још једном:
— Јадан поп, јадан поп!
— Којешта — љути се Милорад — не разумем овакве људе. Њему то смешно. Напослетку, чега ту има смешног? Море оно… ’ајд, нећу ништа да говорим.
Пред подне већ је редакција пуна.
Божа Кнежевић седи у углу редакције, провлачи руку кроз косу, оне паметне очи гледају кроз прозор у даљину, уздише гласно;
— Хој, боже мој, боже мој! — слушајући како се Милорад опет љути на покварено доба, на целу земљу и у силном гњеву узвикује:
— Дође ми да завијем чалму, господине мој, чалму да завијем, па да одем турском султану — уосталом, и тај султан — ал’ за инат, господо, да га дворим, што рекла песма, за девет година, да издворим војску од најљућих Арнаута, па да је водим на ову погану земљу да је уништим, поробим, попалим, да је нестане да се бар не срамоти пред светом.
— А шта вреди, за име бога, викати, Милораде, та ово није културно друштво, ово је гомила Цигана у које се нађе по неки човек, и тешко њему! — додаде Божа, протури руку кроз косу и уздахну гласно:
— Хој, хој, боже мој… Гомила Цигана; хој, боже мој, боже мој!
Сремац баш беше на вратима. Сврати покашто да нађе кога за шетњу. Насмеја се шеретски па ми шапну:
— Замисли, молим те, Милорада како с чалмом предводи војску! — и засмеја се до суза.
Често је, кад се на цело наше колено наљути, Митровић понављао ту своју војску што ће да је издвори од султана, а кад је Чича-Глишић присутан, он се као уплаши и као одмичући се вели:
— Куку, опака синовца, јаој страшна синовца! Видиш он би онако у чалми и стрица заклао. Страшна синовца, страшна синовца!
Како је то још свеже у памети, како ми се због кратког растојања времена још све чини неверица да заиста нема више тих људи!
Али, на жалост, нема. И ко није познавао те људе, ко се није с њима дружио, ко је само читао њихова књижевна дела, осећа колико се штетило, а како је тек за нас што смо навикли на њих, што смо, усред ове гомиле људи обичних, а који чине већину друштва, што се само боре за превласт, корист, класу и добит, имали за друштво те несебичне, идеалне људе, који су себе жртвовали земљи.
Али, како изгледа, и самом богу није било по вољи да те људе и даље држи у овом нашем данашњем друштву. Изгледало је и њему више недостојно да остави и даље на овом гадном вашару политичких коцкара, трговаца класа и лиферација, продаваца своје части и достојанства, у досадној вреви разних џамбаса, удворица, сујетних шупљоглаваца, лифераната и масе политичких Цигана и слепаца што пред разним парти[ј]ским шаторима богораде — данас пред једном сутра пред другом, та гомилчина што рекао покојни Митровић што сама за се мора рећи:
Који данка не видимо,
Већ за туђим очицама
По свету се претуцамо.
Заиста, само се тако могу објаснити ове нагле смрти првих наших људи. Бог им је рекао: ходите к мени, и позва из овог друштвеног брлога за кратко време и Јанка и Сремца и Митровића и Кнежевића и Чича-Глишића и Матавуља.
Ти су људи били видело у тами наше земље. И још више: они бејаху со соли земљине, али нажалост њих нема више.
Мир и слава пепелу њиховом!
Један од тих великих људи био је и Чича-Милован. Мени је вечерас пала у део једна тужна дужност да се с тугом у срцу сећам њега, мог доброга стрица.
У један мах перо је застало баш на овоме месту. Што сам се више сећао Чича-Милована, тим су све више оживљавале успомене на све помрле великане и ја сам застао, нисам смео ни могао никуд даље, и одједном ми се чисто створио пред очима Чича-Милован. Насмејан, добродушан као и увек, а као и увек прави се љут. Гледа ме — тако га замишљам — маше главом, па као вели:
— Господе боже, Господе боже, па и оно се замислило, па и оно жали! Јадан синовац, јадан синовац! …
Суза је заврела на око, али место да кане, ја сам се болно насмешио и у себи помислио:
— Опрости, стриче, моменталној клонулости мојој, опрости, али кад год ми пред очи изађе твоје свеже, насмејано, доброћудно лице, увек ће ми дати, снаге за нове напоре у животу. Опрости ми сада!
(Даље)
Јанку
Јанко! Добра душо, добро наше. Звао си ме, звао у она мучна времена, кад су главе наше пред смртним концем стајале, звао си ме да ти дођем у Мачву, у твоју богату Мачву из китне Шумадије моје и ја не дођох. Ти мени долази свакодневно у подрум, где сам с породицом робовао, и ту беше ми сва утеха твоја писма, јер у оно доба, кад се погасише и листови књижевни и уметнички, кад кроз Србију затресе ваздух жандарски кундак и ропски ланци, тада, тада, тада ти, добри мој чика Јанко, долазаше мени, мени у јаду, да један другом јад јадујемо.
И ти певаше у то доба, кад не дадоше да ишта поштено штампамо, ти певаше оним твојим силним мушким гласом, силно, слободно, ону Змајеву дивну, велику песму:
Видов дане вид’о си мегдане
Видео си славу и јунаке:
По сто срца у грудима једним
Једну снагу међу стотинама
Ој, јунаци, дико и поносе,
Српско име, порушена цркво,
Ој, слободо, погажени цвете,
Како ће вас прежалит’ девојка?
О, мој добри, ча-Јанко, како је мени, коме је слобода од хлеба преча, падала слатко та твоја, твоја песма јер си је ти осећао заједно са Змајем, а певао је оним јеком, јеком Шумадије наше, јеком, који не разуме подлац, јеком који је одјек револуције, јеком поносне Шумадије наше, јеком оног силног бола, што га само поштене душе осећају! Еј, мој, ча-Јанко, то ми сељачка чеда најбоље осећамо. И ти мене позва да у твом селу осетим то, да ти вратим као старијем посету, да видим Мачву, па да ти дођеш у моју Шумадију.
И ја не дођох.
Ја, ча-Јанко, не видех твоју Мачву за здравља твога.
Јаој, несрећна удеса. Ја ти, Јанко доброто, Јанко, који си и непријатеље волео, Јанко, који и кад ти ко чашу воде даде, сматраше за дужност да му целог века робујеш, не дођох, а накањивах се. Луда сам био.
И не дођох кући твојој за твог оног силног здравља, кад беше, као што ти у причи велиш, „као од брега одваљен“ па да ми у твојој питомој и богатој Мачви запеваш твојим силним, управо Јанковим, гласом:
Мој облаче, немој на ораче,
Мој облаче!
А шта ја учиних?
Дођох ти први пут мртву.
Место твоје песме чуо сам звона црквена, која си ти као дететом слушао, видео сам Мачване где плачу, а то за мене нису били само Мачвани, већ оживеле твоје приче.
Плакао је народ, плакали смо и ми, а и шума мачванска шуштала је кроз горе духом твојим, а жуте пшенице клањајући се пред лаким поветарцем као да су говориле:
„Нас ће пожњети и појести, али у Јанка вечно живе мачванске њиве.“
Није то само жито: то виче све, то жубори Дрина вода, то шушти мачванска шума, то и Савини таласи веле, то казује сељачка суза, то исцепани гуњ, то и богата кућа мачванска одобрава.
И би суђено, мој слатки ча-Јанко, да се први пут у твојој питомој Мачви тако тужно састанемо, да ти мртву на гроб дођем, да дођем на даћу место на весеље.
Е, али то је судбина наша! Не могу да те грдим ни да те корим, ти би само казао оно твоје:
„Пха, остав’те ме, таки сам човек.“
Јест, так’и си човек!
Живе и они, који нервом не живе, него кад се данас на жишци опеку, тек прекосутра осете бол и метну у уста опечен прст. А тебе нема, Јанко, побро и пријатељу мој.
—
Драги Јанко, Мачва те даде и Мачва те узе, а кад ја легнем у мојој Шумадији, онда ће моји церови шумадијски, кад зашуште болом ове јадне земље, поздрављати тебе тамо сред Мачве и довикивати нашу општу једину жељу коју, си ти гајио увек, увек док те знадох:
Мој облаче, немој на ораче!
„Српска домаја“
13. јул 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
„Из публике“ (3/4)
БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ
Ти знаш мене, ја знам тебе. Сувише је излишно, да не кажем смешно, кад ме ти питаш у каквом сам ти својству упутио питање: „да ли као овлашћени бранилац данашњег режима, или као приватно лице?“ Кад већ питаш, онда ти морам и то рећи. Ја се никад не бих стидео да браним данашњи режим кад га ко неправедно нападне, нити бих се устезао да укажем прстом на мане, ако их има. Данас су на влади радикали, а ти ваљда знаш, да сам и ја радикал. То ти је бар јасно.
Овлашћени бранилац нити сам био, нити сам сада, нити могу бити. Та ти је реч чудноватија и неразумљивија за мене него и цело твоје питање. Ваљда хоћеш да ме доведеш у сумњу пред јавним мњењем?! То тек ти не можеш, јер сви они чијег би[х] се суда страшио били су са мном заједно у борби против прошлих режима, а ти с нама ниси био. Не замерам ти, али бар онда буди политички скромнији. Ако си ме често одушевио твојим причама како шуште шалваре, и жуборе потоци, то ти нимало не даје права да овако нескромно питаш мене: јесам ли овлашћени бранилац режима.
Ја сам ти упутио питање као човек, као пријатељ, како теби тако и Јанку. Побуде су моје пријатељство и љубав према људима који раде исти посао као и ја, с једне стране, а љубав према земљи, с друге стране. Вас сте двојица оном нотицом Правдином компромитовани, и ја вас на то упозоравам. То је једно, а друго: оном нотицом, сем тога, Правда жели да неправедно и ружно карактерише данашње прилике у земљи, а ја и то не дам, не као овлашћени, већ као човек, ако баш хоћеш и као радикалац, јер за ово данашње, боље стање, нису се борили сарадници Правде, него ми. Је л’ ти сад јасно?
Разговор прекинут засад, овим одговором на твоје питање, продужићу, а како, зависиће од твог и Јанковог одговора.
Радоје Домановић
„Самоуправа“
18. новембар 1904. године
(Неколико дана касније, у истој рубрици „Самоуправе“ објављен је и Станковићев одговор)
РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ
Писац поменуте белешке у Правди нисам, пошто до сада нисам био сарадник никаквог политичког листа. О „конференцији“ није ми познато, као ни о одлуци. Али, сада, изазван, поменуту белешку о „Сувишним људима у Србији“ примам, слажем се с њоме и одобравам употребу мога имена у њој.
А разлога зато ево:
Кад сам за време бившег Краља и Краљице био изабран за њиховог питомца, ради упознавања стране литературе, пред полазак био сам денунциран. Денунцијација је била у овоме: да мислим да идем у Женеву и потајно ступим код данашњег Краља. И тад а и сада, када бих имао рачуна да овако шта признам, одбио сам и одбијам. То мој посао није, нити ће бити.
После 29. маја привремена влада послала ме је на страну. Чак са већим додатком него што бих пре имао: са стипендијом из Министарства Просвете и из Министарства Финансија, поред моје плате још и једном помоћи у виду месечног хонорара за Финансијски Преглед.
И сада ево шта се дешава:
Г. Милић Радовановић, министар финансија одузима ту помоћ из Ф. Прегледа. Али не само да се ја о томе на време у Паризу не извештавам, већ за то не зна ни мој начелник г. Сава Кукић. Кад сам га пред нову годину, чувши за то с приватне стране, упитао и потужио му се, он ми одговара: да то он прво од мене чује и да о томе он не зна. И кад сам, на основу таквог одговора свога надлежног, у Паризу и даље остао, и даље задржао све издатке на рачун мога прихода, после два месеца, место новца, добијем извештај: да ми је заиста помоћ одузета и да је заиста о томе постојало г. Радовановићево решење још пре четири месеца. Одмах сам на овакво понашање, не због самог одузимања помоћи, већ због неизвештавања о томе, послао г. министру финансија оставку на државну службу. Оставку нису уважили, већ ми се начелник извинио, уверавајући ме како заиста о том решењу није знао. Помоћ ми је послата још за два месеца. У томе је и нов буџет донесен и у њему партија на Финансијски Преглед била укинута, и тако сам остао на цедилу. И сада, нека се замисли мој положај у Паризу, па још и са породицом!
Даље:
Кад сам се данашњем министру финансија г. Пачу-у обратио с молбом за продужење о[д]суства да бих довршио започети посао, јер услед оваквог ненадног одузимања помоћи, услед трзавица, испраћаја породице, коју сам морао натраг да враћам, морао се сваки посао да напушта — на ту молбу месец и по дана није било одговора. Онда сам му се обратио другом молбом којом сам га, пошто сам изложио све ово, молио: да, ако он не може и нема кредита, нека ову ствар изнесе пред Министарски Савет, и онда да ми се пошље извесна сума како бих могао платити дугове које сам учинио на основу писма свога начелника задржавајући се и даље у Паризу. И, уопште да ми се регулише овај двогуби положај: писар Министарства Финансија са стипендијом Министарства Просвете.
На ову другу молбу добио сам једно званично писмо државног правобраниоца г. Мих. Ст. Динића. Ненадлежно, пошто он мој шеф није, без нумере, без жига и у коме ми се поред осталих разлога, због који се не може г. министар одазвати мојој молби, наводи још и овај правни разлог: зато што ми он ту помоћ „није ни дао ни одузео“!
После десетину дана добија наше посланство депешу министра спољних послова г. Николе Пашића, да се имам репатрирати. Од посланства за то добијем писмо за конзулат. У конзулату ми се написмено саопшти да ми се више од 80—100 динара не може дати, а усмено ми рекоше: да је и то сувише, јер кад се репатрирам, онда добијам само карту, и то онда када буде воз полазио. Одмах сам по други пут послао оставку на државну службу, а у исто време и јаван протест преко овд. Дневног Листа. И ово моје понижавање и као државног чиновника и као књижевника ни твоју, нити ичију толиких пријатеља и познаника бар пажњу да сврати!
Па даље:
Вратио сам се у раскућену кућу, не свршив ништа, са дуговима без своје кривице, и понижен. Отишао сам у мин. финансија да и лично протествујем, Одговорено ми је: да је зато морао министар спољних послова да ме репатрира што је министар просвете г. Љубомир Давидовић одговорио моме министру, кад га је овај упитао о мени: „како ја никаква посла немам са министарством просвете“. Дакле, према томе изишло је да сам без ичијег знања и без икаква посла дунуо у свет!
Министар просвете г. Љубомир Давидовић после дужег одупирања кад сам му отишао узео списак питомаца, па кад је међ осталим питомцима видео и моје име почео ми се извињавати, обећавши да ће се заузети да се све поправи.
Али, после тога, не само да није ништа поправљено, него кад сам се овоме министру г. Пачу-у јавио, да га уверим како стоји са тврђењем министарства просвете, а да му целу ствар објасним, не само што ме није хтео примити већ ми је поручио: „да неће да ме прими, и да идем онамо и да се јављам ономе министру чији сам питомац и био“.
По трећи пут сам поднео оставку. После тога зват сам у министарство, где ми је саопштено да ћу бити премештен у министарство правде у суд. Одбио сам, наводећи: да сам свршио економско-политички одсек, дакле да је моја струка административна а не судска, и понова замолих да ми се оставка уважи. И ова трећа оставка ми је враћена, и тражена друга, проста, без икакве мотивације. На то нисам могао пристати, већ сам замолио да онда будем отпуштен из државне службе.
Ти си Радоје, за све ово знао. Знао је и г. Аца Станојевић, и г. Стојан Протић, и г. Љубомир Стојановић, и г. Љубомир Давидовић, и г. Јаша Продановић, и г. Добра Ружић, и толики други. Дакле, углавном, представници данашњег режима. Од свих добио сам искрено сазгчешће и обећање… И онда, овакву и оволику недаћу, а поред мојих квалификација, поред имена и поред толиких пријатеља, ја не могу ничим другим да објасним, до да сам постао заиста — сувишан! И ето зашта поменуту белешку у Правди „О сувишним људима у Србији“ примам и слажем се с њоме.
Борисав Станковић, књижевник
„Самоуправа“
23. новембар 1904. године
(Даље)
„Из публике“ (2/4)
КЊИЖЕВНИЦИМА ЈАНКУ ВЕСЕЛИНОВИЋУ
И БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ
Упутио сам се на вас двојицу искрено, без икаквих задњих намера, питање јесте ли читали у Правди белешку о залишним људима у Србији, који рад комада хлеба морају ићи преко у какав манастир. Та белешка Правдина, опет понављам, није наивна. Очигледно је шта се с њом хоће, а ја никако не могу да будем равнодушан да неко употребљава ваша имена за тако рђаве смерове. Вама је оном белешком Правда нанела неправду, оним вас Правда денунцира, а ја вас упозоравам на то. Ја сам искрено хтео да вас одвојим од људи, који вам се праве пријатељи, а могу да за љубав својих политичких спортова жртвују и ваша имена, и да вас пред јавним мњењем преставе онако ружно, као што је Правда оном белешком учинила.
Никога ја не мрзим, а вас двојицу не само што не мрзим, већ имам разлога да вас волем.
Дакле, молим вас, не дозволите да се овај разговор продужује, кад се све то може лепо и красно свршити без љутње. Ви имате да одбијете од себе оно што вам Правда подмеће или да ћутањем признате, да је ова одлука тачна, и да ви имате за њу разлога.
Што Правда о мени пише, то ме не љути. Она је и покренута зато да пиљарачки грди. То је њен занат.
Радоје Домановић
„Самоуправа“
17. новембар 1904. године
(У истом броју „Самоуправе“ и у истој рубрици, „Из публике“, oдштампан је и одговор Боре Станковића на први чланак)
РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ
Пре него што ти одговорим на твоје јучерашње питање, питам те: У каквом си ми га својству поставио, да ли као овлашћени бранилац „данашњег режима“ или као приватно лице? — јер од тога ће зависити и начин мога одговора.
Борисав Станковић
„Самоуправа“
17. новембар 1904. године
(Даље)
„Из публике“ (1/4)
КЊИЖЕВНИЦИМА ЈАНКУ ВЕСЕЛИНОВИЋУ
И БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ
У Правди од 14. новембра у рубрици „Важне вести“ под натписом „Сувишни људи у Србији“ штампано је ово:
„Синоћ је једна група људи, који су у Србији постали сувишни, одржала конференцију на којој су решавали шта да раде кад су овде постали сувишни. После подуже дебате, решено је да се обрате Браниславу Нушићу — који је први постао у Србији сувишан те отишао у Нови Сад, да хлеб зарађује — да им он — ако може — изради од Патријарха, да добију један од српских манастира у који би се могли сместити“ … итд.
Напоменуто је да сте и вас двојица били на тој конференцији, где се оваква одлука донела.
Ако ово нисте прочитали, ја вас молим да прочитате, јер је за мене јасно да вас двојица нисте ни у ком случају могли бити сагласни са горњом одлуком, ако је она уоште и донета. Држим да је Правда намерно измислила и конференцију и одлуку, а та шала ни у ком случају није наивна. Њом се, очигледно је, иде на то да се данашњи режим представи свету као назадан и свиреп према људима од књиге, а у том су случају имена вас двојице врло нетачно употребљена.
Бојећи се да вам се ова белешка не промакне из вида, ја сам учинио своју дужност, а на вама је да учините своју.
Радоје Домановић
„Самоуправа“
15. новембар 1904. године
(Даље)
Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (1/5)
I
ПОРЕКЛО И ДЕТИЊСТВО
Чим се каже хајдук, читалац мора и сам помислити да се Станко морао родити негде тако у Бечкереку или Иригу. Тако и јесте. Овај витез из нашег устанка родио се тачно у Иригу (иако, узгред буди речено, не мислим да тиме крњим важност Бечкереку), од врло имућних и угледних родитеља.
Мати Станкова, Емица, бејаше жена оштрије нарави. Горопадно је викала по кући, грдила оца Станкова, правила „фертове“, владала добро оклагијом, којом се вежбала у борењу по леђима свог доброг мужа, а оца Станкова, који бејаше професор (ваљда грчког и латинског језика), и веома је волео јуначке народне песме и науку о језику.
Посигурно се држи да племенити хајдук Станко није наследио ниједну црту од своје опаке и зле матере, која је немилице злостављала и њега и оца му, од кога је по свој прилици и наследио стрпељиви карактер и племенити дух. На срећу његову, а и опште ствари, мати му рано умре, те је његово васпитање у детињству остало само под утицајем његова кротка, блага и побожна оца, а све то имало је и доцније кроз цео Станков живот драгоцених последица.
Станко је дететом био слабачак, бледуњав, сув, протегљаст дечко, са прозрачним ушима, плавом, увек набренованом, свиластом косицом и као небо нежним плавим очима, које вас увек гледе са неком сетом. Покрета је био кротких, тихих, кад иде кроз кућу (нарочито кад папа чита какву стару књигу), па бисте рекли да је Станко са оном својом вижљастом, прозрачном појавом пре дух него дете. Е, али и класично васпитање оца његова, држим, доста је томе фином кретању помагало.
Једним словом, дете без замерке: кротко као јагњешце и мирно, мирно, Боже, што но реч, као бубица.
Друга се неваљала деца јуре улицама, кад се пусте из школе, гађају каменицама, туку, и каква још не чине чуда и покоре. Станко брижљиво покупи своје књижице, пољуби свога доброг учитеља у руку (он га је много волео и увек би га нежно помиловао по плавој косици), па тихо, кротко, ногу пред ногу, гледећи преда се, право својој кући. Права очина крв: ако би у путу угледао мравића или бубицу (а као послушно дете гледао је преда се: да се не спотакне), он ће је пажљиво обићи, слишавајући се узгред и шапућући смирено: „Nulla salus sine virtute, nulla virtus sine labore.“ Код куће остави пажљиво своје књижице, и седне за јаузн, што бејаше парче милхброда с млеком или кифлица са маџуном од шипака. (Никад кад једе не измрви.) После јаузна узме своје књижице, и затрепери његов меки, нежни гласић, којим прочитаваше лекције. После дневних лекција, из јуначких народних песама најрадије понављаше стих:
„А зла-тан му ли-тар под-дзвецкује“… (како он то изговараше).
„Права моја крв!“ — изговорио би сав срећан отац његов, гледајући сина, и с поносом мислећи сигурно како се у њему развија будући витез.
Наравно да је овако нежно, фино дете морало много пропатити од разуздане дечурлије.
Једаред неко у школи од другова, знајући Станка и његову „упечатљиву душу“ (како је отац о њему говорио), донесе у школу миша завијена у неку мрежу од танке жице, па га баци пред Станка. Станкови танани (што рекао неки) нерви не могаху издржати тај грозни варварски и изненадни препад, и он дрекну и паде, онесвешћен, као свећа. Полише га водом, трљаше сирћетом, и кад га једва мало опоравише, однеше га кући. И сам је учитељ лично отишао и испричао оцу Станкову овај немили догађај.
— Да, да, упечатљиво дете, нежна душа — шапуташе отац с поносом. Учитељ то потврди.
— А, тај ће вам то одболовати! То је велики потрес за овако осетљиву природу… Да, да, тај ће одболовати… Ни мање ни више: права моја крв, права моја крв! — заврши отац Станков поносито, и помилова синчића по бледу челу.
То је био један од многих немилих догађаја из детињства хајдук-Станкова. И заиста, одболовао је он ту варварску, свирепу шалу свога друга, управо недруга.
А и како би поднео тако што! И јесте он права очева крв, јер и један и други окретаху главу кад би момак клао пиле за ручак и стресу се нервозно од главе до пете. А већ пуцањ из пушке могао је имати тежих последица за танане нерве старог класика и његова сина, те мекане, племените душице.
Што је главно, Станко је показивао врло велика дара и наклоности за учење класичних језика. Још док су другови његови срицали букваре, он је већ знао изузетке за трећу деклинацију, а у томе је ваљда први зачетак идеје да се доцније одметне у хајдуке.
Учитељи су га хвалили због одлична учења и примерна владања, добијао је и награде на крају школске године, а отац се поносио.
*
Растао је тако мали Станко под нежним старањем свога доброг оца у богатој кући, пуној изобиља, васпитаван за велики позив племенита јунака. У образовању ништа му не сметаше што га је често мучио његов нежни стомачић кад би се прејео мушкацона или палачинки, што врло радо јеђаше.
(Даље)
Радоје Домановић 