Tag Archive | Ja sam Srbin

Ја сам Србин (2/2)

(Претходни део)

III

Драгутин је с Аном прешао у Сентомаш. У његовој души бејаше јасно само осећање силне љубави према Ани, а то осећање засењаваше све друго. Осећаше се као у неком лепом чаробном сну, као да је јунак оних фантастичних прича што их је дететом још слушао од мајке у дуге зимске ноћи лежећи у постељи.

Мајка му прича, а машта његова ствара још јаче и разрађује чудне бајке о змају и царевој кћери, у чему му зврјање материног вретена, пуцкарање дрва у пећи и хркање његове сестрице чисто помагаше да себе боље замисли у улози каквог сиромашног чобанина, који се бори, негде у неком чудном, надземаљском пределу, са силним змајем да отме цареву кћер… Уморне детиње очице се склапају, а машта га даље и даље води кроз чаробни свет и баште у којима расте дрвеће са дијамантским плодовима, где налази девојку и — постаје царев зет. Мајчино вретено и даље зврји, дрва у пећи заносно пуцкарају, а преко његовог свежег детињег лица превукао се осмех среће и блаженства. Он већ спава и снева срећне снове, снове који су само младости дани.

Тако га отприлике и сада срећа љубави успавала, те сањаше пун блаженства и онда када се у католичкој цркви венчаваше са Аном.

У том тренутку, у том сну пред блеском будуће среће и помисли да ће Ана бити његова, чудновато је да се, с времена на време, појављиваху контуре тамне и нејасне његових родитеља, мале црквице у селу његову; учини му се да као кадшто чује звук звона, попин глас у црквици, угледа Драгу како се помаља иза олтара и прети му прстом, а родитељи плачу и гледају га прекорно, чудно, презриво. Он се чисто чуди шта све то значи, то га за часак узнемири, али те тамне слике ишчезну, срећа опет заблиста, а срце с нестрпљењем закуца, па се оне тужне слике појаве пред очима и чисто чује и глас родитеља који га озбиљно и хладно питају: „Шта чиниш то, ти си грешан?“ Па онда види силан свет што се скупља око оне малене црквице у селу, па га сви гледе некако презриво хладно, па опет плачан, тужан лик Драгин… и… и… Али, забога, то је сан само… Тако се њему чињаше.

Венчао се, дакле, са Аном у католичкој цркви.

*

Живео је ту заједно у једном стану са мајстор-Имром и целом његовом породицом.

Мајстор-Имра је радио и даље свој коларски занат у истом дућану у коме бејаше и пре селења свога у Србију. Старе другове и познанике своје, које бејаше оставио, затече опет, а зарада му не бејаше мања него у Србији, те се и он и жена његова осећаху задовољнији, а тако исто и Ана. Сем тога, имађаху зета коме предстоји велико наслеђе богата оца, те то чињаше да су спокојније и чаробније гледали на будућност. На рачун тога наслеђа Имра се поче и задуживати да би што боље угодио Драгутину, и да га што јаче привеже за се и своју породицу.

Драгутин је уз Ану срећно провео прве месеце свога брачног живота. Њему се допаде нов начин живота, нова околина и друштво у које паде. Можда само зато што му љубав наспрам Ане, уз коју бејаше, чињаше све лепим и чаробним. Он брзо научи мађарски говор, па му и то ласкаше и цењаше себе много више. Понекипут би се сетио својих родитеља, свога места и старога друштва, па му се лице за часак превуче сетом и мисао утоне у прошлост. То би бивало кад се усами. Али појава Анина, њен осмех и страстан загрљај разагнали би одмах и најмањи облачак туге са чела његова. Место сете и замишљености лице му засија срећом, а душу обузме врела љубавна страст. Час му опет сав тај њихов нови живот изгледаше као леп, чаробан сан у коме је слатко сањао и чињаше му се да у његовој власти стоји да се разбуди кадгод хоће, а чим се разбуди, да ће бити све као што је и било. Отприлике ето тако он мишљаше, а никад не мишљаше дубље о свему што ради.

Брзо му протече читава година дана таквог живота. Тако брзо, да је он готово и не осети. Све му се чињаше као да је пре неколико дана оставио кућу и да ће је данас-сутра опет видети; да ће се опет наћи у својој постојбини, у своме друштву с којим је одрастао.

*

Кад се испуни година и нешто мало више по његову доласку у Сентомаш Ана му роди сина.

Седео је сам у једној соби одмах до собе у којој је лежала породиља. Обе собе везују врата, која овога пута беху отворена.

Код породиље се искупило неколико жена суседских и разговор се води маџарским говором. Кроз жагор разговора ових жена чује се слабачак танак гласић детињег плача.

,,И ја сам постао отац! То је моје дете… моје! … Хм! …“ — мишљаше Драгутин, и изгледаше му неверица.

„Па зар ћу ја ту оснивати своју породицу? … Зар овде, у овом туђем свету?!“ — И то му све изгледаше неверица, сан, па ипак му туга притиште душу.

Одједном чу речи свога таста и таште. Они маџарским говором теполе детету, унучету своме.

„А мој отац, а моја мајка?!“ — помисли Драгутин. — „Зар то није њихово унуче, њихова радост? …“

„Није!“ — као да му зазвони у ушима глас његових родитеља. Он се сети њих, куће своје, своје сестрице, и сузе му се почеше котрљати низ образе.

„Па зар ја нисам више њихов?! … Где су сада они, да ли ме још воле? … Хоћу ли их икада видети…“

„Никада!“ — опет му неки страшан глас одговараше, а срце се његово стеже од бола…

Сећао се и Драге. Сети се и оног дана кад му је попа читао молитву, па сав уздрхта кад му гари том дође на ум страшна мисао:

,,Ја сада више не идем у цркву, ја сам сада друге вере! … И моје дете је друге вере?! …“ Опет се чу из собе плач детињи, опет му допре до ушију маџарски разговор.

Он леже на кревет и покри лице рукама. Хтеде запушити уши да ништа више не чује. Желео је да све, али све заборави, да се ничега више не сећа. Али, упркос тој његовој жељи, сећање као да постајаше све јаче, све живље, а читави ројеви страшних мисли почеше му кружити кроз главу.

У часу као да зажеле напустити и Ану и дете, које му чак бејаше некако одвратно, па да бежи далеко, далеко: да бежи натраг родитељима, да их изљуби, да плаче пред њима, да моли за опроштај. Али при тој помисли као да се створе пред њиме родитељи, па га гледају хладно, презриво, и он чује њихове страшне речи:

„Одлази, ти си веру погазио, ти си обрукао оца и матер, ти си пригрлио Маџаре место браће своје, ти си славу напустио, ти се не молиш нашем Богу уз нашу икону. Ми смо сина изгубили! Одлази, ти ниси наш! …“

Ова га мисао порази. Натраг, дакле, није могао. Покајничке сузе су обливале његове образе.

Одједном, као да хтеде порећи све то. Покуша да се оправда, да не верује у ту страшну истину.

„Све је лаж! … Ја ћу прихватити славу очеву… Ја ћу се молити Богу уз икону св. Арханђела, ја ћу ипак прослављати крсно име и месити колач славски у дому оца мога… То мора бити, ја то хоћу… Све ово није истина…“

Утом му се учини као да чује онај мили глас материн, којим му певаше песме кад га је још дететом успављивала. Удуби се сав у ту дивну мелодију. Није варка, баш као да лепо чује речи оне омиљене песме мајчине:

Двоје су се замилили млади
У пролеће кад им цвета цвеће,
Кад им цвета зумбул и каранфил
Омер момче, Мејрима девојче!

Он слуша ту песму, слуша глас мајчин, мек, благ, мио, осећа чисто дах душе њене и њену меку руку како га милује по врелом челу и као да очекиваше оно мајчино питање, пуно нежне бриге: „Боли ли те глава, чедо моје?“

Одједном му тек опет допреше до ушију маџарске речи и гласић детињи. Опет се збриса свака нада. Јава је то, која му не да будном сањати. Опет клону и очајнички кроз плач прошапута:

— Нема помоћи! Натраг немам куда!

*

Драгутин се нагло поче свестити откад оцем постаде, али, нажалост, увиђаше да све те страшне грехе није лако поправити. Поче га све јаче и јаче тиштати туга за старим друговима, за родитељима, за местом рођења, где га је прво сунце огрејало. Сваким даном постајаше све замишљенији и тужнији.

Доста дуго трајаше у души његовој то доба разочарења и туге. Иако осећаше у себи силну љубав према свему што је српско, ипак избегаваше Србе. Некако га бејаше стид, бојао се да се нађе у њихову друштву. У кући је и даље говорио маџарским језиком, а дружио се више са Маџарима.

Из дана у дан трајаше све то тако, и он као да се поче навикавати на све. Дете је расло, и он га је волео, љубио и тепао му као отац чеду своме.

Тако прође још једна година, и дете већ почело изговарати прве речи и правити прве кораке. Мати га учаше говорити својим језиком, а њему као да све то не бејаше много необично.

На шта се још човек може навикнути.

*

Утом некако доби извешће да су му родитељи помрли и да је он оглашен за наследника очева имања и готовине.

IV

Жалио је искрено и дубоко, па мало-помало опет поче туга престајати. Време заглади све. Живи остају, живот их гони напред, отвара вечито нове наде и нове погледе, које тако брзо наплете на старе јаде, те они зарасту, претрпају се, а пред очима затрепере нове слике, нова срећа за којом јуримо, живимо и надамо се. Такав је живот! …

Тако је било и са Драгутином.

Он постаде одједном богат човек. Поче живети богато, задовољно. Нови кругови познанства отворише се. Он је приман у прве куће у своме месту и околини. Почео је живети вишим животом, као што живи остала богаштина тамошња, и тај му се живот допаде, омили му се. Или, тачније да кажем, бар тако изгледаше.

*

Дани промичу. За првим дететом роди се и друго. Деца расту и напредују. Ана је задовољна, задовољни и родитељи њени. Деца бриге никада и немају, али Драгутину, и поред свег лепог и угодног живота, падне покадшто туга на срце, а мисао блуди по месту његова рођења.

— Шта си се замислио? — упитала би га Ана маџарски.

— Тешко ми нешто; боли ме глава — одговорио би он српским језиком и нехотице, а то би се увек дешавало кад мисли на своје родно место.

Синчић би се његов тада загледао у оца, заинтересују га неразумљиве речи, па се труди да их одмах понови, исто онако као некад Драгутин оне Анине речи.

У таквом случају Драгутин се сети своје матере, свога оца, свога детињства, па му се туга још јаче свије на душу; уздах му се отме из груди и он пољуби дете, па одмах изиђе из куће и тражи друштва да се разгали.

И разгали се. Чудна је душа човекова.

V

Ипак се природа не да тако лако угушити. У последње време поче желети друштва српског, српског говора, и здружи се са неким Марком, који бејаше необично поштен човек и велики Србин, пун родољубног жара српског.

С њим се у кафани састајао, а почео му је и кући одлазити.

Маркова кућа бејаше чисто српска кућа, у којој владаху исти обичаји и готово исти начин живота као и у кући оца Драгутинова.

Деца Маркова су васпитана у чистом српском духу, а жена његова опомињаше много Драгутина на матер његову.

Драгутина обузе стид, срам, а у кући Марковој осећаше се као грешник у светом храму. Чињаше му се као да ће он омаловажити својим присуством светињу тога српског дома.

Жена Маркова нишка у колевци најмлађег, једногодишњег синчића и певуши му тихо песмицу:

Сеја брата на вечеру звала:
’Ајде, брале, да повечерамо…

Драгутин се живо сећаше свога детињства, својих родитеља. Сећао се свију својих другова из детињства, па игара које је тада играо. И најмања ситница оживе у сећању његову. Пред очима му бејаше сваки кутић родитељскога дома, свака стварчица; па затим двориште, па остале зграде, па суседске куће, па свака стаза и стазица — цела околина, па река у којој се купао с друговима, па оне шале, па шума у којој је толико пута тражио тице, па и једно криво дрво које је с друговима јахао, па даље редом пољане у којима се грудвао с друговима и играо „Срба и Турака“. Учини му се као да га све то опкољава, а он дисаше и осећаше онако како је осећао у кући очевој.

„А моја деца?“ — помисли Драгутин испуњен тугом, па уздахну.

Утом Марко зовну најстаријег мушкарчића и рече му да изговори „пред овим чиком“ ону песму што је научио од оца.

Дете започе чистим српским говором и правилним нагласком песму:

Царе Лазо седе за вечеру,
Покрај њега царица Милица…

Драгутин чисто не дисаше од силне пажње.

Дођоше на ред стихови:

Иди сестро на бијелу кулу.
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руке крсташ барјак дао
Да ми царе поклони Крушевац.
Да ми рече дружина остала:
Гле, страшљивца Бошка Југовића!
Он не смеде на Косово поћи,
За крст часни крвцу прољевати
И за вјеру с браћом умријети!

Ове последње речи ударише као отровне стреле у срце Драгутиново. Чело му се набрало, а хладни га зној пробио, у грудима му се стегло, те једва дисаше и као да чу страшне прекоре свију познаника својих:

— А ти си веру напустио.

Уши су му зујале. Згрози се на себе самога, и даље ништа није чуо.

Био је побеђен. И сам зна како је изишао из куће Маркове.

Кад је наишао на врата своје куће, чу дечје гласиће. Отвори врата и уђе унутра, а деца му потрчаше на сусрет питајући га маџарски шта им је донео.

Драгутин само што се не заплака. Никад му пе бејаше тако тешко кад чује своју децу да маџарски говоре.

Од тога доба почео је учити своју децу помало српском језику.

*

На неколико дана после тога, кад бејаше у кући Марковој, падаше и српски Божић.

Драгутин се на Бадњи-дан пробудио много рапије него обично што се буђаше.

И Ана и деца спаваху дубоким сном. Драгутин је лежао у постељи и гледаше кроз прозор. Месечина као дан. Снег се бели по крововима, а на небу трепере звезде. У соби доста видно. Месечеви зраци падају кроз прозоре и одбијају се на једноме делу зида собњег, а јасно одблескују са политираног ормара што стоји ближе прозору.

„Данас је Бадњи-дан, и моја се деца томе не радују!“ — мишљаше Драгутин.

Сад се стаде сећати свога детињства. Будио се он тако исто рано тога дана. Учини му се као да је баш увек бивала тако лепа месечина. Он у топлој постељи лежи будан са сестрицом, а кроз врата што воде за кујну продире светлост упаљене свеће. Из кујне се чује очев и мајчин разговор, чује се како лупају наћве. То мати меси колаче. У мислима је ишао даље. Сећаше се свега шта је тога дана рађено, и свију обичаја и оне силне радости његове. Уношење бадњака, па посипање оца житом из протака, па уношење сламе, па пијукања за мајком.

Увече поседају за сто, па се једе меда, колача, сувих шљива, ораха, и чега још не. Легне да спава и мисли на Божић, замишља како ће тога и тога полазити, како ће ићи с оцем у цркву. И на Божић се дизаше пре зоре. Звона зазвоне у цркви, а он с оцем већ излази из куће и хита цркви. Обукао нове хаљине, отац му метнуо „пару“ у џеп. Тек се развидева. Људи, жене, деца промичу једно поред другог као сенке и хитају сви цркви. Сврши се служба, и онда сваки хита кући. Код куће полажајник, он га вара да му измакне столицу кад седне. Па тек о ручку печеница, па чесница и у њој тражи новац или гранчицу дрена — „Здравље“ …

Е то су биле његове радости.

У том дете прокењка и затражи воде маџарским говором.

Драгутин уздахну тешко, готово више јекну.

„Морам ићи с децом о Божићу до Марка! … Е… али то им мало вреди кад им је мајка Маџарица…“

— Што јечиш? — упита га жена маџарски.

— Остави ме на миру! — викну он српски љутито.

VI

Ускоро настаде страшна четрдесет осма година. Тада се Срби у Сентомашу показаше да су достојни потомци косовских витезова, да их је српска мајка српским млеком задојила и јуначким опасала пасом. Изгибоше многи да вечно живе, на понос рода свога.

Драгутин ни сам не знађаше куда ће и на коју страну. Нити могаше против Срба, нити против Маџара и породице своје, а нарочито тазбине своје.

Бејаше хладан, мрачан дан дубоке јесени.

Једна руља маџарских осветника јурну у кућу његову претећи да ће све под мач ставити што се Маџаром не зове.

— Стој! Ово је маџарска кућа — викну Ана маџарски, и руља застаде.

Настаде за часак тајац.

Драгутин пребледе и задрхти. Погледа Маџаре, и на једном познаде бунду Маркову.

„Он је убијен!“ — сену му мисао кроз главу, па му тек одједном дођоше на ум они стихови што их његов мушкарчић изговараше:

Он не смеде поћи на Косово,
за часни крвцу прољевати.
И за вјеру с браћом умријети!

Крв му узавре, а очи засијаше поносом народним.

,,И ја ћу с Марком за веру умрети“ — опет помисли, а за тим му хиљадама мисли у тренутку прокружише кроз главу.

— Идите, ово је маџарска кућа! — понови опет Ана маџарски.

Деца упиташе мајку такође маџарским језиком: „Кога траже ови људи?“

Драгутин се усправи пун поноса и достојанства. Погледа Маџаре презриво и изговори чистим, јасним гласом српски:

— Удрите, ја сам Србин!

Пушке припуцаше…

*

Одоше Маџари. Драгутин је лежао мртав у крви својој, а са бледог лица мртвог као да одсјајује народни свети понос и блаженство за род умрети.

Са мртвих бледо-модрих усана као да се читају поносне, упорне и узвишене речи:

„Ја сам Србин!“

Београд, 12. јануара 1899.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Ја сам Србин (1/2)

Тек прехладило после јаке припеке летњег дана. Ветрић ћарлија, а сунце са запада посипа свет меким, благим зраком и све позлаћује, као да се тиме жели извинити што нас преко дан намучи жегом.

У то доба изиђе из куће Иван Томић и седе на клупу под великом лиснатом липом у своме дворишту. То је омален, пун човек са округлим лицем, широким меснатим носем и плавим, малим очима. Према проседој коси и брковима могло би се рећи да је претурио четрдесет година.

Зевну неколико пута гласно, протрља лице и очи шакама, а затим откопча кошуљу на грудима и поче је растресати, пирећи себи у недра да се боље расхлади. Мало постаја, па дође девојчица око својих четрнаест година, са пуним крчагом хладне воде. То му је кћи Живка. Она поли оцу, те се уми. Затим он пружи голе ноге, те му изасу на њих све оно хладне воде што преостаде у крчагу од умивања.

— Је л’ се вратио Драгутин? — упита он Живку, пошто се тако освежи хладном водом.

— Није никуд ни ишао! Ено га где спава под орахом!

Иван се окрете, те сада тек угледа сина где лежи на једној шареници под орахом, на неколико корака далеко од њега.

Драгутин је младић око својих двадесет година, висока, протегљаста раста, црних очију и црнпурасте масти лица: сушта противност оцу. Лежао је на леђима, а руке забацио више главе.

— Е, мој синко, не кући се тако кућа! — изговори Иван више за себе, машући забринутом главом.

Драгутин није спавао. Лежи ту већ читава два часа удубљен у своје чудне мисли. Његов је положај врло тежак и мучан. Његови у кући то не могаху разумети, а он је осећање своје крио готово и од себе сама. До пре неколико месеци бејаше жив, весео и разговоран младић, а сада ћутљив, замишљен, раздражљив и лењ. Ниједну наредбу очеву не испуни како треба. Родитељи су његови пали у бригу шта се учини од детета, и често су тумачили такво понашање каквом болешћу, те су му обично чинили више него иначе, само да им првенцу, првој родитељској радости, буде боље, да оздрави.

Међутим, други узрок беше свему томе.

*

Отприлике пре годину дана прешао је амо у Србију неки Маџар са својом породицом и настанио се у истом граду где живљаше и газда-Иван, отац Драгутинов. У овом га месту знађаху под именом мајстор-Имре. Чим дође, узме под кирију од Ивана једну малену кућу на крају града, где у једној половини пространога дворишта бејаху и обори Иванови за свиње, које Иван храњаше за извоз као марвени трговац. Имре је ту радио коларски занат.

Драгутин је сваког дана морао два-три пута одлазити оборима да обиђе свиње и однесе им хране.

Одмах првих дана сусретне се Драгутин са Аном, ћерком мајстор-Имрином, на вратницама дворишта.

То је омалена, пуна, и добро развијена девојка, бела, нежна лица, плавих, враголастих очију и смеђе, бујне, ковржасте косе.

Драгутин јој назва бога. Она га погледа ватреним, страсним погледом, напући враголасто уста, и насмеје се, па одговори нешто маџарски.

„Не зна наш језик!“ — била је прва мисао Драгутинова. Томе се чудио, и побуди се у њему радозналост: шта ли значе оне речи што му их рече. Пробао је да их понови, размишљао је дуго и труђаше се да према погледу њеном и изразу лица објасни те непознате речи. Слика лепе Маџарице, са оном ковржавом косом, нежним, округлим образима, а страсним ватреним погледом и враголастим смешњем, беше пред очима Драгутиновим и кад кући дође после тог првог сусрета.

„Не зна наш језик?“ … — чуди се он непрестано. — „Шта ли је оно рекла? … То овде нико не разуме! …“

Опет њена слика пред његовим очима и звук њена гласа.

„Па лепа је!“ — помисли у себи.

Сутрадан кад пође свињама, мишљаше хоће ли је опет срести и шта ли ће му сад рећи.

Опет је видео у дворишту. Опет га она погледа оним ватреним погледом, насмеши се, и опет му рече нешто оним — неразумљивим за њега — језиком. Опет он узе понављати њене речи, а сад му се учинише већ лакше за изговор, па чак и разумљивије.

„Чудан говор!“ — мишљаше Драгутин. — „Како ли га она разуме?! … Мора бити да оно баш за мене нешто вели… (Њено лице опет бејаше пред његовим очима.) Ал’ ко зна шта вели?! … Кад бих и ја умео тако говорити, ала би се сви ови наши дивили! … Може бити она ме баш грди?! … Ал’ што се онда смеје? …“ — Удубљен у такве мисли враћаше се кући.

Топао зимски дан, па снег одјужио. Цело место оживело. Грудају се и по двориштима и улици. Весела граја и смех разлеже се на све стране.

У пролазу се сусрете са Драгом Николином, за коју га дирају код куће да ће је узети.

Упиташе се као и увек и промакоше једно мимо другог. Драгутин поче у памети поредити Драгу са Маџарицом.

„Ето, откад познајем ову Драгу; заједно смо готово и одрасли, па ме љуцки и не погледа. Упита се, па обори очи и ћути као да ме није никад видела. Уозбиљила се као нека баба: као да није девојка!“

У таквом поређењу уђе у мислима Драгутин а пред очима му беху обе слике: и Драгина и Анина. Гледа час једну, час другу, пореди сваку цртицу. То беху две крајности: Драга висока, сувоњава, а Ана крупна, пуна. Драга озбиљна, строга погледа и стидљива израза, а Ана страсна, отворена погледа и враголаста, дрска израза лица.

„Лепша је она, па иако не зна да говори као ми!“ — закључи Драгутин своје поређење.

„А што се смеје на мене?“ — опет му се бејаше натурило на ум питање.

„Можда ми се подсмева!? … Е, али како ме лепо гледа! … Сигурно сам јој се допао, па не уме да ми каже, него ми само онако очима вели… Која вајда Драги што уме да каже кад неће ништа да каже, па ме још и не погледа… А кад би ова знала да говори српски?! … Или, кад бих ја знао онако као она, па да говоримо, и само би ми разумели!“

У таквим мислима Драгутин зажеле да научи тај непознат језик којим говори лепа Маџарица.

После тога бејаше прошло читавих три дана и Драгутин је не виде. Осећаше неку празнину без ње. Бејаше се силно зажелео да га опет погледа оним заношљивим, страсним погледом, да се опет насмеши на њега и да му опет каже неколико оних неразумљивих речи. Чисто је почео мрзети све речи које он разуме, речи обичне, које увек слуша у кући и на улици; бејаше жељан оних речи што их лепа Маџарица изговара.

Четврти је дан опет видео у дворишту, али је био збуњен, те је не смеде ни погледати честито. То га је љутило, те чим се врати кући, обузме га жеља да иде опет свињама. Тога дана је ишао неколико пута.

Дани су тако пролазили, а у срцу се Драгутинову зачела силна љубав, која из дана у дан биваше све јача и силнија.

Драгутин је леп младић, те је и Ана њега радо гледала. Уосталом, можда лепота његова и не бејаше баш прави узрок да се љубав према њему развије у срцу Анином. Мајстор-Имре је сиромашан човек. Невоља га је и нагнала да напусти своју постојбину и да се са породицом вине у свет за комадом хлеба. Сем Ане имађаше још две девојчице и три мушкарца. Мати Анина је увидела Драгутиново осећање према њеној кћери, те је код ове огледала да што више љубави развије према Драгутину, а, као искусна жена у тим љубавним пословима, умела је поучити Ану да Драгутина што више за се придобије. Цела та игра њу није ништа стајала, и ако из ње не извуче користи, рачунаше да ни у ком случају штете не може бити.

Ани чак не бејаше ни потребно давати упутства у том послу. Понашање њено према Драгутину и иначе бејаше и сувише довољно, па да га одмах освоји. И он, као што видимо, бејаше на јуриш освојен и побеђен.

На неколико месеци Ана је у српском месту научила понешто натуцати српски, те је Драгутин могао с њом по штошта и проговорити. Она је Драгутина опет научила неколико израза маџарских, што он с необичним задовољством ихзговараше исто тако погрешно као и она српске речи.

Чудна је љубав, њу не деле међе народности, нити јој сметају верске разлике, она је општа за цео свет, она има нарочити заједнички говор, којим говоре заљубљени свију народа, она пољупцима и откуцајем срца разговара.

И Драгутин је с Аном отпочео разговарати тим вишим, општим љубавским језиком, којим владаше исто тако добро Србин као и Маџарица.

За Драгутина не беше више ни вере! Једини идол његов постаде Ана, и он је живео за њу, и клањаше идолу своме као светињи, као божанству.

До пре неколико дана не бејаше ничега што би срећу љубави његове мутило. Али пре неколико дана дозна он како ће га отац на јесен оженити, а јуче је то исто чуо и од мајке.

I

Од јуче тек он поче озбиљно мислити на шта ће се свести љубав његова. Заслепљен љубављу, он је чисто осећао како ће се тако вечито састајати с Аном и у љубави проводити слатке часове. Њему ничега више није требало, и ни на шта друго није мислио. Тек од јуче се на хоризонту среће његове појавио страшан, мрачан облак, који му сумњом и чудном слутњом притиште душу. Никад он није могао ни помислити да ће се доћи до тако одсудног корака, који мораше да учини, или да љубав своју презре. Он је из часа у час, из дана у дан постепено улазио у љубав и све више и више газио ка највећој дубини, да и не мишљаше никада на повратак, или да може наићи на такву дубину која ће га повући себи и прогутати.

Глас о женидби његовој отвори пред њим читав свет нових страшних мисли, којих се он никад пре тога не дотаче.

*

Ето, то је узрок његовој малаксалости. Зато он овог дана лежи већ читава два часа под орахом, занет чудним мислима, зато он и целе прошле ноћи није заспао. То је дакле болест која га је савладала и онеспособила за сваки рад.

— Не кући се тако кућа, мој синко! — понови Иван још једном ту исту реченицу машући једнако забринутом главом.

Утом изиђе из куће и мати Драгутинова. И по стасу и расту и лицу одмах би сваки познао да му је то мати. Јако је био налик на њу.

Приђе Драгутину и, мислећи да спава, узе га будити.

— ’Ајде, устани, благо мајци, да те не зађе сунце, па довече спавај!

Драгутин се окрете насатке и промрмља нешто за се.

— Устани море, зар хоће мати да те жени, а ти спаваш до ова доба?! … Ако чује Драга, неће за тебе поћи. Неће она да има лењо момче — поче га укоравати мати меким, нежним гласом.

— Еј, јадна младост твоја! … Кад сам, синко, био твојих година, бејах лак као јелен — вели Иван, па устаде и поче љутито ходати тамо-амо.

Ове речи „жени“, „неће Драга за тебе поћи“ — ударише Драгутина у срце као ножеви.

„Хоће да ме жене! …“ — мишљаше он — „да ми узму Драгу?“

Драгина му слика изиђе пред очи.

Никада му се у веку нико не учини тако гадан и одвратан као она. Он се сав стресе, а у памети му се створи стална одлука: „То не може бити, ја је не могу узети!“ Пред очима му се указа слика Анина, и он чисто хтеде раширити руке да је загрли. Осећаше неодољиву силу која га њој вуче и жељу да крај ње вечито буде. Али он се бојао и да мисли: како ће он вечито бити с њом заједно? А изгледаше му то ипак могућно, па чак и природно.

„Па хоћу ли се ја женити?“ — натури му се питање на ум. Он се уплаши тога питања, труђаше се да га претрпа другим мислима…

„Морам се, ваљда, некад оженити, као и сви други!“ — кресну му друга мисао, и он се згрози кад помисли на Драгу. Није смео мислити ни да Ану треба да узме за жену, па ипак му при свем том изгледаше највероватније да ће он, на неки чудан, чак и њему непознат начин, морати бити увек с њом заједно.

— Јеси ли слаб, благо мајци? — упита га мати и помилова по црној, светлој коси.

Драгутин и нехотице дубоко уздахну, и јекну као болесник.

— Да ти простре мајка у соби?

— Простри ми — једва процеди Драгутин кроза зубе.

— Е, шта се учини од детета! — вели мати кроз плач.

— Сутра га поведи у цркву, па нека му попа очита молитву — вели Иван забринут, а у себи помисли: „Е, не да се човеку да је весео! Ја мислим да га женим, а оно сад баш удари болест!“

„Да идем у цркву“ — мисли Драгутин. — „И кад бих се венчавао, морао бих ићи у цркву с Драгом?! … Не то не може бити, ја је нећу узети… А Ана не иде у нашу цркву: она није наше вере! …“ — креену му мисао кроз памет, и он сав уздрхта…

„Па зар се ја с њом не бих могао венчати?! …“

Крв му јурну у главу, уши му зазујаше, и он осети несвестицу. Таман се бејаше подигао да пође, па чисто посрну.

Мати га поли по глави хладном водом и поможе отићи до куће.

Чудна и силна мржња га обузе према Драги. Изгледаше му да је она узрок тој његовој несрећи.

„Да ње није, ништа сад ово не би било!“ — мишљаше улазећи у собу.

II

Драгутин, који иначе не бејаше слабе воље, ипак се није могао одупрети силној страсти своје љубави. Он је слепо корачао стазом којом га љубав и срце води. У души се његовој разви несавладљива жеља да се Аном ожени, да она његова буде, па ма по коју цену купио то задовољство. Бејаше у стању све учинити, све бацити под ноге и доспети тој цељи.

*

Једног дана пуче глас по граду како је Иванов син Драгутин одбегао са мајстор-Имрином ћерком.

То је био необичан догађај за све мештане, те се тога дана готово ништа друго није говорило, до о томе. Сви су се упропастили од чуда: Србин, па да узме Маџарицу, другу веру! Нико чак не могаше ни схватити тако страшан поступак Драгутинов, који „за љубав белосветске девојчуре која ни у цркву не иде, а ни српски не зна“ остави оца и кућу своју, напусти своје место и потури сву родбину и пријатеље. Многи су тумачили да су му „маџарске вештице“ натуриле чини, те га омађијале, а памет му завртиле.

„Мора да је памећу скренуо“ — бејаше готово опште мишљење јавног мњења.

Стари Иван бејаше тога дана као бесан. Одјурио је мајстор-Имру и претио му да ће га убити ако не каже куд му је кћи одвела Драгутина.

Имра и његова жена су се клели да и сами не знају, чак су кукали и они што се тако десило.

Иван је у јарости ошамарио Имрину жену, потукао се са Имром и изјурио га из свога дућана.

Иван је викао и претио, Маџар тако исто. Силан се свет слегао, па гледа нечувен призор, какав се никада није ту гледао, нити ће се икада више гледати, као што мишљаху суграђани Иванови.

Тако у граји и ларми прође Ивану дан. Кад паде ноћ и усами се са својом женом у кући, осети сву тежину свога положаја као бедна и несрећна оца. Осећаше се као закопан и потпуно сахрањен. Више него сахрањен. Та он је једино и живео за свога првенца, једино своје мушко чедо, а сада, када помишљаше на најсретнији дан, на дан када ће дочекати прво родитељско весеље: ето шта се догодило! Онда, када мишљаше да прошири породицу своју и да стекне добре пријатеље, којима ће отићи и који ће му доћи, он, ето изгуби и сина, изгуби све наде своје. Више је то него умрети, него бити сахрањен. Слободно је он смео мислити о смрти својој кад зна да кућа његова остаје да живи, када се огњиште његово неће угасити, кад има ко примити славу његову и поменути му за душу, прелити гроб вином и свећу му запалити. Таква смрт не би била страшна за њега, он је и не осећаше, јер у сину своме, који остаје у дому његову да слави славу и колач сече, да му име помиње и презиме чува, а гроб нагледа, јес’, у њему би он гледао продужење живота свога. Али чему се сада надаше. Женска деца ће се разудати и кућити туђе куће, а огњиште његово биће пусто… Умрла је кућа његова! Он не осећаше више да има живота, не разумеваше зашто да живи…

Страшне су мисле биле у које Иван паде. Поразише га, дакле, толико да се он осећаше горе него да је умро, сахрањен.

Седи крај огњишта. Глава му клонула на груди. Лице му као у мртваца, непомично, бледо. Не миче ниједним делом тела: изгледа као камена статуа. Према њему седи му жена. Читава два часа како се не мичу, као два камена. Ватра на огњишту догорева, а они је не подстичу.

Ноћ је доста хладна, али ведра. Месец просипа бледе зраке кроз прозор кућни и озарава ова два скамењена живота у истом часу кад истим зраком посипа и Драгутина у страсном, ватреном загрљају младе Маџарице.

*

На три дана после овога догађаја, одсели се и мајстор-Имре са својом породицом.

(Даље)