Tag Archive | Iznenađenje

Краљ Александар по други пут међу Србима (4/23)

(Претходни део)

На улици се чује граја.

— Слушај, Саша, народ се побунио што су нас убили. Зар не чујеш како се цео Београд тресе.

Ове две душе се ућуташе и стадоше ослушкивати узвике што долазе с улице:

— Живела слобода!

— Живела!

— Живела наша војска!

— Смрт тиранији!

— Живео народ!

То су прво чули, ти усклици потресли су ваздух престонице српске.

— Саша, да ли се то на нас односи: живела слобода?

— Слобода не може да живи. Ја сам добро научио српски језик, и знам добро да та реч слобода означава мртву ствар. Устав, на пример, може да живи, али не дуго, његов је век најдужи неколико месеци, а најчешће се догађа да Устав који се данас роди, премине после неколико сати — објашњава Александар.

— Живела слобода!

— Живела! — опет одјекнуше громки гласови.

— Чудновато, тако што нисам чуо никад у животу! — прошапта Александар.

— Знаш шта, Саша, то сад сигурно прави народ нама изненађења. Ми смо измишљали непрестано изненађење за изненађењем, чудо за чудом, па се и народ одао на тај шпорт. Али сад видим да је и народ духовит! — вели Драга.

— Живела слобода!

— Живела!

— Будибокснама, откуд сад да се тако што измисли. Све до сада разумем, али то ми никако не иде у главу. Кад с балкона кажем:

— Драги народе, ја као носилац таковске идеје…

— Живео! — проломи се кроз ваздух.

— И краљица која ми донела спокојство…

— Живела краљица Српкиња! — опет проламају ваздух бурни усклици…

— А то спокојство — продужујем ја с балкона — ујемчено ми је највише и тиме што могу моме драгом народу јавити да ће ускоро добити престолонаследника, јер је милошћу Божијом, а по вољи народа, Њено Величанство у благословеном стању.

— Живео престолонаследник!

— Живео!

— Живело благословено стање!

— Живело стање!

— Ето, то разумем — продужује Александар, али откуд сад измислише:

— Живела слобода!

Да је народ умео и имао обичај да пише прокламације, он би без сумње ово изненађење, које даје као уздарје краљу за многа и многа изненађења која је од њега свакодневно добијао, овако објавио:

„Ја, Српски Народ, носилац великосрпске идеје, објављујем свом драгом Краљу Александру да ми је милошћу Божијом а вољом својом, осигуран мир и спокојство, те могу убудуће све своје старање употребити на добро Србије. Премилостиви Бог учинио је да сам од пре неколико месеца у благословеном стању и да ћу родити нашој Отаџбини давно очекивану ћерку што се зове Слобода. Ја ћу тада, драги Александре, укинути сва права твоја, јер ми то налаже љубав према Отаџбини.“

Ето, дакле, у чему је била ствар. Краљ је пpиређивао изненађења, а народ је спремао изненађења краљу. Краљ је измислио „благословено стање“ краљичино и објавио „своме драгом народу“ да ће добити наследиика престола, али драги народ, чекајући да га и то изненађење снађе, породи се пре краљице. Само, добричина народ није причао да је и он у благословеном стању и да ће на радост свог „драгог краља“ родити Слободу.

— Живела Слобода!

— Живела! — грме гласови.

— Живео народ!

— Живео!

— Чујеш ли? — упита краљица.

— Чујем.

— Цео Београд се весели, песма бруји на све стране, опет ће краљица.

— И то ме чуди — рече скрушено душа Александрова. — Зар и то није једно изненађење? Зар баш нема никога од толиких мојих пријатеља да дође и да пролије сузу над мртвим мојим телом? Ко је год дошао да види мртво тело моје и краљичино, гледао је презриво, с гнушањем, па чак и с радошћу што сам мртав. Нико ме не сажали, нико и не уздахну, а камоли да пролије сузу. Како је све оно било само притворство, лаж и обмана. Како је страшна и горка истина коју тек сад видим.

И Александар се стаде сећати свога рада у прошлости, сећао се свега до најмањих ситница. Сећао се и људи који су га окружавали, који су га храбрили на свако зло, који га умедоше обманути како је све мудро, добро и племенито што чини.

Ако укине Устав, Београд прекриле силне депутације, које му у име народа честитају на тако мудром и спасоносном кораку по земљу и народ.

Кад врати Устав, опет то исто, над се жени, тако исто, кад ствара преки суд, тако исто.

Кад објављује „благословено стање“ краљичино, опет депутације. Па оне силне колевке и разни поклони „краљици Српкињи“, томе анђелу милосрђа, и будућем наследнику престола српског. Изгледало је да се народ свију крајева Србије просто граби и утркује ко ће пре стићи на честитање краљу за сваки његов поступак и ко ће пре послати колевку будућем краљевићу.

„Народ (тога и тога) краја, прожет најдубљим осећањем неисказане радости што је премилостиви Вог излио своју милост на нашу земљу Србију, те је наша племенита и узвишена краљица Српкиња у благословеном стању, и што ће ускоро наш љубљени витешки краљ добити сина а наша земља наследника престола…“

Тако су отприлике почињали кад шаљу колевке.

Сада тек види да је све то било лажно удешено.

Он је лагао, народ исто тако. Само што је он лагао народ зато што је био такве природе и што су га на то соколили људи који су били око њега, а народ није лагао што је то хтео, што је у томе налазио задовољства, већ се то лагало по наредби полицијској.

Увек има доста људи слаба карактера и полиција је вешто употребљавала тај елеменат и њиме комендијашки одигравала улогу воље, одушевљења и одобравања народног.

Да је Александар објавио народу како је из виших државних разлога продао ћесару Београд, престоницу српску, и то за неколико гроша, полиција Александрова опет би послала тај елеменат у виду депутација из свију крајева Србије да се и на томе честита мудром владару.

Сад је тек душа Александрова почела назирати страшну горчину истине да је само онда било искрене речи кад се говорило:

— Не ваља управа земље. Србија пропада, народ стење под теретом реакционарних власти и под теретом дуга.

И душа Александрова се стресе.

— Саша, шта ли ће они чинити с оноликим колевкама? — упита краљица.

Краљ је ћутао занет у мислима које су му душу мучиле.

— Можда се варам? — рече за се — без сумње ће моји пријатељи изгинути због мене.

*

Дошло је било време да народ проговори, дошло је било време, што вели Иго, да из црних облака неправде и насиља, што су се били навукли над земљом Србијом, пукне гром правде божије. И тај гром је пукао и погодио Александра.

Народ је трпио, сносио и невољу, и муку, и тамницу, и прогонства, па је ћутком све то сносио и надао се да једном буде боље.

Али бољег није било, и народ је морао проговорити, морао је да гласом моћним и снажним, гласом грома, гласом правде вечне дâ израза своме дубоком болу.

Над рушевинама скрхана престола кривоклетног и блудног краља одјекнула је песма слободе, весеље целокупног народа.

*

Дошао је час поласка. Две ове душе које су задавале страх и трепет целој својој земљи и целом свом народу морају поћи на суд вечно праведног Бога.

Из оног густог црног облака што је окружио ове две душе, зашушта прво страшан глас:

— Александре и Драга, сад полазите пред вечног судију.

— Саша, Саша, ја се бојим, ја тамо не смем!

— Душо, не бој се, ти мене знаш. Ја сам посумњао у своје пријатеље, али су они сигурно сви изгинули бранећи нас, нас који смо их целог века обасипали частима, достојанствима, изгинули су без сумње сви они који су уживали с нама заједно кад је цео народ патио. Ако нас Бог не помилује, онда ћемо горе на небу образовати колонију и ја ћу, ма и у паклу, бити краљ наших Срба који су наши били. И тамо ћу имати јаку опозицију свију изгинулих и оних који пропатише под мојим ћирицама, али ја сам, душо, и навикао на опозицију. Ја ни на земљи нисам имао већину, па сам ипак могао владати. Тамо ће нас дочекати стари сват, „честита старина“. Он ће предводити депутацију свију наших присталица, и ја ћу и тамо бити краљ. А на земљи, у Србији, има их још којима не остаје ништа друго до да буду поданици моји на оном свету.

Кроз густи облак што је обмотао ове две душе просија пламени мач архистратига Архангела. Он стаде пред њих, пламени мач осветли мрачан простор светлошћу страшне вечне правде, и он очима, оним страшним очима што вечност гледају, проговори:

— Напред на суд вечног Бога!

Утом се појавише четири ђавола и четири анђела.

— Шта ћете ви? — упита анђеле небесне Архистратиг неба.

— Па ако смо потребни. Ову жену овде звали су анђео милосрђа! — рекоше они и показаше на Драгино тело.

Шуштање оног тамног облака као да се претвори у подругљив смех, а Архангел им рече:

— Ви нисте потребни.

— Мефистофело, они су твоји — рече он једном од четири демона који их предвођаше.

Мачем пламеним удари крст по ваздуху и ишчезе светитељ.

Онај црни облак се стеже јаче око њихових душа и крете их небесима, из облака одјекну страшан смех:

— Ха, ха, ха, ха, како се вози „анђео милосрђа“.

(Даље)

„Из земље чуда и изненађења” – Успомене једног Eнглеза посвећене „легалном решењу” (2/4)

(Претходни део)

Наједанпут јавише ми нешто што није изненађење, што се могло и очекивати после толиких чуда и изненађења, као нешто што нити је чудо ни изненађење. Ево депеше:

„Београд. 29, маја 1903.

„Краљ и краљица су данас погинули.“

Па баш и то што се десило у земљи чуда, овако нешто природно, за мене је било ипак чудо, и земља Србија поче ме још више интересовати.

И са напрегнутом пажњом очекивах даља изненађења. Заплет и нова чуда тек почињу, мислио сам, али узалуд.

Добих извешћа да је изабран краљ, да је поредак у земљи нормалан и правилан, као и у свакој другој земљи, и у исто време пита ме главни извештач хоће ли се враћати.

Оставим га још више од године. Као велим, за сваки случај.

Чекам и чекам каквог чуда из те земље плодне разним чудима, али на моју горку жалост не добих ништа.

Може се мислити како је мени било. Тако диван и редак шпорт у коме сам мислио провести век, па ми се то све поквари.

Нисам могао одолети срцу, мислећи да ме извештач, поткупљен од ког мог такмаца у истом шпорту, просто — напросто вара, те се решим да сам одем у земљу Србију, па то и учиним.

III

Енглез детаљно прича о свему шта му је пало у очи, чим је још с воза сишао па даље кроз Србију. Нарочито опширно и до ситница описује Београд. Чудновато да му је пало у очи да је Београд препун прашине, да је нерегулисан, да се једнако раскопава, да је вазда беспослена женска света на улици са раскошном тоалетом, да су заводи препуни меница које се рђаво отплаћују, или још обичније иду на протест, а судски извршитељи јуре мужеве баш у исто доба кад се жене онако грофовски шетају улицама, а на њима шушти чиста свила.

Све то ми Срби богзна да бисмо и приметили да нам Енглез није на то указао прстом. Кад је ветар, а тога је у Београду често, ми тек тад опажамо да су нам уста пуна прашине.

Ово напоменусмо само тек да би било што тачније изведено све оно што Енглез пише, али би много изнело да све то доносимо у преводу. Уосталом место у путопису које о овоме говори и не тиче се главне ствари због које је Енглез дошао и онога због чега смо се ми и подухватили да превод његових бележака преведемо и штампамо у овом листу.

Ево даље тачна превода:

„Већ је три дана како сам у овом хотелу у престоници те земље што је зову Србија; очекујем с нестрпљењем сваког тренутка шта ће се ново десити, запиткујем сваки час свога ранијег извештача, а сада тумача, али узаман.

Нити паде влада, нити се обали Устав, нити се за тако дуго време (јер ја сам према извештајима навикао на свакодневна многа чуда у Србији) прогласи преки суд ни опсадно стање, нити пронађоше кога велеиздајника, нити приметих да долазе депутације. Ничега. Све мирно, све тече обичним током, једним словом обична земља са сталном досадом као и свака друга земља.

Шетам тако па често наврљам на пијац и видим како се у једну гомилу збило много људи у разноврсном оделу. Држе неке громке говоре, појединци остали живо учествују примедбама, бурна дебата се развија, долази до читавог заплета, учини ми се да ће доћи до крви, одједном се два најватренија говорника руковаше, остали нададоше силну грају кад се они после тога одмакоше један од другог, и узеше једни једног други другога, па их стадоше вући да се састану. Они одржаше још по један кратак, буран говор, и опет се руковаше. Сад тек настаде силна граја и они се пољубише. Настаде смех, клицање и весеље и сви се кретоше првој ме’ани.

— А, дакле, то је неки буран политички збор — мислио сам — мора бити да се опет десило какво изненађење, какво чудо, од оних ранијих чуда о којима добијах онако дивне, занимљиве извештаје, па сав срећан што могу и даље продужити свој шпорт, запитам тумача:

— Је ли ово изненађење?

— Које?

— Овај збор политички што је држан овде.

Тумач се на моје велико утпропашћење насмеја слатко и рече:

— А, ово. Та то није збор политички, то је обична ствар. Пазаре људи.

— А она два ватрена говорника?

— Оно су једно купац, а друго продавац. Била је ствар пазара једног назимета. Они други што се окупили да то личи на политички збор, агитују да се пазар сврши како-тако, па да после пију алвалук.

Још сам се неколико пута преварио због таквих ствари, али ми тумач одмах објасни у чему је ствар; али чуда, правог оног ранијег чуда и изненађења нигде.

Почеках још неколико дана, па опет ничега новог. Кренем се на пут по унутрашњости Србије, решим се да обиђем сваки кутак да бар пронађем једно једино чудо од оних чуда раније врсте за која сам слушао, али ни то не помаже.

Скрушена срца, очајан, готов на самоубиство, вратим се с тога пута и одлучим се да се на граници земље Србије на обали Дунава или Саве убијем, остављајући ову мотивацију:

„Ја сам Енглез који је од пре неколико година почео прикупљати чуда и изненађења земље Србије. То ми је био и једини циљ живота. На жалост, сада сам с болом у души увидео да тога више нема у Србији и ја се убијам овде на обали где се Дунав и Сава састају да бар то буде чудо, јер се убијам што у земљи нема више чуда.“

Таман сам пошао да ту намеру извршим кад приметим ту на обали једну гомилу људи чудновата изгледа.

Чим сам их видео, сетио сам се псалма:

На рјеках вавилонских
Там сједохом и плакахом![1]

IV

Гледам ја као Енглез ту гомилу људи која се, како би то псалми рекли, окупила на „рјеках српских“.

Многа сам чуда виђао као Енглез, многе сам извештаје у којима је све веће чудо једно од другога добијао из Србије, али оваку врсту људи нисам видео. Они више и не личе на људе, они су по свему, како би рекао Горки, бивши људи, јер их не познаје, а ми бисмо их могли назвати само људи у покушају или „понесени па упуштени“.

— Које је ово племе и шта овде раде? — питам тумача.

— Не зна се, још не одају шта су и ко су, али их зову „народ понесених па упуштених“.

И заиста, иако сам Енглез, видео сам интересантан сој људи, какве никада у своме веку нисам ни чуо, ни видео, нити снио.

Ту су неки старци беле косе а офарбаних бркова, неки бивши пуковници, који су место сабље припасали радикалску бритвицу, место чизама обукли опанке, са капе официрске скинули кокарде, са шињела официрског скинули еполете и дугмиће, а место мундира обукли сељачке гуње. Ту су и неки од професора највишег просветног завода у земљи, они се обукли у масне кожухе, па иако су жалосни и поцепани овако ради нове моде, под тад кожусима крију тапије од кућа и акције које су зарадили пишући као научници чланке како се кува паприкаш по моди старога режима. Ту су и такозвани људи из народа, који опет имају контра униформу својих вођа; ти људи из народа носе неке старе позеленеле и исцепане жакете који су им или тесни, или широки. Они су се додуше родили у вароши, занимали се шпијунажом и од тога се лебом хранили у ранија времена, али сад им је време да и без народног сељачког костима представљају драги народ.

Ту су и неки што је на њима госпоцко одело, а на глави цилиндери. На њима су елегантни фракови, али за пасом им сељачке свирале, а на ногама сукнени дизлуци. Ту је и понеки поп, само што место бројаница и место крста о врату носи или бритвицу или таблицу металну на којој су уписане речи: „Ред и закон“, или „легално решење“.

Кроз ту чудну гомилу врзма се и неколико баба.

Стојим и гледам са чуђењем шта ће све да ради ово чудо од гомиле.

Наједанпут проговори један од млађих.

— Браћо, да га поменемо и овом приликом, на исти начин како отварамо све наше зборове за ово наше „легално решење“ свију могућих питања у историји овог нашег сулудног народа.

Настаде тајац.

Побацаше сви капе с глава, посуше главе пепелом, превртоше на себи гуње и капуте у знак предубоке жалости, повадише из џепова воштане свеће, попалише их и забодоше у земљу, па се потом почеше смирено крстити пред сликом бившег краља Александра и краљице. Крстећи се, шапућући, клече и бију челом у земљу, све то у почетку ћутке док један који, како изгледа, ранжира целу ову представу не даде знак онима бабама, које су дотле, спремајући се за своју улогу, мазале очи пљувачком да на тај начин представе сузе.

И бабе одмах отпочеше своју улогу и ударише у лелек и кукњаву, као извеџбане нарицаљке:

Куда си нам улећео,
Дични Сашо?
Од дивнога јата твога
Буџаклијског? …
Зар не знаде поштен народ,
Бог га клео,
Што те вјером упропасти
Невјерника!?
Да уз народ седијаше,
Мудра главо,
Добар краљ му шћаше бити,
Кукуј нама!
Ко ће устав сад да гази,
Дични краљу,
Ко с блудницом да се венча,
Тешко нама!?
Коме ћемо сад колевке,
Јаој Драга?!
Ко ли ће нас у злу бранит’
Мили Сашо?

Таман то нарицање почеше бабе углас, а она се гомила узе крстити, лупати челом о земљу и ридати на обалама реке Саве и Дунава, као оно „на рјеках вавилонских“, а сви изгласа помажу у кукњави:

— И кукуј, Сашо, и јаој, Драга!

— И кукуууууууу! — продра се један матори као магарац и сви се почеше бусати песницама у груди.

(Даље)

[1] Уводни стих 137. псалма цара Давида, који представља песму јеврејских изгнаника након вавилонског освајања Израиља 607. године пре Христа. У Даничићевом преводу гласи: „На водама вавилонским сјеђасмо и плакасмо“.