„Из земље чуда и изненађења” – Успомене једног Eнглеза посвећене „легалном решењу” (4/4)
Председник њиховог збора прекиде нам реч:
— Јесмо ли, браћо, вољни да и даље дискутујемо о овоме питању? Пријавило се још пет говорника. Хоћемо ли саслушати и те наше другове, или ћемо прећи на решавање тога питања. Ја држим да сам ја довољно рекао о свему што сам требао рећи, а на вама је да овој ствари решите.
— Да се говори још!
— Нисмо довољно обавештени!
— Обавештени смо!
— Да се пређе на гласање!
Такви гласови заглушише разговор мој и тумачев. Настаде једна тишма, доказивање, објашњавање, узајамна потмула, међусобна грдња и псовка, како сам то по њиховим покретима могао протумачити. Упозорио сам чак и тумача да строго то мотри, па и он је, иако је Србин, једва могао извадити неколико реченица.
Између осталих ово ми је свега превео:
— Ти си крив.
— Ти си животиња.
— А, извлачиш се?
— А ти се као не извлачиш? Море да су они паметнији него што су…
— Који они?
— Па они што нису с нама. Треба да узму…
— Па сви су с нама!
— Животињо, како сви с нама кад видиш да нас нико у овој земљи не сматра за људе.
— Па ти ћеш да поправиш?
— Није него ћеш ти.
— Ти си љуљао и колевке.
— Чије колевке? Наше друштво, као што знаш, у својим правилима избацило је реч: колевка. Како смеш да помињеш реч колевка?
— Што, мустро, па и ти си ми за неко легално решавање, а крао си…
— Доста! — дрекну један промукао глас да прекине свађу која је отпочела на све стране.
Свађа која је била отпочела на све стране међу овом дружином „за законито решење“ утиша се. Ларма и препирка која је у групицама од двоје-троје вођена, умири се да чује свога првака.
— Браћо, престаните са прекорима један другоме, све грехове своје да заборавимо. Ми имамо много важније задатке пред собом, ми имамо да решимо питања замашна, да изведемо народ из заблуде.
— Овај мени, кад беја капетан код нас, диже крмачу. Џиб-џабе створи ми кривицу, па отуд, одовуд, диже чова крмачу, а ја једем пасуљ.
— Остави сад крмачу, на питању је решење историје.
— Легално решење! — виче један.
— А долази ли, молићу, и моја крмача у то наше „легално решење?“ — пита престрављено један из некакве, како ми рече тумач, сељачке слоге.
— Енглеска, будало једна! — дрекну нечији глас.
— А крмача? — пита онај кукавац.
— Ко те сад пита за крмачу? Преча је Отаџбина од тваје крмаче! — опет му неко из гомиле добаци љутито.
— Ми тражимо, као што видиш, „легално решење!“ — јави се један из буџака са цилиндером на глави, фраком, потурама чакширама од чохе и ужичким опанцима.
— Па зар никако да не тражимо моју крмачу? — љутито овај одврати.
— Ама, остави се сад крмаче кад је и Американац већ овде. Ваљда је важнији Американац од крмаче. Ми Енглеску и Американца, а ти се као будала укопистио с твојом крмачом.
VIII
„Крмача, Енглеска, Американац“! Кад сам све то ја као Енглез чуо, дође ми и тешко и смешно.
— Па шта хоће на крају крајева ови људи, што у ове њихове чудне ствари уплећу и Енглеску? — упитам тумача чисто љутито.
— Е, што, зато што овде у земљи сем ове гомилице немају никога, и онда, хтели-не хтели, морају измишљати другу неку земљу! — одговори ми тумач.
— Па зар код толиких земаља изабраше нас Енглезе, откуда то? — упитам опет тумача. а чисто готов на свађу.
— Па појмљиво је, господине! Наш народ зна Швабу и Турчина, а за Енглезе ретко кад и чује. Ви сте далеко, много далеко, па зато вас, Енглезе и употребљавају ови овде.
— Па ви кажете они претресају историју свога народа и све своје јунаке оглашавају и за издајнике отаџбине и за зликовце последњег реда. Па зар сад измислише нас Енглезе да потпомажемо такво њихово мишљење? Ко је тако што глупо и лудо могао измислити?
— Они — одговори ми тумач — не могу са суседним земљама, јер се зна шта оне и желе и хоће, а тамо код вас у Енглеској имају и једну своју врачару…
— Како се зове та врачара, кажите ми име те бајалице! — запитам љутито.
— То није жена! — рече ми тумач.
— Па кажете врачара?
— Јесте врачара, јесте бајалица, али то је човек, то није жена! — одговори тумач.
— О, Гослоде боже, па шта се ове земље тиче шта та њина врачара ради по Енглеској, шта се ове питоме и плодне земље, шта се овог ваљаног народа тиче шта код нас по Енглеској баје нека бајалица, шта говори једна мушка врачара?
За време тог мог разговора са тумачем свађа и граја те гомиле људи била је све већа и већа.
— Да се реши! — надмаши један висок глас остале гласове.
— Да говоримо и о другим зликовцима као што је Војислав, па тек онда да донесемо одлуку за све одједном — предложи један старац ’рапава гласа.
— Не можемо тако, већ морамо, да би ствар била тачнија, претресати једну по једну личност, једну по једну особу, па да о свакој донесемо свој суд, своје законито и легално решење. Ми, браћо, не можемо овако важне ствари кршити преко колена, ми морамо добро отварати очи да у брзини не пропустимо ни једнога зликовца из историје коме наш луди народ, необавештен, одаје још славу и хвалу. Ја предлажем да прво свршимо са Војиславом, да прво пресудимо њему за злочинство и свирепо убијање Грка, па тек онда да пођемо даље.
После дуже препирке решише:
- Да се Стеван Војислав — који је онако кукавички, ноћу, у глуво доба, напао у кланцу непријатеље своје Отаџбрше и измрцварио их и потукао на онако један нечувени варварски начин, — прокуне и анатемише.
- Да се његово срамно и разбојничко име избрише из Историје Српског Народа, да својом ниском, разбојничком и убилачком особом не скрнави светла и велика историјска имена заслужних Синова Отаџбине, као што је, на пример, један Вук Бранковић.
- Да се тачно разбере и распита да ли има потомака Стеван Војислав, и ако их буде било, да се сви даду под суд, јер не треба од зла рода да има порода.
- Да се исто тако поступи и са осталима који су помогли, као саучесници, Војиславу у том крвавом злочину.
Збор прими ово легално решење и објави други састанак за сутра. После збора неке коморџије дотераше на колима нешто мрса и потребан број тајина.
По целом збору разлеже се урлик огладнелих чланова друштва за легална решења свију историјских питања. Коморџије, које врло слабо говоре српски, узвикнуше:
— Сат пуде ви нарањено!
И после тога узеше бацати нека кокала и комаде хлеба.
Халапљиво нагрну збор и настаде гужва и гушање ко ће бољи комад докопати.
— Полако, фи много гладне, свака че још боље тобије, кад фи тобра слуша.
Одоше коморџије. Збор се поче разилазити. Понеки остадоше да ту и проспавају и да дочекају нову своју скупштину заказану за сутрашњи дан.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
„Из земље чуда и изненађења” – Успомене једног Eнглеза посвећене „легалном решењу” (2/4)
Наједанпут јавише ми нешто што није изненађење, што се могло и очекивати после толиких чуда и изненађења, као нешто што нити је чудо ни изненађење. Ево депеше:
„Београд. 29, маја 1903.
„Краљ и краљица су данас погинули.“
Па баш и то што се десило у земљи чуда, овако нешто природно, за мене је било ипак чудо, и земља Србија поче ме још више интересовати.
И са напрегнутом пажњом очекивах даља изненађења. Заплет и нова чуда тек почињу, мислио сам, али узалуд.
Добих извешћа да је изабран краљ, да је поредак у земљи нормалан и правилан, као и у свакој другој земљи, и у исто време пита ме главни извештач хоће ли се враћати.
Оставим га још више од године. Као велим, за сваки случај.
Чекам и чекам каквог чуда из те земље плодне разним чудима, али на моју горку жалост не добих ништа.
Може се мислити како је мени било. Тако диван и редак шпорт у коме сам мислио провести век, па ми се то све поквари.
Нисам могао одолети срцу, мислећи да ме извештач, поткупљен од ког мог такмаца у истом шпорту, просто — напросто вара, те се решим да сам одем у земљу Србију, па то и учиним.
III
Енглез детаљно прича о свему шта му је пало у очи, чим је још с воза сишао па даље кроз Србију. Нарочито опширно и до ситница описује Београд. Чудновато да му је пало у очи да је Београд препун прашине, да је нерегулисан, да се једнако раскопава, да је вазда беспослена женска света на улици са раскошном тоалетом, да су заводи препуни меница које се рђаво отплаћују, или још обичније иду на протест, а судски извршитељи јуре мужеве баш у исто доба кад се жене онако грофовски шетају улицама, а на њима шушти чиста свила.
Све то ми Срби богзна да бисмо и приметили да нам Енглез није на то указао прстом. Кад је ветар, а тога је у Београду често, ми тек тад опажамо да су нам уста пуна прашине.
Ово напоменусмо само тек да би било што тачније изведено све оно што Енглез пише, али би много изнело да све то доносимо у преводу. Уосталом место у путопису које о овоме говори и не тиче се главне ствари због које је Енглез дошао и онога због чега смо се ми и подухватили да превод његових бележака преведемо и штампамо у овом листу.
Ево даље тачна превода:
„Већ је три дана како сам у овом хотелу у престоници те земље што је зову Србија; очекујем с нестрпљењем сваког тренутка шта ће се ново десити, запиткујем сваки час свога ранијег извештача, а сада тумача, али узаман.
Нити паде влада, нити се обали Устав, нити се за тако дуго време (јер ја сам према извештајима навикао на свакодневна многа чуда у Србији) прогласи преки суд ни опсадно стање, нити пронађоше кога велеиздајника, нити приметих да долазе депутације. Ничега. Све мирно, све тече обичним током, једним словом обична земља са сталном досадом као и свака друга земља.
Шетам тако па често наврљам на пијац и видим како се у једну гомилу збило много људи у разноврсном оделу. Држе неке громке говоре, појединци остали живо учествују примедбама, бурна дебата се развија, долази до читавог заплета, учини ми се да ће доћи до крви, одједном се два најватренија говорника руковаше, остали нададоше силну грају кад се они после тога одмакоше један од другог, и узеше једни једног други другога, па их стадоше вући да се састану. Они одржаше још по један кратак, буран говор, и опет се руковаше. Сад тек настаде силна граја и они се пољубише. Настаде смех, клицање и весеље и сви се кретоше првој ме’ани.
— А, дакле, то је неки буран политички збор — мислио сам — мора бити да се опет десило какво изненађење, какво чудо, од оних ранијих чуда о којима добијах онако дивне, занимљиве извештаје, па сав срећан што могу и даље продужити свој шпорт, запитам тумача:
— Је ли ово изненађење?
— Које?
— Овај збор политички што је држан овде.
Тумач се на моје велико утпропашћење насмеја слатко и рече:
— А, ово. Та то није збор политички, то је обична ствар. Пазаре људи.
— А она два ватрена говорника?
— Оно су једно купац, а друго продавац. Била је ствар пазара једног назимета. Они други што се окупили да то личи на политички збор, агитују да се пазар сврши како-тако, па да после пију алвалук.
Још сам се неколико пута преварио због таквих ствари, али ми тумач одмах објасни у чему је ствар; али чуда, правог оног ранијег чуда и изненађења нигде.
Почеках још неколико дана, па опет ничега новог. Кренем се на пут по унутрашњости Србије, решим се да обиђем сваки кутак да бар пронађем једно једино чудо од оних чуда раније врсте за која сам слушао, али ни то не помаже.
Скрушена срца, очајан, готов на самоубиство, вратим се с тога пута и одлучим се да се на граници земље Србије на обали Дунава или Саве убијем, остављајући ову мотивацију:
„Ја сам Енглез који је од пре неколико година почео прикупљати чуда и изненађења земље Србије. То ми је био и једини циљ живота. На жалост, сада сам с болом у души увидео да тога више нема у Србији и ја се убијам овде на обали где се Дунав и Сава састају да бар то буде чудо, јер се убијам што у земљи нема више чуда.“
Таман сам пошао да ту намеру извршим кад приметим ту на обали једну гомилу људи чудновата изгледа.
Чим сам их видео, сетио сам се псалма:
На рјеках вавилонских
Там сједохом и плакахом![1]
IV
Гледам ја као Енглез ту гомилу људи која се, како би то псалми рекли, окупила на „рјеках српских“.
Многа сам чуда виђао као Енглез, многе сам извештаје у којима је све веће чудо једно од другога добијао из Србије, али оваку врсту људи нисам видео. Они више и не личе на људе, они су по свему, како би рекао Горки, бивши људи, јер их не познаје, а ми бисмо их могли назвати само људи у покушају или „понесени па упуштени“.
— Које је ово племе и шта овде раде? — питам тумача.
— Не зна се, још не одају шта су и ко су, али их зову „народ понесених па упуштених“.
И заиста, иако сам Енглез, видео сам интересантан сој људи, какве никада у своме веку нисам ни чуо, ни видео, нити снио.
Ту су неки старци беле косе а офарбаних бркова, неки бивши пуковници, који су место сабље припасали радикалску бритвицу, место чизама обукли опанке, са капе официрске скинули кокарде, са шињела официрског скинули еполете и дугмиће, а место мундира обукли сељачке гуње. Ту су и неки од професора највишег просветног завода у земљи, они се обукли у масне кожухе, па иако су жалосни и поцепани овако ради нове моде, под тад кожусима крију тапије од кућа и акције које су зарадили пишући као научници чланке како се кува паприкаш по моди старога режима. Ту су и такозвани људи из народа, који опет имају контра униформу својих вођа; ти људи из народа носе неке старе позеленеле и исцепане жакете који су им или тесни, или широки. Они су се додуше родили у вароши, занимали се шпијунажом и од тога се лебом хранили у ранија времена, али сад им је време да и без народног сељачког костима представљају драги народ.
Ту су и неки што је на њима госпоцко одело, а на глави цилиндери. На њима су елегантни фракови, али за пасом им сељачке свирале, а на ногама сукнени дизлуци. Ту је и понеки поп, само што место бројаница и место крста о врату носи или бритвицу или таблицу металну на којој су уписане речи: „Ред и закон“, или „легално решење“.
Кроз ту чудну гомилу врзма се и неколико баба.
Стојим и гледам са чуђењем шта ће све да ради ово чудо од гомиле.
Наједанпут проговори један од млађих.
— Браћо, да га поменемо и овом приликом, на исти начин како отварамо све наше зборове за ово наше „легално решење“ свију могућих питања у историји овог нашег сулудног народа.
Настаде тајац.
Побацаше сви капе с глава, посуше главе пепелом, превртоше на себи гуње и капуте у знак предубоке жалости, повадише из џепова воштане свеће, попалише их и забодоше у земљу, па се потом почеше смирено крстити пред сликом бившег краља Александра и краљице. Крстећи се, шапућући, клече и бију челом у земљу, све то у почетку ћутке док један који, како изгледа, ранжира целу ову представу не даде знак онима бабама, које су дотле, спремајући се за своју улогу, мазале очи пљувачком да на тај начин представе сузе.
И бабе одмах отпочеше своју улогу и ударише у лелек и кукњаву, као извеџбане нарицаљке:
Куда си нам улећео,
Дични Сашо?
Од дивнога јата твога
Буџаклијског? …
Зар не знаде поштен народ,
Бог га клео,
Што те вјером упропасти
Невјерника!?
Да уз народ седијаше,
Мудра главо,
Добар краљ му шћаше бити,
Кукуј нама!
Ко ће устав сад да гази,
Дични краљу,
Ко с блудницом да се венча,
Тешко нама!?
Коме ћемо сад колевке,
Јаој Драга?!
Ко ли ће нас у злу бранит’
Мили Сашо?
Таман то нарицање почеше бабе углас, а она се гомила узе крстити, лупати челом о земљу и ридати на обалама реке Саве и Дунава, као оно „на рјеках вавилонских“, а сви изгласа помажу у кукњави:
— И кукуј, Сашо, и јаој, Драга!
— И кукуууууууу! — продра се један матори као магарац и сви се почеше бусати песницама у груди.
(Даље)
[1] Уводни стих 137. псалма цара Давида, који представља песму јеврејских изгнаника након вавилонског освајања Израиља 607. године пре Христа. У Даничићевом преводу гласи: „На водама вавилонским сјеђасмо и плакасмо“.
„Из земље чуда и изненађења” – Успомене једног Eнглеза посвећене „легалном решењу” (1/4)
Један путник, странац, и то баш главом Енглез, који је скорих дана пропутовао кроз Србију штампао је ове интересантне успомене из наше земље. Убеђени смо да ће за све наше читаоце бити ове белешке странчеве од великог интереса, те ћемо их у верном преводу нашем саопштити од речи до речи онако исто како је и у оригиналу, и то на уводном месту, место чланка.
Ево тих успомена, које су штампане на енглеском језику под горњим насловом:
„Из земље чуда и изненађења“
I
„До пре неке године знао сам за многе и многе земље, које су и у Европи и ван Европе, знао сам чак и о многим звездама и небеским просторима, али о земљи Србији ништа никада чуо нисам. Одједном се прочу код нас Енглеза да постоји и неко чудо од земље што се зове Србија. Ја сам човек и иначе беспослен, добро ситуиран, проживео сам и науживао се, па ми све досадило. Размишљао сам на какав шпорт да се ја одам, па никако да измислим нешто ново. Ми Енглези смо у тим шпортовима отишли већ до сулудности, па ко ће измислити нешто чиме може задовољити сујету као каквим новитетом. Понављати оно исто што су други већ радили нисам ни хтео ни имао воље. Рецимо да се решим да век проведем у томе да израчунам колико се цигарета попуши у Лондону за годину, то је већ један радио. Да се одам на шпорт па да израчунам колико хектолитара воде протече кроз Темзу за годину дана, опет бесмислено. Било је мојих земљака који су се и тиме бавили.
Заиста ми је мило било кад сам чуо за ту земљу Србију, о којој нико и никад од нас Енглеза није ни чуо ни снио; и што је најлепше, како сам у нашим новинама прочитао, у тој земљи се свакодневно дешава стотинама чуда и стотинама разних изненађења.
Откако сам то прочитао, ја просто оживех. Нестаде оне тешке досаде, сад и ја добих неки циљ у животу и рекох сам у себи:
— Е, ето то је ново. Ја ћу радити што није ниједан Енглез радио, ја ћу да проведем остатак свога живота у томе шпорту. Хоћу да бројим колико се изненађења и колико се ситних и крупних чуда дешава у тој земљи за годину дана.
Осећао сам срећу и понос што тај шпорт ја први почињем баш у Енглеској, где су шпортови чудни и луди, а многобројни баш као и изненађења у тој земљи.
Одмах, из тих стопа, што се вели код нас Енглеза, нађем једнога Србина (њих је, хвала богу, како сам од њега сазнао, било свуд по свету. Разбегли се од многих и честих чуда) у Лондону, који, разуме се, зна добро енглески, одредим му добру плату, дам путнога трошка и пошљем га у Србију да ме отуд извештава о сваком ситном и крупном чуду, о сваком малом и великом изненађењу, и то све депешама. То је било пре неколико година.
С нестрпљењем сам очекивао прве вести. Најзад дочеках и тај срећни дан.
Ево депеша првог дана откад сам их почео добијати.
Прва депеша у 7 часова изјутра:
„Краљ је прокламовао нов слободоуман устав и положио заклетву да ће га и он и његови потомци до гроба штитити, као што су то радили и његови преци!“
Доцније сам већ распитао депешом:
„Колико краљ има деце?“
Одговор:
„Нема!“
Ја питам за претке.
„Не знају се“ — добијем одговор.
О, Господе боже, та ово су заиста нечувена чуда.
Опет депеша:
„Народ се по наређењу весели.“
Даље депеше од истог дана:
„Краљ укинуо Устав и узео сву власт у своје руке. “
„Народ се весели по наређењу.“
„Ово су све последња чуда, за сада ниједног крупног.“
„Ситна чуда: престоница окићена цвећем. Долазе депутације. Краљ Александар је учинио посету јавној женској.“
Има још 183 чуда овако безначајне вредности.
„Настало је изненађење што већ два сата нису никог премлатили жандари усред престонице.“
„У округу крагујевачком није осуђен нити отпуштен из службе један полицајац који се држао закона. Народ тога краја јако је изненађен.“
„Пошљите ми још неколико помоћника, јер не могу сам да савлађујем посао.“
И заиста, одредим му још неколико помоћника, а и себи узмем тако исто неколико.
Сутрадан још више депеша још луђе садржине, тако да ја и сви моји помагачи не можемо да савладамо. И ја све то тачно бројим и наређујем главном извештачу из Србије да ниједно, па ни најмање чудо ни изненађење, не пропусте, јер ја сам хтео да имам тачну статистику. Као одговор на то добијем депешу:
„Одредите још двадесет помагача. Посао је велики, сваким даном све се више и више развија.“
Шта ћу ја, као сваки Енглез, кад сам се већ решио да у томе проведем век, морао сам и то учинити. Али из дана у дан посао све већи, те сам због материјалних средстава морао основати Акционарско удружење, коме ће бити једини задатак да прикупља сва чуда и изненађења из земље Србије. Прво је било нас неколико, а после, постепено из дана у дан морадосмо ради огромног рада проширивати и број акционара.
Никако да посао иде на мање, већ се нагло, чисто неприродно развија, а издаци, разуме се, све већи и већи.
— Па, иако смо Енглези — нападоше ме акционари једног дана, — ово је и сувише лудо предузеће. Лакше нам је ухватити тачан рачун колико је зрна песка у Темзи, него се бавити тим да израчунамо колико је у Србији за годину ситних, и крупних чуда и изненађења.
Ево за кратко време колико се нас оштетисмо, а како се тамо ствари развијају, то ће моћи банкротирати цела Енглеска, а да се та статистика ни о толиком трошку не среди.
Сутра ћемо донети продужење овог чудног енглеског написа, у коме даље прича узроке његовог доласка у Србију и утиске које је с тог пута понео.
II
И заиста, што вели онај акционар, умало што не дође у опасност да банкротира цела Енглеска подносећи трошкове око прикупљања вести о чудима из земље Србије. Сем чуда као што је Устав без уставности, порођај без детета, апсолутизам под парламентарним режимом, парламентарна влада без скупштине, скупштина без права, било је чак и преких судова и опсадних стања, пушкарања и окивања грађана по њиховој личној молби.
Добио сам и овакву депешу од главног мог извештача у Србији:
„Београд
„Данас је краљ издао овакву прокламацију:
„Драги мој народе, има већ неколико дана како ме молиш и кумиш да ти опет укинем Устав и законе, да те опростим досадне слободе и да бар за дан-два повратим у Србији старо срећно доба пушкарања грађана, окивања и кундачења. Ја се нисам ни за часак оглушио о те искрене жеље мојих верних поданика, али сам хтео да о томе добро размислим. Јуче сам добио безброј делеша у којима ме верни поданици питају шта је то да нема убијања и окивања већ неколико дана.
У интересу миле ми Отаџбине, а по жељи свију вас, ја вам данас испуњавам молбе и објављујем да приређујем:
Велику народну забаву са кукањем и плакањем. Програм ће бити овај:
Отварање забаве почињем ево данас овим својим говором.
- Гутање Устава са свима законима земаљским изводићу такође ја са балкона краљевске палате уз многобројно одобравање и клицање масе.
- Неколико, досада нечувених и невиђених, свечаних пушкарања мојих добрих грађана изводићу телефонским наредбама уз припомоћ жандармерије, а уз свирање веселих комада музике моје гарде и уз пратњу моје дичне краљице.
- Свечано отварање преког суда и опсадног стања. Стари комад на многобројни захтев публике. Ту се продуцирају вештаци у суђењу по закону без закона, по правди без правде, по пуним прибављеним доказима и онда кад ни једног јединог доказа нема. То ће они вршити под сталним мојим надзором а уз пријатељско суделовање полиције, која ће изводити на вештачки начин измишљање криваца, лажне сведоке, окивање и ’апшење мојих поданика, које сам унапред одредио да на тој великој народној забави представљају политичке жртве. Почетак представе и те народне велике забаве отварам данас и изводим пред вама.
Забава ће се одржати у просторијама целе Србије. Улазну цену било за самца или за породицу, узима народу из џепа сама полиција. Странци у пола цене. Мала деца на сиси, жандарми, шпијуни, полицајци и сви који су са мном заједно приређивачи ове велике народне забаве, бесплатно.“
Но то мора бити од великог интереса — помислио сам у себи читајући ову депешу. Ала тај краљ уме да измишља необичне шпортове. Тога се заиста не би умели сетити ни сви блазирани енглески лордови и богаташи. Тај је, завидим му просто, претекао све нас Енглезе.
Није ми намера овде да износим сва чуда ове земље о којој сада пишем, нити бих то, и поред добре воље, могао урадити.
Што би рекла у хиперболи наша енглеска песма: да је море мастило, ведро небо хартија, па би опет нестало и мастила и хартије да се све то попише. Ја сам овде углавном изнео мустре тих чуда, а већ много би даље отишао од ствари кад бих писао и ситнице, као на пример овај извештај:
„Читам у многим данашњим новинама ово: Како су у земљи учестале крађе у државним благајницама а на поштама се краду аманети и новчане пошиљке, то држава не мисли оставити тај посао приватним особама, већ се решила да тај посао узме у своје руке. Држава ће сама предузети крађу државног новца и поштанских аманета. Због тога је објављен конкурс за известан, потребан број питомаца које ће држава школовати и образовати о свом трошку за овај важан позив.“
(Даље)
Радоје Домановић 