Како је постала рубрика „Потера“
Стара изрека вели: „Коме шушка, томе шумка.“ Кад је неко крив, он се и своје сенке плаши, у свему предвиђа опасност за себе. Прође улицом и неко га сасвим случајно погледа, а он и од тога презне, и прва му је мисао: „Овај сигурно зна све“, и од те се мисли стреса. Такво је осећање снашло и једну бедну групицу наших противника. Они су свесни свога зла и неваљалства, и баш зато се боје и у страху згледају очекујући казну, па ће одмах неко чим шта шушне у близини њиховој:
— Потера!
Та реч силно дејство има за људе тога кова и одмах одјекне дрека у целој дружини:
— А јаој, потера, бежи! — и даду се у дивље бекство.
Беже они као бесомучни, а нико их не тера. Прође се на томе и они се опет искупе, згледају се бојажљиво после минуле опасности, па се припитују:
— Нема потере?
— Нема.
И опет се охрабре, опет свесно чине зло, па се опет ишчуђују:
— Нема потере?
— Нема још.
И онда их опет обузима дивљи страх, чим шта шушне у близини раскрече се:
— А јаој, потера, бежи.
Ми нисмо ни мислили, као поштени људи, да има и таквих неваљалаца за којима чак и у потеру треба ићи, али се они сами јављају, својом дреком и кукњавом:
— Потера, то је за нама, потера!
Те од њих и потекоше необавештени гласови по новинама и међу светом да ће се наш лист звати „Потера“.
И ми смо се морали обрнути на то, те увидесмо да заиста треба за њима поћи у потеру.
То је био главни разлог да у лист одмах уведемо сталну рубрику „Потера“.
Сад они и не морају викати од стра’: „Потера, бежи!“, јер ћемо и сами за њима у потеру и викати: „Држите ниткова, утече!“
„Нови покрет“
16. фебруар 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Рубрика „Потера“ осмишљена је као место на ком ће се раскринкавати лоповлук и преваранти, прим. ур.
Читаоцима
Изгледа ми, драги моји читаоци, да се ми још нисмо добро разумели. Страдија неће бити лист који ће измишљати разне ствари тек колико забаве ради, колико вица ради. Страдија ће бити лист који има да жигоше све оно што не ваља у нашој земљи.
Према томе, молим све пријатеље добра и напретка да ми са свију страна, из свих слојева друштва достављају све оно што у нашем друштву не ваља, све што треба жигосати.
Ако ми се одазовете, унапред знам да ће тај материјал бити огроман, и ја ћу из тог материјала одабрати оно што је најкарактеристичније по наше прилике, што је најцрње зло, које се у нас најчешће понавља и што се у ширем слоју друштва простире.
Сматрао сам за дужност да ово напоменем и далеко од помисли да препоручујем свој лист, јер лист ове врсте саме прилике стварају, прилике ме саме нагоне да стварам лист ове врсте.
Ако би лист пошао добро, пошао боље, тада ћу лист повећати на цео табак, а излазиће чешће. Тада ћу из сваке струке узети по једнога који ће имати по једну рубрику Страдије, који ће писати, одабирати материјал и уређивати своју рубрику. А дотле док ви, читаоци, не будете предусретљиви, Страдију, морам пунити сам, она мора бити овако мала и поред много и много ствари које треба жигосати и ради морала износити на видик пред јавно мњење.
У данашњем броју доносим ову песму из далеке Индије. То се нас не тиче, али доносим је из предострожности да се код нас овако шта у далекој будућности не би дешавало, да за времена зло предупредимо.
„Страдија“
9. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 