Tag Archive | Imanje

Још један прилог угледној економији

То је било — прича мој пријатељ — године 1901. Био сам у комисији за оцену неких земљишта у Мачви. Стално сам седео у Богатићу. Ту је начелник срески мој школски друг, а порезник ми је блиски рођак, те сам с њима по свршеном послу седео по вечери, ћаскао и тако смо сви кратили досадно време. Једног вечера, сем ове двојице, дође један млад, елегантно одевен човек. При поздраву рече име и презиме, представим се и ја њему и онда седосмо сви. Разговор је текао живо: час о овоме, час о ономе, па се поведе реч и о пољским добрима, о њиховом уређењу, о економији, и онај млади човек говори о томе са необичним стручним разумевањем. Покренем говор о расадницима, кад ал’ онај млади господин ту тек разви читаву теорију, стручно предавање.

— Ви сигурно имате имање? — упитам га.

— Зар вам изгледам тако богат — рече смешећи се лукаво — немам, господине, ни стопе земље. Камо среће да имам.

— Видим да се добро разумете у тим стварима, те због тога помислих…

Он се засмеја, а и капетан и порезник ударише у смех.

— Па то је, забога, наш економ — рече капетан — он управља среским расадником.

— Тако, дакле! — рекох збуњено — сад тек разумем. Пардон, господине!

— О, молим!

— А где вам је расадник?

— Расадник?

— Да, господин капетан рече да ви управљате среским расадником.

— То јесте, постављен сам за то, али расадника још немамо.

— Среско имање?

— Нема!

— Ничега?

— Немамо још места.

— А откад сте ви постављени?

— Биће година дана. Пре мене је био један други. Он је сад унапређен.

— Па шта ви радите?

— Ето тако. Заведем покоји акт. Дође, знате, покоји распис, наређење, и тако што. И онда ништа. Лепо ми је овде. Друштво добро.

— Имате добру плату?

— Па са додацима, око двеста динара на месец. Није богзна шта, ал’ богу хвала. А овде и није тако скупо. Може лепо да се излази на крај.

Не смем да се закунем, али ко зна? Није ни мало немогуће да се и дан-дањи задржала понека овако угледна економија!

„Страдија“
30. децембар 1904. године

Угледно добро!

Био тако негде једанпут неки сирома’ човек и имао хиљаду хектара земље. Дан и ноћ се бринуо, није могао ока склопити, како ће да одржи своје имање да не пропадне. Није то лака ствар одржати, ни мање ни више, хиљаду хектара. Потуцао се тако од немила до недрага, распитивао за савет сваког живог, ал’ нема кмета да кметује туна. Ко би му и могао помоћи?! Да је имање мање, па и да се нађе мудра човека, те да га усаветује, ал’ овако и најпаметнији занеми пред тако очајним стањем, слегне раменима, рашири руке, па лицем као да вели:

— Како те бог учи, пријатељу, ту ти ја не могу ништа помоћи.

Али невоља је највећи учитељ, те тако мука и невоља умудре овог јадног човека, те дође на спасоносну мисао — да се обрати држави за помоћ.

И човек седне једног дана и напише молбу, у којој изложи своје несретне околности и умоли државу да она нађе пута и начина да му колико-толико смањи јаде и невољу. Као доказ своје несреће приложи уз молбу општинско уверење да он заиста има имање од хиљаду хектара.

Министар народне привреде, кад је прочитао ову молбу, запањио се од чуда.

— Ово је страшно — узвикнуо је — ово ја сам нити умем, нити могу свршити.

И, разуме се, као паметан човек, одреди комисију од стручних лица да ствар проуче и да донесу правилно решење.

Комисија падне на посао. Већало се, мислило, договарало, примале се дијурне, мучило се, невољисало, и најзад — од људи се ништа није отело — нађу паметан излаз.

Срећно испадне ствар. Једним ударцем две муве. Ем да се онај јадни човек спасе, ем да се од тог имања начини једно угледно добро за целу околину. Овако одлуче:

  1. Да се тај малерозни сопственик имања од хиљаду хектара ослободи порезе.
  2. Да се томе несрећнику одреди плата од 4.000 динара годишње.
  3. Да му се даду 4 помоћника. Њихове плате укупно биће 10.000 динара годишње.
  4. Да се том човеку даду робијаши, који ће му радити на имању бесплатно, а храниће се о државном трошку.
  5. Да држава том човеку и његовим помоћницима сазида станове, потребне зграде, да купи стоку, кола, фијакер, коње и све потребне справе за рад.
  6. Одређује се том човеку још 50.000 динара годишње да би могао имање одржати.

— Тааа-ко?

Човек се спасао, а држава створила угледну економију.

Да се ви читаоци штогод не чудите! Нешто мајете главом, подмигујете се, као не верујете! Чудите се, чудим се и ја, чуди се цео свет, али тако је. Ко разбере добро о државним угледним добрима, томе ће ово бити јасно, ал’ ће тек онда зинути од чуда.

„Страдија“
30. децембар 1904. године

Не мешај се у туђ посао

У једном селу близу Крагујевца живео је пре двадесетину година неки Никола Ђорђевић. Умро је као сиромашни надничар, пошто је своје велико богатство упропастио на чудноват начин.

Отац Николин био је добар сеоски домаћин, најбогатији сељак у својој околини, а вредан и поштен. За живота његова Никола је радио у пољу: орао, копао, жњео, косио, радио све послове као и остали сељани.

Умре му отац, и, на две године по његовој смрти, Никола постане пунољетан и оде у Крагујевац да прими масу. Веле сељаци да је примио у готовини пуну шубару дуката и постао господар огромног имања, које му отац остави.

Кад виде Никола толике новце, изгуби вољу да ради земљу, као што је дотле радио, и доби однекуд вољу да постане пушкар. Покупује у Крагујевцу пуна кола различних пушака, пиштоља, кубураша, пиштољића, барута, олова, кременова, па и цео алат пушкарски. Отера то све кући у село, намести у једну одају свој алат и еспап, а објави сељацима да је отворио пушкарницу и да ће продавати врло јевтино ново оружје, а да ће оправљати старе пушке и пиштоље.

Доносе му сељаци на оправку старе, покварене пушке и пиштоље, колико тек смеја ради, и веле:

— Ево ово да оправиш, али ти то нећеш моћи.

— Како да не могу? Могу ја то да начиним као ново.

— Ама, знаш, велим, ниси никад то радио, ниси пушкар.

— Боље ћу ти ја то урадити од правог пушкара.

И Никола се да на посао да примљене покварене пушке и пиштоље пооправља. Мучио се и радио неколико дана упорно, али, место да оправи, он још горе исквари. Шта ће сад да ради. Кад виде сељаци да не уме, смејаће му се, и онда је пропала његова амбиција да га сви сматрају за пушкара. Оће човек да буде пушкар ил’ ништа друго. Досети се јаду, па побаца у подрум искварено оружје, а замени га новим. Ко је дао пушку на оправку, кад дође и пита:

— Јеси ли оправио?

— Јесам, вели Никола, радостан, па муштерији нову пушку у руке:

— Ето, дода, не можеш да је разликујеш од нове.

— Богами си жестоко оправио. Овако не би умео ниједан пушкар у Крагујевцу. Као нова, хвали га сељак, и прави се да не зна да је то уистини друга, нова пушка, а не његова стара, оправљена.

Тако се свима: ко је год донео на оправку пушку, Никола њему нову пушку; ко је донео пиштољ, Никола њему нов. Иде кроз село весео; поноси се Никола што га сви сматрају за одлична пушкара. Прочује се о том његовом начину оправљања по целој околини и све живо потрча њему са старим, исквареним оружјем. Негде треба оправити табан, негде ороз, негде обарачу, негде метути карику, негде изменити лук. Никола загледа важним лицем искварено оружје, као човек стручан, па тек каже:

— Добро, добро, оправићу ја то лепо, немај ти, пријатељу, бриге.

— Шта ће то да кошта?

— Даћеш два гроша (или колико већ треба према оправци).

— Лепо: два, два, само добро оправи.

— Немај бриге.

И Никола по свом начину старо оружје баци у подрум, а муштеријама да ново.

Гледа његова жена шта ради човек, па ће му једнога дана рећи:

— Море, Никола, шта то радиш, Господ те убио. Што си полудео те покупова целом свету ново оружје, а теби оста пун подрум неких крнтија? Видиш да то није за тебе? Целог си века орао и копао, а сад ти се завртеле неке бубе у глави: ’оћеш да будеш пушкар на силу бога. Батали ти то што не знаш; видиш да ћеш утрошити и паре и имање?

— Гледај ти твој женски посао, па не лај више! Знам ја шта радим. Ја ћу да будем пушкар, па ти ради шта год знаш.

— Ама какав пушкар, убио те бог, јеси ли при себи, човече?

— Марш из куће, дрекну љутито Никола — па се не мешај више у мој занат. Цео свет вели да сам пушкар, а ти ми ту кљоцаш.

Жена се прекрсти, слегне раменима и склони му се с очију.

Никола продужи даље „свој занат“ догод не упропасти цело имање и готовину, и тек тад увиди да заиста није пушкар.

*

Тако је Никола прошао кад хтеде од обичног сељака постати пушкар.

Кад човек на њега помисли, мора се сетити и господина генерала Цинцар-Марковића и његовог колеге Антонића.

Никола је хтео да буде пушкар од сељака, а ова господа хоће да буду политичари од војника.

Никола је упропастио цело своје имање док се освестио и разазнао да се без знања и заната не може постати пушкаром, а ова два војника, дај боже, да се сете за времена да нису за тај посао, много раније него што се Никола сетио да није за пушкара.

„Одјек“
19. новембар 1902. године